Orijent

Radio emisija 11.11.2005, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Aleksandar Lebl, Filip David, Pavle Rak, Desimir Tošić i Dragan Babić.

Svetlana Lukić: Nadam se da ste se noćas lepo odmorili, svanulo je i počinje naše iscrpljujuće utrkivanje sa ovim bunilom. Evo još jednog Peščanika i još jednog malog pokušaja da vežbamo da govorimo o onome što smo se osmelili da uradimo, da govorimo o onome što jeste, a ne da se i dalje krećemo svetom kao da je senka koja postoji samo zato da bi istakla naš lepi profil ili lepi stas.

Nema sumnje da je kretati se među utvarama prednost, i to velika prednost. To najbolje zna naš premijer, koji je posle obećanja svetogorskim monasima da Kosovo neće dati, da neće prodati veru za večeru, i u izjavi za B92 potvrdio prednost sveta utvara. Kaže da su naši, tj. njegovi argumenti u pregovorima oko Kosova neoborivi. Kao što vidite, Koštunica daje samo izjave, ne izlaže se pitanjima novinara, što je možda i bolje. Tog čoveka bilo ko, bilo kojim pitanjem može potpuno da izbezumi i to je pomalo zastrašujuće.

Danas se navodno sastaje naš trenerski tandem, Koštunica – Tadić, ne bi li jednom, makar za večnost odredio sastav već legendarnog pregovaračkog tima za Kosovo. Ne znam šta će Tadić reći, ni šta će bilo koji sagovornik našeg predsednika vlade ikad u susretu sa njim reći. Koštunica mi mnogo liči na onog Pirona koji je kad bi sa nekim razgovarao, nastavljao da govori kao da se ništa nije desilo, čak i kada bi njegov sabesednik otišao. Takva ravnodušnost, takav disciplinovani prezir krasi našeg predsednika vlade, pogotovo kada je reč o Kosovu.

Naši pregovarači su započeli loše i kada je reč o pridruživanju Evropskoj uniji. Čula sam negde tezu da se ljudi u svakodnevnom životu obično ponašaju proračunato, ali kad dođe do sudbonosnih opredeljenja, ponašaju se onako kako im tog časa padne na pamet. Naša vlast ovih dana demonstrira svoj jak odbrambeni refleks pred običnom opasnošću kao što su novinarska pitanja i kako taj refleks nestaje pred katastrofom koju nam spremaju, iz dana u dan.

Srbija nije stigla tamo gde je Koštunica nameravao da je odvede, dakle, u večiti umirujući ćorsokak. Ona je evropski geto, koji može da plane kao i ona geta na obodima Pariza. Jedino što mi ovde ne palimo automobile nego jedni druge. U Novom Sadu su, kao što ste čuli, neonacisti upali na Filozofski fakultet i šamarali koga su hteli. Predsednik se uzbudio – pa to ne može tako, u Srbiji zig hajl nije prihvatljiva parola. A da li može parola – nož, žica, Srebrenica? Ne znam u stvari kako bi naš predsednik reagovao na to? Tek da se podsetimo, branio je Nomokanonovu tribinu pod nazivom Deset godina od oslobođenja Srebrenice. Ne znam i da li bi bilo i ovakve reakcije na događaj u Novom Sadu da su mladi fašisti nosili krstove i brojanice, šamari bi tada bili samo mali izliv pravoslavne duše ili što bi rekao Nikola Baja Pašić – bio bi to jedan mali narodni odisaj.

Kad smo kod radikala, Milorad Mirčić je rekao za profesora Perovića, koji je govorio na tribini o antifašizmu, da je separatista i da je ljudska i naučna krpa. Nije problem što je to rekao, on je visoki funkcioner te odvratne stranke koja je polusvet mobilisala i slala kao dobrovoljce na front, a oni su branili Srbiju od Hrvata tako što su u Zemunu zauzimali zgradu Magistrata, zauzimali kafiće i kioske i sve to, braćo moja draga, da ustašama ne padne u ruke. Radikali su navodno stranka kao i svaka druga, oni su samo malo primitivniji i zastupaju desničarske ideje koje postoje svuda u svetu. Ma neće biti.

Kada Paolo di Kanio da gol na utakmici Lacio – Roma i proslavi ga fašističkim pozdravom, konzervativac i desničar Roko Butiljone, čovek koji zbog svojih seksističkih i šovinističkih ideja nije prošao na mestu evropskog komesara, kaže – Di Kanio je trebalo da misli na potomke onih koji su ubijeni i kako se osećaju kad vide njegov pozdrav. U isti mah, Mirčić, inače šef Odbora za bezbednost parlamenta ove osvedočeno demokratske zemlje, kaže da je profesor Perović separatista i ljudska krpa.

Sećate se potom britanskog princa Harija, koji je na žurci nosio traku na nacističkim simbolom, svastikom. Pre svega, on je bio prezren i napadan u britanskom društvu, a bivši ministar odbrane je tražio da princ bude izbačen sa vojne akademije. A kad se princ Hari ponudio da ode na obeležavanje 60 godina od oslobođenja Aušvica organizatori su rekli – ne, hvala, možda neki drugi put.

Prošle godine grupa francuskih mladića oskrnavila je groblje jevrejskih žrtava u jednom francuskom selu koje je simbol stradanja civila od nacista. Ti mladići su privedeni, Jevreje šef Odbora za bezbednost francuskog Parlamenta nije nazvao krpama, a kazna za Le Penove mlade sledbenike je izvršena tako što su oni proveli nekoliko dana u tom selu i vodič im je detalj po detalj pričao kako je ubijeno 500 žena i dece. Na kraju, mladi nacisti su pokazani na prvom kanalu državne televizije, gde je novinar razgovarao sa njima o tome šta sada misle o nacističkim zločinima, posle kratkog istorijskog časa na jevrejskom groblju.

Hoću da kažem da sve ovo što se desilo u Novom Sadu nije nimalo čudno. Policija je podnela prijavu protiv dekana fakulteta zbog održavanja neprijavljenog skupa. Uhapsila je jednog od 25 neonacista, a kada je prošle godine protiv njih podnela prijavu zbog ispisivanja nacističkih parola, tužilaštvo nije reagovalo. Da li nam to naša draga država poručuje da su rodoljubi u Hagu, a da smo mi domaća fukara, koja se raduje seči tih knezova, kako je jednom rekao Rajko Petrov – Nogo. Imam nešto da poručim u ime domaće fukare – ako neće država da nas brani, branićemo se sami, kako znamo i umemo.

Govori Vesna Rakić – Vodinelić iz Instituta za uporedno pravo.

Vesna Rakić Vodinelić: Taj događaj mi izgleda zastrašujuće i smatram da je on, ozbiljan signal za građane Srbije da zaista kažu hoće li fašizam ili hoće demokratsku državu. Meni se čini da ima jako mnogo činilaca koji su doveli do toga da se ovako nešto desi u Srbiji, u Srbiji koja odista nema nacističku, pogotovo ne antisemitsku tradiciju, bar ne jako raširenu. Mislim da najpre za to treba okriviti sadašnju vlast, vlast koja je svojim odnosom prema najtežim krivičnim delima, prema ratnim zločinima, uzdigla nasilje koje se dešavalo u prošlosti na pijedastal heroizma i time mladim ljudima na neki način otvorila vrata da i oni sami postanu nasilnici.

Znam da će biti mnogo ljudi koji će pokušati da sve to racionalizuju i umanje značaj ovoga što se desilo, da će reći – pa dobro, to je samo nekoliko šamara. Neonacisti su, recimo, u Slovačkoj ubili jednog čoveka, ali mislim da mi nemamo pravo, upravo zbog toga što se dešava u Evropi, da čekamo da neko pogine i da neko bude mrtav, nego moramo da tražimo od naše policije da radi ono što joj je dužnost. Oni su do sada prijavili dekanicu Filozofskog fakulteta za održavanje neprijavljenog skupa. To je jedan neverovatan apsurd, to je jedno strašno ruganje zato što niko nije dužan da prijavi održavanje skupa u zatvorenim prostorijama univerziteta. Znate, svako predavanje na univerzitetu je skup. To je jedna neviđena glupost, drskost i bezobrazluk ove sadašnje vlasti.

Zato bih ja veoma volela da se nađe dovoljan broj građana, nevladinih organizacija, pa i političkih stranaka koje bi bile spremne za jedne ozbiljne demonstracije protiv policije, pre svega. Dakle, kojima bi se pozvala policija da radi svoj posao, a to znači da štiti građane od nasilja, a ne da štiti nasilnike. A ako to nije spremna da radi, onda oni koji čine vrh te policije moraju da odstupe, da podnesu ostavke kao u svakoj normalnoj zemlji.  S jedne strane, oni pregovaraju sa MMF-om, sa Evropskom unijom, a s druge prijavljuju dekanicu Filozofskog fakulteta za održavanje javnog skupa. A oni koji su šamarali ljude, uzvikivali odvratne parole, treba da budu mirni i da se osećaju kao svoji na svome.

Svetlana Lukić: Zanimljivo je da je Mirčić iz Srpske radikalne stranke dao zvaničnu izjavu, dakle, kao šef Odbora za bezbednost republičkog parlamenta, u kojoj je krivicu prebacio na učesnike skupa. Evo, ja citiram ono što sam čula direktno od njega, dakle da je profesor Perović, koji je tamo bio verbalno napadnut – ljudska i naučna krpa.

Vesna Rakić Vodinelić: To pokazuje ono što sam rekla, oni koji sada vrše vlast, a radikali su u prećutnoj koaliciji s onima koji vrše vlast, krivi su zbog toga što se ovo desilo. Oni uzdižu nasilje na jedan nivo normalnog ponašanja, a da li je Mirčić uopšte osoba koja može da ocenjuje jednog profesora univerziteta, pa čini mi se da je očigledno da nije. Neka prvo on to postane, pa neka napiše šta ima da napiše protiv tog čoveka. Govoriti o nekome da je krpa, govoriti o nekome da je izmet, kao što je jedan od čelnika te stranke nedavno rekao za ministra spoljnih poslova, to pokazuje da su ti ljudi mentalno spremni da dele šamare. Verovatno će sledeći korak biti da nam takvi političari i fizički dele šamare. Ako mi kao građani ove zemlje do dopuštamo, onda u redu, neka nam dele šamare.

Ja sam to nekoliko puta govorila, možda baš i u vašoj emisiji, mi imamo pogrešno postavljenu državu, imamo je tamo gde nam uopšte nije potrebna i gde nam pravi probleme, a nemamo je tamo gde nam je neophodna. Dakle, imamo je onda kad treba prijaviti dekanicu jednog fakulteta za održavanje skupa na tom istom fakultetu, a nemamo je kad treba da zaštiti od šamara čoveka koji se nalazi u zgradi fakulteta. E, tamo policiju nemamo. Sada, međutim, ta država koja je formirana u demokratskom procesu, kakav – takav je, sada ta država ide protiv procesa u kome je formirana tim svojim nečinjenjem ili tim svojim licemerstvom ili tim svojim neverovatnim cinizmom. Ono što naravno ostaje jeste nekakav pokušaj građana da se od takve države odbrani, da takvu državu promeni. Dakle, mislim da treba izaći na demonstracije, pozvati na njih, ne zbog tih nekoliko neonacista, nego zbog države koja toleriše neonacizam i koja ga možda nekim svojim radnjama čak i podstiče, jer pokazuje da joj se sviđa.

Svetlana Lukić: Prošle nedelje u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava održan je okrugli sto Nova srpska desnica i antisemitizam. Govorili su između ostalih književnik Filip David i Aleksandar  Lebl iz Saveza jevrejskih opština.

Aleksandar Lebl: Što se tiče antisemitizma u Srbiji svedoci smo da ga ima. Zapravo, bilo bi čudno da ga nema ako znamo kako ga je bilo, ima ga i biće ga svuda, čak i tamo gde Jevreja nema. I kad je reč o oblicima ispoljavanja, može se reći kako onih najgrubljih, pre svega fizičkih napada na pojedince ili na objekte, nema, bar za sad. Karakteristično za Srbiju je korišćenje antijevrejskih stereotipa u međustranačkoj borbi. Protivnik se pokušava diskvalifikovati time što se kaže kako je Jevrejin. Da vas podsetim, Labus – Jevrejin, Koštuničina majka – Jevrejka i slično. Moram reći da ni radikali nisu ispoljavali, niti danas to čine, netrpeljivost prema Jevrejima. Doktor Vojislav Šešelj izjavljivao je kako ima dobrih i loših Jevreja, kao što ima dobrih i loših Srba. Doduše, štampanje Protokola sijamskih mudraca u partijskom listu ili proglašavanje za počasne građane Zemuna Lepena i Žirinovskog u prvom radikalskom mandatu nisu baš prijateljski gestovi.

Sinod Srpske pravoslavne crkve pre gotovo četiri godine objavio je svoje saopštenje za javnost u kojem je osudio antisemitizam i ogradio se od onih koji ga propagiraju. Ovo ne znači da između jevrejske zajednice i Srpske pravoslavne crkve vladaju idilični odnosi. Glavna sporna tačka je kanonizovanje vladike Nikolaja Velimirovića, autora jednog od najžešćih antisemitskih tekstova. Mnoge izrazito antisemitske grupe – Dveri, justinovci, Obraz, rasonalisti i drugi, zaklanjaju se iza Srpske pravoslavne crkve, a da iz nje ne dolaze opomene i distanciranja. Srpska pravoslavna crkva nije napustila dogmu o Jevrejima kao deicidnom narodu, što je katolička crkva učinila pre više decenija. Objašnjenje je da o tome može odlučivati samo Vaseljenski sabor, a on se nije sastajao u proteklih hiljadu i više godina. Da na kraju pomenem i suprotnost antisemitizma – filosemitizam. U Srbiji ima dosta ljudi koji javno iskazuju svoje simpatije za Jevreje, čak ljubav prema njima, što je i značenje reči. Tu treba razlikovati dve stvari – pravi filosemitizam i lažni, koji je ustvari zasnovan na uverenju da se preko takozvanog jevrejskog lobija u SAD može ostvariti neki sopstveni interes.

Filip David: Događa se ono što smo naučili da se događa u sličnim situacijama. Sve se malo gura pod tepih, a onda kada manjine progovore i počinje stvar da se širi, kad se više ne može gurati pod tepih, onda kreće jedna ekipa na čijem je čelu ministar, da kreči fasade. Ali ono što oni okreče preko noći, izjutra se ponovo pojavi i bojim se da će se Ministarstvo za manjine postepeno pretvoriti u jedno molersko-farbarsko preduzeće, koje ništa drugo neće raditi nego će ići po Srbiji i krečiti grafite. Umesto da se ozbiljno shvate sve te primedbe koje stižu. Pa čak i ako su nekada preterane, one opominju da nešto nije u redu. Pre manje od godinu dana na B92 ja sam doneo jedan spisak, gde sam pročitao naslove, imena autora, oko osamdesetak antisemitskih knjiga. U međuvremenu bio je jedan mali sajam u Domu sindikata, ja sam tamo ponovo beležio, taj broj je porastao na preko stotinu. Posle ovoga Sajma beležimo da antisemitske literature u Srbiji ima blizu 140 naslova.

Kako izgledaju neki od tih naslova: Jevrejska zavera, Srpski narod u kandžama Jevreja, Zašto mrzim Jevreje, Pod šestokrakom zvezdom, Vladika Nikolaj o Judejcima, neprijateljima hrišćanstva i hrišćana, Zli i prokleti, Zavera nad zaverama, 3000 godina u službi Satane, Pet krvavih revolucija Judeo bankara i njihove Judeo masonerije, Holokaust – dogma judeizma, Judejska zavera protiv Boga i čoveka, Prokleti Hanaan, Demaskirani Talmud, Zašto se divim Adolfu Hitleru, Protokoli sionskih mudraca, Mrtve krave protiv 6 miliona Jevreja, Zašto je rasizam ispravan, Jevrejsko ritualno ubistvo i tako dalje i tako dalje.

Svetlana Lukić: Promakla nam je jedna veoma važna knjiga, a to je Nacionalistička internacionala, koju je napisao Pavle Rak, koji dobar deo godine živi u Rusiji. To je knjiga koja govori o ruskim neofašistima i mnogi od njih su naši stari znanci, odnosno prijatelji srpskih političara i intelektualaca. Naravno, jedan od njih je i Limonov, koji  kaže na primer sledeće – Kome je u Rusiji potreban fašizam? Svima je potreban fašizam, Rusija očekuje fašizam sa trepetom i strahom, kao što jedinstvenog, silnog, lepog mladoženju očekuju u razrušenoj kući. Taj mladoženja će uništiti neprijatelja i sve će popraviti svojom mladom rukom. Slušate Pavla Raka.

Pavle Rak: Tu je interesantno primetiti da su Rusi stvarno dublji, ozbiljniji u tom svom pronacizmu nego ovi naši. Ovi naši su epigoni, i uglavnom oni to preuzimaju od Rusa. Jedan od izrazitih primera je Limonov, koji je imao tu svoju malu nacionalsocijalističku stranku. Ta stranka je okupljala neke klince, to je sredina iz koje su stalno frcali Molotov kokteli i tako, svim klincima je to interesantno. Usput, on to poveže sa nekom umetničkom avangardom, sa nekim prosedeima literarnim, bitnici i ovo i ono. Sve je to bilo smešano u jednu kašu i iz toga s vremena na vreme je dolazilo do pravih sukoba i pesničenja. U jednom trenutku je Putinu to dosadilo, pa su ga strpali u zatvor, Limonova, zbog nekog posedovanja oružja i zbog nekih akcija njegove stranke u vezi sa pribaltikom. I on je odsedeo tamo, ne sećam se tačno koliko, dve-tri godine, šta li. Inteligencija kao i svaka inteligencija, bolećiva na zatvaranje ljudi zbog političkih motiva, krenula je da štiti tog Limonova. Sad je Limonov izašao zatvora, ta podrška je nekako ostala u svesti ljudi kao njegova izvesna legitimizacija.

I desilo se da je pre godinu i nešto Putinova vlada rešila da liši penzionere i ratne invalide svih njihovih povlastica, koje su im u stvari omogućavale da žive. To su bile besplatan prevoz u javnom saobraćaju, besplatni lekovi. Mesto svega toga dato im je po nekih hiljadu rubalja, što bi bilo oko 2.000 dinara mesečno, a cene prevoza su se odmah digle toliko da im je samo to u jedan mah zbrisalo tu takozvanu monetarizaciju povlastica i ti ljudi su izašli na ulice. E, Limonov je krenuo njih da koristi, on im je glavna podrška. I sad odjednom, on se pojavljuje kao uvaženi sagovornik u svim televizijskim emisijama i ispada odjednom kao neka ozbiljna opozicija. A nije se odrekao svojih nacionalsocijalističkih pozicija.

Svetlana Lukić: Limonova znamo, da se podsetimo na njegove dolaske u Srbiju s vremena na vreme, razni su dolazili da opale po koju po Sarajevu ili po Vukovaru, Limonov je bio jedan od njih.

Pavle Rak: Limonov je imao ovde zvanične veze, ali u nekim parakulturnim krugovima je mnogo prisutniji bio jedan njegov saratnik, koji je glavni teoretičar evroazijstva, neki Aleksandar Dugin. E, taj je bio ovde prisutan i mnogo hvaljen u sredinama kao što je Obraz i verovatno ovo što je posle Obraza nastalo, Srpske dveri i takvi pokreti. Sem toga, znam i jednog čoveka ovde koji je čak u Institutu za društvene nauke i koji je povezan bio baš sa Duginim i ovde se pojavljuje kao autor u Politici članaka koji prividno nemaju sa tim neke veze, ali u suštini on ovdašnju nacionalnu situaciju i nacionalne interese interpretira preko te vrste ideologije.

Kod nas se svi ovi kriptofašisti deklarišu kao antifašisti, to u Rusiji nije slučaj. Tamo imate bar toliko samosvesti, jače kulturne osnove i tradicije da oni, kad nešto jesu, oni se ne stide da to i kažu. I zato se tamo čuju mnogo oštrije reči i kad je u pitanju samoidentifikacija. Kod nas u Beogradu sve se to pomalo prikriva. Dugin i Limonov u Rusiji se ne dovode u vezu sa nekim pravoslavnim pokretom. Oni su ideološki jasno opredeljeni i pošto se vezuju za tu vrstu konzervativne revolucije njima je teško da uspostave baš direktan priključak sa crkvenom ideologijom. Crkva u Rusiji, u tom svom krajnje desnom krilu političkom, ima kozački pokret. Kod nas sve to ne postoji, sve je nekako smušeno i zbunjeno i zbog toga kriptonacistički pokreti ovde i mogu da se vezuju direktno uz neke crkvene velikodostojnike, da uživaju njihovu podršku i da im dolaze vladike da govore na tim njihovim skupovima.

Kad sam bio na skupu ruskih nacionalista u Peterburgu, to nije bio slučaj, oni nisu mogli da dovuku ni jednog vladiku. Jedan koji im je bio sklon upravo je umro tih dana, tako da su našli nekog samozvanog vladiku koptske crkve u Rusiji, nešto potpuno izvrnuto. I taj je došao i sa nekim krstom blagosiljao sve to. Nažalost, pošto je ovde mutnija situacija, mutna je i ta veza, ali je ona znatno čvršća između naše crkve i tih krugova, nego što je slučaj u Rusiji.

Svetlana Lukić: Koji od naših ljudi se pominjao u ruskoj nacionalističkoj štampi?

Pavle Rak: Tamo je kolalo možda dvadesetak imena. Najprisutniji, najhvaljeniji bio je Kalajić, izrazito. U krugovima nacionalističke inteligencije, koja je imala neke više intelektualne pretenzije, jako je popularan bio Pavić. Njegove su se knjige masovno tamo kupovale, najveću popularnost je imao naravno Hazarski rečnik, o narodu koji je žrtva zavere svih ostalih. Hazari su jadni bili Srbi, ali u suštini su to Rusi, tako su oni to interpretirali i jako im je godilo da se osećaju žrtvom. Pored toga, ali u relativno uskim krugovima je poznat Bokan, i to su baš oni najtvrđi krugovi, koji se otvoreno deklarišu kao nacisti.

Viđao sam publikacije u kojima se pominju naše vladike, najčešće Amfilohije i Atanasije. Pokojni mitropolit peterburški organizovao je nešto što je on mislio da će biti jezgro buduće kozačko-četničke vojske. Kako su njemu predstavili ovu našu situaciju ja ne znam, ali rezultat je očigledno bio taj. Krugovi koji su učestvovali u takvim poduhvatima, u stvaranju jezgara koja se nikad nisu ni u šta razvila, bili su skloni da uzdižu srpsku današnju crkvu i teologiju u nebeske visine, kao da je ovde jedino pravo hrišćanstvo, da u Rusiji ono tek treba da sledi ovaj primer. Naravno, ti ljudi nisu znali šta se ovde zbiva i neki koji su putovali ovamo, pa videli kakav je molitveni život po ovdašnjim parohijama, predomislili su se i rekli da ovde ne treba pomagati stvaranjima nekakvih zajedničkih vojski, nego prosto treba poslati par stotina misionara. Ko je još bio tamo često pominjan?

Svetlana Lukić: Mira Marković, Karić?

Pavle Rak: To su drugi krugovi, oni su imali poslovne i političke veze i u ovim nacionalističkim publikacijama se ne pominju mnogo. Sam Milošević jeste zadnji njihov heroj, zato što se odupire ovoj svetskoj zaveri judeo-masonskoj, i u tom pogledu je on kultna figura, ali za to nije on direktno zaslužan, tj. nije on odlazio tamo i pravio nekakvu propagandu. To je radio njegov brat i to radio isključivo u komunističkim i neokomunističkim krugovima. Tako da ovo o čemu sada razgovaramo, a to su neonacisti, Milošević je njima samo bio objektivni saveznik i idol, ali nije bio neko ko pripada njihovoj sredini. Neke publikacije zadužene za tu propagandu su bile finansirane od strane naših tajkuna koji su vršljali i po Rusiji. A oni to i ne kriju, da su tamo bili i da su tamo zaradili svoje pare. Nedavno je Karić rekao da su njegove pare zarađene u Rusiji tih godina, molim lepo.

11. septembra 2001, čuo sam u vozu dogovor službenika naše železnice kako će da proslave rušenje tornjeva u Njujorku, doneli su bili i prase, piće je već bilo nabavljeno. To govori o stepenu samoizolacije ovog naroda. Za sada su otišli mnogi, a ako se ovo nastavi otići će svi koji nešto vrede u ovom narodu. Ne znam šta da kažem, meni se kad o tome mislim toliko smuči da bih plakao, ali znam da ništa ne vredi. U obračunu sa Miloševićem se stalo na pola puta i onda se ispostavilo da su se ljudi borili protiv Miloševićeve vlasti zato što je njima učinila nešto nažao, a ne zato što je bila takva kakva je bila. Možda je rešenje da se cela stvar izvede na čistac, onako potpuno do kraja, stopostotno, pa da sve bude svima jasno.

Svetlana Lukić: Šta podrazumevaš pod tim – na čistac?

Pavle Rak: Naša samoizolacija je mutna, smuljana, nedovršena. Možda bi trebalo de se ona zaista objavi urbi et orbi, kao nešto što pripada našem nacionalnom biću, pa da onda vidimo šta ćemo s tim. I ta kriptonacistička ideologija neka se objavi urbi et orb, da ne bude kripto nego da bude jasna i neka nam to vlada deset godina, pa kad nas satre, onda ćemo znati zašto nas je satrlo. Ovako, dok sve ostaje nedorečeno, možemo za to što nam se dešava da krivimo druge, kao zatvorili smo se od celog sveta, jer nas ceo svet mrzi. To da u stvari sami sebi radimo najgore stvari tako ostaje zavijeno u razne dimove i magle.

Razumljivo je psihološki da se ljudi umore od tolikih godina muke i da hoće da žive normalnim životom, a on pretpostavlja da im se ne ponavlja stalno da imaju zločince među nama koji se slobodno šetaju gradom i da treba počistiti institucije, zakonodavstvo pre svega. Ljudi neće to stalno da slušaju, hoće da žive kao normalno, a onda ispada da sve to ne postoji.  Neka to postoji, mi ćemo se praviti da ne postoji. Vrlo je karakteristična bila polemika u Vremenu tim povodom pre par godina. Ljudi koji su se za vreme Miloševića itekako borili protiv njega, odjednom su se izjasnili da neće da ratuju protiv svoje lične karte, što znači – dosta je, raščistili smo. E, onda se desilo ubistvo premijera i neki od njih su uvideli o čemu se radilo i promenili stav, ali veći deo javnog mnjenja i dalje ostaje pri tome da pošto ne možemo da promenimo ovu strašnu realnost, onda je bolje da se pravimo da je nema.

Ja sam uzbuđen dok ovo govorim, zato što mi je stalo da se ovde nešto promeni, a ljudi koji sve probleme trpaju pod tepih i još to pravdaju time da su oni na strani ovog naroda, pa neće o njemu da govore loše, oni treba da se zamisle do čega im je u stvari stalo. Da li im je stalo do imidža ili im je stalo do neke realnosti. Mislim da je to glavna linija podele među onima koji stvarno vole svoju zemlju i ljude oko sebe i onih koji bi samo želeli da žive mirno. Kad bi shvatili koje su posledice njihovog stava, neki ne bi to terali celog života. Međutim, tragedija je u tome što je ovdašnje javno mnjenje kreirano od strane nekih institucija koje istrajavaju na takvom stavu. I sve dotle dok je to u ovdašnjoj kulturi toliko prisutno, oni mogu jedni druge da ubeđuju i zavaravaju time, tim pre što sami žele da budu prevareni.

Svetlana Lukić: U Domu omladine traje serija predavanja o nacionalizmu. Jedne nedelje je govorio profesor Filozofskog fakulteta, Slobodan Antonić i njegovo predavanje je imalo naslov Dobri nacionalizam. Prošle nedelje je na istu temu govorio g-din Desimir Tošić.

Desimir Tošić: Ovde se vodi kampanja protiv nacionalista. I sad naravno, pošto je javno mnjenje već u jednoj nacionalističkoj groznici, kampanja protiv nacionalizma nam je potrebna, ali ja lično mislim da je ova kampanja, koju vrše neke nevladine organizacije, kontraproduktivna. Ne diskutuje se o problemima nego se samo frontalno napada, i kritika crkve je frontalna, tako da ljudi kažu – a, to su ateisti. Zato ja uvek dajem svoju ličnu legitimaciju, da sam iz svešteničke porodice, da mi vladike ne bi spremile lomaču. Tri srpska kralja su se tokom vekova nudila papi da Srbi pređu u katoličku veru. Naši su kraljevi hteli da podvale, tek da se zna, pošto mi smatramo da svi drugi podvaljuju sem nas. Tako je i u pogledu nacionalizma, znate, morate prvo da pođete od neke teorije, a to je da dok god je nacije biće i nacionalizma.

Nema dobrog i rđavog nacionalizma, nego je pitanje u kojoj je on funkciji. Kad se Francuska branila od Nemačke 1914. i razvila jedan đavolski nacionalizam, znate, on je ušao u funkciju pobede Francuske nad Nemačkom. Ili ako hoćete, neka izvinu drugovi partizani, ali i oni su bili izuzetno antinemački, antigermanski raspoloženi 1941, pa i antiustaški, što se vrlo često pretvaralo u antihrvatsko raspoloženje. Pročitao sam knjigu koja se zove Partizansko proleće, koju je napisao jedan veliki čovek iz  Hrvatske, Srbin, koji vodi Letopis Matice srpske. I tu vidite, kada se misli da Srbi nisu vršili odmazde po Hrvatskoj, da se mi tu teško zavaravamo. Uostalom, i procenat ratnih gubitaka je vrlo sličan kod Srba i Hrvata, bez obzira ko je koga ubijao. Za jedan narod važan je gubitak, tu se ne ulazi u pitanje koji s motivi, to će, naravno, objasniti istorija.

Najveće gubitke u II svetskom ratu imali su Rusi, Nemci, Jevreji, Poljaci. Naši su najveće gubitke pretrpeli od bombardovanja, sad se to vidi po dokumentima. A prvi čovek koji je tražio još 1942. savezničko bombardovanje ključnih tačaka Srbije bio je Draža Mihajlović. A ovde nam neki prota drži govor i kaže da je na bombama 1944. pisalo – srećan Usrks. To su takvi mangupluci, to nije prerađivana istorija, nego je to rat protiv istorije. I takav nacionalizam je naravno katastrofa i mi smo tu katastrofu doživeli i to traje i trajaće sve dok Šešelj, Karić i Milošević imaju većinu ovog naroda. Nama nam pomoći dokle god su oni većina, dotle ćemo biti prokazani, bez obzira što na lepe izjave da nam divno idu inflacija i investicije i tako dalje. Kod svih u podsvesti postoji misao da je to jedan narod, koji ne može da se izvuče.

Ja sam nekada bio za povratak Kosova, međutim sad je dockan. To je Milošević, magarac, mogao da uradi, on je bio u moći i nisam siguran da bi baš rekli ne, ali on to nije uradio. Pazite, u istoriji kad se nešto propusti to je gotovo. Tako je bilo i sa Jugoslavijom, mi smo šansu za Jugoslaviju propustili. Priznajem Miloševiću da je vrlo privržen svojoj supruzi i deci i tako dalje, ali politički on je jedna velika budala, koja nas je uvukla u blato do kolena i preko kolena. Srbi se nikad neće vratiti na Kosovo tako kao što su bili 1912, 1918 i 1945, to treba izbiti iz glave. E, sad je pitanje kako na tom Kosovu naći mogućnosti da mi tamo budemo zaštićeni, pošto mi nismo zaštićeni, to ne treba kriti. Moja ideja da se nekako udesi, ako je Evropa dobronamerna, da Kosovo i nas u isti mah ugura u Evropu – tako da nam se čini da smo zajedno. Tako sam ja shvatio i ideju podele Kosova pre deset godina – da se taj mali broj opština dodeljuje Srbima da bi im stvorio iluziju, pošto smo mi zemlja mitova i farsi, da je Kosovo sa nama.

Svetlana Lukić: Predsednik vlade, Koštunica, rekao je u Hilandaru da nema odvajanja Kosova od Srbije.

Desimir Tošić: Da, to je politikantski, to nema nikakvu vrednost, sem ako ti kaluđeri mogu da glasaju za njega na izborima, u slučaju da mu zafale glasovi. Onda bi to imalo vrednost za njega, ali ne i za nas.

Sinoć sam u Domu omladine pomenuo svoje putovanje, kada sam kao dečko iz nižih razreda gimnazije, od 14 godina, za Uskrs išao na Kosovo. I kad sam se vratio u Niš, pitao me je otac kako je bilo. Bio mi je dao nekih 20 dinara za troškove, a ja sam mu vratio 18 – samo sam kupio alvu u Skoplju, preko Skoplja smo išli. Pa, kažem, ja nisam video Srbe nigde, sem u Prištini. I sada, molim vas, upoređujem popis stanovništva na Kosovu od 1921. po srezovima, tu se vidi da su Albanci, sem u Kosovskoj Mitrovici, svuda bili većina. Taj problem je svakog prosečnog građanina morao da natera da postavi pitanje – šta ćemo sada. A niko nikad nije postavio to pitanje. Političke partije su pokušavajući da mobilišu ljude zbog glasanja, privlačile su i Albance, ali to nije bila prava emancipacija. Partije do 1941. su samo omogućile da se izvrši neka vrsta, ne asimilacije, ali recimo adaptacije između dva stanovništva. Imam časopis Demokratske stranke iz tog vremena, koji se zvao Budućnost, i tu imate nekih deset Albanaca i Turaka, koji su u stranci funkcioneri.

Raspad Jugoslavije je zemljotres za nas Srbe. Za Hrvate i Slovence to je odlazak u slobodu. Pad Jugoslavije remeti celokupnu našu političku filozofiju od 1918, našu psihologiju, svi smo mi osetili taj raspad. I ja sam u tom pogledu jugonostalgičan. Jedino mesto gde svi Srbi mogu da budu ujedinjeni je Jugoslavija i trebalo je da čuvamo Jugoslaviju, kako bi rekao drug Leka, kao zenicu svoga oka. Međutim, mi to nismo radili, mi smo nešto gledali silom, nešto prevarom, tako da je taj raspad Jugoslavije otvorio niz problema, među kojima je i Kosovo. Ali naš generalni problem jeste prekrajanje istorije i laži. Mi jesmo tolerantni sve dok ne dođe do rušenja džamija, onda se zaboravimo. Onda, molim vas, Srpska pravoslavna crkva osnuje u tom delu Hercegovine duhovni centar, srpska crkva pristane da se Foča prozove Srbinje.

Sve nacionalne crkve, takozvane pomesne crkve, su sklone da učestvuju u nacionalističkoj propagandi i da podstiču nacionalizam. Toga nije bilo u moje vreme, ja to nisam osećao, moram da vam kažem, crkva tada nije imala funkciju koju sebi danas daje. Država je bila monarhija, a crkva je hodala pozadi i slušala. Kralj Aleksandar nikad nije otišao kod patrijarha, to je laž koju pronose izvesni episkopi, nego su patrijarsi dolazili kod kralja i kod kneza. Cela dva veka država je iznad crkve, pa čak i u srednjem veku. Ako uzmete Dušanov Zakonik da vidite ko kažnjava korupciju u crkvi, ne kažnjava je sabor več država.

Ja tražim od vas da Peščanik objavi Dušanov Zakonik. Pazite, Albanci se priznaju u Dušanovom Zakoniku. Dušanov zakon ih pominje, pored Srba naravno, mada ne spominje srpsku državu, to je vrlo interesantno. Ali se pominju Albanci, Vlasi i Grci kao nešto posebno i oni dobijaju strožije kazne. Ako vi ubijete vašeg supruga, vi kao Srpkinja možete da dobijete 10 godina robije, ali ako ste Albanka, onda ćete da dobijete 20. Ali u srednjem veku nema Srba nacionalno, a to što su Albanci, Vlasi i Grci bili drugorazredni građani, za feudalnu državu je bilo relativno normalno. Posle toga nastaje turska vladavina. Albanci mogu da govore o našoj vladavini između 1912. i 1995, ali oni su imali jedan ogroman kadar u turskoj vlasti. Mi smo imali jednog, koga smo napravili Srbinom, Mehmed Pašu Sokolovića. Posle 1912. mi vladamo nad Albancima, i ne samo što vladamo, nego mi o njima ne vodimo uopšte računa. Da je postojao neki pokret za emancipaciju Albanaca, nije postojao. Da je postojalo neko udruženje albansko-srpsko na Kosovu, pa neka bude 1% stanovništva, nije. Dakle, tu postoji jedna zaostavština za koja možete da kažete nije genocid, ali o njoj mora da se raspravlja potpuno otvorenih očiju. Kao što morate da raspravljate o okupaciji 1941-45. Albanija je, pored NDH, jedina dobila veliku Albaniju. Tako da sve to morate da znate da biste imali jedan normalan pristup, politički, da možete da vršite debatu. Ali ako vi kažete – Kosovo mora da bude naše, to je isto kao da ste izrekli laž.

Svetlana Lukić: Ali, neverovatno je da Srbi na Kosovu, koji su živeli posledice Miloševićeve politike i dalje to podržavaju.

Desimir Tošić: Kopaju sebi grob, a onda podsvesno hoće da iskopaju grob i Srbiji. To je onako zastrašujuće, moram da vam kažem. Niko neće da potpuno otvori svoje srce i pokuša da razume ljude koji već 15 godina glasaju za Šešelja i Miloševića i uništavaju Srbiju.

U poslednje vreme su me dva čoveka pitala da li je Tadić, predsednik republike, Jevrejin. Ako biste vi tim ljudima rekli da su antisemite, oni bi vam odgovorili – taman posla. Tako da mi naše rasističke, nacionalističke, ekstremističke nastupe ne vidimo kao takve. Pazite, ovde postoji veliki broj diploma, ali je intelektualni standard nizak. I vi treba da ste na oprezu od ljudi koji su u svojim profesijama daleko otišli, kao što su slikari i lekari. Jer kad vi počnete s njim politički da razgovarate, vi odjedanput vidite ili jedno dete ili jednog glupana. Molim vas, sad kad je Francuska glasala protiv Ustava, treba da vidite delirijum naše dijaspore u Parizu, curi im voda na usta koliko su srećni. Jedan veliki naš književnik, koji je odavno poludeo politički, rekao je da je Francuska prvi put progovorila istinu. Oni misle da će se Evropa rasturiti. A drugi, koji je slikar i to poznati, koji živi tamo pola veka i ta sredina ništa na njega nije uticala, on kaže – šta će nam politika. Kako ćemo da se razvijamo, da damo fudbalskom timu da nas vodi? Pazite, slikar, i on je član Akademije nauka. Pa izvinite, ja nikad nisam učestvovao u kampanji protiv Akademije nauka, ali tu izgleda sedi priličan broj budala.

Svetlana Lukić: Ne znam otkud vam to.

Desimir Tošić: Ne, ali to je neverovatno, član Akademije nauka on nije samo zato što je sposoban u svojoj profesiji. On predstavlja moralno, intelektualno biće, koje je iznad svoje sredine, on je predstavnik elite. Ali Akademija je postala stecište vrlo agresivnih neznalica.

Građani Srbije moraju da znaju da imaju tri strašna srama koja nose na svojim leđima. Prvo je apstitencija, da narod koji živi u ovim uslovima 50% ne izađe da glasa. To je već jedna trećina katastrofe. Druga trećina katastrofe je Šešelj, a treća je Karić. Kako može čovek, koji se obogatio u najtežim vremenima pomoću jedne vlasti koja nas je dovela u ovu situaciju, da dobije na izborima 19%, što znači da je korupcija uhvatila ogroman prostor u našoj masi, pošto je to svet koji koruptivno misli – aha, biće sa Karićem para kao blata. Tako da neka građani vode računa.

Sreo sam jednog profesora, vrlo fini gospodin, i on je apstinent i onda mi to objašnjava, kako je on običan građanin koji se razočarao. A šta ste vi očekivali, vi ste nezadovoljni, jer ne poznajete stvarnost svoje zemlje. Ja uvek citiram najveću misao koju sam čuo u Srbiji. To je bilo 1990, izgovorio ju je Mihiz, čovek koga politički nisam cenio, i on je bio jedna velika neznalica, ali je priznao svoj greh – mi nismo poznavali svoj narod, Srbija je jedno zapušteno prigradsko naselje. Ako pođete od toga saznanja, onda vi morate da budete aktivni. To ne znači da ćete vi svojim glasom da rešite komunalne probleme ili pitanje puteva u Srbiji, ali vi tim učestvovanjem stvarno formirate neku snagu koja dejstvuje u jednom pravcu. Mi moramo da smanjimo apstitenciju, to je naš prvi greh, naša prva srbijanska sramota. Ako u Švajcarskoj može da izađe 45%, to je jedna organizovana, solidna zemlja, mi smo zemlja u kojoj svaki građanin treba nešto da uradi, pa ako ne može ništa drugo, bar da glasa, to nije nikakav napor.

Drugo stvar je ako na glasanju Karić i Šešelj dobiju većinu zajedno sa socijalistima. Sad, zavisi mnogo i od izbornog zakona, znate, vlada se očevidno priprema da se provuče. Ali vi možete da se prevarite, znate. 1923. demokrate su napravile novi izborni zakon. Oni su u parlamentu 1920. imali 92 poslanika, pa su bili radikali sa 91, pa su bili komunisti sa 58. Za one koji ne znaju ništa, koji uopšte ne priznaju komuniste pre 1945, ponavljam da je 58 njihovih poslanika bilo u ustavotvornoj skupštini 1920. I sada, demokratama je 92 bilo malo, ali novim izbornim zakonom sebi su odsekli noge i umesto 92, na novim izborima dobili su 57, takoreći pola. Tako da ova vlada pokušava, ali to može da se promeni, ja ništa neću da kažem, ali to je ovako za istoriju najvažnije, znate, da ako većinu imaju Karić i Šešelj to Srbiju vodi u katastrofu, tako da to treba slomiti. Znate, pošto to ne vodi nigde, vi onda nemate ni jedan argument, ni jednu nadu. Vi ste mogli pre pet godina da gledate u Rusiju, pa kad Kina zapreti, a kad nas Kuba uzme u zaštitu. Sve to je nestalo, i tu moram da kritikujem stranku kojoj pripadam, mora da se vrši veći juriš, treba voditi bespoštednu borbu protiv stagnacije u kojoj se nalazimo i za razvoj društvene svesti u Srbiji. Ne znam da li ste to gledali na selu, kada se kolju pilići, mnogi ih i ne kolju nego im otkinu glavu i ostave pile, a pile skače. Mi ostavljamo utisak naroda koji nema glavu.

Svetlana Lukić: Slušali ste publicistu i člana Demokratske stranke, g-dina Desimira Tošića, a sada govori naš omiljeni televizijski novinar, Dragan Babić.

Dragan Babić: To što se toliko razmnožila žuta štampa, ja mislim da je samo posledica tog podlačkog manipulisanja svetom u kome je 60% nepismeno. To smo pre neko veče videli, kada smo videli onaj prekrasan primer sa Prokletom avlijom, kada se prokletom avlijom odjedanput nazvala čitava Srbija. Kad napravite jednu takvu anketu na Sajmu knjiga i dobijete onakve odgovore, onda je pitanje ko je napisao Prokletu avliju isto kao pitanje da li ste vi ikada išta u životu pročitali. Ne, nisu pročitali. A kada se otvori Sajam, tamo nagrne 250 000 ljudi. Mene to podseća na kupovinu ove nesrećne srpske revidirane Britanike, onako kako Srbi zamišljaju Britaniku. Video sam kako je odjedanput bila ogromna panika, gužva oko kioska, igra mečka, nešto se događa – delilo se besplatno. Slična je verovatno i ta vašarska, narodnjačka atmosfera koja se uvek pravi oko Sajma knjiga.

To gubljenje vremena, to čega najviše ima u ovoj zemlji, vreme. Toga ovde beskrajno mnogo ima kao i na svakom Orijentu. Čini se da se svi problemi odlažu beskrajno i kao što je kod vas rekla Dubravka Stojanović – u međuvremenu je neki drugi svet za toliko puta više i dalje odmakao za koliko mi nismo uspeli da ništa od svega toga rešimo. To odlaganje sa Kosovom istovremeno znači jedan apsolutni nedostatak pragmatizma, to je jedna tradicionalistička bolest. Ja sam uvek tvrdio da je najveći neprijatelj srpskog naroda olovka i hartija – meni je to sinonim za kompjuter, računanje, matematiku, pragmatizam. Dakle, sposobnost da vidim šta dobijam a šta gubim, a to podmetanje u vidu tih odlaganja večitih je pre svega rezultat uverenja da to tako i treba da bude. Potom je to kukavičluk jedan strašan, kao kad god treba nešto gadno da uradimo – dajte da poturimo Rasimu Ljajiću, jer on je musliman, pa neka njega tamo nabijaju na kolac, što bi oni jurili po Beogradu Vuka Draškovića, Koštunicu, Tadića ili već koga god hoćete, kad imamo Rasima.

To je toliko providno, a malo pokazuje i taj nedostatak te etičnosti kojom se mi toliko hvalimo. Mi smo etičan svet, pa kad smo etičan toliko svet, onda bi trebalo valjda na prvom mestu uzeti na sebe taj jedan težak, krupan istorijski test za ovaj narod, pa reći – to tako mora da se uradi. To je ono – recite već jednom tu mučnu istinu. To je isto kao da su rekli – prestanite da se zavaravate tim tradicionalizmom, počnite da mislite racionalno. Pragmatičan čovek bi rekao – hajde onda, shvatite šta ćete doboti tim ustavom, koji je jedna takođe temporalna smicalica. Sećate se da je Koštunica dolazio na vlast sa obećanjem da će prvo da napravi novi ustav.

Svetlana Lukić: I da ode, odmah potom.

Dragan Babić: I da ode. Niti je otišao, niti je napravio ustav, pa sad, ako te stvari povežete, kako beše – više od autonomije, manje od nezavisnosti, niko ne zna šta to znači. Imate dva miliona Albanaca za koje bez ikakvih iluzija kažu da nas strašno mrze, tj. tačno onoliko koliko njih mi mrzimo, koji su nepismeni, koji, kažu, imaju tamo više kriminala, više trafikinga, više droge, više pljačke nego čitava Evropa zajedno – to ćete tada morati da unesete i u Srbiju. Da li razmišljate o tome? Nisam čuo nikoga da kaže – da, razmišljamo, pa da ga pitam – a šta ste razmislili?

Na jednoj strani imate u radikalima najbolje oličen jedan prepotentni nacionalizam, koji prisvaja za sebe i svoju stranku sve ono što ja mislim da krasi normalnog čoveka u Srbiji. Rekao je jedanput, sećam se, Tomislav Nikolić – ako vi nećete u vojsku, mi ćemo slati svoju decu. Koju to decu? Koja su to njegova deca? Dakle, to prisvajanje nekih radikalizama nacionalističkih za sebe, što ovde vrlo lepo prolazi, još uvek strašno pali. Vi možete od toga da pravite jednu veliku politiku računajući na to iracionalno ponašanje našeg sveta koji o tome zna samo jedno – zna nekoliko tih stvari o tom kosovskom mitu, nikada nije čuo za Ilariona Ruvarca, pojma nema šta je taj pisao, a bio je i ostao otac moderne srpske istoriografije.

Utešna stvar u svemu tome je čuti iz usta nekog političara koji kaže, čak sa jednom arogancijom – mi nećemo ratovati. Kao da to od nas zavisi. Jer ako se mi rešimo da ratujemo, pa to će biti čudo, sad ćemo to sve da spalimo. Oni neće ratovati, vojska istrulila, deca se tamo ubijaju, nemaju šta da jedu. Kad se pojavio ovaj novi gospodin lekar, koji je iz VMA došao na mesto ministra odbrane, kad je održao onaj neutešni govor o korupciji, o tome da je budžet probijen za vojsku, vi biste se onda zapitali – pa da vidimo mi to malo u kom smo mi to sosu ovde. Da kažemo – pa, možda ta nezavisnost i nije toliko loša. Mora biti, ako smo mi u nekakvom fantastičnom ekonomskom poletu, kojim se opet pa hvali onaj ministar za trgovinu sa inostranstvom, onaj što će da pravi male tigrove i Singapure.

Takvog klovna ja u životu nisam video, da sa takvim osmehom govori, kao u Veseloj večeri, on je zaista žovijalan, krasan jedan tip i uopšte čovek velikog formata. Dakle, taj bi trebalo prvo da kaže – pa divno, mi smo sposobni da uposlimo, kao što čitav svet žudi za radnom snagom, ne dva miliona, milion i 700, niko i ne zna koliko tamo ima Albanaca, kao što ne zna dovoljno dobro ni koliko nas ima, ali recimo da zaposlimo 200 000 Albanaca. Ja mislim da je to razumno razmišljanje, ali ovo navlačenje na tom kafanskom, nacionalističkom, mitskom, iracionalnom nivou, to više ne mogu da razumem. Sve to što sam video od te rupetine kakvo je Kosovo, to je bilo pre 40 godina, da prostite, to je otprilike bilo –  neadaptiranost, mržnja i rešenost da po svaku cenu odemo odatle. Tako je i bilo. Bilo je 17 nekih Albanaca u toj četi gde sam ja bio i posle nekoliko dana, pošto niko nije hteo da govori srpski, pre 40 godina, vratili su ih kući. Koji bi to civilizacijski plan bio, čiji mi osobiti majstori nismo nikada bili. Nije u stanju Francuska danas da absorbuje 5 miliona muhamedanaca, a kamoli Srbija. Dakle, stavio bih u taj svoj pragmatizam ono što najbolje znam o tome i pokušao bih da to gledam otvorenih očiju. Ne vidim šta drugo. Dakle, treba verovatno nešto uraditi radikalno, što ovaj svet oslobađa jedne strahovite traume, koju on vuče već 600 godina. Ja mislim da bi se tako on oslobodio te traume.

Pa kaže – ako to uzmete, to je okupacija. Ima naravno toliko drugih reči koje ste mogli da iskoristite, ali vi time podjarujete onu traumu. Juče je patrijarh bio na Kosovu i onda osveštao tu crkvu za Mitrovdan, Dimitrija velikomučenika. Nema od velikomučenika ništa, što više velikomučenika, sve je veća ta trauma. Zašto jedanput ne osveštaju Milutina Milankovića, koji je moj heroj, heroj srpske nauke i civilizacije. Stvarajući sve više velikomučenika, nikakvoga zdravlja iz toga ne može da bude. Proteklo je svako vreme da se tom vrstom rezonovanja rešava taj strašan problem na Kosovu. Ne velikomučeništvo. To što morate da rešite morate ravno da gledate u to, ne možete da gledate ustranu i da se večito vadite na istoriju.

Ja Koštunicu ponekad vidim kao samoproglašenog sveca zaštitnika srpskog naroda, koji misli da mu je poslanstvo da ga zaštiti, a štiti ga tim mitskim, arhaičnim sredstvima, tako ga on štiti. Ja verujem da to on misli, da je to njegova misija, ta vrsta jedne svetačke zaštite, koja ne trpi prigovore – jer je svetačka, koja ne trpi dileme hamletovske – zato što je svetačka. On je rešen, on nema nikakve sumnje da je u pravu i da je to taj jedini put.

Taj afektivni jezik kojim se služi većina srpskih političara vrlo lako vam otkriva to njihovo neprosvećeno mentalno stanje – što glasnije, to bolje, što luđe, još bolje. Taj vrtlog uvlači sve više ljudi u nekakav jezik, koji više nije onaj jezik kojim su ovde govorili ljudi, nego jezik nekih drumskih razbojnika, pljačkaša, nekog korumpiranog sveta koji se štiti vrlo vešto. Pogledajte ono od pre neko veče, kad su ministra za kapitalne investicije optužili da je tamo napravio nešto sa tim kućama, a on je rekao – to je moje pradedovsko ognjište. Reč ognjište ovde je kao ikona. Niko te ne pita za pradedovsko ogrnjište, nego da li je to građeno tako da podleže nekim zakonskim sankcijama. Ovde ne postoji zakon, postoji rečnik – ako kažem da je to moje pradedovsko ognjište, ja sam zaštićen. Dakle, ne može se govoriti o građevinskim dozvolama i korupciji, nego se može govoriti o ognjištu. Oni opet kažu – pa nećemo mi vama ognjište, nego samo hoćemo da znamo kako ste vi podigli ovu kuću, to mi hoćemo da znamo. Onda on kaže – onaj tamo koji vas plaća. I taj ludački krug uzajamnih optužbi je stvorio taj jedan neverovatan vir, koji uvlači sve to unutra. To ludilo tone kroz taj vir i niko više ne zna kuda to ide.

Nema te sile koja može da razluči jedno, drugo, treće, četvrto, gde šta stoji. Još bi hteli da vode te razgovore o beloj kugi, o negativnom demografskom rastu, pa ne možete na taj način, aman, to je besmisleno. Kojom ćete vi to silom naterati narod da se razmnožava kao pacov, zato da bi bila srećna ova vlada i crkva? To ljudi ne rade ni zbog crkve ni zbog vlade, rade zbog sebe. To je taj vir u kome se sve to nalazi i ne vidim da dolazi neki dobar plivač koji će malo to da sredi. Sve se to nekako ujednačilo. Ja sam jedno vreme imao tezu da je to ta sabornost, kojom Koštunica želi da vaspita političku scenu Srbije. Za njega je sabornost kada su svi u parlamentu, pa su onda prirodno tu i ovi i oni. Ne tražimo nikakvu odgovornost, nikakva uzročno – posledična veza tu više ne postoji, sad imamo tu sabornost. To spada opet u onaj oreol koji on sebi pravi, odnosno, ovde ne postoji parlament, on je ustanova zapada, nego smo mi sabor.

A na saboru znamo kako se stvari događaju, ima mnogo pijanog sveta koji urla sve što mu padne na pamet, to je sabor. Na sabor se dolazi pod oružjem, sa zastavama, to nije demokratija. Sad smo napravili tu vrstu sabornosti, tu ima i zastava i pištolja. Mislim da je to bila ta težnja, ne osobito higijeničarska, ne tako izbirljiva. Radilo se na toj vrsti jedinstva, a to, malo samo promislite, nije ništa drugo nego ono prezreno, toliko blaćeno jednoumlje komunističko. Sabor je prilično jednouman, ta vrsta okupljanja pod jednu zastavu nije ništa drugo nego jednopartizam. Nema nikakvih finih razlika između mene, vas, nego ako smo sabor, onda ćemo da duvamo svi u jedne diple, diple su dobre, jel’ da? Nema violine, čela, nego diple.

Ako već govorimo o tom viru, možda na kraju tamo čuči ta međunarodna zajednica, ako ne bude imala previše poslova. Oni su potpuno shvatili – jedno dete ne možete da ostavite samo u kući, dohvatiće šibicu kako je blesavo, pa će da zapali celu kuću, otvoriće česmu pa je neće zatvoriti, dohvatiće se sa komšijskim detetom oko neke igračke, pa će jedno drugom noseve otkinuti. Mislim da međunarodna zajednica to zna i da se sad ponaša kao staratelj, za razliku od onoga što se jedno vreme događalo sa odbijanjem Miloševića do bombardovanja. Shvatili su da je zdravije da staratelj s vremena na vreme dolazi i da se malo raspita kako stoji stvar sa detetom, dokle je dete stiglo, hoće li da pođe u školu već jednom, hajde da izađe iz zabavišta, hajde da ga naučimo da se oblači, da sedi, da se hrani, ne da jede, da se hrani, hajde da mi to malo pomognemo. Nekako nemam utisak da bi oni voleli ponovo da vide ovde neku gužvu.

Pogledajte koliko je novca skrkano u Srbiju od dolaska Đinđića na vlast. Ili Norvežani koji vodu na Zlatiboru dovedu, jer mi vodu ne možemo da dovedemo, u pitanju su 4 kilometra. Video sam to na Zlatiboru, ne znam kad su došli stari Sloveni, u V, VI veku, nisam bio tu, ali od tada nisu nisu mogli da naprave 4 kilometra vodovoda. Dakle, to su ti poslovi za koje svet kaže – pa čekaj, da im damo tu vodu. U tom smislu možda na kraju tog vira stoji ta veća briga, ukoliko Evropa ne bude imala drugih poslova u međuvremenu, jer svet ne stoji, događaju se požari u Parizu, šire se na Nemačku, Amerikanci imaju svoja posla, svi imaju neka svoja posla. Ako se ta svoja posla ne pretvore u neki veliki opšti košmar, onda je sva prilika da će ti ljudi koji su postali staratelji po nuždi, ja ne verujem da se neko prihvata tog posla zato što je lud za time, nego zato što zna da će on imati štete ako ne bude staratelj onome maloletnome i maloumnom, pa kaže, hajde da to zbog sebe uradimo. Greši svaki onaj koji uobražava da su te velike, teške, važne reči kao što je demokratija, jednakost, parole velike Francuske revolucije itd. tačno to što jesu. Ne, nisu, one su varijabilne, prema snazi i moći onoga ko vodi kolo tog trenutka. Nikakvo mi kolo, sem na vašaru u Topoli, ne vodimo. Procenite svoju ljubav prema Rusiji od pre dva dana kada je došao Lavrov, a Vuk rekao – vreme je da ovde uđe ruski novac. Stvarno zanimljivo, ta beskrajna slovenska ljubav i tako dalje, odjedanput ima cenu.

Posle e = mc², pa onda kvantne fizike, treći veliki magistralni naučni poduhvat svakako je autoput sa osam traka Valjevo – Negotin. Znate šta znači pravo misliti, pa to znači direktno ući u večnost. Pravo, sve pravo, sve pravo, Valjevo – Negotin.

Svetlana Vuković: A ništa im ne smeta da ga naprave.

Dragan Babić: Jes’, ne smeta im. Naša je pamet takva kakvi su ti putevi, ovako sve nekakve spirohete, neke neispravljive vijuge. A najkraće rastojanje između dve tačke je prava linija. Ja i dalje mislim da je ovo društvo malih potreba ne misleći pritom na plaćanje kirije, struje, već na društvo koje nema velike intelektualne, civilizacijske prohteve, bilo da su u pitanju institucije, materijalni objekti, poljoprivreda, sport, bilo šta. To je društvo koje počiva na tom gnjetavom, bajatom, ustajalom konceptu društva malih potreba. Na šta danas liči Beograd, na šta liče ti drumovi? Nema noći da neko ne pogine, zašto, zato što su ludi. Nađite neku bolju reč da opravdate to što neko nekoga ubije na drumu svake noći. Samo zato što ne vide koliko je ograničenje brzine ili nemaju svetla ili je pijan. Ili je kao onaj od pre neku noć, koji je rekao – šta, da ne pijem, pa idem na slavu! Taj nedostatak ja lepo zovem ljudskom bezobzirnošću, on je u dubini ove kulture, on je herojski, on je epski. Epizam nije ništa drugo nego bezobzirnost, gaženje drugog.

Vi imate tamo na radiju, oni prikazuju američku NBA ligu kao da je njihova, svakog dana, na glavu su mi se popeli. Pa onda kažu – Divac pobedio.To je ta kompenzacija sirotinjska i onda oni tako pobeđuju. Imaju Francuzi divnu jednu izreku, kako beše – kultura je kao pekmez, što ga manje ima, više se razmazuje. To se tanko razmazuje u Srbiji, do poslednje mrvice tog pekmeza, svako će morati da zna u kojoj smo mi čorbi mirođija, a ceo svet gleda da u tu čorbu ta mirođija ne uđe nikako, jer će se otrovati od te mirođije. Kažem vam, pekmeza ima sve manje, tanko se to maže, drž’, juri. Najsmešnije je što niko od njih ni o sportu ne zna ništa, to je još smešnije. Zato mi se sviđaju vaterpolisti, to je prilično artikulisan svet. Čovek koji ne zna da pliva, to je tragedija. To nas navodi na razgovor o srpskoj hidrofobiji. Srpski seljaci imaju strašan problem, oni kad se skinu, tamo gde je kopao, orao tu je osunčan. Tih neplivača u Srbiji ima na milione, oni se užasavaju vode, što vas navodi i na pomisao o kupanju. Oni su hidrofobi, što bi se kupali. Pa mi nećemo na te reke, to je strašan urbanističko-istorijski problem, socijalni problem, taj silazak na reke. Sad sam čitao Deroka koji govori o tome, pa on je rođen 1895. Neki narodi se oblizuju da imaju takve reke, poludeli ljudi, a mi ništa.

Svetlana Lukić: Koliko tu ima potencijala za nasilje?

Dragan Babić: Ima ogromnog potencijala za nasilje. Ja mislim da je sem socijalnih uzroka, jedan dublji i trajniji razlog za nasilje i taj potpuni izostanak stvaranja građanskosti, ono što je civic. Ta implozija je sasvim moguća. Odbijanje prihvatanja tog kodeksa o poštovanju drugog, jedno potpuno nepoštovanje ljudskosti. Mi i dalje razmišljamo na taj mitski način. Ako niste pobedili, niste ništa postigli, ako ustuknete, vi ste izgubili. Otuda ovde reč kompromis ima pežorativno značenje, a kompromis je suština civilizacije. Ja nisam stoka, ja sam građanin. Setite se lica onog radikala koji je prešao kod Karića. Koga će on da prevari onom izjavom, da mu mi poverujemo da to nije zbog novca. Ni u svetu se iz tog kola ne izlazi, a kamoli ovde, neće, nije lud. Još se ovde događalo toliko stvari, da bi svaki izlazak iz kola značio gubitak zaštite. Iako se ovde sudovi baš nisu pretrgli, svejedno, izgubiti tu zaštitu, izgubiti tu oklapinu, kako lepo kaže srpski narod, da ga jednom i ja pomenem u boljem svetlu. To je oklapina, žderi, pij i, naravno, imunitet.

Svetlana Lukić: Da li pratite, Dragane, suđenje za ubistvo Đinđića?

Dragan Babić: Pa, meni se desilo isto što se desilo i tom sudu, ja sam to počeo da zaboravljam. Ni traga, ne zna se šta se desilo. Sada je došao jedan glas o onom strancu koji je prelazio granicu iz Hrvatske, sa hrvatskim pasošem, on je sad stranac, taj je ubica. To se tako gubi u tom pesku zaborava, ovde sve nestaje, sve se gubi. Jedna vest traje 24 sata, ako i toliko, sutra je ona zadavljena, vucara se po nekim budžacima, nestaje, nemam pojma. I jedan opšti, konsenzualni veseli zaključak – sve je dobro. Mali tigar će sad početi da gricka Evropu. Veseo neki čovek, žovijalan, vedar, optimističan, čovek budućnosti, zvani mali tigar.

Svetlana Lukić: U današnjem Peščaniku govorili su Vesna Rakić – Vodinelić, Aleksandar Lebl, Filip David, Pavle Rak, Desimir Tošić i Dragan Babić. Realizacija Marko Perunović, montaža Petar Savić, a vas pozdravljaju dve Svetlane, Vuković i Lukić.

Emisija Peščanik, 11.11.2005.

Peščanik.net, 11.11.2005.