Možete li da zamislite ovu ljupku žanr-scenu: naši stari NSPM-drugari Đorđe O’ Vukadinović i Slobodan O’ Antonić sede u Irish pubu i nazdravljaju irskom referendumskom istorijskom „ne“ sedmom turom Ginisa… Pa osmom… Pa devetom… I tako sve dok se ne strovale pod masivni sto od hrastovine, zagrljeni, zaaagrljeni, sve pevajući potpuri pesama The Pogues, naročito Dirty Old Town

Ovu dvojicu apokrifnih pivskih veseljaka ovde apostrofiram takoreći slučajno – naprosto su se namestili, pošto su se o „irskom slučaju“ promptno i jasno očitovali: jedan u Utisku nedelje, drugi u Politici. Inače, bez sve šale, srpska je „nacionalna inteligencija“ – ako imamo (to jest, nemamo) „nacionalnu vladu“, zašto da nemamo (to jest, imamo) i „nacionalnu inteligenciju“, šta god to bilo – odnekud silno oduševljena ishodom irskog referenduma, kaogod što je onomad bila delirična zbog francuskog i holandskog referendumskog odbijanja Ustava EU. Sam dobri Bog zna šta te ljude u tome toliko usrećuje?! A klikću od sreće ovih dana jatimice! Prosto čoveku dođe da ih priupita, sve sećajući se ciničnog i mudrog Čerčila: nu, mrčo, oli ti živjet’ u tu Irsku? Ako ne, što te se to tako tiče?! Gledaj svoja posla!

Ovdašnji „patriotski um“ (PU), međutim, odnekud misli da u ovoj priči ima nešto i za njega, i da to nešto valja što pre zgrabiti i oglodati. Pa, ipak, dark hat: teško da u svemu tome ima ozbiljnijih tragova bilo kakve racionalnosti, pre će biti da je u pitanju mešavina neodgovorne površnosti i puke zluradosti. PU, međutim, drži da je sve što (možda) slabi Evropsku uniju iz nekog razloga dobro za Srbiju, baš kao da su Srbija i EU nekakve dve rivalske sile koje se tuku za prevlast nad kontinentom, sve saplićući jedna drugu; hoću da kažem: da je tako, to bi još i imalo nekakvog smisla. U stvarnosti, Srbija je samo jedan mali, siromašni, devastirani zemljičak sa margine Evropskog kontinenta, i Srbiji je EU potrebna kao što je topla kuća potrebna nekom jadniku koji se smrzava na ulici, u epicentru januarske košave. Kući je manje-više svejedno: ona je topla pa je topla, sa tim jadničkom ili bez njega. Ako će ovaj unutra, lako će ga ogrejati. Ako neće, neka se mrzne napolju, ali onda neka, molićemo fino, ne stružucka više tom britvom po fasadi! Zvaćemo, bre, miliciju!

Na našoj se konzervativnoj desnici – kao i na sestrinskoj joj „antiglobalističkoj“ levici; no, to je paranormalan fenomen za sebe – razvio ceo jedan žanr antibriselske retorike, koji se, doduše, pojmovno i stilski pomalo išlifovao, ali suštinski ipak ponajčešće ne dobacuje dalje od misaonih dometa lucidnih komentatora Večernjih novosti iz devedesetih. U tom je čarobnom svetu mašte Evropska unija zli imperijalistički mehanizam koji teži em neograničenom eksploatisanju „čoveka po čoveku“ (eh, lenjinistički koreni! eh, napredni simpozijumi u Meljinama i Kumrovcu! eh, slatka ptico mladosti!), em preti poništavanju naših svet(l)ih nacionalnih identiteta – naročito onih „manjih“ – i njihovom slivanju u nekakav demonski Nadentitet, a sve u retortama Ludih Naučnika, gnusnih plaćenika Novog Svetskog Poretka. Zato je EU sama po sebi zlo, i bilo bi korisno izbeći ga kako se god zna i ume; no, pošto to (više) nije tako popularno da se kaže tako ogoljeno, onda se barem može učiniti sve da se ta đavolja Evropska unija nekako što više razblićka: zapravo, najbolje bi bilo da ona lepo sedi kod kuće i šalje nam evriće bez mnogo priće, a za ostalo ćemo se snaći i sami… U tom smislu, sve što Evropsku uniju kao celinu „sapinje“ i čini je manje konkurentnom u globalnoj političko-ekonomskoj utakmici jeste „dobro“, a sve što pomaže da EU zaživi kao nešto više od pukog saveza nezavisnih država – što joj je strukturalna nužnost, jer je tu fazu odavno prevazišla i iscrpla njene najbolje mogućnosti – jeste „loše“ za neku imaginarnu „našu stvar“. Pa dobro, na kraju krajeva, nisu naši „evrofobi“ u tome baš ni tako usamljeni: zar ne razmišljaju slično u irskom „Šin fejnu“ (nekada političkom krilu IRA), u Severnoj ligi, kod Hajdera, Le Pena, postmusolinijevaca, kod urnebesne Braće Kačinski (krasno društvance, bajdvej)? Da, s jednom razlikom: sve su te zemlje članice Evropske unije. I ni jedna ne pokazuje ama baš ni najmanju težnju da iz nje izađe. Irska ponajmanje – pa, kud bi baš Irska, zemlja koja je – kroz donacije, a još više kroz ozbiljne investicije – dobila poprilično para od Evrope (i od SAD, što jeste jeste), te ih pametno uložila, što je zajedno rezultiralo famoznim „irskim čudom“?

E, na tom mestu nastaje jedan nimalo slučajan raskol s realnošću, kao ekskluzivno srpski problem. Evropska unija nije sveta krava – hm, više je krava muzara – i podložna je svakovrsnoj kritici, ali to je i dalje prosperitetni klub kojem „svi“ teže, i iz kojeg niko ne izlazi. Sva pitanja oko njegovih unutrašnjih odnosa podložna su diskusiji, mada elementarni razum govori da jedan odsto stanovništva ipak ne može da tek tako nametne svoju volju neznatnoj većini od onih preostalih devedeset i devet odsto… Može, doduše, nešto drugo: da izađe iz igre ako mu se čini da mu ova ne odgovara, kao što ovih dana Irskoj besno predlaže bivši danski ministar spoljnih poslova; ali niko, gle, to ne želi – Irci ponajmanje. Pre će biti da će da pronađu neki zgodan način da objasne da su se samo šalili, ili da im se malo smantalo od silnog Ginisa, kombinovanog sa „neuobičajeno toplim vremenom za ovo doba godine“. Baš kao što su Holanđani i Francuzi i dalje u samom čvrstom jezgru „stare Evrope“, nesrećnim referendumima uprkos. Baš kao što bi i jedna Poljska ostala čvrsto usidrena u Evropskoj uniji sve i kad bi evromrzovoljne braće Kačinjski bilo deset, a ne samo dvojica! I kad bi jedan od njih bio Papa, drugi predsednik vrhovnog suda, treći muž Mis Poljske, a četvrti direktor nacionalne televizije! Plus onaj jedan koji bi bio prvi Poljak na Mesecu. Sa Srbijom stvar stoji obrnuto: ona nije još čestito ni pred vratima Evropske unije. Ona tek treba žestokim radom na sebi da se kvalifikuje za ulaz, pa tek onda da stekne pravo na mrzovolju. Sve drugo je sindrom kiselog grožđa, dodatno oplemenjen ubogim ekscesima provincijalne pameti. O tome ovi naši naprasno namnoženipravoslavni Kelti ništa ne znaju i ništa ne slute.

A Ginis je, inače, stvarno odlično pivo. Samo, ni sa njim ne valja preterivati: jaka je to stvar, hoće da udari u glavu.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 24.06.2008.