Nije bilo prijatno, ali je bilo poučno gledati svu onu malograđansku histeriju i teatralno padanje u nesvest oko teksta Belzebubova zemlja, objavljenog nedavno na ovom istom mestu. Ustalo je kuso i repato u odbranu Republike Srpske, te dične tvorevine koju nam je XX vek ostavio u nasleđe kao nekakav genetski poremećaj, pa neka mi sada vidimo šta ćemo. Neka, nemam ništa protiv, ali da se zna da je to njihova baština, nikako moja. Kako god, ceo bi taj slučaj već prekrio zaborav – jer ovde te posle svake svinjarije sačeka neka veća – da mi ovih dana nije privuklo pažnju nešto što ne samo da na izvestan način produžava tu sagu, nego joj pridodaje više nego zanimljiv začin; po tragu mirisa te mirođije, reklo bi se da je Belzebub umeo sasvim lepo da se raskomoti i sa ove strane Drine. Dobro, ni to nije ništa novo, ali je uvek bivalo nekako “neoficijelno”, bez jasnih tragova, bez neposrednih dokaza. E, ovo nije.

Ima tome već preko dve godine kako se pred Većem za ratne zločine u Beogradu sudi grupi pripadnika srpskih ratnih vlasti Zvornika, i njima pripadajućih (para)vojnih formacija zbog proterivanja 1822 muslimanskih civila iz dvaju zvorničkih sela (Kozluk i Skočić) u – Mađarsku. Kad je cela stvar počela zapitao sam se, u iskrenom čudu, da li to postoji neka paralelna geografija u kojoj se Bosna i Mađarska dodiruju (v. tekst Bosanci sa čardaš nogama, “Vreme” br. 763 od 18.8.2005; tekst se nalazi i u mojoj knjizi Kroz klisurine, Biblioteka XX vek, 2007), jer ako se ne dodiruju, onda je jedino logično zaključiti da je ovaj transport tako ogromne grupe ljudi – a ljudi nisu lešnici pa da se tek tako neprimetno otkotrljaju pod sto – morao ići preko Srbije, i nikako nije mogao biti ilegalan ili tajan. Probajte da zamislite kakva je logistika potrebna za tako nešto? Slučaj, međutim, iz nekog razloga svo ovo vreme protiče u gotovo savršenoj anonimnosti, i bez javnog obznanjivanja nekih novih detalja. Zanimljivo je kako medijima sistematski nije zanimljiva jedna tako zanimljiva i znakovita priča.

Elem, pre neki dan zatičem jednu kratku vest, verovatno agencijsku mada nijedna agencija nije potpisana, zaturenu na dnu strane novosadskog Građanskog lista od 28. 11. 2007. – i nigde drugde, koliko sam uspeo da vidim. Na narečenom se suđenju kao svedok pojavljuje stanoviti Pero Vučković, radnik SUP Subotice, koji na paranormalnu misteriju nestanka 1822 meštana zvorničke opštine, a sve preko teritorije miroljubive Srbije “koja nije u ratu”, baca novo svetlo. Vučković svedoči da su zvornički deportirci doveženi na železničku stanicu na Paliću, i da su tamo “proveli tri dana u osamnaest vagona”. Aha. A sada se vi pitate, pošto se radi o pripadniku Organa Reda, šta je za to vreme radila policija Republike Srbije? Ganjala organizatore tog ratnog zločina i trpala ih u zatvore, baš kao i one koji su saodgovorni za to da su ti ljudi prošli nekoliko stotina kilometara kroz zemlju Srbiju kao nekakav dvonožni ratni plen? Organizovala oslobođenim taocima bezbedan povratak kućama, ili ako je to nemoguće, nužni smeštaj u Srbiji, dok se ne reši njihov problem u Bosni, a rešio bi se zavrtanjem ruku terenskim barabama, odavde hranjenim espapom, oružjem i novcem? Sigurno se šalite. Policija je za to vreme vaistinu imala posla preko glave, ali administrativnog: trebalo je preko noći izdati 1822 pasoša za 1822 etnički nepodobna lica, ne bi li ista mogla legalno napustiti Srbiju u pravcu srednje i zapadne Evrope, ili kud im već drago, samo da je podalje odavde. Ala se Belzebub zadovoljno cerekao tih dana… A da bi Lica dobila pasoš nije im trebalo ništa od onoga što vam inače treba: ni uverenje o državljanstvu, ni matični listovi, ili šta već: usmena izjava zovem-se-tako-i-tako, i ćao. Da se ne bi pomislilo da je to neka lokalna subotička ujdurma, Vučković svedoči da je “MUP Srbije snabdevao SUP u Subotici obrascima i formularima neophodnim za izdavanje putnih isprava”. I posao je, eto, udarnički uspešno okončan.

Nema ovde mesta ironiji: velika je stvar da se tim ljudima sudi, danas, u Beogradu. Samo, tu ima jedan problem: ne može pola tuceta zvorničkih bilmeza da zapoveda državi Srbiji šta će da radi, da upreže u svoje poslove policiju, železnicu, i ko zna još šta i koga, da voza po ovoj zemlji skoro dve hiljade uzapćenih ljudi kao da su krdo stoke. Čuj, stoke!? Pa ne možeš ni toliku stoku prevoziti okolo bez urednih papira! Bio je to, dakle, državni projekat u kojem su bratski sudelovali Belzebubovi fanovi sa obeju obala zelene, brze reke. Ispada, međutim, da se sudi samo onima sa leve obale. Da li nas to podseća na suđenja za Sjeverin ili Štrpce? Neizbežno. Da li će se sve okončati na sličan način? Vrlo verovatno. Hoće li zbog toga užas i sramota biti manji? Naprotiv, nabujaće kao testo.

Proći će, dakle, sve ovo ugluho, kako već ovde prolaze bezbrojne Stvarne Vesti, koje ne mogu stići na red od kafanoidne larme i dreke, od estradnog “rodoljubnog” prangijanja, od trombloida i debilborda, od terora loše poezije u prozi, koja se ovde prodaje kao nekakva državničko-državotvorna Mudrost, ili kao visoko poetsko nacionsko nadahnuće. I koga je uopšte briga – bilo je to davno, bilo je to tamo, i uostalom, ti ljudi su živi, zar ne? A mogli su njihovi ratni gospodari i da ih pobiju, samo da su bili manje duševni. Ali ih, eto, nisu pobili, nego su ih samo oslobodili suvišnog tereta dotadašnjih im života, a uz našu štedru bratsku i susedsku pomoć.

I gledaš tako, ovih dana, kako ova zemlja nanovo zapada u nekakav pretužni amok, tražeći načina da iznova nekako naškodi sebi, kao i svakome koga uspe uzgredno zahvatiti u tom mahnitom samopovređivanju. Ponekad te uhvati mala snaga pa zdvajaš – dobro, majka mu stara, zašto sve mora da se desi ovde, nama, sada? Zar nije krajnji vakat da Sve Ovo jednom već prestane, pa da živimo kao ljudi? I sve sam sigurniji: ma, prestalo bi Ovo, samo nema kome da prestane, jer ne može da prestane onima koji ne znaju i neće da znaju, ne vide i neće da vide, ne pamte i neće da pamte, ne uče i neće da uče. Ne može, a prestalo bi, prestaje mu se odavno, i njemu je već dosta.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 02.12.2007.