Ostavinska masa

 
Radio emisija 08.10.2004, govore: Dimitrije Boarov, Željko Bodrožić, Latinka Perović, Čedomir Jovanović, Desimir Tošić i Pavle Rak.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan. Beograd je ovih dana prepun bilborda na kojima piše: “Za 135 evra do Londona, za 385 evra do Čikaga.” A na dnu svakog, ispisane su tri obične reči koje tvore nestvarnu rečenicu: “Svet nije daleko.” Dve trećine naših studenata nikada nije videlo nijednu stranu zemlju. Političari koji trenutno vladaju bilbordima uveravaju nas da za nas Srbe tamo i nema ništa osim haškim kazamata. Uz još malo truda, uspeće da nas ubede da smo se kratko vreme posle 5. oktobra, bez dobrog razloga, odrekli svoje kosmičke povlastice, odnosno teorije da je Stvaranje upriličeno baš zbog nas. Oduvek je bilo glupaka koji su smatrali da je Majka priroda dinji podarila kriške radi lakše porodične upotrebe.

“Srbi mogu bez hleba, ali ne mogu bez države”, govorio je nekada brat Radovan. Sada Srbi u Bosni žive i bez hleba i bez države. Kad bi našeg predsednika Vlade ujela guja iskrenosti, priznao bi i kosovskim Srbima i nama da više ne postoji južna srpska pokrajina, da Srbe povodom Kosova niko ništa ozbiljno ne pita. Čovek koji je suviše lenj i suviše nesposoban da spasava i sebe, a kamoli kosovske Srbe, rekao je da na kosovske izbore ne treba izlaziti. Kod koalicionih partnera u Vladi nije dobio apsolutnu podršku, ali zato jeste u rezervnoj vladi, odnosno u Sinodu Srpske pravoslavne crkve. Patrijarh je, u ime Boga, molio predsednika Tadića da Srbe ne zove na izbore, a kada je ovaj to učinio, vladika Artemije je na njega bacio anatemu.

Boris Tadić je odlučio da prekine sa glumljenjem princeze Jelisavete Karađorđević. Postao je Švabo u domaćem filmu. Tadić je nakratko izašao iz uloge prve dame, koju je igrao od inauguracije naovamo, i počeo je da se ponaša kao predsednik. Naravno, to se patriotama i Hristovim vojnicima nije svidelo. Taman su podelili nadležnosti, a i Tadić do sada nije pokazivao nameru da im u bilo čemu protivreči. Ne znam da li je predsednik samo ubedljivo izgovorio onaj tekst ili stvarno i misli ono što je rekao, ali je dobro što je počeo da se meša u svoj posao.

Kao i uvek, ova namerno naduvana politička histerija oko Kosova, potpuno je bacila u senku sve stvari na koje bismo – kad bismo hteli – mogli da utičemo. I dok mi ovako licemerno naričemo nad još jednim porazom na Kosovu, nad još jednom deobom srpskog bića, Maja Gojković je juče sela u fotelju gradonačelnika Novog Sada. Vojvotkinja je odmah naredila obezbeđenju da više u zgradu ne pušta dosadašnje gradske čelnike. Ova radikalska devojčica, koja skuplja automobilčiće – crvene “ferarije”, rekla je nedavno da joj je san da kupi jedan pravi crveni “ferari”. Novosađani su našoj maloj Maji podarili mnogo više – Novi Sad i njegov budžet od preko 100 miliona evra. Mnogi veruju da su izbeglice glavno glasačko telo Šešeljevih učenika u Vojvodini. To jeste jedno, ali ne i jedino objašnjenje, smatra Dimitrije Boarov.

Dimitrije Boarov: Maja Gojković je pobedila sa 60 hiljada glasova, a samo u proteklih desetak godina u Novom Sadu je evidentirano oko 60 hiljada izbeglica. To su ljudi koji su došli iz onih sredina gde su nacionalni momenat i nacionalna netrpeljivost, da se tako blago izrazim, prvo potpirivani, a kasnije su prerasli u rat i u klanje. Ti ljudi su došli iz takvih sredina i stukli se u Novi Sad i u Vojvodinu. Znači, u Novom Sadu ima oko 60 hiljada izbeglica, a u Vojvodini je zvanično registrovano oko 300 hiljada izbeglica iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova, i sve to na biračko telo od milion i 600 hiljada. Ja ne prihvatam teorije zavere, ali bilo je usmeravanje izbeglica u Vojvodinu. Ipak, oko polovina izbeglica došla je ovamo, zapravo, kod svojih rođaka. I upravo iz tih krajeva Hrvatske i Bosne, odakle su ljudi izbegli u Vojvodinu, pre 40 godina značajan kontingent Srba je kolonizovan. S tim ljudima je u Vojvodinu došao vrlo veliki broj zagovornika politike koja se shvata kao rat, kao borba u kojoj se ne biraju sredstva.Ti ljudi se stalno osećaju prikraćenim za neke svoje nacionalne zasluge. Bili su na rubovima, nastradali su, izgubili su veoma mnogo. I oni smatraju da je država, za čije su se nacionalne interese borili – citiram opšte mišljenje – dužna da vodi brigu o njima i da ih negde smesti. Međutim, osnovno je što oni Vojvodinu još uvek ne doživljavaju kao svoj zavičaj. S druge strane, kad imate nevolju, vi tuđu nevolju ne vidite. I oni od te svoje nevolje ne vide da su i stari Vojvođani osiromašili, da i stari Vojvođani nemaju posla, da ovde zapravo i nema ozbiljne elite. I sam sam ranije imao izvesnih iluzija o tome da postoji nekakva vojvođanska elita. Međutim, kad bi trebalo da dokažem da postoji vojvođanska elita, ja to ne bih mogao, jer u svim elitnim vojvođanskim ustanovama kolo vode ljudi koji se ne izjašnjavaju ni za autonomnu Vojvodinu, a često se ne izjašnjavaju ni za Evropu. Na primer, u Matici srpskoj, ili ogranku Srpske akademije nauka u Novom Sadu, kolo vode ljudi koji su Miloševićevi svedoci u Hagu, koji pred tim sudom hoće da ga brane. Prema tome, ako i postoji neka elita, ona se ne može kvalifikovati ni kao proevropska ni kao autonomistička. Pre će biti da su to ljudi koji gledaju da dobiju promociju nacionalnih centara. I oni bagatelišu Vojvodinu i smatraju da, zapravo, treba uspeti u samom centru nacionalnih institucija i centru uticaja, a to su, kako se to kaže – Crvena zvezda, Politika, RTS itd.

Svetlana Lukić: Rekli ste da veliki broj izbeglica nije jedino objašnjenje za uspeh radikala, odnosno za veliki neuspeh stranaka koje su se zalagale za veću autonomiju Vojvodine.

Dimitrije Boarov: Da. Ja sam mislio na to da ne treba potceniti nacionalistički opredeljene ljude u samoj Vojvodini, među tzv. starim Vojvođanima. Uostalom, Vojvodina je kolevka srpskog nacionalizma. Kad nabrojite srpske romantičare, devet od deset su ljudi iz Vojvodine. Srbi u Vojvodini imaju svojih rana. Relativno je malo poznato u srpskom kulturnom prostoru, kako se to kaže, da su Srbi u Vojvodini i te kako bili ozleđivani. Ja ne potcenjujem tu struju u vojvođanskom političkom iskustvu, koja je uvek bila za srpstvo i koja je imala kompleks inferiornosti prema drugim nacijama, i smatrala da bez centralne države, koja će štititi njihove nacionalne interese u Vojvodini, nema sigurnosti. Treće, kad se na jednom takvom tlu, gde postoje takva raznovrsna i istorijska sećanja, ubaci seme nacionalne netrpeljivosti, to je kao kad bacite na njivu korov, pa ne možete lako da ga iskorenite. Tako da je gotovo neverovatno da je u Vojvodini u vreme Miloševića bilo relativno malo međunacionalnih incidenata, jer je ta vlast stalno pokušavala i uspevala da to suzbije u onim delovima gde je živeo u znatnoj meri mađarski živalj. To je bio argument Miloševića – eto, kod nas i manjine idu u našu vojsku, lojalni su građani, mi im dajemo sva prava, sem naravno u Sremu, gde je Šešelj bio pušten da proteruje Hrvate iz 20-ak sela. U samoj Bačkoj međunacionalni mir je održavan i to je Miloševićeva policija radila efikasnije od ove današnje policije. Ja ne mislim da su međunacionalni incidenti koji se dešavaju u poslednje vreme deo državne politike. Ali, kad vi u samom državnom centru kažete – ja sam umereni nacionalista, meni su srpstvo i pravoslavlje na duši – onda se uvek na terenu nađu ljudi koji smatraju da i oni treba konkretno da doprinesu srpstvu. A pošto nemaju govornice i prilike da se pohvale da su Srbi, oni onda kreću u konkretne akcije i smatraju da ako na kući nekog komšije Mađara napišu – “Smrt Mađarima” – da su i oni nešto doprineli državnoj politici koju vode ljudi koji stalno ističu da su Srbi i pravoslavci. Namerno sam ubacio reč pravoslavci. Bilo bi preterano reći da međunacionalni incidenti u Vojvodini imaju karakter međuverskih incidenata, ali ima i toga. Obično su na udaru katoličke crkve, a posebno reformističke i neke druge. Katolici se još i nekako i prihvataju, kao rimsko hrišćanstvo. A svi drugi – nazareni, reformisti, anglikanci itd. – vrlo često se diskvalifikuju kao nekakvi satanisti. Pretpostavljam da ima, tu i tamo, grupica koje zagovaraju nekakve ludačke teorije o Satani, ali stalno potpirivanje u štampi tih, tobože, satanističkih sekti, a zapravo protestantskih verzija hrišćanstva, zapravo, jeste delimično preseljavanje međunacionalnih sukoba na međuverski teren.

U jednoj tako komplikovanoj sredini u kojoj, s jedne strane, žive ljudi koji su nedavno došli iz političkih miljea sa rudimentarnim političkim nazorima o međunacionalnim odnosima, a s druge strane su oni sa tradicijom i frustracijom srpskih nacionalista u Vojvodini, i kad se to potpiruje 10-15 godina, onda današnja situacija još i nije tako loša. Ali, nije čudo da skoro 35 odsto biračkog tela u Vojvodini glasa za radikale. Ali, zašto se to isto događa u Beogradu? To je inteligentno zapazio lider LSV-a Nenad Čanak. Ako su autonomaši krivi za prodor radikala u Vojvodini, ko je kriv u Beogradu?

Priča o navodnom secesionizmu ili separatizmu vojvođanskih autonomaša jeste velika glupost, ali je, naravno, dobro poslužila da se autonomističke snage politički diskvalifikuju. Problem sa autonomijom Vojvodine je u tome što se ideja o autonomiji u Srbiji nikad nije dobro shvatala , a s druge strane, na izvestan način je povezana i sa gubitkom Kosova. Smatra se da ako smo jednu autonomiju izgubili, ili kako se to kaže, dali Šiptarima previše prava, onda ne smemo nikom davati nikakve autonomije, jer ćemo izgubiti još. Dali smo federaciju, pa su ovi pobegli od nas, pa sad nećemo davati Vojvodinu. Sama ideja autonomije spada u razvijenija društva. Vidite, komična je situacija sa Mađarskom. Mađarska koja je izrasla na jednom od značajnih evropskih nacionalizama, bila je apsolutno centralizovana kao država. Kad je ušla u EU, odjedanput se našla u spletu propisa koji su je prosto primorali da sad izmišlja pokrajine. Država koja je tokom 200 godina zatamanjivali svaku ideju autonomije sada, da bi se uklopila u evropske standarde, u evropske propise i konvencije, rekonstituiše pokrajine. Autonomija je nekako deo jedne razvijenije evropske političke kulture i očigledno je da je to prerano za naše prilike. To je jedna stvar. Druga stvar, a ja bih to mogao staviti i na prvo mesto, autonomistički i politički front je, zapravo, pokazao da nije imao dovoljno sposobne lidere. Neću da se bacam blatom na njih ali ipak neću da propustim da kažem da su se političari koji zagovaraju autonomističku koncepciju u protekle tri-četiri godine pokazali prilično nesposobnima i neodgovornima. Kad ste, zarad ličnih sujeta i ličnih interesa, spremni da lako odustane od ove ili one krupnije grede u projektu vojvođanske autonomije – a to su sve radili lideri autonomističkih stranaka Vojvodine – onda se ljudi pitaju – Šta će nama autonomija Vojvodine? Je l’ nam autonomija Vojvodine potrebna da bi naši političari imali određene privilegije ili nameštali privilegije svojim bogatiim prijateljima? Tako da oni nikako ne mogu biti amnestirani za svoj deo odgovornosti, za veliku krizu tog projekta, ali, ponavljam, nisu oni jedini krivi. I nekako je ispalo, čak i kod demokratski opredeljenih stranaka u Srbiji, da je bolje da u Vojvodini pobedjuju i radikali nego autonomaši. Ponovo da naglasim – mene, čak iako sam Novosađanin, manje brine pobeda radikala u Novom Sadu, a više me brine to što je pola Beograda glasalo za SRS. To znači da se prekosutra možemo probuditi u Srbiji u radikalskim rukama. Onda ćemo videti kako ćemo njih skinuti s vrata. Setite se samo koliko nam je trebalo da Miloševića skinemo s vrata. Tako da stvar uopšte nije bezazlena, pre svega, za Srbiju. I mislim da postoji povezanost pitanja autonomnosti Vojvodine sa čitavim projektom srpske države. To je, inače, užasno tužno, da Srbija koja je proslavila 200 godina moderne Srbije, da je u njoj još uvek glavna tema – Kako stvoriti srpsku državu? Pa, to je tragikomedija. Ako je 2004. godine jedna od glavnih političkih tema u Srbiji spasavanje države i konstituisanje države, onda smo mi u velikom problemu.

Ja sam u jednom tekstu napisao da sad posle Republike Srpske imamo Vojvodinu Srpsku, pa dokle doteramo. Možda ćemo do Carevine Srpske stići na leđima radikala. E sada, znate kako funkcioniše danas politika u Srbiji? Ako vi zgrabite vlast na određenom terenu, pa sednete na fondove javnih preduzeća, vi ste u velikoj prednosti. Novi Sad ima budžet od 120 miliona evra, a tu nisu uračunati profiti javnih preduzeća koji u Novom Sadu izvanredno dobro posluju. Ako se radikali dočepaju tih resursa, oni mogu obogatiti svoju političku aktivnost širom Srbije, jer su sami govorili kako nemaju novac, kako su skromna stranka itd. Dakle, pitanje političke vlasti u Vojvodini je istovremeno i pitanje – ko će se dočepati određenih resursa, da ojača svoju političku opciju u celoj Srbiji? Ne verujem da radikali neće iskoristiti šansu koju imaju. Međutim, kad pogledate malo pažljivije, zapravo, oni bi opet mogli ostati bez realne vlasti – čak i u Novom Sadu. Naravno, ukoliko bi došlo do sporazuma, usaglašavanja interesa na ovoj tzv. demokratskoj strani političke scene. Međutim, mislim da na toj demokratskoj strani, zapravo, ima mnogo političara koji imaju politički vidokrug sličan radikalima. I tu je srce problema.

Svetlana Lukić: Bio je ovo novinar „Vremena“ Dimitrije Boarov, a sada ćete čuti urednika čuvenih kikindskih novina Željka Bodrožića. Željko je na lokalnim izborima bio kandidat Građanskog saveza za gradonačelnika i pukao je, kao što to obično biva sa Građanskim savezom Srbije. Željko je ispao u prvom krugu, a pobedio je, naravno, radikal.

Željko Bodrožić: Osvojio sam pet posto glasova, što za sredinu kao što je Kikinda nije loše. Imamo dosta građanskih opcija tako da je mnogo ljudi išlo na isto biračko telo. I mi smo u gradu postigli solidan uspeh za Građanski savez, naročito zato što nismo imali onu krovnu podršku kao što su imale sve ostale stranke. Da smo mi imali kandidata za gradonačelnika Beograda, onda bi nam to sigurno donelo još bar jedan procenat. U Dnevniku bi nas bilo svaki dan. Ali, neki ljudi iz GSS-a su se prebacili u DS, a drugi nisu smeli da izađu na crtu. A izlazak na crtu govori da si ti živ, pa makar osvojio dva procenta. To je ono što ubija stranku već pola godine, i to baš pola godine kada se pokazuje da se za stranku kao što je naša otvorio široki politički prostor. Demokratska stranka uzmiče, sve više postaju nalik DSS-u, a mi se povlačimo u sebe i predajemo taj prostor ne znam ni ja kome. Boris Tadić, naročito posle predsedničkih izbora, gurnuo je od sebe sve male partnere iz bivše vlade. Ti ljudi su sad ostavljeni. Ja mislim da je to razlog što jedan deo birača nije izašao na biralište, naročito u drugom krugu. U Kikindi ja nisam moga da nateram neke moje drugare da glasaju za demokratu u drugom krugu, zato što on u kafani sedi sa najgorim radikalima. Oni prave pakt sa radikalima a nemaju vremena da sednu sa Građanskim savezom iz Kikinde i da se dogovore. Posebna je priča šurovanje demokrata sa kikindskim tajkunima kao što je Dmitar Šegrt. Znači, on im je sada bliži partner od nas.

Svetlana Lukić: Podseti ljude na Dmitra Šegrta.

Željko Bodrožić: Čovek je bio direktor kikindske fabrike crepa. Neki kažu da su njemu za vreme rata direktori bili Radovan Karadžić i Ratko Mladić. Šegrt je bio sponzor mnogim reprezentacijama, institucijama, crkvi naročito. Te pokrio je ovu crkvu, te pokrio je onu crkvu… Čovek je u onim poslednji danima bio potpredsedik SPS-a. Iznajmljivao je kombi za batinaše koji su tukli klince. E, on je posle 5. oktobra polako prelazio na ovu stranu. Kod nas su lokalni političari pali na taj njegov crep. Kad dobiješ lep crep od Šegrta – ti si car.

Svetlana Lukić: Demokratska stranka ima stomak za njega?

Željko Bodrožić: Odmah posle 2000.godine, delegacija je išla kod pokojnog premijera, da ga nagovaraju, da ga ubede da mogu Šegrta da pridobiju na svoju stranu. Čovek se nije mešao.

Sada se Šegrt stabilizovao, izašao je na izbore kao grupa građana, mada se u međuvremenu učlanio u Demokratski centar, kod profesora Mićunovića. Osvojio je tri mandata i sada je on jedan od onih koji se cenkaju oko nove lokalne vlasti. To će tek biti zanimljivo.

Mi kao mala stranka možemo da budemo pouzdan koalicioni partner i da doprinesemo boljitku bilo koje priče, u vlasti ili u opoziciji. Ovako je ispalo da nas je DS u jednom trenutku odgurnuo, rečeno nam je – Demokratski centar i Otpor se primaju kolektivno, a vi možete da dolazite pojedinačno. Tačno se vidi da je GSS suvišan. Oni bi sad hteli da kohabitiraju sa Koštunicom, a da ih GSS vadi ka spolja. DS ne dozvoljava frakcije. Oni koji su izgubili na poslednjim izborima, unutar stranke su marginalizovani do te mere da im se u stvari poručuje – izađite iz stranke, ne trebate nam više, vi nama kvarite. Šta onda mi da tražimo tamo kao skupina? Poješće nas hiljade članova što su se učlanili sada, posle drugog kruga predsedničkih izbora. DS je gurnuo u stranu Rasima Ljajića i SDP, a ušao je u koaliciju sa Sulejmanom Ugljaninom.To isto važi i za Vojvodinu.

Čankov LSV je od prvog dana multinacionalna i antiratna stranka. Sada je ispalo da je za ovo društvo veći bauk Nenad Čanak od Ratka Mladića. Ratko Mladić je patriota, on je malo tamo pobio, a Nenad Čanak, bože, ko zna šta on radi… vozi džip. Trebalo bi da vreme koje potroše na Čanka potroše na Ratka Mladića, da malo preispitaju sebe. DS isto više nema snage da izda saopštenje kada su u pitanju stvari kao što su gafovi bivše ministrice prosvete ili neprekidno jurenje generala. Vidi se da oni kalkulišu i da ne žele da preseku stvar. A imaju i predsednika Srbije. On, opet, umesto što se ‘vata za gušu u Guči, nek ‘vata Ratka Mladića po šumi, nek mu kaže – alo, čoveče, ili ti ili mi! Nema treće. OK, moj tata te razume, ali građani pate. U stvari, hajde što je on sad po šumama i gorama, nego što se sada od te priče ponovo pravi mit i klinci iz toga ne mogu da se iskobeljaju. Ja se smrznem kad ih vidim u majicama sa Mladićem i Karadžićem. Ne mogu da verujem da žive u tom svetu. I DS, umesto da bude alternativa tome, on ide uz opštu priču i polako kao – nisu nam dali rok da ih uhapsimo. Pa nisu dali rok, baš ih briga. Kad uradite – javite se, pa ćemo vam onda dati rok kad ćemo vas primiti u Evropu.

Ja ne vidim drugu stranu političke scene, da se pojavi neko ko će reći – alo, mi smo u velikom problemu. Demokratska stranka govori da hoće da bude stožer te opcije, ali ona, u stvari, hoće da bude stožer osovine DS–DSS. E onda tu više za mnoge ljude nema mesta. A i sami su u poslednjih godinu dana, pričom o nacionalnim herojima, o tome da mi možemo sami, doprineli pobedi onih koji su veći nacoši od njih. DS ne može da se trka sa njima.

U Vojvodini se sve ono što misli na taj način okupilo oko radikala. Mi nemamo, kao u Srbiji, 15 posto za DSS. DSS u Kikindi ima tri posto. Znači, svi su kod radikala. Ili jesi ili nisi. Kod nas u Vojvodini izgleda to važi, a po Srbiji ima pet različitih varijanata majstora sa nacionalnim ponosom i kokardama. Ja ne znam da li u Demokratskoj stranci na sednicama Predsedništva i Glavnog odbora sad ima nekih varnica. To bi trebalo u svakoj normalnoj stranci da postoji, nego niko ne sme. Sad su se svi slikali u predizbornoj kampanji… kao oni dvoglavi plakati iz ’90. godine – Sloba i Bidža. Tako ovi sad, hteli su da iskoriste na silu nametnutu harizmu Borisa Tadića, kao plišanog mecu, pa će sad oni lepše izgledati s njim na bilbordu i onda će ljudi glasati. Pa, on ne može da prenese to. Sa takvom politikom Demokratske stranke srljamo da se radikalima preda vlast na tacni. Ljudi neće više da izlaze. Nema više referendumskog glasanja.

Svetlana Lukić: Kada je postao predsednik države i izašao na onaj sims na Trgu Republike, kad su počeli ljudi da skandiraju: “Ovo je za Zorana!”, tek tad se on osetio pozvanim da ga pomene. Na kraju se ispostavilo da je to neka nova, nova Demokratska stranka.

Željko Bodrožić: Oni hoće da naprave otklon prema tom periodu. Podržavaju pisanje najgore štampe o Đinđiću, o svim ministrima u prošloj vladi, pokušavaju da postanu neki novi fini demokrati koji imaju ono državotvorno u sebi, ali neće da muče Srbe da ih tako brzo menjaju, nego mogu oni polako. A nema više vremena za polako. Svakim danom mi smo sve dalje i dalje od normalnog života. I oni ljudi koji su ostali ovde i posle 5. oktobra, sve više gube nadu. A da navijam za to da Šesta flota uđe ovde i to mi je bezveze. Ali, stvarno ne znam šta može da nas opameti. Mi smo totalno pogubljeni. To je ono što je ispalo kao loš kompromis izborom Koštunice za predsednika. To je kompromis sa onim nacionalnim i kao – jeste da smo mi klali i ubijali, ali ubijali su i drugi. Naravno, ja se takođe naježim kad čujem da neko kaže: “Svi smo mi Mirko Norac ili Ante Gotovina.” Tako je i ovde odvratno da neko kaže da smo svi mi Radovani. I tome podilaziti, po meni, najveći je zločin prema svom narodu. Kada s tim raskrstimo, onda možemo da idemo dalje. Opterećuju nas teme koje možemo rešiti za jedan dan. A tek posle toga, kad to rešimo, imamo deset godina da udesimo ekonomiju. Sada se i u ekonomiji ponovo javlja nacionalni momenat, kada neko pozove radnike sa transparentima protiv Slovenaca i pošalje ih ispred Merkatora. Vlada kreira politiku, a predsednik Srbije kohabitira i izigrava ikebanu u svemu tome i, kao, daje im još demokratski legitimitet. E, pa to je, po meni, smrt za DS. Oni ne vide da će doživeti sudbinu DSS-a, da će ih napustiti birači. A s druge strane, on ne vidi da time vrši strašan zločin prema svim ljudima u Srbiji, zato što ne nudi alternativu. Viđeniji članovi GSS-a žele da pređu u DS. Reč “utapanje” dovoljno govori o tome gde se mi nalazimo u odnosu na DS. Znači, jedno vreme je bilo “objedinjavanje” i na kraju – ajde se udavi tamo. E neću, neću da se davim u DS-u.

Polako se ubija Peti oktobar. Šestog oktobra su ga radikali nazvali pučem, jer je zapaljena, bože moj, Skupština. Isti oni koji su zapalili sto gradova po Balkanu. S druge strane je naša inertnost u odbrani Petog oktobra, jer i mi koji smo učestvovali u tome, i mi smo se razočarali. Reformska vlada… sad je sve više zovem tako, a onda me je nerviralo kad su vikali – reformska vlada, dok je Zoran Đinđić bio živ. Sada vidiš da je to stvarno bila hi-tech vlada za sve ove.

Svetlana Vuković: Najbolja vlada koju ćemo imati u životu.

Željko Bodrožić: Da. I vidiš kako se sve to polako poništava. Mi smo se povukli u sebe. Imamo predsednika koji ide na Mokru goru, u Guču. Polako gubimo, imamo radikale u lokalnoj vlasti. Moram da se smejem. Oni su slavili u nedelju nešto na trgu u Kikindi. Trubači, rakija, pijano sve. Jedan je upao u Opštinu. Sreća, Kikinda je mirna sredina, pa ga je sudija, koji je predsednik opštinske izborne komisije, mrgodno pogledao i on je izašao.

Po meni, sada je pitanje šta čeka deo koji je odstranjen iz Demokratske stranke? Da li čeka da se oni predomisle? Neće se predomisliti u DS-u. Sada su neki novi ljudi zauzeli busije i teško da mogu da odstupe od ovoga što su počeli da rade. Ljudi koji žele da ostanu u GSS-u, ne žele da dozvole da neko odluči da se utopi u DS i da nam zaključa stranku. Ja očekujem da se do kraja godine napravi neki drugi front. Za one građane koji su privrženi modernoj Srbiji, ne vidim razlog da izlaze na sledeće izbore. Šta biraju? Između DSS-a i DSSS-a? Ovi će staviti još jedno S, pošto je Boris postao DSS. Ne znam kako će se razlikovati.

U Vojvodini se najviše čitaju novine, osim u Beogradu, a Vojvodina nema nijedan nedeljnik. I ja stalno sad pričam da osnujemo nedeljnik “Slobodna Vojvodina” – vrlo intrigantno ime. Guramo prst u oko onima. Naravno, nismo separatisti, ali šta ima veze? Ima “Slobodna Dalmacija” i ima “Slobodna Bosna”. Što ne bi mogle da budu novine “Slobodna Vojvodina”? Kao što politički građanski front nikako da se sabere i skupi, tako je i kod nas u novinarstvu. Oni pustoši imaju četiri tabloida. Više se ne zna ko gde puca i na koji gol. Koga hoće više da sahrane? Koga hoće da ubiju? Mislim, to su sve politički projekti. Ja ne znam kome se to isplati. Ne mogu da tvrdim, ne znam, ali sve mi miriše na prljavi ratni novac iz Bosne. To se u Vojvodini vidi.

I ja sam potomak… moji su se sa očeve strane doselili posle Prvog, sa majčine posle Drugog svetskog rata. Ali, to je Vojvodina nekako uspela da privuče k sebi. Mi smo sada svi Vojvođani. Ali, ovo je jedina veća migracija u kojoj novi koji dolaze žele da nametnu svoj stil života. I još – pre su svi dolazili kao siromasi, a oni dolaze puni para, sa “mečkama”, i kupuju sve, kupuju male fabrike, kupuju velike fabrike… I kad je miting radikala, onda ih vidiš sve na jednom mestu, sa sve majicama sa Karadžićem i Mladićem. To je ogroman novac koji traži utemeljenje. Hajlenderi, gorštaci, koji u Vojvodini srbuju. I oni će se smiriti, ali ovaj period je najgori. Još uvek su sveže rane. Još uvek oni koji su, kao, patriote, vode glavnu reč, naročito u ruralnim krajevima.

Oko Kikinde imate sela koja su bila čisto nemačka, pa su sada čisto bosanska. Moji sa majčine strane su iz jednog takvog sela, još uvek pričaju jekavicom – đe si, šta ima? Oni su sada 80 i ne znam koliko procenata glasali za radikale. Moja mama je bila optimista, delila je tamo moje letke, a ja sam u letku imao slike iz perioda ’90-ih godina, neke i sa Zoranom Đinđićem. Ona nije mogla da veruje da je taj letak izazvao veću odbojnost nego ja. Da nisam delio letak, možda bi neko i kazao: “Glasaj za Želja!” Ali, ovako, kaže: “Je l’ to sa onim Đinđićem? Dobro što ga je ubilo.”

Svetlana Lukić: Ove nedelje svako je na svoj način obeležio 5. oktobar. Tomislav Nikolić je po zgradi Saveta Evrope šetao u majici sa Šešeljevim likom. Valter Švimer ga je zbog toga za govornicom ismejao. Poslanik Evropskog parlamenta, predstavnik DSS-a, tvrdio je da su u batajničkoj masovnoj grobnici sahranjeni i Srbi. A u pogonu Doma omladine odigrao se neobičan susret tri generacije političara. Govorili su Latinka Perović i Čedomir Jovanović, a Vesna Pešić je poslala pismo.

Pismo Vesne Pešić: Dragi prijatelji, opet smo zastali, pa i unazad krenuli. Koliko puta me zbog toga hvata očajanje, a onda se trgnem i kažem – nema šta da očajavaš, ulenjila si se. Bolje bi ti bilo da se što pre vratiš u Srbiju i kreneš na posao. Zoran se hvalio, s pravom, da 5. oktobra nije prolivena ni kap krvi za slobodu koju smo toga dana izborili. Ali, krvlju je platio sam Zoran. Molim vas da to nikada ne zaboravimo. Neka svako od nas danas malo otćuti za njega. Zamah moderne Srbije posle 5. oktobra nije bio incident nego pravilnost. Koliko god se brisali njeni tragovi, novi i jači će se stvarati, zato se ne libim da vam čestitam 5. oktobar. To je bio početak, ali bez tog početka nije se moglo misliti na budućnost Srbije. Sada je imamo. Vaša Vesna Pešić

Latinka Perović: Brzo će se pokazati da među akterima petooktobarskih događaja nije bilo konsenzusa o pravcu – – kako Srbija da nastavi posle smene jednog odnarođenog režima. Različite intencije su se izrazile kao sukob reformista i legalista. Personalno, to je bio sukob između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Preuzimajući izvršnu vlast, reformisti su se susreli, tek tada, sa razornim posledicama neposredne ratne prošlosti. To stanje je Zoran Đinđić dijagnosticirao kao stanje truljenja i dekadencije. Bez brzih promena, bez primene vladavine prava i prihvatanja uslova koji su jednaki za sve u Evropi, u koje spada i poštovanje međunarodnog prava, odnosno kažnjavanje ratnih zločina, Srbija je – bili su u pravu reformisti – rizikovala da propusti priliku kakva joj se u toku njene celokupne moderne istorije nije pružila. “Može joj se dogoditi da završi”, govorio je Zoran Đinđić, “zajedno sa Albanijom, Makedonijom, Crnom Gorom i BiH, kao ostavinska masa na Balkanu, jer Evropa, izvesno je, neće čekati na nju.” U srbijanskoj političkoj tradiciji, u kojoj je uvek značajnu ulogu igrala siva zona politike, moguće je bilo planski kompromitovati premijera i lako pripremiti njegov poraz na sledećim izborima. Ali, jedna od konstanti pomenute tradicije jeste zamena teza, korisna laž i stvaranje privida. Poraz Zorana Đinđića, koji je u Srbiji, ali i u Evropi, bio identifikovan sa projektom evropske Srbije, demaskirao bi pobednika i prikazao ga kao regresivnu pojavu u srpskom društvu. Zato je Zoran Đinđić morao biti zaustavljen na mnogo radikalniji način, mislili su, na definitivan način, i u isto vreme, na način koji blokira razumevanje političkog konteksta u kome se to desilo, način koji je političko ubistvo, zapravo, hteo da ostavi zamaskiranim i nerasvetljenim.

Čedomir Jovanović: U doba kada je gospođa Latinka bila političar, prosečan direktor u Srbiji imao je preko 60 godina i neku partijsku školu, kurs. Onda je nastao problem zbog toga što su se pojavili ljudi koji su rekli da tako nešto nije normalno, da ti sa kursom treba da rade u partiji, a oni sa univerziteta da budu menadžeri. Znate kako su prošli? Stiglo je jedno pismo, imalo je mnogo dublje efekte od ovog mog, i mi smo izgubili šansu. Kada pogledamo svoju kratku istoriju od 150 godina, onda ćemo zapravo videti da smo i mi i naši prethodnici – kao ljudi koji su pobornici ideje modernizacije, procesa promena – uvek bili u pravu i uvek gubili. Ako je to tako bilo 150 godina, ako je to tako bilo ’72, ako je tako bilo ’87, ako je tako bilo tokom ’90-ih godina, ako je tako bilo 12. marta 2003. godine, ne postoji nijedan razlog da mi tako nešto prihvatimo kao uslovnost i fakat koji ne treba osporiti. Dok god smo živi, dok god razmišljamo, mi moramo težiti ostvarenju cilja koji je sam po sebi prirodan. Reforme i modernizacija su prirodna potreba Srbije. I upravo zbog toga što je toliko dugo ta potreba neostvarena, mi živimo na tako neprirodan način.

Svi su za Evropu. I DSS i radikali i DS i GSS, svi su za Evropu, i Istok i Zapad i Sever i Jug, apsolutno svi. Problem nastaje onog trenutka kada se postavi pitanje sistema vrednosti i činjenice da ne možete u Evropu sa kandilom umesto računara. Ne možete u Evropu ako vam u predgrađu prestonice postoji masovna grobnica o kojoj ne pričate. Ne možete u Evropu ako čak o tome ne smete da pričate ili ne stojite iza institucija koje su dužne tako nešto da rade. Privatizacija nije pravedan proces, ali je neophodna i neminovna. I pošto znamo da je već sama po sebi kontroverzna, hajde da bude brza i da bude poštena. Ne, ne može. To je nedopušteno, zato što se privatizacijom menja mentalitet. Kroz privatizaciju trijumfuje rad umesto nerada. Kroz privatizaciju se menja jedan deo Srbije. A ako se ta Srbija promeni kroz privatizaciju, ako se promeni kroz univerzitet, ako se promeni kroz spoljnu politiku, ako se promeni kroz politički život, gde je onda mesto za nas koji danas preskačemo šine, hvatamo se za kandilo, okupljamo se oko buradi sa kuvanom rakijom i donosimo ustav koji nismo mogli u 19. veku da donesemo? Godine 1989. naše društvo je umesto tranzicije prihvatilo političku parolu – ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo! Nespremno da se menja, prihvatilo je ponuđeno opravdanje – da su za sve ono što je loše među nama, i oko nas, krivi drugi. Ti principi upravljaju ovom zemljom i danas. Mi smo mogli, i bili, u kohabitaciji 2000. godine, i tada nije funkcionisalo. Nije funkcionisalo sa onima koji nam i danas predlažu tu kohabitaciju. Za njih je kohabitacija bila neophodna prilika da se konsoliduje načeti Miloševićev sistem i da se politika reformi pretvori u politiku nasleđa.

Svetlana Lukić: Gospodin Desimir Tošić, kao i obično, ima jasne poruke za sve nas, pa i za Čedomira Jovanovića.

Desimir Tošić: Meni je žao što jedan mlad čovek, tako inteligentan kao što je Čeda Jovanović, koji je stalno izložen klevetama, žao mi je što on to radi, bez obzira što ne smatram da je njegov istup katastrofalan. Treba da bude što više inicijativa, ali morate da vodite računa da je predsednik Republike predsednik svih građana. To je vrlo važna napomena, pazite. To ne znači oportunizam. Ja lično ne verujem da će DS doći u položaj DSS-a iz prostog razloga što je to sigurno progresivnija organizacija u celini. Mada se stalno plašim. Kad su rekli da će Tadić govoriti, ja sam se uplašio. Iako sam Srbin, ima trenutaka kad se i Srbi plaše. Međutim, bio sam zadovoljan svakom njegovom rečju. To je bilo vrlo odlučno, vrlo jasno. Čovek koji, kao niko do sada, nije popustio pod pritiskom. To je velika stvar.

Povodom Kosova, pojavljuje se jedan fenomen koji je vrlo star, bar 15 godina kod opozicije. Godine 1990. odbili smo da idemo na izbore jer nismo imali dobre uslove. To je tendencija – dok se uslovi ne ispune. Prvo, mi nismo demokratija, mi smo tek na njenom početku. U početku, nigde nikada nema uslova, počevši od Francuske revolucije, od Karađorđevog ustanka. Uslovi se stvaraju. Vi se borite za uslove i dobijate uslove. Na Kosovu nećemo ići da glasamo, zato što nemamo uslove. Po toj osnovi, niko ne treba da se bori. Treba da budemo stalno u izolaciji. Drugo pitanje je više načelno – da li ćete vi bolje zaštititi svoje interese, u ovom slučaju njihov minimum, sigurnost i kretanje, kada ste na licu mesta i imate glas ili ako ste u zapećku, jer nemate političke predstavnike. Postoji i treći fenomen koji se ovde pojavljuje i vrlo je neprijatan, bar za mene: to je pitanje crkve. Crkva je očevidno potpuno u procesu klerikalizacije, odnosno sistem i država treba da budu klerikalizovani. Ne govorim samo o Kosovu, nego uopšte. Mnogi zameraju predsedniku Tadiću zato što nije slušao patrijarha. A zašto patrijarh njega ne sluša? Kako bi bilo da predsednik Tadić traži da se izmene kanoni u SPC? Svako bi mu rekao da to nije njegov posao. Ni posao SPC nije da odlučuje o glasanju. Ona može da apeluje. Ona može da moli. Ona može da sugeriše. Ali, crkva ne može da naređuje ma kome. A onda, imate četvrti fenomen. To je pitanje kohabitacije. Ljudi misle – kada je kohabitacija, predsednik republike i predsednik vlade moraju da se slažu. To nije istina. To je naše neznanje, pošto niko ovde ne prati međunarodnu situaciju, ukoliko ne diskutuje o tome da li se pravi zavera protiv nas ili ne. Kohabitacija postoji u Francuskoj već 20 godina. I predsednik republike i predsednik vlade se neprekidno sukobljavaju. To je potpuno prirodna stvar. Naši ljudi ne umeju, niti žele, ja imam utisak, da se naviknu na pluralizam. Pluralizam nije jedinstveno mišljenje, to su razna mišljenja koja se, eventualno, nađu u konsenzusu. Ili se ne nađu. Ali, to je proces koji traje. Demokratija nije savršen sistem u kom se svi slažu, svi duvaju u istu gučku trubu ili jedu istu jagnjetinu. To nije kohabitacija. Pri tome, nema naroda koji je više podeljen nego što je srpski. Dakle, nije ga Tadić podelio.

Ovde se pojavljuje tendencija koja se javila u Rumuniji pred dolazak Hitlera na vlast, kad je patrijarh postao predsednik vlade. Ja imam utisak da se sprema vlada i u našem Svetom arhijerejskom saboru. Oni verovatno imaju kandidata za policiju. To je verovatno mitropolit crnogorski. Za kulturu je verovatno vladika Atanasije. Samo treba Boru Čorbu da zameni, recimo, sa princom Aleksandrom, koji će davati časove lepog ponašanja. Dakle, ovde je svet potpuno izgubljen. I ono što je vrlo značajno, pošto oni govore da hoće da delaiciziraju državu, to nije postojalo u kraljevskoj Jugoslaviji ’41. godine. Ja sam video dva ili tri puta predsednika Vlade kako se pričešćuje pred kamerama. To je ono što je Drašković radio sa Ravnom gorom. On je mislio da je srpski narod četnički. Verovatno je i bio u nekom trenutku, ali danas nije. Da li ste vi videli Kola da se saginje i ljubi ruku nekome nadbiskupu? Nemoguće je da mediji nisu negde slikali Kola kako izigrava katolika. A ovde, dobar deo ministara verovatno i ne veruje u Boga, ali smatraju, kao i Drašković na Ravnoj Gori, da je narod pravoslavan. On jeste pravoslavan kada ga statistika pita – jeste li vi pravoslavni? A u stvari, on uopšte nije blizak crkvi. To je zadatak crkve – da ih pridobije za pravoslavlje, a ne da ih natera da se pred kamerama pričešćuju.

Stalno se govori o našim žrtvama, koje postoje, ne možete sporiti. Imam knjigu sa popisom, u Sarajevu je od bombardovanja Karadžića i Mladića poginulo otprilike dve hiljade Srba, kao što je poginulo i 12 ili 14 hiljada Muslimana. U pravu smo što poslednjih dana protestujemo, tražimo nadoknadu štete za 30 porušenih i oskrnavljenih crkava i manastira na Kosovu. Ali njihov predstavnik, opet, tvrdi da je 1999. godine u borbama između terorista i naše vlasti srušeno 220 džamija. Moramo da uzmemo u obzir sve elemente u raspravi. Tako možemo da branimo svoju poziciju. Ali ne možemo da izgledamo nevino, jer nismo nevini.

Sigurno je da 70 posto ljudi koji ne izlazi na izbore nisu šešeljevci, ne nose one majmunske majice sa likom vojvode i vođe, ali i ne učestvuju. Samim tim, ko odlučuje? Odlučuje aktivna manjina. To se i u demokratijama dešava. Najveća dve nesreće od 1987. do danas jesu Milošević i apstinencija birača u jednom poretku koji je relativno demokratski.

Moram da istaknem nešto što sam uradio ’48. godine. U svome Traktatu o totalitarizmu i pravima čoveka, ja sam predvideo Međunarodni sud za kršenje ljudskih prava. Naravno, nisam predložio sankcije bombardovanjem. To mi nije palo na pamet. A i da mi je to neko rekao, ja bih rekao da je lud. Došavši u Srbiju posle mnogo godina, shvatio sam da ljudska prava nisu samo odnosi vlasti prema građanima i građana prema vlasti, nego i odnosi između građana. U Srbiji građani ne poštuju ljudska prava drugih građana koji sede pored njih u vozu, u kafani, na ulici. Ipak, koliko god ima neprijatnih scena u Srbiji danas, čini mi se da se situacija globalno poboljšava i da ćemo doživeti bolja vremena.

Svetlana Lukić: Za kraj emisije, prvi put u “Peščaniku” govori pisac i prevodilac Pavle Rak. On komentariše tri pisma sa kojima se naša crkva umešala u izbore na Kosovu.

Pavle Rak: Sećam se kada je pre desetak godina Milošević rešio da prekine rat u Hrvatskoj. Sveti sinod je reagovao, rekavši da niko u ime ovog naroda nema pravo da donosi tu vrstu odluka, bez blagoslova SPC. To proističe iz slabo shvaćene uloge koju crkva treba da ima u ovom društvu. U pravoslavnoj crkvi trebalo bi da je uvek i na prvom mestu to da se mi očistimo koliko možemo i da tako očišćeni stanemo pred Gospoda, kad nas on na to pozove. A to čišćenje se odvija preko samoispitivanja i, potom, pokajanja. A u ovoj našoj nesrećnoj političkoj situaciji vrlo retko je moglo da se čuje da crkva naše ljude poziva na pokajanje. Pozivali su na pokajanje i na promenu odluka sve i svakoga, od Geršera, Klintona i ne znam ni ja koga. I Miloševića su nekoliko puta pozvali na pokajanje, ali baš zato što je uradio ono što je po duhovnom principu i trebalo da uradi. Jedan od izrazitih primera bio je trenutak kada je Milošević rešio da zatvori granicu prema Bosni. Jedan crkveni velikodostojnik je napisao tekst u kojem kaže doslovce ovo: “Prokleta i triput prokleta ruka koja nas je gurnula u ove ratove, a sada pokušava da se izvuče i da se pravi kao da sa tim nema ništa.” Tj. prokleta ruka ne zato što nas je gurnula u ratove, nego zato što sada pokušava da se izvuče. Znači, on treba da se pokaje na taj način što će da nastavi ratove. Sada ga je taj isti velikodostojnik posećivao po zatvorima i u Beogradu i u Hagu. Na kakvo pokajanje ga je tamo nagovarao, ja ne znam. Izgleda da su zadovoljni i jedan i drugi, tj. Milošević ponovo stoji na svojim prvobitnim pozicijama.

Kada se desilo jedno pokajanje, po svim uzusima pravoslavnih pravila o pokajanju, to je prošlo bez komentara u redovima crkve. Mislim na pokajanje Biljane Plavšić. Dakle, u pogledu pokajanja, pokazuje se takva nekompetencija naših duhovnika, da kad bi u bilo kojoj delatnosti neko pokazao takvu nekompetenciju, morao bi da se pozdravi sa svojim mestom.

Ja ne vidim da je problematično to što patrijarh ima mišljenje i što ga javno kaže. Problem je u tome što iza toga stoji pretenzija da se to mišljenje posluša kao mišljenje nekoga ko ima vlast da nam odredi šta i kako da činimo. I Velja Ilić je rekao da kad patrijarh nešto kaže, onda o tome ne treba raspravljati nego slušati. Iza toga stoji jedno shvatanje, koje pravoslavlje inače prebacuje katolicima, tj. da je papa nepogrešiv, s tim što se uopšte ne uzima u obzir kontekst u kome je u katoličkoj doktrini papa nepogrešiv. On to postaje kada je već izvećana neka dogmatska odluka, pa je on onda samo objavi. A kod nas ispada da je svako ko ima nekakvo duhovno zvanje a priori nepogrešiv u svemu i svačemu.

Svetlana Lukić: Otkuda to da politička elita daje neku vrstu vlasti ili moralnog autoriteta crkvi?

Pavle Rak: Ja sam slušao u Rusiji kako se neki bivši zatvorenici osećaju počastvovanima kada ih vlast zloupotrebljava. Nekoga ko je proveo 15 ili 20 godina u najgorim mogućim uslovima, na logorskoj kapiji čeka limuzina i šofer, odvezu ga tamo gde ga svi škljocaju aparatima i njemu se pomuti razum. Nešto slično se, nažalost, dešavalo i našim duhovnicima, jer su iz blata odjednom izvedeni na pozornicu, gde su obasjani reflektorima i ne znaju više kako da se ponašaju. Što se, pak, političara tiče, oni su tu pre svega manipulatori.

Imam to iskustvo sa ljudima – da oni ne žele da menjaju svoju sliku o sebi i o svetu. Ispada da je naš narod, ne čitajući Hegela, izučio barem jednu njegovu lekciju. Ako se stvarnost ne poklapa sa mojom idejom o njoj, tim gore po stvarnost. Zanemarivaćemo je i nastaviti da furamo taj fazon sledećih hiljadu i po godina. Uopšte nema problema.

Iza toga stoji i jedan praktičan razlog jer ljudi smatraju da bi, ako se prizna šta se sve radilo, to nanelo veliku štetu ovom narodu. Kad se neko baš pritisne uza zid, onda je poslednja odbrana – pa to se uvek dešavalo i svi o tome lažu. Zašto ne bismo i mi to radili? Zašto ne bismo i mi lagali? I zato je pitanje ratnih zločina i pitanje pokajanja tako tragično blokirano kod nas.

Svetlana Lukić: Mi imamo političare koji kažu – ne možemo da isporučujemo generale u Hag jer bi to destabilizovalo političku situaciju. Ne možemo zato što ćemo plaćati reparaciju. To će se loše odraziti na tužbu Bosne i Hrvatske protiv Jugoslavije. A šta je opravdanje velikodostojnicima SPC? Zbog čega oni ćute o tome i indirektno pružaju podršku ljudima koji su optuženi u Hagu?

Pavle Rak: Crkva se u nekoliko situacija postavila kao neko ko traži da se poštuje njen autoritet tj. da ono što ona kaže drugi treba da slede. Ali, kada se govori o našim ratnim zločincima, konkretno, o Karadžiću i o Mladiću, bilo je nekoliko vladičanskih izjava o tome da narod u njima prepoznaje svoje junake, a mi samo sledimo. Gde je sad autoritet crkve. Ja u tome vidim samo demagogiju tj. kako nam kad šta odgovara, tako ćemo se i ponašati i govoriti.

Svetlana Lukić: Ja razumem političku demagogiju – političarima su potrebni birači. Ali, crkvi nisu potrebni birači. Zašto se ona dodvorava narodu?

Pavle Rak: Crkvi su potrebni vernici. Činjenica je da je četrdesetak godina u zapećku prilično smanjilo broj vernika. Tu se onda dešava ono što vidimo i na Zapadu, kod katolika, tj. šaljemo im poruku koju su oni, ovakvi kakvi su, spremni da prihvate. Misli se da će se na taj način popuniti crkve. Koliko je to dalekosežna politika, veliko je pitanje. Ja mislim da je veoma pogrešna, što se vidi iz činjenice da se broj vernika u crkvama povećava ili smanjuje u zavisnosti od spoljašnjih okolnosti, tj. u početku rata crkve su bile prepune, pa je došlo do strašnog osipanja u trenutku razočaranja na ratištu. Sa čim je to povezano? Sa očekivanjem da će nam Bog u bitkama, kao naš plemenski vođa, pomoći. Pa kad se to nije desilo, onda šta ćemo u toj crkvi?

Svetlana Lukić: Ministar vera je uz Predlog nacrta zakona o verama i verskim zajednicama rekao da su neke odredbe tog zakona posledica činjenice da se u Srbiji 95 posto ljudi izjasnilo kao vernici. Mislim, pa to nije bilo ni u Homeinijevom Iranu, 95 posto vernika!

Pavle Rak: Brkaju se dve vrste izjava. Jedno je izjava da je neko vernik, a drugo je izjava da se neko oseća kao pravoslavan. To da se oseća tradicionalno pravoslavnim ponekad je spojivo i sa izjavom – da, ja sam pravoslavac, ali ne verujem u Boga. Postoji, dakle 95 posto onih koji su poreklom nešto, a u svom sadašnjem životu nisu. I kamo lepe sreće kad bi ti ljudi bili vernici. Međutim, oni su pravoslavci, kao jedna grupa suprotstavljena nekoj drugoj grupi.

E sad, kada govorimo o tom zakonu, vrlo je slabo u njemu prikriveno da je usvojeno sve ono što je jedna zajednica tražila, dok su druge zajednice spomenute samo zato što su se morale spomenuti. Ja sam imao skromno iskustvo u vezi s tim, jer sam pokušao da predložim neke racionalne elemente za diskusiju o tome kako bi trebalo da se reši finansijsko-pravni položaj crkve u ovom društvu.

Kada bi se to jasno znalo, onda ne bi bilo potrebe da se ovoliko muva sa strane. Trebalo bi da se osnovne duhovne potrebe građana plaćaju novcem koji oni daju kao poreski obveznici. Budući da to nije transparentno, sveštenici se snalaze kako znaju i umeju, postavljajući nekakve tarife svojih usluga. U Nemačkoj vernici plaćaju porez, tačno se zna ko je vernik, jer se svako kao takav deklariše. Onaj ko ne želi da plaća crkveni porez, ode i potpiše izjavu da nije vernik i time je raščistio sa ministarstvom finansija i sa svojom crkvom. Na taj način, crkva je oslobođena veoma neprijatne, klizave dužnosti da iznuđuje novac. Još je ponajgora situacija kada je novac već tu, ali situacija nije dovoljno transparentna, pa ostavlja mogućnost da iznudimo još više.

To može biti duhovno samoubistvo crkve. Ona kao institucija može da nastavi da traje još stotinama godina, ali kao nešto što je u duhovnom pogledu mrtvo. Plašim se da to može da se desi, i istovremeno se nadam… jer vidim među mlađim sveštenicima ljude koji se tome odupiru. Postoje oaze, tu i tamo, u kojima se održava pravi duh. Mislim da se hrišćanstvo kroz hiljade godina tako i održalo. Jer ova vrsta finansijskih zloupotreba u hrišćanstvu je počela već u drugom veku, 150 godina pre nego što je izdat Milanski edikt. Znači, u doba duboke ilegale to je već počelo. U prvim decenijama hrišćanstva postojao je institut apostola i proroka, koji su unutar hrišćanskih opština imali zadatak da prosvećuju druge. Ponavljam, sve se dešava u dubokoj ilegali, i oni i njihovi slušaoci mogu da postradaju. Pravilo je bilo da takav čovek u jednoj opštini može da bude samo jedan dan, eventualno da zamoli da ostane još jedan dan i da ide dalje. I pravilo je bilo i da od tih ljudi ne sme da traži nikakvu drugu nadoknadu, sem onoliko hrane koliko mu je dovoljno da stigne do sledeće opštine. Taj institut je ukinut već početkom drugog veka. I na osnovu nekih odluka o ukidanju instituta, vidi se da je to bilo učinjeno upravo zbog zloupotreba.

Svetlana Lukić: Slušate gospodina Pavla Raka, koji živi na relaciji Beograd–Ljubljana–Pariz–Hilandar, odakle se upravo vratio.

Pavle Rak: Prošlo je već pola godine od požara i još se ne zida ništa. U našoj javnosti ima veoma mnogo kritike, zasnovane pre svega na činjenici da to rade grčke službe. Međutim, oni to i finansiraju. Grčka vlada naravno vuče evropska sredstva, nisu to grčke pare. Ali onaj ko plaća, on i odlučuje o tome ko će i kako raditi. Ja sam sad tamo bio i razgovarao sa monasima i mojim prijateljima koji su radnici tamo i koji su se zatekli kad je izbio požar. I postavljao sam ista pitanja, jer me ovde ljudi često pitaju – jesu li to Albanci zapalili? Da li je to neka diverzija bila? Svi mi tamo kažu da se zapalio dimnjak, nikakvi Albanci. I drugo što mi kažu – da bi to brzo ugasili, ali u hilandarskom vodovodu nije bilo pritiska. A pritiska nije bilo jer majstor koji im održava vodovod nije bio tamo. A on, kada ga nema, da ne bi došlo do prevelikog pritiska u rezervoaru u koji se voda stalno sliva – pozavrće ventile. I kad je došlo do požara, nije se moglo ugasiti. I pitam ja onda moje sagovornike tamo – kako se vi odnosite prema onome šta se u Srbiji govori, da su krivi drugi? Sležu ramenima, neko se malo tužno osmehne. I dobio sam veoma jasan i eksplicitan odgovor od jednog monaha. Kaže: “Ljudi koji se koriste tom vrstom laži da bi izazvali mržnju prema bilo kome, naročito prema nekome koga već i onako dovoljno mrzimo, ti ljudi će sa tim izaći Bogu na istinu. Ovo sad ponavljam zato što mislim da je to veoma važno, jer je i onako ovde zatrovana atmosfera, i onako se na jadnom Kosovu svašta dešava. Još nam treba i ovakav način podgrevanja mržnje. To je direktna zloupotreba velike nesreće koja nas je zadesila. Nesreća može da ima i iskupiteljski smisao, ali kada se ovako zloupotrebi i preokrene, onda se vidi da ništa nismo shvatili i da nam može biti još samo gore, pre svega sa nama samima.

Svetlana Lukić: Bio je ovo “Peščanik”. Govorili su Desimir Tošić, Dimitrije Boarov, Željko Bodrožić i Pavle Rak. Realizacija Marko Perunović. Montaža Ratko Ristić i Petar Savić. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

 
Emisija Peščanik, 08.10.2004.

Peščanik.net, 08.10.2004.