Neko mora to da kaže. Frka mi je da ja to kažem. Ja sam čovek vesele naravi. Sem toga nisam sklon da osećam neke velike mesijanske istine. Ne palim se na tekstove Džonija Štulića. Nisam ja dovoljno pametan i zreo da ja tako nešto kažem, a opet odavno nisam u godinama u kojima se preteruje oko toga kako nešto nije ok sa svetom oko tebe. Ali neko mora to jednom da kaže. Ovo baš ništa ne valja.
Mnogo nije dobro. Ne bih da budem depresivan, ali ovo što vidite naokolo to je poprilično stravično poprište razornog metafizičkog zemljotresa sa epicentrom u Knez Mihajlovoj. This is the end my beautiful friend, the end… horror… Niko nije posebno kriv. Svi su krivi. Niko nije kriv. Zašto baš nama? Da li smo mogli da izbegnemo tu čašu? Da li se vredi boriti, ili odustati od svega. Whether it is nobler in the mind to suffer or to take arms against the troubles and by opposing to end them? … Da li će nas ova kuga pokosti? Da li će nekada doći neko posle nas ko će biti bolji?
I tako je već dugo vremena. Sveštenici lažu. Monasi se plaše ljudi. Pesnici su neznalice i puvadžije. Alfa osobe su sitni nitkovi. Najkvalitetniji ljudi su otišli, veoma kvalitetni ljudi su se pokvarili, kvalitetni ljudi su izdali, prosečni ljudi svakim danom ubedljivo pokazuju da nisu nizašta. Nekvalitetni kolo igraju. Najnekvalitetniji kolo vode. Svi koji valjaju su odustali od svega. Svi su prsli. Svi samo pokazuju najgoru stranu svoje ličnosti. Puno ljudi je baš mnogo, mnogo, grešilo. Baš onako, najstrašnije mnogo grešilo. A svi ostali su isto grešili. I niko ne priznaje da je grešio. Što su više grešili to se više kurče i izmišljaju kako su uvek bili u pravu. A nisu. Baš su strašno pogrešno sve uradili.
Više mi nije dovoljno da imenujem negativce u ovoj prokletoj igri. Više mi stvarno nije do toga da izgovaram njihova imena i hukćem. Mrzi me više da objašnjavam njihova zlodela i obelodanjujem njihove zloduhe. Lošost naokolo je zajebanija nego što to skup njihovih prezimena može da definiše.
Biki za sve ovo kaže: „Srbija je antropološki rikverc”. Željko kaže: „Srbija je zemlja negativnih presedana”. Siluan kaže: „Drži svoj um u paklu i ne očajavaj”.
A opet, postoje neke uvežbane logičke fore kojima se pobija mogućnost da je ovakvo tužno osećanje o stvarnosti tačno. Na primer – uvek je neko tako mislio, a kraj sveta nije dosao… Koještarije. Ko pominje kraj sveta? Ovo je tek početak. Pakao je srce Srbije.
Stvarno se izvinjavam dragim aktivistima punim borbenosti, srećno zaljubljenim parovima, mladima koji misle da možemo pobediti na kraju, uredno obučenim momcima i devojkama koji su poverovali kursevima o psihologiji uspeha, finim ljudima koji su tek ušli u lovu. I ushićenim sretnim tatama i mamama slatkih malih beba koje guguću, znam koliko vam je lepo, ali čak i vama moram da kažem. Neko mora da vam kaže istinu. Neće biti bolje. Biće gore. Ovo sve je otišlo strašno daleko, do mesta sa kog nema povratka.
Kada je bedak, u redu je to da aktivista i pališa kakav je Džon Lenon peva „Yer blues”… I aktivisti mogu da bedače. Bedačenje može da bude zen. Moj je aktivistički predlog je da se svi totalno izbedačimo. To još niko nje pokušao kao metod otpora protiv nepravde.
Izbedačiti se kad je strašno loše, možda je bolje nego stalno se boriti. Kad se uvek boriš, a stalno gubiš, onda moraš bar malo da se iznerviraš i ma koliki pravednik bio, preti ti da odeš pred Istinu nekako isfrustiran. Kapiram da fini ljudi mogu da prsnu jer to što su fini mora da ih dovede u stanje da su ljuti, a kada si ljut nisi dobar. A opet neka šušumiga može da ispadne finiji zato što je kul. Bogat čovek, baš se vratio sa masaže, drži čašu skupog vina i kaže „Eeee, ćao Sveti Petre… Uuu, baš ti je kul ovde”. I samo elegantno prođe. A do njega nervozni monah sav iskidan od borbe za pravdu, aktivista molitve, nikada nije odustao, pa je ljut i nepriličan za svečane trenutke.
Sve je natraške. Bedačite. Ima toliko dobre muzike za takve prilike… Ovo je Srbija dvehiljadeosme. Svi smo sa Kosova pa zato živimo u metohu pakla…
Milutin Petrović, E-novine, 23.05.2008.
Peščanik.net, 24.05.2008.