Radio emisija 27.10.2006: delovi govora učesnika skupa U potrazi za Srbijom: Dragoljub Mićunović, Aleksandar Molnar, Nenad Dimitrijević, Nebojša Popov, Nenad Prokić; Miljenko Dereta i Marko Vidojković.

 
Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani. Mora da se ovih dana osećate važnima, svi vam se ulaguju, ne bi bilo čudno da vam lično na vrata zakuca trojka – Koštunica, Tadić, Nikolić, da vas uhvate za ručicu i povedu na prvo glasačko mesto da odgovorite na pitanje koje to nije. Referendumsko pitanje, dakle, nema na kraju znak pitanja, tako da nema razloga da smišljate odgovor, oni su ga već smislili za sve nas. A ako vam je glasačko mesto daleko, naručite na račun države voz, kamion, avion ili bilo koje drugo prevozno sredstvo i vaša država će vam platiti kartu.

Noćas nam je vampirski RIK slao ljubavne SMS pozive da dođemo na sastanak sa svojom sudbinom 28. i 29. oktobra. Čitači vremenske prognoze su nam obećali blistavo sunčane dane, samo izađite i glasajte za ovu sramotu od ustava, koju su nam smislili vlast i opozicija.

Utešno je jedino što će Koštunica Vojislav do nedelje živeti u paklu, dokle god Službeni glasnik ne izađe i Nikitović mu ne pročita rezultate – od 106 podsto upisanih birača izašlih na referendum, 107 odsto je glasalo za. Tek tada će naš predsednik vlade odahnuti, ne veruje on više nikome, ni celoj Miloševićevoj mašineriji koja mu stoji na raspolaganju, ni kozi koja će čuvati kupus, ne veruje on više ni svojim vernim slugama koje su ga onomad isto tako ubeđivale da nema šanse da Crnogorci izglasaju nezavisnost. Neće on, Koštunica Vojislav, više ni na koga da se oslanja sem na sebe i svoj verni narod.

Pa ako mu zatreba malo prgaviji narod, uvek ima one sa severa Kosovske Mitrovice. Jeste da su uoči izbora 24. septembra 2000. tamo hteli da ga linčuju, ali on im je oprostio. Narod tamo tada nije znao da je on bolji Milošević od Miloševića. Sada znaju i dođu uvek kad ih pozove na miting u Beograd, kako bi one koji pozivaju na bojkot referenduma nazivali Šiptarima, a zna se šta se u Srbiji sa Šiptarima radi.

Pre neki dan su studenti sa severa Mitrovice i podmladak Srpskog nacionalnog veća u Beogradu vređali Čedomira Jovanovića i ostale izdajnike. Nekoliko stranaka, među njima i Demokratska stranka, osudili su ovaj šovinistički napad. Demokratska stranka Srbije nije, a i kako bi kada Srpsko nacionalno veće predvode Koštuničini članovi stranke, a studentima sa severa Mitrovice je do pre neki dan rektor bio deklarisani fašista, Radivoje Papović, koga je Koštuničina vlada postavila na to mesto.

Juče su na mitingu u Mitrovici skandirali Ratku Mladiću. Demokratska stranka opet poziva Demokratsku stranku Srbije da osudi ovaj gest i pokaže da politička volja za hapšenje Mladića postoji. Kako da ne postoji, velika je kao poglavlja o ljudskim pravima u novom ustavu.

Na kraju, kako da Demokratska stranka Srbije osudi skandiranje Ratku Mladiću kada je tužilaštvo podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv Ace Tomića, a Aco Tomić se tereti da je pomagao Mladiću u skrivanju. A to je onaj isti Aco Tomić kome je, kada je za vreme Sablje bio uhapšen, Vojislav Koštunica pisao nežna pisma puna podrške da izdrži, jer naši dolaze, a naši znaju da čuvaju naše.

Ove nedelje je u Beogradu, u organizaciji fondacije Hajnrih Bel organizovana konferencija pod nazivom U potrazi za Srbijom. Tamo je govorio i Dragoljub Mićunović, predsednik političkog saveta Demokratske stranke.

Dragoljub Mićunović: Tema skupa kaže – U potrazi za Srbijom. Prva asocijacija mi je da je Srbija izgubljena i da je sada tražimo u tom bespuću u kojem je zalutala. Prva stvar u kojoj se ona izgubila bili su ti njeni nacionalni programi, nacionalni interesi. Sada je sasvim sigurno da je taj projekat poražen i priča o sveukupnom srpstvu, o velikoj Srbiji i tako dalje, sada može da služi samo kao poštapalica u propagandnom ratu ili kao program nekih stranaka koje zbilja nisu u stanju da bilo šta drugo suvislo formulišu. Trenutno sa jednom grupom ljudi radimo izborni program za sledeće izbore. I ono što je naš problem jeste takođe jedno traganje – koje su to prave reči koje možemo da kažemo građanima i da ih privolimo da glasaju za jednu demokratsku opciju. Mogu vam reći da to nije tako prosto. Ko želi da utiče na promene u društvu, on mora poći od nekog realiteta. Žan Žak Ruso je govorio – pođimo od ljudi kakvi jesu, a od zakona kakvi bi mogli da budu. E sada, da li mi možemo da pođemo od Srbije kakva jeste, to znači od srpskog društva kakvo jeste, da li smo ga istražili ili nismo, pa ako jesmo, šta sa tim društvom možemo da uradimo. Kada se putuje kroz Srbiju, toliko ima bede i varijanti na bedu. Ima i izvanrednih primera ljudske energije i kreativnosti.

U normalnim društvima mi znamo da više klase lako mogu da se popišu prema bogatstvu, prema položaju u društvu ili moći koje imaju, i po stilovima života. Takav jedan istraživač, sa tim instrumentarijumom strašno bi zalutao u Srbiji. Onda bi video da su najbogatiji ljudi u Srbiji oni koji formalno nemaju moć, nisu ministri i nisu parlamentarci. Mogu biti povezani sa ministrima, mogu se i ministri malo ogrebati o njih, ali oni formalno nemaju moć. Moć nije ni u rukama onih koje nazivamo tajkunima, onih par koji se vide, jer postoji jako mnogo bogatih i uticajnih ljudi u Srbiji koji se ne vide. Oni pripadaju grupaciji pljačkaškog ratovanja, koja je svoj ogromni plen sakrila i sada pere taj plen i vrši strašne uticaje na medije i na politička vođstva. Formalna moć im i nije potrebna, imaju oni druge kanale. Stilovi života su im na nivou niže klase, krajnje primitivni, veoma nekulturni. I sada kada mi hoćemo da napravimo nekakvu strukturu tih klasa, mi nemamo instrumente kojima ćemo utvrditi – ovaj čovek je profesor univerziteta, a ovaj čovek je bankar i sleduje mu da se tako ponaša.To je prvi problem, dakle, ta netransparentnost društva.

Drugi problem je iluzija da se sve može rešiti politikom. Tu iluziju sam i ja imao verujući da je važno da donesemo određene propise, dobijemo izbore, napišemo proklamacije i programe, a stvarnost će ih slediti. Situacija nije takva, postoje otpori tome u samome društvu, koji nisu sasvim vidljivi. Zbog toga je za razumevanje pitanja zašto se Srbija izgubila, da bismo je našli, potrebno da je razumemo, da je pogledamo malo iznutra, a ne da je posmatramo isključivo kroz njenu lošu politiku ili politička nesnalaženja. Ovde, naravno, ostavljam po strani ono što se podrazumeva, da neke stvari nisu bile greške nego su bili zločini, da ti zločini nisu rasvetljeni, a nisu rasvetljeni i zbog tog pljačkaškog udruženja, koje još uvek ima ogromnu finansijsku moć i njome utiče na politiku. Postoje i stranke koje podržavaju to udruženje.

U srpskom društvu postoje snažne tendencije restauracije. One su delom nastale iz razočarenja u programe o evropskoj Srbiji, koje su političari, analitičari, intelektualci olako obećavali. Neke institucije, ima ih u sudstvu, u nekim vladinim organizacijama, žele da se, ako je moguće, vratimo na onaj prethodni režim, Miloševićev. Neki bi se vratili i malo dalje u prošlost. Opet kroz medije provejava nekritička nostalgija za titoizmom, koja zaboravlja šta je titoizam bio i činio. Ali postoji jedna struja koja kaže – ovih 60 godina ne važe, mi se vraćamo na kraljevinu Jugoslaviju, odnosno Srbiju i idemo na 1941. Ovo je bilo jedno lutanje Srbije, zato nam vratite kralja, dajmo crkvi sve što traži, naravno bez ikakve svesti da su to relikti feudalnih institucija, koji moraju biti potpuno odvojeni od države. E sada, restitucija te vrste nije samo ekonomska u smislu da vratite kuću koja je bila oduzeta, nego istovremeno se želi rehabilitacija poretka kraljevine Jugoslavije, koji se sa ove istorijske distance posmatra kao jedno sjajno doba.

Kod nas vrlo malo ljudi išta čita ili istražuje, a inače bi vrlo lako mogli znati kolika je bila korupcija u Kraljevini Jugoslaviji, šta se dešavalo sa ratnim odštetama i na koji način su ministri za 3-4 godine ministrovanja sagradili te vile koje im sada ponizno vraćamo, ne bi li bili ljubazni da ih što pre prime. Postoji još jedan sloj, okupljen pre svega oko Srpske pravoslavne crkve, koji traži da se vratimo u Dušanovo doba i doba nemanjićko, jer Srbija se već onda opredelila za carstvo nebesko, pa nema potrebe da nas interesuje Evropa, jer mi smo Božiji narod, mi smo tamo već smešteni, imamo tamo dobro mesto i samo treba da ga čuvamo, da nas neko odatle ne istisne. Kroz propagandu zaglupljivanja naroda, širenjem praznoverja i predrasuda, institucija crkve je preko noći postala veoma moćna. U društvu se kao model prživljavanja pojavio jedan ponizan oportunizam. Statistike govore da je pre petnaest, dvadeset godina svega pet odsto ljudi bilo verujuće, da bi današnje statistike tvrdile da je verujućih ljudi, religioznih, 95 odsto, a samo još pet odsto pomalo sumnja u biblijska čuda. Možete misliti kakav je to moral, kakva je to privrženost određenim vrednostima, kada ih čitavo društvo preko noći izvrne kao rukavicu.

Isti je i odnos je prema svojini, prema biznisu. Ono što je do nedavno negativno vrednovano, odjednom postaje afirmisano, i to od istih ideologa koji su terali u zatvor one koji bi tvrdili da možda ima nečeg pozitivnog i u privatnoj inicijativi i konkurenciji. Dakle, naš drugi problem jeste ta ogromna vrednosna inverzija i jedna konfuzija koja je nastala kod ljudi koji su bili samoupravljači, vlasnici svega i svačega u društvenoj svojini, a sada su obične parije koje ratni bogataš jednostavno najuri na ulicu i sa njima je završeno. Kao što je svojevremeno socijalizam napravio ogroman obračun sa seljaštvom i uspeo takoreći da likvidira jednu klasu, tranzicija, ovaj povratak navodno jedino pravim vrednostima znači likvidaciju radničke klase, jer niko nije na taj način prevaren, opljačkan i marginalizovan kao radnička klasa. E sada, nemate ni jednu partiju koja bi prihvatila radničku klasu. Ima demagogije levo i desno, ali hoću da kažem da ceo jedan sloj ne može politički da se artikuliše. To je takođe jedan krupan problem.

Mi imamo tri krupna problema koje Srbija treba da reši da ne bi bila izgubljena, kako stoji u naslovu ovog skupa. Prvi problem je siromaštvo. Taj siromašni, prevareni svet čini možda trećinu našeg stanovništva. Drugi naš problem je obrazovanje. Vi znate koliko je naših ljudi bukvalno nepismeno, imamo jedan od najvećih procenata u Evropi i imamo mnogo funkcionalno nepismenih. To je takođe podloga da jedno društvo bude manipulisano, zavaravano i naravno, umrtvljivano. Dakle, u toj opštoj konfuziji pojavljuje se, i sad idem na treći problem, potreba za pravdom, socijalna pravda i pravda u širem smislu pravne jednakosti građana.

Odsustvo pravde vidi se kroz obrazovanje. Školarine koje postoje na privatnim fakultetima ne podležu nikakvim stvarnim kontrolama standarda, a na njih su se ugledali i budžetski, državni fakulteti i ogromnim školarinama vrše dalju socijalnu selekciju đaka. Pristup znanju i obrazovanju je jedan od ključnih elemenata ili vrednosti svake pravičnosti. To su tri problema sa kojima se srećemo i mislim da bi u tom smislu bilo jako dobro da imamo ozbiljniji dijalog sa Evropskom unijom. Ja znam koliko zla su naneli naši ratni heroji i znam da je problem to što mnogi od njih nisu dospeli pred lice pravde.Tu pre svega mislim na Mladića, a i na Karadžića, u čijem skrivanju verovatno učestvuje više zemalja. Naravno, mora se poštovati međunarodno pravo, Evropska unija ima pravo da pritisne našu vladu i ponaša se kako god hoće prema njoj, ali pritom ona ne treba da zaboravi da ovde postoji jedno društvo koje vapije za pomoći. I verujem da Srbija nije izgubljena, ma kako u ovom trenutku izgledalo da jeste.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Dragoljub Mićunović, predsednik političkog saveta Demokratske stranke, a sada slušate Aleksandra Molnara, profesora sociologije prava na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U jednom času, vrlo zanimljivo pitanje postaviće mu Jelica Minić iz Evropskog pokreta Srbije.

Aleksandar Molnar: Meni se čini da je danas u Srbiji, naročito kada pogledamo ovaj ustav, vidljivo da restauracija ide još dublje od 1941. Vladajuća elita uglavnom ima pred sobom ideal Srbije kakva je ona bila od sticanja nezavisnosti  1878. do 1918. Pokušaću da na primeru ustava pokažem da je ta tendencija sve jača i jača. Ona je zasnovana na na uverenju da je Srbija u to vreme bila samostalna, nije bila deo ni jedne šire federacije kakva je bila Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca ili kasnije Jugoslavija. Tada nije postojala Liga nacija ili Ujedinjene nacije, bilo kakav oblik međunarodnog povezivanja, nije postojala Evropska unija koja bi primoravala Srbiju na bilo kakva rešenja spolja. Srbija je bila etnički kompaktna, odana kosovskom zavetu. Ne zaboravite, od samog dobijanja nezavisnosti jedan od glavnih političkih zadataka je bilo oslobađanje Kosova, do kojeg je došlo 1912. u Balkanskim ratovima, što je Srbiju učinilo na neki način misionarskom, jer ispunjen je taj zavet. Dakle, čini mi se da taj ideal provejava kroz govore, nastupe, pa čak i najbitnija pravna akta. Zato možemo da govorimo o restauraciji ili o revolucionarnom kretanju unazad i da rekonstruišemo taj ideal koji nam se danas servira kao neka vrsta budućnosti.

To je Srbija pre bilo kakvih integrativnih procesa u Evropi, Srbija koja je predana kosovskom zavetu, pobednička i međunarodno respektovana. Taj ideal se krije i u pozadini dokumenta nacrta ustava Srbije, kojim dominira vrlo jasna opsednutost suverenitetom. Dakle, ako hoćemo da insistiramo na suverenitetu i tom retrogradnom vraćanju idealu Srbije od 1878. do 1918, onda ćemo suverenitet postaviti kao ključnu kategoriju i naći dovoljan broj ustavnih rešenja, koja će zacementirati taj suverenitet i olabaviti sve spone buduće Srbije sa Evropom. Šta je za mene bilo ključno? Od same preambule, pa preko članova koji regulišu status Kosova i Metohije, vidi se da se ustavopisac nije  smatrao obavezanim da to učini u skladu sa Kumanovskim sporazumom ili Rezolucijom 1244. Dakle, imate član 16, stav 2, u kojem piše da ustav mora biti u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, a član 194, stav 4. predviđa da međunarodni  ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa ustavom. Dakle, imate dve potpuno različite odredbe koje će se verovatno primenjivati prema načelu političke celishodnosti.

Šta to znači da međunarodni ugovori važe samo ako su u skladu, to jest ako nisu u suprotnosti, sa ustavom? To znači da će po stupanju na snagu ovoga ustava svi međunarodni pravni ugovori koji obavezuju Srbiju kao sukcesora bivše Jugoslavije biti propitani u smislu da li su u skladu sa ustavom ili ne. U krajnjoj konsekvenci Srbija će priznavati samo one međunarodne pravne ugovore koje priznaju Kosovo kao pokrajinu u okviru suverene Srbije. Takođe pogledajte normu koja govori da će građani Srbije moći da se obraćaju međunarodnim institucijama samo ako im je povređeno neko pravo predviđeno ustavom. Po prirodi stvari međunarodno pravo je šire od domaćeg i onda će građani biti uskraćeni za pravo da se obraćaju međunarodnim institucijama zbog povreda prava koje su predviđene samo međunarodnim pravnim ugovorima, a ne i ustavom Srbije. Tu ponovo izbija ta logika da je ustav najviši mogući akt, da je on temelj suverene Srbije i da građani Srbije nemaju šta da traže u domenu u kojem međunarodno-pravni ugovori regulišu njihova prava.

Moja osnovna dilema je da li su pisci ustava uopšte  razmišljali o evropskoj perspektivi Srbije, da li je to za njih relevantna perspektiva ili je ovo ustav, naročito kada se uzme u obzir način na koji je donošen, dokument samo za jednokratnu upotrebu. Možda je namera da se u momentu kada je vrlo izvesno da će se pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije rešavati ili krajem ove godine ili u prvoj polovini naredne godine, zauzme jedan stav i da se insistira na tvrdom suverenitetu. Stiče se utisak da se period koji sledi iza toga uopšte nije promislio. Ja bih samo napomenuo koliku štetu ovakav ustav može imati za Srbiju u Evropskoj uniji. Javnost u Srbiji uglavnom nije upoznata sa onim što se dešava u zemljama Evropske unije, koje su na putu odricanja od suvereniteta.

Znamo da su 2005. građani Francuske i Nizozemske odbili ustav Evropske unije, ali nismo toliko upućeni zbog čega se to desilo. A to se desilo, ako je verovati analizama koje sam čitao, zbog straha građana Evrope, konkretno ove dve zemlje, od proširenja Evropske unije i od gubljenja suvereniteta u korist nekih institucija Evropske unije, koje bi mogle da padnu u ruke novopridošlim članovima koji imaju neozbiljne političke elite, te bi na taj način sudbina Evrope došla u ruke nekoga ko nije blizak sa evropskim vrednostima, već zastupa one koje u potpunosti odudaraju od predstava i vrednosti koje dele njeni sadašnji građani. I mi ovakvim ustavom potvrđujemo da nismo spremni za odricanje od suvereniteta i da će naša politička elita, ako danas, sutra bude zauzimala neka mesta u Evropskoj uniji, vrlo teško slediti pravce evropske politike koji su danas u njoj aktuelni, jer je za njih Srbija 1878-1918. vrhunac političkog umeća. I u tom smislu mi se čini da je donošenje jednog ovakvog ustava vrlo kontraproduktivna stvar sa stanovišta pretenzija Srbije da ipak obnovi pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji i jednom zauzme to mesto koje joj po mom mišljenju ipak pripada.

Jelica Minić: Ja bih imala par pitanja kao neobavešteni građanin. Šta bi bilo deset ključnih primedbi na ovaj ustav? Pod dva, šta su dugoročne posledice ukoliko se ovaj uslov prihvati, šta je tu dobro, šta je loše? I pod tri, a šta ako ga građani ne izglasaju na referendumu, da li je to propast Srbije ili šta se dešava? Ja bih kao neobavešteni građanin volela da na jednom mestu imam odgovore na sva ova pitanja, da bih uopšte mogla da izađem na referendum sa jasnim stavom.

Aleksandar Molnar: Šta će biti ako se ustav ne izglasa uopšte nije opcija. Hipotetski gledano, mislim da bi to označilo početak jedne duge procedure, koja bi otpočela sazivanjem ustavotvorne skupštine, koja bi jedina mogla da prevaziđe ustavni haos, koji bi se desio. Ali čini mi se da to nije opcija i da ćemo na kraju dobiti ovaj ustav, koji će biti ovenčan velikim demokratskim, plebiscitarnim oreolom. Što se tiče deset osnovnih slabosti, ja ću reći tri koje su za mene najveće. Prvu sam već pomenuo, to je rečenje pitanja Kosova. Drugo je problem insistiranja na suverenitetu, koje će imati negativne reperkusije prema međunarodnoj zajednici i Evropskoj uniji. Međutim, u samoj Srbiji pravi profiteri odredbi o suverenitetu su rukovodstva političkih partija. Dakle, ako građani prenose svoj suverenitet na slobodno izabrane poslanike, a partije imaju pravo raspolaganja mandatima, a nemamo ni jednu odredbu koja kontroliše tu oblast, rukovodstva partija postaju pravi titulari suvereniteta. Imate zapravo jednu koncepciju sadržanu u onoj odredbi da je Srbija država srpskog naroda i svih građana Srbije, što znači da je srpski narod nešto sasvim drugo od građana srpske nacionalnosti. Dakle, imaćete poslanike kao titulare suvereniteta, koji njima, a samim time i građanima, može biti oduzet od strane rukovodstava političkih partija koja će reprezentovati ceo srpski narod, koji opet izvire iz mitološkog koncepta, pre svega, kosovskog zaveta, sadržanog u preambuli u odredbama o Kosovu. Tako da je suštinska odredba ovog ustava prenošenje realne vlasti u vrhove političkih partija.

I treća stvar je po meni potpuno neprihvatljivo insistiranje na tome da skupština Srbije ima 250 poslanika. Ponovo smo taoci Kosova, jer ako mi danas sa 20 odsto teritorije nemamo poslanike, a imali smo u ranijem ustavu, ne vidim zbog čega bi Srbija trebalo da ima više od 200 poslanika u parlamentu. Srbija je sada onaj njen deo koji je pod realnim ingerencijama ove vlasti i ne vidim zbog čega bi tih 50 poslanika, koji se više ne biraju na Kosovu, i dalje sedeli u skupštini.

Svetlana Lukić: Čuli ste profesora Molnara: glasajući za ovaj ustav vi ste svoju sudbinu direktno izručili u ruke Koštunici, Velji Iliću, Palmi, Dinkiću i, utešno, lepom predsedniku Tadiću. Tu se možda pojavi neki Bidža, Badža, ko zna, zavisi ko šta voli. Sad je 10 i 10, ovo je Peščanik, nastavljamo da vam emitujemo delove konferencije U potrazi za Srbijom, koju je organizovala fondacija Hajnrih Bel. Slušate Nenada Dimitrijevića, profesora političkih nauka sa Centralno-evropskog univerziteta u Budimpešti.

Nenad Dimitrijević: Prvo, država sama po sebi nije vrednost, država je istorijska datost. Mi ne možemo danas promeniti način na koji je neka država nastala, mi najčešće ne možemo poništiti njenu egzistenciju, niti promeniti njene granice. Najčešće ne možemo menjati sastav njenog stanovništva, uključujući tu i njegovu etničku strukturu. Mi kao pojedinci najčešće ne možemo birati u kojoj ćemo državi živeti ili barem ne možemo birati pasoš. Naravno, datost države nije apsolutna, mi kao građani imamo pravo da pitamo sledeće – u kakvoj državi živimo, kakav treba da bude njen odnos prema građanima, a naročito, zbog čega je važno da taj odnos bude baš takav. Ovo je pitanje legitimiteta državne vlasti i ovo nas dovodi do pitanja demokratije. Mi ćemo reći da je legitimna ona vlast koja je demokratska, pa ćemo nabrojati osnovne elemente demokratije, pa će mnogi reći da je demokratija jedna vrednost.

Ja se ne slažem, demokratija je tek instrument zaštite i promocije ljudske slobode, instrument koji u svakom istorijskom kontekstu cenimo po tome da li je i koliko delotvoran u procesu zaštite one jedine nezavisne vrednosti. Ovim naravno ne želim reći da mislim kako postoje politički sistemi koji su bolji od demokratije, želim samo reći sledeće – neophodno je uspostaviti i uvek imati u vidu valjanu hijerarhiju između slobode, demokratije i države. Država ima ili nema vrednost, ne po tome što je moja, već po tome što jeste ili nije demokratska. Ako država nije demokratska ona ne valja, pa makar i sto puta bila srpska. Demokratija sa svoje strane ima vrednost ako harmonizuje individualne i grupne identitete na način koji štiti njihovu autonomiju i jednakost. Srbiji je država vrhovna i nezavisna vrednost, jer se Srbija vidi kao prirodni dom za naciju. Upravo multinacionalna država Srbija predstavlja se kao privatno vlasništvo svih Srba i nama se Srbima veli da mi trebamo biti srećni i ponosni vlasnici. I kad se neko drzne da dovede u pitanje ovu našu privatnu svojinu, mi se trebamo obući u praznično odelo i izaći na referendum. Zaista, ovaj prostor je nečije privatno vlasništvo, pitanje je čije.

Demokratija je kod nas fasada, odsustvo slobode je posledica. Pritom, kako je to lepo primetio Zoran Đinđić, naš problem nije u višku državne vlasti, naš je problem deficit moderne državnosti. Srbija nije moderna država, već je konceptualno teško odrediv etnitet. Đinđić govori o nedovršenoj državnosti, nedovršena državnost je stanje u kome se ne može nedvosmisleno identifikovati javna vlast. Moderna državnost između ostalog prepoznaje se po monopolu fizičke prinude koji je demokratski legitimiran. Kod nas se fizička prinuda bukvalno valja po ulici, ljudi koji žive u Srbiji nisu jednakopravni građani, oni su podanici jedne moći kojoj ne znaju poreklo i koju ne mogu da identifikuju.

Ukratko, rudimentarna, fasadna državnost nasleđena iz prethodnog perioda zadržana je sve do danas, a akteri starog režima uspeli su da sačuvaju svoje pozicije tako što su se udružili sa onim delom novih elita koji su okupljeni oko Vojislava Koštunice i Demokratske stranke Srbije. Da upotrebim jednu od Đinđićevih metafora – Srbija je u slobodnom padu u prirodno stanje. U Srbiji ne živi se u skladu sa zahtevima vladavine prava, već u skladu sa zahtevima vladavine reči. Vladavina reči označava režim u kome se stvarnost tretira kao nužan izraz vladajuće, jedino dozvoljene ideologije. Vladajuća ideja u Srbiji je mitski resantimanski nacionalizam, ukopan u vlastitu verziju prošlosti. U nas je na delu nametanje lažne slike prošlosti, pogotovo one nesporne. Danas je jasno da upravo politika odnosa prema zločnu i njegovom nasleđu predstavljala tačku raskola demokratskih snaga nakon promene režima 2000.

Pobedili su oni koji su bili spremni da javno brane reč o zločinu. Danas Srbijom vladaju advokati zločina. Srbija koju ću kolokvijalno nazvati post-đinđićevskom doima se danas, u šestoj godini nakon njenog oslobođenja od Miloševićevog režima i tri godine nakon ubistva premijera, kao država u kojoj je doneta odluka da se ostane u prošlosti. Naša se sadašnjost zasniva na retrogradnim, anticivilizacijskim opcijama odnosa prema nedavnom zločinu i to na odlučan način uobličava karakter naše sadašnjosti i naš odnos prema poželjnoj budućnosti. Ove opcije koje danas vladaju mogu se prethodno sažeti kao odbijanje da se građani, nacija, društvo i država suoče sa onim što se nedavno događalo na prostoru koji se zvao Jugoslavija. Odbijanje se najčešće ispoljava kao negiranje krivične, političke i moralne odgovornosti za počinjene zločine. To se dalje materijalizuje u politički i društveni govor, političko i društveno delanje u kome centralno mesto zauzimaju, skladno se dopunjuju – izdaja i nacionalna čast, opsednutost slavnom prošlošću i veličanje jednako slavnih poraza, u rasponu od Kosova 1389. do Kosova 1999, žalbe da nas svet ne uvažava i ne razume, mržnja prema manjinama, veličanje ubica kao heroja i još mnogo toga.

Moglo bi se reći da ovom zemljom danas divljaju razularene desničarske opcije, od specifično srpske verzije liberalnog nacionalizma, oličene u vladajućoj koaliciji, do specifično srpske verzije uličnog fašizma oličene u Srpskoj radikalnoj stranci. Najzad, par reči o tome što se može i što bi se trebalo učiniti. Vidite, ako pogledamo na zemlje koje su prošle tranziciju, videćemo da postoje momenti koji su najpovoljniji za određene vrste reformi. Prvo uvek, sem u Srbiji, idu ustavne promene kojima se reformišu političke institucije, pa slede demokratski izbori, pa se donose takozvani sistemski zakoni, a istovremeno se radi na rekonstrukciji državne uprave i sudskog sistema i tako dalje. Ali kada vi kažete da ste društvo u tranziciji, a onda istrajavate na očuvanju institucionalnih i vrednosnih elemenata starog režima, vi tada ne stojite u mestu nego praktično koračate unazad, a nešto što je bilo moguće i nužno uraditi u početku danas je gotovo neizvodivo. Međutim, ima jedna stvar koja je danas izvodiva i to je poslednje što želim reći, a tiče se činjenice da je masovni zločin koji je počinjen od strane nekih Srba, a u ime svih Srba, predstavljao odricanje od normalnosti ili preciznije, čin dobrovoljnog i svesnog samoizuzeća iz civilizacije. Mislim da neću biti patetičan ako ovo jednostavno označim kao sprovedenu odluku o padu u varvarstvo. Varvarstvo shvatam kao pad ispod jednog civilizacijskog minimuma ili period u kome su se ljudi u Srbiji vladali u skladu sa koordinatama kulture zla.

Vidite, pre zločina mi smo poznavali, živeli smo u skladu sa nekim elementarnim moralnim pravilima na osnovu kojih smo razlikovali ispravno od pogrešnog, dobro od zla. Niko normalan pre Miloševića ne bi rekao da je ubijati dobro, da je proterivati ljude dobro, da je uništavati, silovati, pljačkati tuđu imovinu dobro. Onda je došlo neko drugo vreme i ovi su varvarski akti postali ne samo dozvoljeni u Srbiji, ne samo normalni, ne samo uobičajeni, oni su postali kriterijumi ispravnog delanja i mišljenja. Pitanje zato glasi, i to je političko pitanje, a ne moralno pitanje – kako je bilo moguće da toliki broj normalnih i decentnih ljudi prihvati razloge koji su njihovo saučestvovanje u zločinačkom poduhvatu predstavljali kao ponašanje koje je ne samo pravno dozvoljeno, nego moralno ispravno. I s time zaista završavam, naš najvažniji politički zadatak je moralna refleksija o prošlosti, jer samo tako se možemo politički, moralno i pravno odvojiti od starog režima, samo tako možemo uspostaviti i stabilizovati novu demokratsku legitimnost i samo tako možemo uspostaviti osnove normalnog građanskog života, nakon perioda u kome su neka elementarna pravila civilizovane ljudske komunikacije bila drastično narušena. Praktična politika u Srbiji danas, morala bi u svojoj srži da ima jednu vrstu praktičnog morala.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Nenad Dimitrijević, profesor političkih nauka na Centralno-evropskom univerzitetu u Budimpešti. Još malo teškog sadržaja, ko ima živaca neka sačeka još malo Nenada Prokića i Marka Vidojkovića, a u međuvremenu slušate Nebojšu Popova, glavnog urednika lista Republika.

Nebojša Popov: Ovde je sklepano nešto što liči na totalitarizam, a da zapravo to i nije. Moglo bi se govoriti o nekoj vrsti nedovršenog totalitarizma, koji ima čak i neke humorne crte o kojima rečito svedoče jedan izuzetni crtač koji se zove Koraks i jedan izuzetni, ali nažalost, već pokojni pesnik Miodrag Stanisavljević, koji je u svojim tekstovima pokazao isto ono što i Koraks na crtežima – da su glavni junaci naše scene podjednako zastrašujući i smešni. Kao ilustraciju za to navešću nedavno prenemaganje jednoga četničkog vojvode, pri čemu podsećam da se taj čin stiče isključivo podvizima na ratištu, a on se vajka kako u vreme rata nije izbivao iz kancelarije, što opet podseća na ono sumorno i banalno, što je uočila Hana Arent posmatrajući suđenje Ajhmanu u Jerusalimu, koji je stalno pričao o tome da je njegov glavni posao bio da organizuje cirkulisanje vozova. A kuda vozovi idu, koga nose, šta se tu događa, to ne spada u njegov domen. Dakle, u tim šarenim slikama ima i neke metode, a to što je metodično u stvaranju sadašnjeg dominirajućeg trenda u Srbiji, koji ja nazivam plišanim totalitarizmom, jeste to da nakon užasa rata, zločina, koncentracionih logora, kojih je kao manufakturnih, dakle, ne industrijskih pogona, bilo sijaset – mnogi ljudi izgleda imaju osećaj izvesnog zadovoljstva da su ipak nekako preživeli ili da smo preživeli, da smo još tu. Pa sad i ne treba imati neke naročite aspiracije u pogledu vlastitog života, dovoljno je nekako preživeti. A kako izgleda preživljavanje u tom plišanom totalitarizmu, gde se lagodno pere opljačkan novac i navlače bele rukavice na krvave ruke i one činovničke dolaktice na kasapske mantile.

Jedan broj ljudi koji su zaposleni na naučnim ustanovama, fakultetima i institutima, u jednom časopisu koji pretenduje na to da je naučni, a zove se Nova srpska politička misao, sistematski su izložili šta je to desnica danas u Srbiji. U tom tematskom broju koji se nedavno pojavio, pod naslovom Desna Srbija, već u uvodu se jasno kaže da je to što se ovde naziva desnicom u stvari neka vrsta zloćudne tvorevine nekakve levice, koja je od te desnice napravila bauka i iznela ga na rđav glas. I ne bavi se izgleda ta fantomska levica ničim drugim nego da kleveće desnicu. U nekoliko tekstova imamo i pokušaje da se vrlo određeno nešto kaže o tome koga oni vide kao te klevetnike. Pa, to su uglavnom, kako oni kažu, listovi Danas, Vreme i Republika, zatim Helsinška povelja, radio emisija Peščanik. Nikakvog tu obrazloženja nema kakav je to sad front, koji se zaverio protiv desnice i ničim se ne bavi osim da je kleveće. A zapravo, prema autorima ovih tekstova, desnica je u Srbiji neka varijanta evropskog, raznolikog spektra ideja i ideologija, koji se ne može razumeti bez tog šireg, evropskog, čak i globalnog, svetskog okvira. Jedan od autora, Jovo Bakić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svom tekstu je podelio stranke srbijanske desnice u tri grupe: klasične i moderne konzervativce, to jest neoliberale, liberale, te desne ekstremiste. Prvi su okupljeni u Demokratskoj stranci Srbije predvođenoj Vojislavom Koštunicom, Srpskom pokretu obnove predvođenom Vukom Draškovićem, Novom Srbijom, na čijem čelu je Velimir Ilić, te Pokretom snaga Srbije, predvođenim Bogoljubom Karićem. To su ovi klasični, a stranka G17 plus predstavlja moderne konzervativce ili neoliberale, predvođene Labusom. Pa se onda dalje kaže – osim toga, ovi koji su tu nabrojani su beskompromisno antikomunistički i antijugoslovenski usmereni. Iako međusobno vrlo različiti, srpski konzervativci i liberali su jasno proevropske stranke. Međutim, srpski krajnji desničari, Srpska radikalna stranka, usmereni su antievropski.

Na sličan način u jednom drugom prilogu ovog temata, autora Miše Đurkovića, takođe doktora nauka i naučnog radnika, sažetak njegovog teksta je ovakav – osnovni kriterijumi da bi neka politička snaga u današnjoj Srbiji bila svrstana u desnicu jesu antikomunizam, prihvatanje građanske nacionalne tradicije, pozitivan stav prema veri i crkvi i zalaganje za privatnu svojinu i tržište. U ozbiljne desne stranke na osnovu ovih merila možemo svrstati SPO, SRS i DSS, a uslovno i G17. Od manjih pokreta tu spadaju Obraz, Dveri i Justin filozof. Tu je i grupa desnih intelektualaca, od Matije Bećkovića, Dušana Kovačevića, do Dragoša Kalajića i Dragoslava Bokana. Dakle, bez analize odnosa desnice prema zločinima i pljački, to je zaobiđeno, ona se trpa zajedno sa konzervativnim i liberalnim idejama i ideologijama u jednu celinu. Jedino tačno u ovim tekstovima je tvrdnja da je to dominirajuća tendencija u Srbiji, naročito posle ubistva premijera Đinđića i izbora koji su doveli na vlast sadašnju garnituru.

I ima tu još jedan važan dodatak, a to je ne samo pozitivan odnos prema desnici tako opisanoj, nego očekivanje da će ona odigrati važnu ulogu, da ona ima misiju da stabilizuje sadašnje stanje u Srbiji, a kako – donošenjem novog ustava koji potvrđuje onu poslovicu da ipak nešto može i preko noći i u sred noći da se uradi, a ono što su uradili je u stvari jedino i moglo noću da se uradi, da na prepad usvoje nekakav tekst koji prividno brani Kosovo kao deo Srbije, a strateški je smišljeno da se pribavi nekakav legitimitet sistemu vladanja, koji se nije oslobodio zločina i pljačke. I tek konsenzus o kažnjivosti zločina i pljačke omogućuje da se donese jedan primereni ustav, kojim bi se završile ove neprekidne cirkulacione revolucije. I o tome danas neki govore, da je neophodna nova revolucija ili ono klasično, kuka i motika ili motka kojom će se rasterati ovi ili oni. Umesto toga ja plediram da se u ovoj histeričnoj situaciji oko referenduma malo priberemo, pokušamo da pronađemo izlaz iz ove situacije koja je neka vrsta terpijskog šoka, jer ovo što se sada događa oko referenduma i ovog ustava je više nego šok koji bi mogao, nadam se, otrezniti neke ljude da promisle o tome šta se može ipak uraditi da ovaj dominirajući desni trend u Srbiji ne postane trajni sistem koji ne mora biti plišan, koji se može vratiti svojim zastrašujućim uzorima. I u tom smislu pokušao sam da oslanjajući se na analize Hane Arent podstaknem razmišljanje o tim kritičkim vizijama koje vode izlasku iz tog stanja. I to, mislim, ona pregnantno izražava jednom rečenicom koju sam uzeo za moto izlaganja, a ona glasi: Totalitarne ideje mogu itekako da nadžive pad totalitarnih režima. Njihovo iskušenje će se javljati kad god se učini nemogućim da se politička, društvena i ekonomska beda ublaži na način dostojan čoveka.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Nebojša Popov, glavni urednik lista Republika. Još jedan govornik sa ovog skupa, Nenad Prokić, dramski pisac i član upravnog odbora Liberalno demokratske partije.

Nenad Prokić: Srpsko društvo ima slabe veze sa životom, u njemu je uvek prevladavalo neko ratoborno siromaštvo koje je redovno bilo u suprotnosti sa svetskim trendovima i to je osnovni razlog tih čestih srpskih zaostajanja i izostajanja i nestajanja sa različitih svetskih pozornica, kao i nesporazuma koje je svetska zajednica imala sa Srbijom. Ljudi koji ovde žive, žive tu zapravo bez zavičaja. U okviru te prinudne slobode previše često su doživeli da sve bude zbrisano bez traga. Toliko se razlikuje svako njihovo danas od njihovog juče, toliko su im različiti svi ti usponi i padovi da im se ponekad čini da su živeli ne jednu već nekoliko egzistencija međusobno potpuno različitih. Katalog svih tih revolucija, pučeva, ratova, inflacija, gladi, terora, slomova, epidemija, emigracije, dakle, popis svih tih katastrofa ne može se više ni obuhvatiti. Stalno su morali da se bacaju na žrtvenik najgluplje politike, da se prilagođavaju najfantastičnijim promenama, uvek su bili okovani u tu jednu bednu zajedničku sudbinu u kojoj država traje manje od pojedinca, i čovek se tu jedino mogao spasavati lukavstvom i bežanjem. Uvek je mogućno pozvati se na istoriju, domovinu, naciju ili državu, ali problem je u odgovornosti pred posledicama, a te odgovornosti u Srbiji nikad nije bilo. U poslednjoj instanci postoje samo dva tipa smrtnog greha u polju politike – neprofesionalnost i neodgovornost. U Srbiji su prisutna oba istovremeno. To je, dakle, teška kriza identiteta i ništa manje od sveobuhvatne promene kulturnog modela neće biti dovoljno da se ugleda svetlo na kraju tunela, a i onda bi trebalo proveriti deset puta da to svetlo nije zapravo neki novi srpski oklopni voz, čudo tehnike, koji juri prema nama kroz mrak, sa samo jednom namerom – da nas sve samelje.

Sve dok srpski građani aklamativno ne poruče svojim elitama – ako stanete na put modernizaciji srpskog društva potražite atomsko sklonište, dotle će se svi napori i sve ove potrage ka neophodnim promenama svoditi na pojedinačne pionirske uzlete sklone padu još pre poletanja. Uostalom, da je takva poruka otišla na vreme, Miloševića nikada ne bi bilo, ni bombardovanja usred Evrope 1999. I zato nisam sklon da građane izuzmem od odgovornosti, nisam to mogao ni onda kada su pravili najveći, možda jedini konsenzus u srpskoj istoriji, oko Miloševića, i ne mogu to ni sada kada ih pripremaju da u sličnom procentu odgovore kada je reč o ustavnom referendumu. Dakle, mislim da ćemo Srbiju najlakše pronaći tako što ćemo pozvati nekog japanskog umetnika da nam napravi zastavu, grb i himnu i na taj način nas liši nepotrebnih balasta i bede istoricizma. Bog je veoma brz u današnje vreme i Srbija mora da se menja dvostruko brže od svih ostalih da bi uopšte ostala u igri, a kako sada stvari stoje sve te hitne i neophodne promene moraće da sačekaju trenutak u kojem će srpski tajkuni odlučiti da je njihov više nego sumnjivo zarađen kapital napokon bezbedan. U tom anesteziranom srpskom društvu mogućno je donositi ustav za jednokratnu upotrebu, jedan razočaravajući dokument, isključivo za račun sopstvene političke ambicije na sledećim izborima, i to po parlamentarnoj proceduri koja predstavlja krivično delo. Taj proces omogućuje radikalima i socijalistima da postanu ustavotvorne stranke, a osovini Tadić – Koštunica da ostane na vlasti i pritom se novac dobijen prodajom društvene imovine, dakle, novac poreskih obveznika, troši na krajnje sumnjiv način, putem diskrecionog prava.

Da li je ovaj ustav ponuda Albancima za integraciju sa Srbijom? Nije, jer o tome nema ni reči u ustavu. To je, dakle, posredno priznanje nezavisnosti Kosova, jer normativni deo ustava ne pominje Kosovo. Za svaku eventualnost tu su sadržani i principi koji Srbiji oduzimaju pravo na modernu evropsku perspektivu. Samo u takvoj Srbiji mogućno je da politički vrh tvrdi, nakon stotina velikih knjiga naše civilizacije koje govore o društvenoj odgovornosti, od Tukidida od Hane Arent, da ona ne postoji, da društvena grupa, demos, nema, niti može imati bilo kakve odgovornosti za svoje postupke. Sluđenom narodu, međutim, dobra je svaka politika koja neće dovesti do bombardovanja, pa to može da prođe. I u takvim uslovima aktuelna vlada snosi tešku odgovornost za dalje pogoršavanje mentalnog zdravlja srpskog društva u okviru koje nastavljenom nacionalnom izolacijom hrani nacionalnu neurozu. To je verni eho Miloševićeve politike, doduše sa smanjenim resursima za izazivanje sukoba, ali i sa usavršenim metodama koje se sada već primenjuju, silom prilika, samo nad sopstvenim građanima. Još se jedini oni nisu izvukli iz dometa tog primitivnog pogleda na svet i život, koji ima još i tu oholu ambiciju da sam sebe označi kao patriotizam. Na neki način sve je to i razumljivo, jer su svi eksterni srpski mitovi potrošeni, bogu hvala, i poraženi, i ostalo je samo da se sada istroše oni interni, pronalaženje unutrašnjih neprijatelja recimo, što je sada u toku, pa ponekad lažna dilema za kralja ili protiv i slično.

Doduše, Koštunica se ne usteže ni da potegne pored Kosova i Bosnu, kao ni da ruča u Skadarliji sa nekim opskurnim Rusom, pa na taj način instrumentarij za ostanak na vlasti postaje identičan onoj predpetooktobarskoj srpskoj političkoj misli. To je ista ona manipulacija podaničkim i samoubilačkim mentalitetom koju smo tako često gledali u bližoj i daljoj srpskoj prošlosti. Od silnog taktiziranja više se ne vidi ideogram, jer njega uostalom i nema, kao ni iskrenosti koja je, makar i pogrešna, uvek neophodna. Državu nastalu nepoštenjem može da održi samo nepoštenje, što je uprava lošija to je više laži u državi, i to je osnova današnjeg vladalačkog akta u Srbiji. Ali ne zna Platon, ne zna Makijaveli, ne zna Sorel, kao ni njihove priučene pristaše u Srbiji: lagati se ne sme, čak ni kada je u pitanju dobrobit celog naroda. Ništa, naime, nije opasnije nego kada mali pati od ludila veličine. I baš je u srpskom društvu iz tačno tog razloga stvoren najugojeniji kriminalno-klerikalno-postkomunističko-nacionalistički monstrum. Zato su istinski patriotski opredeljeni intelektualci u Srbiji uvek morali da prevazilaze sami sebe i sebi slične u celom svetu i da na kraju u tome izgore, jer kakvu šansu su zaista imali moderni sprski gladijatori da pobede sve srpske zveri.

Mnogi u Srbiji imaju privilegiju da se pozivaju na Zorana Đinđića, ali iza te privilegije sledi i obaveza. U okviru te obaveze mi smo u LDP postavili dijagnozu bolesti i saopštavamo je pacijentu, a to je celo srpsko društvo, i na njemu je sada da bira, da li hoće modernu terapiju ili će i dalje da sluša nadrilekare, vračeve, babe narikače, suicidalne očeve nacija, nepismene pesnike i pisce koji ne govore nijedan strani jezik i koji su ceo jedan narod pretvorili u slepog guslara, pa sad jauče i zapomaže, a tobož peva o herojstvima. Narod kome su izvađene oči, pa ne vidi da oko njega postoji svet. Onaj ko se ne menja, vremenom izumire u prirodi, to se odnosi i na narode, a svaki narod dobija onoliko koliko se i kako angažuje. Ne mogu više nevladine organizacije, ne može više samo nekolicina u politici da bude hrabra za sve ostale, to jednostavno nije dovoljno. Stari Grci su idiotima nazivali građane koji iz bilo kog razloga nisu lično zainteresovani da učestvuju u političkom životu polisa kao organizovane zajednice, a sada, oko 2500 godina kasnije skloni smo da idiotima nazivamo one koji iz političkog angažovanja ne izvlače direktnu korist. Neophodni su, dakle, svi koji u tom pogledu nisu idioti, koji ne izvlače ličnu korist i neguju nerv za opšti interes, čija su oruđa istina, iskrenost i čije je geslo da takvim oruđem udaraju jako, brzo i često. Jer, kakva je to uopšte zemlja u kojoj je hrabro reći notornu istinu, onu koju svi znaju i osećaju. Kakva je uopšte bila hrabrost reći da će Crna Gora očigledno otići? I ona je otišla, ne zato što je LDP tako rekao, nego zato što su to bile realne okolnosti. U situaciji u kojoj nakon 15 godina užasa 80 odsto mladih želi trajno da napusti Srbiju, moramo razumeti želju Crnogoraca da iz istih razloga to isto učine. I gde su danas političke konsekvence prema vladi koja se klela u suprotno i pogrešno procenjivala ishod referenduma? I gde je sad ta bratska ljubav prema Crnoj Gori? Nema je u aktuelnoj srpskoj vlasti čak ni prema gubitnicima u Crnoj Gori. Eto, sve se opet završilo u velikoj ravnodušnosti, a posmatrači sa strane već ulaze u fazu u kojoj napuštaju neshvatanje i animozitet prema Srbiji, a sve ih više obuzima sažaljenje, kao prema bolesniku koji je toliko bolestan da više nema ni svrhe da mu se to saopštava.

I kakva je to napokon hrabrost reći da je Kosovo otišlo, nakon sto godina katastrofalno neuspešne srpske politike? Kosovo nije tema ustava, Kosovo je tema rezolucije Saveta bezbednosti. Ustav nije spisak želja, ustav je format u kojem će se Srbija razvijati, taj format mora da bude drugačiji od postojećeg, a taj ustav smo doneli 1989. godine da bismo spasili Kosovo. I gde će nestati političke konsekvence prema onima koji danas Kosovo guraju u preambulu instant ustava, onda kada Kosovo koliko sutra i faktički dobije neku vrstu nezavisnosti? Prihvatanje takvog novog ustava šalje svetu poruku da u Srbiji probleme nije generisao i proizvodio jedan režim ili njegov predvodnik, već su ovdašnji problemi posledica jednog deformisanog karaktera koji iz generacije u generaciju pronalazi stalno nove protagoniste jedne te iste loše političke ideje. Taj ustav je čista sramota iz svega tri razloga – zbog načina, razloga i karaktera. Preambula švajcarskog ustava počinje gotovo poetski – Kroz uvažavanje različitosti okrenuti smo ka budućnosti. Kosovo je, žao mi je, što se tiče Srbije, i tehnički amputirano u onom kumanovskom šatoru kada je potpisana kapitulacija nakon izgubljenog rata.

Možemo samo poželeti Albancima da uspeju u onome u čemu Srbija nije uspevala, dok se za to pitala, a to je da manjini omogući bezbednost i prosperitet. Kosovo je ionako kreacija kolektivne svesti, ono ne postoji u onom obliku u kojem ga lažno zaneseni kalkulanti u srpskom pregovaračkom timu nama i Ahtisariju opisuju. Kao što ne postoje ni ruski generali, koji će se iznenada pojaviti kao neočekivana sila i razrešiti stvar. Deus ex machina dolazi za Srbe, kao i za sve ostale na planeti, iz sasvim drugog pravca. Srpska kolektivna svest je puna duhova, to je jedna spiritistička seansa, i to ona na kojoj se priziva nepostojeći duh, pa se on na kraju javi, jer zaista nastane, kolektivna svest ga na kraju kreira. I onda imamo problema s tim duhom, kao i on s nama. Umesto da se okrenemo ka novom, nastavljamo da rešavamo nepostojeće probleme među senkama ugaslog sveta. Potrebna je zdrava ljudska misao, a ne melanholija, pogotovo ne ona koju vlada bezobzirno instrumentalizuje da bi u još jednom mandatu prodavala maglu, a to upravo pokušava da obezbedi kroz ritual glasanja komunističkog tipa. Sve u svemu, OEBS je pogrešio kada je dao podršku novoj u nizu prevara kojima vlast pribegava u odnosu na građane ove zemlje. Kosovo više nije glavna tema.

Dok se bavimo beznadežnim poslom, gubimo na drugim stranama. Idite na istok Srbije, tamo više nema ljudi. Sistemski pogled na Kosovo glasi – stari svet umire i novi se rađa. U tom rađanju, žao mi je, Koštunice, učestvuju globalne sile sveta. Jedino dobro rešenje je ono rešenje koje isključuje sebične i nasilne interakcije, a koje uključuje uklapanje u rađanje nove Evrope, nove Srbije i novog Kosova, i okruženja koje daje šansu Albancima i Srbima da u dobroj meri odlučuju o svojoj budućnosti, jer sve ostalo je ono isto ratoborno siromaštvo koje nas je sve zajedno toliko skupo koštalo, a i dalje nas košta, i dalje nas baca u čeljust sebičnih interesnih grupa koje rade samo za sopstvene interese i rastržu celo društvo. A uslov svih uslova jeste suočavanje sa zločinima koji su počinjeni u ime Srbije, u seriji ratnih sukoba u kojima Srbija navodno nije učestvovala, ali ih je zato sve od reda izgubila. Utvrđivanje individualne odgovornosti pred sudom Ujedinjenih nacija kompletno kompromituje politiku stranaka koje odbijaju da se suoče i plate cenu zločinačkih ciljeva koje su pokušale da ostvare. Strah od odgovornosti, odsutvo vizije, ne mogu biti obrazloženje za izbegavanje suočavanja sa suštinom Srebrenice. Sasvim je očigledno da bi i otkrivanje političke pozadine atentata na Zorana Đinđića dovelo do istih onih lobija i bratstava u krvi, koji su prvo izazivali sukobe i koji danas sprečavaju saradnju sa Hagom i time čitavo jedno društvo uzimaju za taoca svoje gluposti, svoje gramzivosti i svojeg kukavičluka. Toj se zaveri sada priključuju, ne mogu da se setim drugog razloga osim potkupljenosti, čak i takve institucije kao B92, koja u referendumskoj euforiji i u najboljoj tradiciji Miloševićevog RTS-a ne dopušta ni jednu lošu vest u svom TV dnevniku. Nema nezaposlenosti, nema povećanja komunalija, sve cveta ujesen, otvaraju se beskonačne perspektive, barem do izbora. Sve u svemu, protagoniste pogleda na svet i život, koji vam ovde iznosim, u Srbiji često nazivaju građanskim ekstremistima, a njihovo mišljenje radikalnom istinom, kao da istina ima i neke svoje sramne oblike, kojih bi se trebalo stideti, trpajući ih na taj način u isti koš sa ludacima koji su celo jedno društvo uterali u očaj. Oni koji su sve upropastili ne trpe posledice, a kad neko kaže da su oni sve upropastili i da ih treba najuriti, odjednom postaju ekstremisti. Baš me zanima zašto.

Ben Guri je smislio sjajnu stvar kada je osnivana država Izrael. Svaki doseljenik koji se iskrca u Jafi i Haifi morao je da promeni barem jedno slovo u svom imenu ili prezimenu i na taj način simbolično postane novi čovek lišen svoje sopstvene gubitničke prošlosti. Zamislite situaciju u kojoj Matija Bećković postaje Tadija Bećković i onda kažemo – Ćeraćemo se još je pisao Matija, ali ovo je sad Tadija, to nije taj, nije to onaj isti. E, to bi bio jedan zdrav, novi i veoma svež start, možda bolan za neke, međutim, bol je serum istine. Srbiji je danas potrebna intelektualna revolucija kako ne bi više nikada svoje odsustvo iz svakodnevnog života nadoknađivala velikim datumima iz svoje istorije i kako bi detronizovala vladajuću prostotu. U simboličnom smislu Srbiju čeka bitka kod Termopila. Da u njoj Grci nisu suštinski pobedili Persijance, iako su formalno izgubili, ne bi bilo pozorišta ni demokratije, ne bi bilo filozofije, ne bi bilo humanizma i renesanse, ne bi bilo slobodnog sveta. Odlaganje te presudne i neminovne bitke predstavlja zaveru protiv sopstvenog naroda koju sprovodi grupa nemaštovitih nitkova i nadam se da u toj borbi mi nećemo biti oni Spartanci, koji se jedini nisu povukli nego su sami sačekali kišu strela. U svakom slučaju, podsećam Persijance da Spartanci odlaze iz bitke sa štitom ili na njemu.

Svetlana Lukić: Kao što je opšte poznato, mi se u ovoj emisiji ponašamo kao da živimo u normalnoj zemlji, ponašamo se kao da je ovo normalan referendum, kao da je ovo normalna referendumska kampanja i ispitujemo razne mogućnosti šta uraditi 28. i 29. oktobra. U prošloj emisiji Mileta Prodanović je tvrdio da bi izašao na ovaj referendum i glasao: DA. Sada ćete čuti Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa, koji zagovara aktivno NE. On zajedno sa još nekim ljudima ide po Srbiji, drži tribine i objašnjava građanima zbog čega misli da bi trebalo izaći na referendum i zaokružiti NE.

Miljenko Dereta: Poslednjih dana primećujem da se više ne stide da pokažu da kampanja nema veze sa referendumom, nego ima veze sa partijskim izbornim kampanjama, a ako nekoga treba likovi Tomislava Nikolića i Vojislava Šešelja da pozovu da glasa za ovaj ustav, ja se nadam da će to izazvati opravdani strah među građanima i da će oni glasati NE, oni koji izađu, a oni koji su za bojkot da će opstati u svom uverenju. Naprosto, primećujem da se Srbija ovog puta podelila na dve nove grupe. Jedni su oni koji su bili snimljeni za ovu televizijsku kampanju od strane javnog servisa, a manjina nije snimljena, nju je snimala verovatno služba koja to radi profesionalno već dosta dugo. Dakle, podela u Srbiji postoji po pitanju referenduma, jer po pitanju ustava zapravo nema rasprave i ne znamo kakvi su stavovi, jer malo ljudi i zna uopšte o čemu se radi. Čak, što je zabrinjavajuće, i takozvana kvalifikovana javnost niti je dobro upoznata, niti se bavi na pravi način ovom dosta važnom temom.

Ceo ustav je koncipiran kao jedna vrsta patriotske ucene, jer je preambula napravljena tako kako je napravljena, i ustav se krije iza te preambule, ta preambula je kao smokvin list koji prikriva te ružne delove, tj. ono što je sadržaj ustava. Dakle, ta preambula je jedna ucena, ali ono što je verovatno izazvalo tu pojačanu dozu pritiska su rezultati koji pokazuju da ljudi koji će izaći, zapravo izlaze ne zato što veruju da će to pomoći rešavanje kosovskog pitanja, nego zato što to smatraju svojom građanskom dužnošću, i zato što smatraju da je imati ustav važno. Za mene je i jedno i drugo znak određene zrelosti ovog biračkog tela i malog pomaka ka civilizovanom građanskom ponašanju, bez obzira na prevare koje se u ovom trenutku oko toga kod nas događaju. Kao što mene, ma kako to paradoksalno zvučalo, i apstinencija ohrabruje, jer je takođe doživljavam kao procenu robe koja se nudi na tržištu, a ne kao apatiju. Zato smo mi ovde ozbiljno razgovarali koji stav da zauzmemo prema prevari koja se zove odsustvo svake javne rasprave, prema noćnom ustavu, prema partijskom ustavu, razmišljali smo kojom metodom da se suprotstavimo. I odlučili smo se za nešto što nije bojkot, što smo nazvali aktivno NE. Dakle, mi idemo po Srbiji i razgovaramo sa ljudima i govorimo im zašto treba izaći i glasati NE. Treba izaći i glasati NE zato što procedura nije po zakonu, zato što je podela sredstava za takozvanu referendumsku kampanju zapravo krivično delo, zato što je sadržaj ustava sakrivan od javnosti, zato što su time uvređeni građani, zato što su dva dana referenduma takođe uvreda građana, zato što ne postoji kontrola preko noći, zato što svi znaju ili svi pretpostavljaju da se već znaju rezultati referenduma, zato što smo čuli da su već štampani bilbordi zahvalnosti građanima Srbije zbog toga što su usvojili ustav. Zbog svega toga treba reći NE, a i zbog nekih članova ustava, koji su kao šlag na torti.

Dakle, mi smo za aktivno NE zato što mislimo da treba građane pozvati da se pokrenu po pitanju budućnosti Srbije, a bojkot po meni nije pokretanje građana, bojkot je po meni jedan pasivan odnos koji zapravo poziva građane da ne čine ništa, da se uljuljkaju malo u svom otporu i da se uljuljkuju u svom odnosu prema okruženju. I drugo, ja moram da kažem da smo mi analizirali i mi učimo iz svog iskustva. Tako dugo dok smo mi bojkotovali ono što nam je Milošević radio mi smo tapkali u mestu. Onog trenutka kada smo se udružili, kada smo postali proaktivni, kada smo shvatili da ga moramo pobediti po pravilima koje je on propisao, kada smo shvatili da on, pošto nije demokrata, nikada neće dati demokratske uslove, dakle koristeći njegova pravila uspeli smo da ga pobedimo. Isto mislim da važi i za ovaj referendum, izlaznost koja bi jasno rekla NE je direktniji šamar ovoj vlasti nego što je to bojkot. S druge strane, moram da kažem da bojkot smatram legitimnim, dakle, to je istovremeno veliki test i za nas sa takozvane demokratske strane spektra, jer pokazuje do koje mere smo tolerantni i prema tako malim razlikama u okviru ovog izbora. Znači, naš željeni rezultat je isti i mi ne želimo ovaj ustav, mi smo protiv ove procedure.

Da je bilo vremena, mi bismo pred javnost stavili mogućnost takozvanog belog glasačkog listića, koji je španski model, gde vi možete da praznim papirom iskažete svoj stav prema proceduri. Vaš glas se računa kao NE, ali on se diferencira u odnosu na NE ustavu, čita se kao NE proceduri. Znači, ne želim uopšte da se izjašnjavam o ustavu, nego se odmah u startu izjašnjavam protiv procedure, a moram da kažem da mi se u celom tom kompleksu zapravo stalno vrti po glavi pesma Pola Sajmona 50 načina da napustiš svoju ljubav, pa ako ima 50 načina za to, valjda ima i dva načina da se kaže NE referendumu.

Svetlana Lukić: Da li nailazite na razumevanje među vašim kolegama, prijateljima, koji su se odlučili na bojkot?

Miljenko Dereta: Kako kod koga, mi čak u nekim situacijama nastupamo zajedno. Evo, ja se upravo spremam za Novi Sad, gde imamo zajedničku tribinu sa zagovornicima bojkota i očekujem da možda neke zaostale zalihe jogurta polete prema meni. Ali mi smo čak i u Bujanovcu organizovali razgovor između socijalista, demokrata i predstavnika albanske partije i albanskog centra za ljudska prava. Dakle, u Srbiji nema udaljenijeg odnosa prema ovom ustavu i referendumu i ja sam tamo bio u sredini, znači NE ustavu, ali sa ove, srpske strane. Dakle, mi smo uspeli da jedan i po sat civilizovano o tome razgovaramo. Ja mislim da je to prava škola demokratije, iako to verovatno nije bila želja ove vlasti, eto, pružila nam je mogućnost da taj čas imamo u praksi. I ja bih očekivao da  naši nastavnici u školama ovu retku priliku kada se donosi ustav iskoriste da o tome razgovaraju sa svojim učenicima, o tome kako se donosi ustav, šta je ustav, jer prosto mislim da treba povezati školu i život, kao što treba povezati i naš rad i život. I uopšte, treba se sve više okretati životu, a sve manje javnim raspravama i kukanju i bojkotu.

Svetlana Lukić: Za kraj Peščanika, slušate pisca Marka Vidojkovića. Za ovaj Sajam mu je izašla nova knjiga, Sve Crvenkape su iste. Marko je imao nesreću da se na Sajmu zatekne u istom času kada je Koštunica tamo svratio samo da bi rekao, a šta drugo nego da je za njega najbolja knjiga na Sajmu ustav. Tog čoveka da neko dete sretne na ulici i pita – jel’te  čiko, koliko je sati, on bi rekao – čitaj, dete, ustav, sve će ti biti jasno. Ali da se vratimo mi Marku Vidojkoviću, a o čemu, o ustavu.

Marko Vidojković: Uvek ima političara na Sajmu, to je njima deo folklora da dođu sa gomilom telohranitelja. A Koštunica je juče dolazio i sa svim savetnicima, bio je i Nikitović i prosto kada vidiš tu gomilu ogromnih glava kako prolaze onim kanjonom u areni 1, stvarno izgleda bizarno. A na Samizdatov štand nije svraćao ili nije smeo da svraća, iako je neka žena iz protokola dolazila da se raspituje ko bi ga tu dočekao. I bacio bi me u problem, u krajnjoj liniji, da je dolazio, jer smo baš nešto pričali da li takvom čoveku iz fazona pokloniti knjigu, i onda sam ja zaključio  i rekao – ma, daj, ljudi, neću, to je bačena knjiga, njemu pokloniti. Ako kupi, kao što je ministarka Dulić-Marković kupila, lepo ću mu je potpisati, brutalnije nego njoj, ali ne da se to tako daje, što bismo padali na njihov marketing. Ja mu ne bih dao ni da uđe na štand, zato što je sve to deo političkog marketinga. Ogroman deo Sajma je zatrpan popovima i zna se da je u onom prstenu oko hale 1 zaista gomila, gomila popovskih štandova. U hali 14 imaju čitavu svoju autonomnu pokrajinu unutar Sajma. A Koštunici ne treba davati knjige, jer ako je on došao i zaključio da je najbitnija knjiga na Sajmu ustav – ma, nosi se, bre, taj čovek stvarno nekad nema mere. Kao što je ono svojevremeno kad god se pojavi trubio o Kosovu, kako smo se svi rodili sa mišlju, idejom i osećajem da je Kosovo sastavni deo svih nas, tako je sada došao na Sajam knjiga da bi rekao kako je ustav najbitnija knjiga na Sajmu.

E, pa serem ti se onda na tvoj doživljaj Sajma ako ti je ustav najbolja knjiga, koji je inače jedna vrlo loša knjiga. Evo, moja knjiga je deset puta bolja od ustava. Nemam pojma, ja sam to seo pa napisao, pa mi je trebalo duže vremena nego njima što je trebalo da napišu ustav. Pa knjiga ima i neku poentu. Hiljadu puta sam, kada me neko pita – pa, dobro, šta bi ti preporučio, ja iz zajebancije kažem – moju knjigu, ali uglavnom iz zajebancije. Ali on je čovek stvarno mrtav ozbiljan juče rekao kako je ustav najbitnija knjiga na Sajmu. Posle takve izjave ne vidim kako bilo ko normalan više može da glasa za taj ustav. Znači, sad više nije ni sam ustav u pitanju, nego je ovo šta se radi baš pred samo glasanje, pred sam referendum stvarno, stvarno nečuveno. Znači, nema nikakve izborne tišine, da se ljudima slegne, to znači da će oni nas da bombarduju ustavom i ustavom i u subotu i u nedelju, i u noći između subote i nedelje. I ona glupost koju sam čuo, ne znam da li je tačna, ali sam čuo da je neko iz Republičke izborne komisije rekao da nije strašno ako se nađe veći broj glasačkih listića od broja ljudi koji su izašli. Pa, znači, to je elementarni zločin, to je kriminal, to je nešto za šta se u normalnim državama ide u zatvor.

U jednom trenutku sam nešto stvarno bio sav u fazonu – ma nema šanse da to prođe, nenormalno je zaista da izađe skoro 3,5 miliona ljudi, da prekine sebi vikend i ode i zaokruži DA, naročito pored ovako agresivne kampanje. U kampanji može i da se pretera. Ja sam inače mislio da izađem i da glasam NE, pošto mislim da je to u ovom slučaju pravilnije, ali sad stvarno ne znam da li uopšte ima svrhe izlaziti, jer mi je vrlo jasno da kad se sto posto takvih mangupa nađe i oko nečeg se dogovori, kako može 900 posmatrača iz CESID-a da nadgleda da li će tu biti krađe. Ja prosto ne mogu da verujem da ima toliko glupih ljudi da se upeca na tu priču. Ljudi su jednostavno neobavešteni, nemam pojma kako to kod običnog primitivca ide, sad neko dođe i kaže – ti si sad jako bitan, sad će tvoj glas da izglasa ustav. Pa, ja mislim da je mnogo bitnije da tvoj glas ne izglasa loš ustav. Ceo taj fazon da je to građanska dužnost, obaveza i da je izdajnik onaj ko ne ode i ne glasa za novi ustav, jer je to kontinuitet sa Miloševićem – sve to nije tačno. Ti si samo glasao protiv jednog lošeg ustava i to je tvoja građaska obaveza. Nije tvoja građanska obaveza da na jedan potpuno glup način braniš Kosovo zbog toga što ćeš da izađeš i da glasaš za ustav u kome je preambula o Kosovu.

Neću nikad da glasam za ustav dok god mi se Šešelj i Nikolić keze sa bilborda i pozivaju me da glasam za taj ustav, jer to je i njihov ustav, to je ustav i Socijalitičke partije i sramota je Demokratske stranke što je to onda i njihov ustav. Jebe mi se za taj ustav, neću da glasam, meni to uopšte nije znak da su oni postigli bilo kakvo jedinstvo, jer kad se pročita taj ustav vrlo je jasno da nije dostignuto nikakvo jedinstvo nego da su oni konačno i formalno svi postali isti. I njihovi bilbordi pokazuju da su oni svi isti. Imaš tamo kod CK bilbord DS-a i pored njega bilbord Srpske radikalne stranke i na prvi pogled, onako dok voziš, iz kola, ne možeš da provališ da li je to DS ili je to Srpska radikalna stranka. Na oba imaš zaokruženo DA, samo ovde piše radikalno DA, a ovi pišu – reforme, ustav, ovo, ono.Sve je isto, ispiračina mozga koja njima ide na sramotu, ljudima koji su zajedno sa radikalima i sa SPS-om preko noći doneli ustav koji ima toliko mana. Za početak, prilično je nacionalistički orijentisan. Mi imamo stvarno retku sreću da imamo dva ravnopravna pisma i retku nesreću da budale koje su na vlasti to ne prepoznaju. To je samo jedan detalj koji me je kao nekoga koji piše posebno smorio. Znači, to je  jedna odvratna, odvratna, glupa igra na koju ne znam kako su nasele neke od stranaka. Jasnije mi je kako su naseli građani, ali evidentno je da se ustav donosi zato što je Koštuničina vlada konačno uspela da izgubi skupštinsku većinu i njoj su izbori sudbina.

I sad, da bi ti svoju sudbinu izmenio, ti ćeš da donosiš navrat nanos ustav i da konačno postaneš ustavotvorac ili ne znam ni ja šta. I konačno je došlo do prave koncentracione vlade, onoga o čemu je Koštunica kenjao još od kada su završeni oni izbori. Evo, sada se to dogodilo, svi su isti i vrlo se jasno vidi koliko je to bedno, jadno i koliko uopšte nije moderno i ne korespondira sa 2006, nego me mnogo više podseća na XIX vek, možda više nego ikad.

Ne bih nikom zabranio da napiše i objavi knjigu, ali što se tiče distribuiranja knjige kao što je Legijina i toga da je nekom palo na pamet da je koristi kao politički marketing, jer te knjige to jesu, i Radovana Karadžića i Legije i kolege pisca iz Nacionalnog stroja, to je drugi problem. Problem je logistička podrška koju oni dobijaju od države, ali Legija je dobijao logističku podršku od države i da ubije Đinđića, pa je dobio logističku podršku od države i da se preda posle toga. Onda je ista ta država sa njim, mimo svih zakona, pričala nasamo, da vidi zašto se Legija predao, šta da rade s njim sada kada se predao. Tako da je današnja država ono na šta se Legija oslanja, i ne samo Legija nego i dobar deo ostalih optuženih za ubistvo Zorana Đinđića. Verovatno s pravom, ko zna ko je sve na položaju u ovoj državi zajedno sa njima, ko je njihov pajtos. Znači, ne treba biti mnogo pametan da bi ukapirao da ako ti se ovde kriminalci ponovo kokaju po ulicama, čak i oni koji su na optužnici za ubistvo premijera Đinđića, vrlo je jasno ko onda sedi u policiji. I sada je mnogo manji problem zašto je Prosveta kao jedan državni podrepaš odlučila da distribuira Legijinu knjigu. Baš me briga, neka distribuiraju, ovde će se uvek naći neki kamenčić iz te piramide da se ponaša u skladu sa celokupnom državnom politikom, ali mi imamo sam državni vrh koji se ponaša krajnje nezakonito.

Kad se setim doba Đinđićeve vlade, najmanji prekršaj koji je napravio bilo ko ko je u javnoj upravi karakterisan je kao sprega države sa mafijom. Kada se toga setim i kada vidim šta ova vlada radi i kako oni mrtvi hladni kažu – pa Albanci s Kosova i inače nikada ne glasaju. Mamu ti jebem, pa ti si donosio ustav u kome su Kosovo i Metohija deo Srbije i sad mi kažeš – Albanci i onako ne glasaju. Pa šta ćeš da radiš sa tim Albancima kada se izglasa taj tvoj jebeni ustav. To je neverovatan bezobrazluk i stvarno je jedna banda besprizornika uhvatila da se bavi politikom. Ovi su bezobrazniji od Slobodana Miloševića po tom olakom odjebavanju svakog pitanja. I to njihovo vređanje na sve što ga pitaš – ceo DSS je takav. Jebote, kad gledaš Aligrudića, Vladetu Jankovića, Koštunicu i ove ostale, i Predraga Markovića i Tadića i Tomu Nikolića, svi su oni svesni koliko vrede i znaju kolike su nule, pa se užasno uvrede kada im postaviš bilo kakvo pitanje. Miloševiću nisi ni mogao da postaviš pitanje, čovek je po automatizmu bio uvređen, a ovi moraju, eto, da budu demokrate, ali kada im postaviš pitanje koje ih zaboli, jer znaju da su zasrali, onda ti on kaže – o tome se ne priša na slavi, je li jasno. Redovno gledam ministre i ostale funkcionere Koštuničine vlade kako se svađaju s novinarima. To je stvarno kranji jad da on na svako novinarsko pitanje popizdi, napljuje novinara i naduri se kao dete. Gledam novinare koji su zreli za rad u obrazovnim institucijama. Gledam novinare koji su kvalifikovani da rade u vrtiću, jer su radili sa Koštuničinom vladom, jer se toliko Koštuničinih ministara vređa gore nego deca kada ih teraš da jedu nešto što ne vole – oni se gore vređaju. Novinari stvarno treba da dobiju beneficirani radni staž zbog toga što su morali da se bave pedagogijom i andragogijom sa ljudima koji nisu u stanju da izađu na kraj sa samima sobom.

Srbija je jedno veliko minsko polje, dobar deo municije i eksplozivnih sredstava je odleteo u vazduh još tokom 1999, ali eto, nije sve. Pitanje je šta će tebi gomiletina eksploziva, pa da ti rokne količina jednaka atomskoj bombi od jednog kilotona. Svi znamo da su Paraćin, Ćuprija i Jagodina kao od Zemuna do Višnjičke banje, to je sve blizu jedno drugog. I sad ti između tri grada nabiješ na nekom brdu skladišta municije. Jebi ga, nemamo više ni vojsku, ali imamo gomiletinu municije s kojom ne znamo šta da radimo. Prvo, ne vidim šta će nam vojska, mi smo sve ratove pogubili, naša policija je jača od naše vojske. Čemu vojska? Šta, sutra treba da idemo u Partnerstvo za mir i NATO? Ja nisam za to, ja sam u fazonu da se ova zemlja demilitarizuje. Dosta smo mi ratovali u XX veku. Od početka do kraja XX veka mi smo non stop ratovali i mislim da je jedini logičan zaključak koji iz toga treba da izvedemo – da se fokusiramo na nešto drugo. Ajde da se fokusiramo na nešto što umemo da radimo, pošto ovo očigledno ni ne umemo da radimo. Mi smo sada zemlja koja je potpuno nesposobna za rat, a i dalje ima gomilu, gomilu municije i vojnih skladišta koja, eto tako, volšebno eksplodiraju. Nama na vojnim defileima idu oficiri sa sabljama i lete orlovi i galebovi i onda se neko usudi da kaže da je ovo najjača armija u regionu. I onda sam ja negde iz sprdnje napisao da je ovo najjača armija u Srbiji, ako se izuzme policija.

Ako je nama cilj da uđemo u Evropsku uniju, vojska nam uopšte nije potrebna, sem u slučaju da nas neko sa zapada povuče za uši, jer ni oni nisu baš naivni, pa će da kažu –  ne može to tako, morate ući i u Partnerstvo za mir i u NATO. Verovatno će tako i biti. Ali ja opet ne vidim kakve veze sa NATO-om i sa Partnerstvom za mir imaju samoeksplodirajuća skladišta. Naša vojska je jedna od najtragičnijih priča ove zemlje. Jednostavno ta vojska mora da prestane da postoji, takva kakva je. Svakog dana kada idem na posao prolazim pored onog generalštaba i vidim one vojne policajce koji stoje ispred i čuvaju tu zgradu s rupčagama od bombi u sred centra grada. To je prava slika naše vojske. Ne znam šta će taj vojni pandur tu, sve su to cipovi od 2 metra, rumeni u licu, koji tu stoje i gledaju sisate prolaznice po Nemanjinoj ulici i po Kneza Miloša. To je njihov posao, da stoje ispred one zgrade s rupama od bombi. Pa ljudi, kako vas nije sramota. Smejao sam se kad sam čuo, jebote, da je nekom palo na pamet da SIV pretvara u srpski Pentagon. Sad ćeš ti da izmestiš vojsku iz centra starog dela grada u centar novog dela grada. Sve što se sada gradi, gradi se na Novom Beogradu, oko nove sportske hale i u okolnim blokovima. E ne, sad će tu da bude generalštab. Pa dosta više, jebote, dovoljan im je jedan dvosoban stan za taj generalštab. Kakva su vojska, takav i generalštab treba da im bude. Ti oficiri su bili na čelu vojske, čiji su neki predstavnici vršili ratne zločine, ta vojska je diskreditovana. To je kao kada bi mi bilo žao nekog SS oficira što nema stan. Jebote, budi srećan što nisi u zatvoru zato što je tvoja vojska pravila takva sranja da zaista ne zaslužuješ ni da budeš oficir.

Dokle god se oni tretiraju kao junaci, heroji koji su branili Srbe i Srbiju, biće i tog lažnog moralisanja, kao – jao, oficir, a nema stan. Pa jebote, mislim, koliko ljudi koji su mnogo manje sranja pravili od tih oficira nema stan. Jako mi je žao, ali ja bih oficire koji su komandovali ovom vojskom stavio u redove za stan na poslednje mesto, a kao prve u redove za stan bih stavio izbeglice, koje su rezultat ratova koje su ti jebeni oficiri vodili. Pa jebote, ti si vodio rat i sad kao nemaš stan – baš me briga, ima ljudi koji su žrtve tih ratova, koji takođe nemaju stan.

Pitali su me pre neki dan forumu sajta da li bih, ako mi se pojavi Koštunica i da mi 5.000 evra i kaže  – ajde, podrži ustav, da li bih to uradio. To samo govori o tome koliko je Srbija nisko pala. Prvo, ta suma od 5.000 evra. Rekao bih mu da nabije 5.000 evra u dupe zajedno sa ustavom. Znači, 5.000 evra je ta cifra danas u Srbiji. Šta je, bre, 5.000 evra, jedna solidna plata u Evropskoj uniji. Ljudi su u fazonu da će ovde za 5.000 evra svako da proda i bulju i najsvetije principe. Ne mogu veću prodaju sopstvenih principa od podržavanja ovakvog ustava. To je tragedija ove zemlje, što neko misli da je 5.000 evra neka jako značajna para. To govori o tome koliko su ljudi ovde generalno nisko pali, kada neko može uopšte da ti postavi takvo pitanje. Kada bih  rekao – ja sam podržao ustav samo zato što su mi dali ne znam koje pare, neko bi rekao – to je okej, bar si im uzeo pare. Jebote, ne, ja nisam u tom fazonu. To je beda ove zemlje i stvarno sam zahvalan samom sebi što sam se potrudio da mogu da od svog rada živim okej. Dobar deo svog života proveo sam ližući patos i živeći kao najgori mogući smrad, šljam, koji se hranio po tuđim kućama.

Na poslu imamo običaj da odemo na pauzi za ručak u neki restoran i ubijemo se kao životinje od jela. I baš sam pričao sa ortakom kako se mi to tako razvalimo kao svinje svaki put od ždranja, i onda sam se setio kako sam 1993, 94, 95, 96. bio u situaciji da bukvalno nemam šta da jedem i kao, najveće mi je zadovoljstvo bilo kad odem kod nekog na gajbu i taj neko ima nešto za klopu i kaže – hoćeš da jedeš kod nas. Meni je to bilo do jaja, i onda kao da ti je poslednje, uhvatiš i naždereš se kao stoka i u fazonu si, kao Alan Ford – čoveče, sad ne moram ništa da jedem do preksutra. Ali mi smo živeli kao Alan Ford.

Pojavila se potpuno suluda zamena teza da ako ovaj ustav ne bude donešen neće biti ni izbora. Ljudi moraju da znaju da su to stvarno babe i žabe. Izbora mora biti, jer je vlada izgubila većinu – bilo ili ne bilo ustava. Izbori po starom ustavu su se već u nekoliko navrata desili, tako da još jedni izbori po ustavu Ratka Markovića nisu ništa strašno, već nešto što je izvesno. Protiv ovog ustava se glasa zato što je to loš ustav, a izbora će svakako biti. Ako je nekom izgovor da glasa za ovaj ustav zbog izbora, taj se baš zajebao, zato što će izbora pre biti ako ustav ne bude izglasan, nego ako bude izglasan, jer je ova vlada i ovako i onako izgubila većinu. Izbora mora biti i na izbore se mora izaći i glasati i tako ostati bez radikala i SPS-a nad grbačom. Znači, meni nije jasno kako neko ne vidi, makar bio i stranački vojnik, da ako hoće da se ratosilja radikala i SPS-a, lek nije taj da se izglasa ustav koji su doneli radikali i SPS. Ovaj ustav je fantastična reklama upravo radikalima i SPS-u, ovaj ustav daje oprost radikalima i SPS-u. Neću nikad da im ga dam, neću ništa da oprostim SPS-u i radikalima i nikad u životu neću glasati ni za šta što ima veze s njima. Ovaj ustav debelo ima veze sa njima. Ovo je ustav konsenzusa, znači radikalsko-SPS-ovski ustav, jer svaki konsenzus mora da uključi i njih, a to su vuci koji ćud nisu promenili, niti se prave da su je promenili. Iz svake radikalske i SPS-ovske izjave i dalje govore devedesete, i dalje govori Milošević i dalje govore zarđale kašike. Jebe se njima da se menjaju, oni samo ucenjuju. Oni još ljudi čak nisu ni došli u situaciju da počnu da se prave da su drugačiji, kao HDZ u Hrvatskoj. Ja ovde padnem u vatru dok pričam, i prošli put sam rekao i sad ću ponovo da ponovim da ja živim ekonomski bolje od 90 odsto stanovništva Srbije i mogu sebi u okviru ove Srbije da napravim interni svet u kome će meni da bude okej. Ja u suštini i jesam opušten, ja ću opušteno izaći i glasati protiv ustava i opušteno ću dočekati izbornu krađu i opušteno ću dočekati i izbore, jer meni se malo toga menja, ja sam u principu zadovoljan svojim radom i svojim životom. Ja samo nisam zadovoljan što ostalim ljudima nije tako, što kad izađem na ulicu ljudi su nadrkani. Oni moraju da ukapiraju da je najbolji put do promene celog sistema daleko, daleko od donošenja ovakvog ustava. Najbolji put do promene ovog sistema je da se poseru po onima koji su ovaj sistem napravili, po onima koji ga održavaju u životu, a to su svi ovi koji su ovaj ustav doneli.

Svetlana Lukić: Za kraj Peščanika samo dve vesti, pre nego što čujete zvanične vesti. Jedna je vest iz Srpske radikalne stranke – obaveštavamo vas da će Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle danas u 4 sata u Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve primiti delegaciju Srpske radikalne stranke predvođenu zamenikom predsednika Srpske radikalne stranke, Tomislavom Nikolićem, a tema razgovora između patrijarha i Tomislava Nikolića je donošenje novog Ustava Republike Srbije. Druga vest glasi da su noćas nepoznata lica demolirala i opljačkala prostorije LDP-a na Starom gradu. To je deveti u nizu napada na aktiviste i prostorije ove stranke u poslednja dva meseca. Čedomir Jovanović je pre neki dan na Trgu republike dobio od braće sa Kosova nagradu Zlatno keče,  skandirali su pritom – Čeda Šiptar. LDP će sutra u podne na istom trgu ponuditi građanima na potpisivanje Povelju slobode, koja počinje sa – Mi, građanke i građani Srbije, danas kada je naša država naš najveći protivnik, institucije najveća pretnja našim interesima, a društvo nemoćno pred pritiscima i nasiljem kojima smo izloženi, usvajamo Povelju slobode na čijim principima želimo da stvorimo modernu zajednicu.

Gledajte šta ćete da radite 28. i 29, niste mali, donesite odluku sami, a ako neko bude imao vremena, neka svrati na Sajam knjiga, nas dve ćemo tamo biti sutra od 5 do 6 na štandu Samizdata, a od 6 do 7 na štandu Red box-a, u prstenu hale 1. Ako dođete, vidimo se tamo. Bio je ovo Peščanik.

 
Emisija Peščanik, 27.10.2006. 

Peščanik.net, 27.10.2006.