Zato je Toma Nikolić bio zadovoljan kao mačak kad ukrade slaninu dok je u Skupštini komentarisao aranđelovački skandal: kao nema on ništa s tim, jeste da podržava, ali ne može da bude tamo; on je, naime, odgovoran državnik, je li. Radikalski trud urodio je plodom; kakvo seme – takav plod. Radio, pa onda i televizija, B92 od početka (1991.) bili su na meti ovih naših prostaka, nabusitih dripaca i “patriota”. Zauzimala ih je policija; curila im je voda u kablove; izbacivali su ih iz prostorija kojekakvi nadobudni Slobini i Mirini klipani. Sve su to preživeli i nadživeli, a onda je nastupio spori i temeljiti Koštuničin Termidor, tj. crkveno-prazilučka (hvala, Teofilo!) restauracija Starog Režima. Kucnuo je čas osvete.
Koalicija “nacionalno odgovornih” snaga na vlasti – dakle kleronacionalisti, njihovi fašistički pomagači i kamarila domaćih izdajnika – odmah je označila B92 kao prvu metu. Radikali, kao avangarda prazilučke klase, B92 od početka smatraju “izdajničkom”, “špijunskom” i “plaćeničkom” grupacijom i to ističu sa posebnom upornošću, trebalo – ne trebalo, važno je da se ponavlja, kako ih uči njihova dogma. Njihov termin “ona šifrovana televizija” ušao je čak i u NIN (a zašto “čak”?). Toma Nikolić pljune B92 svaki put kad zine; nije, međutim, odoleo da kod Olje Bećković bude jedan od onih privilegovanih solo gostiju, da bi posle nastavio po starom; uuu, al’ sam vas zajebo. Ukratko, B92 biće prvi na redu za “retorziju”, čim kucne radikalski čas, kako stalno ponavlja ona Nataša iz Kragujevca.
Iz nekog razloga, međutim, gazda Velju Ilića zapalo je da prvi počne. Kanda se radikalima učinilo da je bolje pustiti budalu prvog, pa da vidimo šta će biti. Ionako se našao u neprilici zbog onih ovaca iz Kačulica li beše, pa nije zgoreg skrenuti pažnju na B92. Aranđelovački incident očigledno nije bio spontan kako to Nova Srbija (uz radikalsko i ostalo terciranje) pokušava da predstavi – “patriotska indignacija” i ostale gluposti. Bila je to prava pravcata mitingaška operacija u Slobinom stilu: organizacija, autobusi, bedževi, za sendviče, pivo i dnevnice ne znamo.
Izbor povoda – promocija “Peščanika” – teško da potiče iz Nove Srbije, a još teže iz skromne pameti Dragana Jovanovića, operativnog rukovodioca akcije. Sve nam se nekako čini da je ovde reč o “projektu” od strategijskog značaja. Gazda Veljinim rečnikom: kad se već kreše, kreše se prvo ono što najviše štrči. A “Peščanik” štrči onoliko i ide na živce da je to strahota. Zamislite: tamo se detoniraju Pera Luković i Marko Vidojković! Tamo Mirko Đorđević i Ivan Čolović stihijski pričaju šta im padne na pamet, a sve to “nacionalno neodgovorno”. Tamo se tera sprdnja sa Crkvom, Akademijom i Novom srpskom političkom misli! Tamo Biljana Srbljanović svako malo! Tamo se ne kaže “i Metohija”! I sve to na radiju B92! Pa i knjige od toga prave i onda hoće da ih uvale našem rasnom šumadijskom opanku! E, neće za živog Velje i Dragana!
U ova televizijska doba pravo je čudo da je jedna nedeljna emisija na radiju, petkom (pa repriza u subotu), izazvala toliku pažnju. Ko sluša “Peščanik”, zna zašto; ali ovi magarci sigurno ga ne slušaju. Ne bi imalo smisla da ja sad objašnjavam zašto je “Peščanik” jedan od sve ređih glasova zdravog razuma i osnovne ljudske pristojnosti (iako Pera i Marko psuju) u ovom sumraku svake pameti. Činjenica je, međutim, da taj i takav “Peščanik” nekome jako ide na živce i da se Tamo Gde Treba došlo do procene da ga valja udaviti kao pojavu nadasve “ekstremnu” u antonićevskom smislu reči. Pre nešto manje od godinu dana, u izbornoj noći 21. januara, skrenuo sam pažnju jednom članu Svetog arhijerejskog radiokonfuznog sabora na fenomen “Radio Fokus”: ta stanica sa nacionalnom frekvencijom sistematski je do letos (kad sam prestao da ih slušam) činila krivična dela širenja verske, nacionalne itd. mržnje i imala antisemitske ispade. Na to mi je taj jedan od Nepogrešivih rekao “A Peščanik?”. Mogao sam jedino da ga uputim da zajedno sa Slobodanom Antonićem već možete misliti šta…
Nije, dakle, ovaj aranđelovački pogrom bez neke. Ima to svoju i te kakvu pozadinu i uzrok svoga razloga. Nastupaju polako oni “dani jedinstva koji slede”, kako je još u junu proročki upozorio Bogdan Tirnanić. Ovo sa “Peščanikom” tek je početak, opipavanje terena, da vidimo možemo li i koliko. E, pa možete: pogažene su grubom silom sloboda zbora i dogovora, pravo na slobodnu reč i mišljenje drugačije od slaboumnog. Koaliciona vlada ostala je nema; Boris Tadić pustio je nekoliko predsedničkih zvukova, umereno indigniranih. Dobro, on je predsednik i mora da pazi na jezik dostojan te institucije; sve dok ne dođe Toma Nikolić, pa ćete čuti predsednički jezik. Krivičnu prijavu podneo je Centar za ljudska prava iz Beograda, iako je opštinski tužilac imao saznanje o izvršenom krivičnom delu; ‘ajde da se kladimo šta će biti od te krivične prijave…
“Peščanik”: to je ono gde curi pesak.
Dok ne iscuri.
Danas, 10.12.2007.
Peščanik.net, 09.12.2007.
