Foto: Ali Türunz
Pred današnje ročište aktivistima Marks21, reči solidarnosti stigle su od radnika Goše, čija je uporna borba nagrađena kolektivnim otkazom i stečajnim postupcima. Okupljamo se ispred Prekršajnog suda u Ustaničkoj 14 od 9 ujutru, a ročište počinje u 10. Dođite da zajedno pokažemo da je solidarnost naša snaga.
Poštovane koleginice i kolege borci za pravdu,
Teško je opisati mučno raspoloženje koje je kod radnika Goše izazvalo saznanje o pokretanju prekršajnih prijava protiv aktivista pokreta 7 zahteva i Marks21 zbog „organizovanja skupa solidarnosti“ sa radnicima Goše, Fijata i Gorenja. Nažalost, ne možemo reći da je nas, sada već bivše radnike Goše to i puno iznenadilo.
Da bi se razumelo ovakvo postupanje vlasti, ukratko o tome šta sve je prethodno vlast u ime države koju predstavlja uradila za radnike Goše, odnosno protiv radnika Goše.
1. Vlast je tolerisala poslodavcu – iliti marketinški popularno „stranom investitoru“ da još od 2012. godine ne uplaćuje redovno plate i doprinose radnicima. Radnici osim prava na zaradu i uplatu socijalnih davanja nisu mogli ostvariti ni pravo na lečenje, jer im nije bilo uplaćivano ni zdravstveno osiguranje. Inspekcija rada je žmurila na sve prijave i dozvolila je da se ovakvo stanje proteže više od 5 godina. Ovakvo neisplaćivanje zarada se prema članu 163. Krivičnog zakonika smatra krivičnim delom – za ovo nikada nije pokrenut postupak, ne samo protiv odgovornih u Goši, već verovatno nikada u Srbiji uopšte.
2. Nakon samoubistva našeg kolege Dragana Mladenovića u fabričkom krugu 21. marta 2017, stupili smo u generalni štrajk. Zahvaljujući nekolicini medija, slučaj Goša dolazi u žižu javnosti, ali vlast ne pokazuje znake zainteresovanosti.
3. Uplašen da bi štrajk radnika Goše mogao prerasti u nekontrolisani opšti bunt obespravljenih radnika, na talasu tada rastućih protesta protiv mahinacija i krađa na predsedničkim izborima, tek izabrani predsednik Republike Aleksandar Vučić početkom aprila iz republičkog budžeta daje radnicima Goše jednokratnu pomoć – iako smo sve vreme tražili isključivo svoje zarade od poslodavca, dok smo od države zahtevali da natera poslodavca da se pridržava zakona i ispunjava svoje zakonske obaveze.
4. Nakon stupanja u štrajk, slovački vlasnik radi naplate svojih višestruko napumpanih potraživanja, fiktivno prodaje Gošu off-shore kompaniji sa Kipra, a de facto ostaje njen vlasnik. Država ne vrši apsolutno nikakvu proveru, rutinski upisuje „novog“ vlasnika u APR.
5. Nakon višemesečnog štrajka, slovački vlasnik se u novembru 2017. odlučuje da zloupotrebom manjkavosti stečajnog postupka naplati svoja potraživanja. Goša je u stečaju, a radnici na ulici. U najboljem slučaju radnici se mogu nadati naplati trećine svojih potraživanja. Prosečno dugovanje je 700.000 dinara po radniku. Povezivanje radnog staža za poslednjih 5 godina biće moguće samo delimično, i to na minimalnu osnovicu. Off-shore firma ulazi u prvi red poverilaca, i pravi vlasnik će zahvaljujući fiktivnoj prodaji naplatiti sva svoja napumpana potraživanja. Radnici, ali i mnogi dobavljači ostaće uskraćeni za teško zarađeni novac. Da su se državni organi pridržavali zakona i propisa, radnici nikada ne bi došli u ovakvu situaciju.
No, nimalo ne čudi da nije bilo sluha za rešenje problema radnika Goše, jer slična sudbina je zadesila gotovo sve remontere i proizvođače železničkih vozila u Srbiji. Fabrika vagona Kraljevo, MIN Vagonka Niš, Želvoz Smederevo, Goša – svi su netragom ugašeni od 2015. do 2017. godine. Umesto da siromašna država domaćinski raspolaže onim što već ima – da popravlja i modernizuje postojeće vagone, isključivo se kupuju novi na kredit – s razlogom sumnjamo: uz debele provizije.
Radnici su kolateralna šteta nametnute deindustrijalizacije koja se očito nipošto ne sme zaustaviti. Trenutna vlast marljivo radi na tome da radnik u Srbiji ima izbor isključivo između motanja kablova i lepljenja đonova – podrazumeva se u pelenama za odrasle, koje će nabavljati o svom trošku, od minimalne plate.
U ovome leže i neki od razloga za pokretanje montiranih političkih procesa protiv svakoga ko se drzne da pokuša da artikuliše protest protiv nametanja ovakvih naopakih odluka. Svaki pokret ili pojedinac za koga ne postoji materijal za ucenjivanje ili „dogovor“, mora biti obeshrabren za bilo kakvo dalje delovanje. Samo oni koji simuliraju borbu ili pomažu u kreiranju scenografije za lažni pluralizam dobijaju prostor u medijima, čak i novac za finansiranje – ostali su progonjeni i nezaštićeni čak i kada se za pomoć od progona obrate policiji. Uostalom, poslednji u nizu ovakvih primera jeste svedočenje o prijavi upravo ovog skupa.
Neoliberalna politika, privatizacija nema alternativu, za sve loše što se radniku dešava kriv je on sam – sve su to dogme u koje se ne sme ni posumnjati, a kamoli nuditi druga rešenja. Srpski radnici se proglašavaju pasivnim i lenjim, valjda zato što nisu u stanju da čitaju tvitove i analiziraju rezultate anketa 20 sati dnevno, a da preostala 4 sata govore o tom svom „radu“. Spavanje je ionako precenjeno.
Puno se može još govoriti o demagogiji, lažnim statistikama zaposlenosti, propagandi po kojoj je prosečna plata 400, iako je medijana o kojoj niko ne govori svega 200 evra – ali sada nije ni vreme niti mesto za to. Razlog ovog skupa je isti onaj zbog koga je organizovan skup u julu prošle godine – a to je solidarnost. Upravo je jačanje solidarnosti ono čega se ova vlast izgleda najviše plaši, jer najupornije radi na toksičnoj razgradnji svakog oblika humanog društva.
Svima je sigurno poznata Nimelerova pesma koja nas upozorava šta se desi kada nema solidarnosti:
Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam protestant.
Zatim su došli po mene,
ali tada više nije bilo nikoga da se pobuni.
Naše društvo danas deluje prilično letargično i apatično, i vlast želi da ga po svaku cenu održi takvim. Otuda dolaze i ovakvi naručeni ekspresni represivni procesi koji najgrublje zloupotrebljavaju ostatke umirućeg pravosudnog sistema. U 2018. godini kristalno je jasno da građanima Srbije ne može doći nikakva pomoć „sa strane“, već da isključivo MI možemo pomoći jedni drugima. Zato moramo braniti naše sugrađane od izvršitelja koji suprotno zakonu prodaju stanove u kojima žive kako bi naplatili male, neretko i sporne dugove. Zato moramo slati SMS-ove za lečenje naše dece – pošto nam je država trenutno suspendovana, a bolesna deca ne mogu da sačekaju dok se država ne oporavi… Ključna reč za izlečenje najveće krize koja nam se ikada desila – a to je današnja društvena kriza, ključna makar za početak najvažnijeg procesa oporavka jeste SOLIDARNOST.
U tom smislu još jednom želim da se u ime svih bivših radnika Goše zahvalim na vašoj podršci, solidarnosti i hrabrosti koju ste pokazali u julu, i želim da vam prenesem našu podršku i solidarnost. Hvala vam, ostaćemo uz vas u zajedničkoj borbi za pravednije društvo do samog kraja.
U ime bivših radnika Goše,
Milija Milanović
Marks21, 06.02.2018.
Peščanik.net, 07.02.2018.
