Američki apelacioni sud svojom nedavnom odlukom preti da preokrene naglavačke globalna tržišta državnog duga. Ta odluka bi čak mogla dovesti do toga da se SAD više ne smatraju dobrim mestom za emitovanje državnih obveznica. U najmanju ruku ona čini neodrživim svako restrukturiranje duga po standarnim dužničkim ugovorima. U tom procesu, u trenutku kada dužnici ne mogu da otplate poverioce potreban je novi početak, a desilo se da je osnovni princip savremenog kapitalizma – ukinut.
Nevolje su počele pre dvanaest godina, kada Argentina nije imala drugog izbora nego da devalvira svoju valutu i obustavi otplatu duga. U tadašnjem uređenju, država je brzo propadala na način koji je sada postao poznat u Grčkoj i drugde u Evropi. Nezaposlenost je rasla, dok je štednja, umesto da povrati fiskalnu ravnotežu, pogoršala ekonomsko posrnuće.
Devalvacija i restrukturiranje duga su uspeli. Narednih godina, do izbijanja svetske finansijske krize 2008, godišnji rast BDP-a u Argentini iznosio je 8% ili više, što je jedna od nabržih stopa na svetu.
Čak su i bivši poverioci imali koristi od takvog skoka. Vrlo inventivnim potezom Argentina je zamenila stari dug novim – otprilike 30 centi za dolar ili malo više – plus obaveza vezana za BDP. Što je Argentina više rasla, više je plaćala svojim bivšim poveriocima.
Tako su interesi Argentine i njenih poverilaca upareni: i jedni i drugi želeli su rast. Bio je to slično „Odredbi 11“ u restrukturiranju američkog korporativnog duga, kada je dug zamenjen za deonice, a vlasnici obveznica postali novi deoničari.
Restrukturiranje duga često podrazumeva sukob zainteresovanih strana. Zato u domaćim dužničkim raspravama države imaju zakone o stečaju i sudove. Ali ne postoji takav mehanizam za rešavanje međunarodnih dužničkih sporova.
Nekad su takvi sporovi rešavani vojnom intervencijom, što su Meksiko, Venecuela, Egipat i mnoge druge zemlje imale priliku da iskuse, i da za to debelo plate, u devetnaestom i početkom dvadesetog veka. Posle argentinske krize, administracija predsednika Džordža Buša stavljala je veto na predloge za stvaranje mehanizma za restrukturiranje državnog duga. Kao rezultat, ne postoji ništa nalik poštenom i efikasnom restrukturiranju.
Siromašne zemlje su često u nepovoljnom položaju kada pregovaraju sa velikim multinacionalnim poveriocima, koji obično imaju podršku moćnih vlada svojih zemalja. Dužničke zemlje se često toliko pritiskaju da otplate dug da ponovo bankrotiraju kroz nekoliko godina.
Ekonomisti su pozdravili pokušaj Argentine da izbegne takav ishod kroz duboko restrukturiranje praćeno obveznicama vezanim za BDP. Ali nekoliko „lešinarskih“ fondova – pre svega zloglasni hedž-fond Elliott Management, koji vodi milijarder Pol Singer – prepoznao je u nedaćama Argentine priliku da ostvari ogromnu zaradu preko leđa argentinskog naroda. Kupili su stare obveznice za samo delić njihove nominalne vrednosti, pa zatim tužbom pokušali da nateraju Argentinu da plati 100 centi za dolar.
Amerikanci su videli kako finansijske kompanije stavljaju svoj interes ispred državnog – i svetskog interesa. Lešinarski fondovi su podigli pohlepu na viši nivo.
Njihova sudska strategija oslanjala se na standardnu ugovornu klauzulu (zvanu pari passu) uvedenu kako bi sve ugovorne strane bile jednako tretirane. Neverovatno, ali Američki apelacioni sud za drugi okrug u Njujorku, presudio je da, ako Argentina u potpunosti isplati one koji su prihvatili restrukturiranje duga, mora u potpunosti da isplati i ono što duguje lešinarima.
Ukoliko ovaj princip prevagne, niko nikad više neće prihvatiti restrukturiranje duga. Nikad neće biti novog početka – uz sve posledice koje to podrazumeva.
U dužničkim krizama, krivica obično pada na dužnike. Previše su se zadužili. Ali i poverioci su jednako krivi – pozajmljivali su previše i neodgovorno. Poverioci bi trebalo da budu stručnjaci za menadžment i procenu rizika, i u tom slučaju teret bi trebalo da bude na njima. Rizik neplaćanja ili restrukturiranja duga primorava poverioce da pažljivije donose kreditne odluke.
Posledice ovog ogrešenja o pravdu dugo će se osećati. Na kraju, koja će zemlja u razvoju, ako vodi računa o dugoročnom interesu svojih građana, biti spremna da emituje obveznice kroz američki finansijski sistem, ako američki sudovi – i brojni drugi delovi njenog političkog sistema – dopuštaju da finansijski interesi pogaze javni interes.
Državama bi bilo pametnije da ne upisuju klauzulu pari passu u buduće kreditne ugovore, barem ne bez konkretnije odredbe šta se pod njom podrazumeva. Takvi ugovori bi trebalo da sadrže i odredbu koja onemogućava lešinarske fondove da zaustave restrukturiranje duga. Kada dovoljan procenat poverilaca pristane na plan restrukturiranja (u slučaju Argentine, vlasnici više od 90% državnog duga su pristali), drugi mogu da budu primorani da ga poštuju.
Značajna je činjenica da su se Međunarodni monetarni fond, američko ministarstvo pravde i nevladine organizacije zajedno usprotivili lešinarskim fondovima. Ali je značajna i odluka suda, koji očigledno nije pridao veliku važnost njihovim argumentima.
Za ljude iz zemalja u razvoju, koji su gnevni na razvijene zemlje, sada postoji još jedan razlog za nezadovoljstvo ovom vrstom globalizacije ustrojene tako da služi interesima bogatih zemalja (naročito interesima njihovih finansijskih sektora).
Nakon globalne finansijske krize, Ekspertska komisija Ujedinjenih nacija za reformu međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema apelovala je da osmislimo efikasan i pravedan sistem za restrukturiranje državnog duga. Tendenciozna, ekonomski opasna presuda američkog suda pokazuje zašto nam je takav sistem hitno potreban.
Social Europe Journal, 05.09.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.09.2013.