Tu pre par dana pročitah u Blicu zanimljiv intervju sa Borisom Dežulovićem, mojim hrvatskim kolegom po peru, to jest po laptopu, jer su pera odavno završila u ropotarnici istorije. Nikad nije zgoreg čuti mišljenje sa strane, mada Dežulović i nije baš toliko „sa strane“.
Često je on u Srbiji, bar u medijima u kojima ga povremeno (sa zadovoljstvom) srećem. Stvari se, dame i gospodo, katkada jasnije vide ako je posmatrač odmaknut od posmatranog i ako je – kao što je sa Dežulovićem slučaj – dobronameran prema posmatranom.
Srbija i Srbi su, kaže Dežulović, toliko umorni od svoje grandiozne istorije da su nam evropeizovani Nikolić i Vučić na kraju došli kao pravo osveženje. Fakat! U početku se činilo da će biti nekih pomaka, kao da beše neke svežine, ali onda udariše vrućine i sve se prekonoć povrati u istorijsku kolotečinu. Pokazalo se to na primeru nedavno (i delimično) završene rekonstrukcije vlade. Džaba evropsko opredeljenje, džaba politički korektan govor, srpska vlada je ostala tipična srpska vlada, što će reći institucija koja tradicionalno ne zna šta će sa sobom, kamoli sa državom kojom pokušava da vlada. Ukorenilo se to, cenjeni publikume, pa kada nekom vladinom činovniku u razgovoru dobronamerno spočitneš da vlade modernih država, uključujući i srpsku, ne treba da se bave metafizikom, nego konkretnim životnim problemima, dilber se zdravo uvredi. Ej, more, ko si ti da čoveku sa istorijskom misijom traćiš vreme zakeranjem o smrtonosnim rupama na (međunarodnom) putu kod Ljubovije.
To je onaj usud zagušenosti istorijom koji je Dežulović pomenuo, ali koji, kao pristojan čovek i gost, nije hteo da elaborira da kraja. Što ću ja, budući da sam domaći, a pride i nepristojan, učiniti umesto njega. Osnovni, dakle, problem svih srpskih vlada ( i sledstveno svih Srbija) jeste to što ne prihvataju pojam proticanja vremena. Kako koji vladar – bez obzira na vladajuću ideologiju – zasedne „na vladu“, taj daje sve od sebe da zaustavi vreme iz prostog razloga da bi zauvek ostao „na vladi“. A najbolji način da se vreme zaustavi jeste premeštanje života i životnih energija u prošlost, što dalju – to bolju. Tako sve naše vlade, sve patetičnije, operišu sa kosovskim bojevima, mutnim Maricama. vidovdanima, svečanim akademijama i kojekakvim „obeležavanjima“, dočim kao đavo od krsta beže od suočavanja sa bilo kakvom realnošću. Dok se istorija odvijala usporenijim tempom, to je nekako i prolazilo, nekako je top guzeljalo, ali stvar se ubrzala, pa ono „zauvek“ u poslednjih četvrt veka kod nas traje maksimalno deset godina. Ali znamo da istorija nikoga i nikada ničemu nije naučila. Pa tako neće ni nas. A i Dežulović slično misli.
Danas, 05.08.2013.
Peščanik.net, 06.08.2013.
