Nekada davno na Divljem Istoku, bilo je neko takvo vreme kada smo “brijali bradu brkove, da ličimo na Pankrte”, što bi rekao Štulić B. Johnny, ugledni holandsko-balkanski prevodilac već prevedenih antičkih epova, tada jošte hiperproduktivni muzikant iz Zagreba, besan, raspevan i u neviđenom na(d)letu nad naše duše. No, lako je Džoniju bilo da brije i striže ono čega je imao u izobilju, on je bio stariji; moja je pak generacija vagabunda-pripravnika tek pustila nekakve zametke duge kose – o bradi nije ni imalo smisla govoriti, osim nekog sasvim neimpresivnog paperja – a već je imperativom postalo ono novovalovsko kratkodlačje (“I kosu ću skratiti jer možda bolje je to” – Haustor: “Mijenjam se”). Duhom pripadajući panku i njegovim derivatima, ja se kosurdače ipak lišavao nisam, pa sam se, uhvaćen u neprilici, obuzet naznakom krize identiteta, diplomatski pozvao na autoritet “Ramonsa”: ako mogu oni, onako obrasli, da budu pankeri sa dna kace, vala ni meni neće ništa faliti!
Ono po čemu pamtim te Najranije Osamdesete – još se ni Drug Tito nije pošteno oporavio od šoka što je ipak umro – bila je ona slatka, neutaživa, danonoćna božanska glad; ne telesna, dakako: bila je to glad za otkrivanjem sveta, ali ne onog koji smo znali iz kuće, i ne onog kojem su nas učili i navikavali u školi. Umetnost je bilo nešto što je izmišljeno koliko juče, i samo za nas, tačnije, nešto što su sve do malopre svi od nas brižljivo i sistematski sakrivali – poturajući nam umesto toga svakojake poučitelne budalaštine – ali sada smo provalili šifru i više nam niko ništa ne može. Manijakalno preslušavanje svake zamislive muzike kombinovao sam sa sumanutim iščitavanjem svakog zamislivog štiva, spavajući tek onoliko koliko je bilo neophodno da ne pobrljavim. Samo, što sam više čitao, to sam jasnije shvatao koliko sam sam: ako je muzika još i bila ono što nas je spajalo u Krdo Besnih Klinaca, čitanje je bilo ono što je ponekog od nas načinilo Pojedincem U Nastajanju. Ako ništa drugo, tvoj čitalački paralelni život, onaj u kojem te nisu poznavali i o kojem ništa suvislo nisu znali tvoji drugari iz zadimljenih klubova i sa haotičnih koncerata, činio je da još tada naslutiš postojanje Pukotine, one kroz koju će veoma brzo iscuriti vaše Tajno Bratstvo, da biste se raslojili na one koji su se samo-malo-zezali-jer-su-bili-mladi, i na manjinu koja, koliko god se menjale njene životne okolnosti, zapravo nikada nije zaboravila pevane, pisane i proživljene pouke svojih nježnih godina, menjajući se i sazrevajući sa njima, a ne njima uprkos.
Pankeri, da se razumemo, uglavnom nisu čitali ništa: držali su to sterilnom buržoaskom navikom koja otupljuje revolucionarni naboj masa… Ma, đavola, čak ni to: niko nije ni razmišljao o tome “zašto” ne čita: “čitati” je bilo isto što i “učiti”, a to je upravo ono što im se nikako nije radilo. A da bi se čitalo tek ‘nako, za vlastitu dušu… to nije bilo stvarno & moguće, manj’ ako se nije radilo o Alanu Fordu. Za možda najčuvenijeg zagrebačkog pankera te epohe, stanovitog Flekija, nisi bio spreman da daš ruku u vatru da raspoznaje sva slova. Fleki je bio zajeban tip, što će reći da je bio totalni gubitnik; tek će kasnije doći vreme kada će zajebani tipovi iz sjebanih predgrađa postati Uspešni Poslovni Ljudi, ali to je već neko apokaliptično Postvreme kojem u ovoj priči nema mesta. S Flekijem baš i nisi mogao raspravljati o markesima & borhesima – pa čak ni o stilskim razlikama između prvog i drugog albuma Gang Of Four, fućkalo se njemu za te priče – ali je zato bio dobar da te u tuči zaštiti od onih od kojih sam nisi uspeo da se zaštitiš. Nezgodno je bilo samo kada bi u naš grad dolazio neki važan glavešina, po mogućstvu iz uvoza: tada bi Flekija preventivno aretirali na neko vreme, tako je dobro stajao kod Države… No, “prosvećena manjina” pankera bila je mnogo teži slučaj: sve go Društveni Teoretičar, to je marljivo čitalo klasike anarhizma, upriličujući spontane anarho-kružoke na klupici u parkiću: malo Bakunjin, malo Kropotkin, malo Štirner, pa vozi… Ti podebeli tipovi sa naočarima nisu bili baš mnogo zajebani, nisu se isticali ni u pogou, pa im je preostalo da smuvavaju pankerke samo na Priču… Kada bi na svetu postojala država kojom bi vladali pankeri, oni bi sigurno bili njeni Kardelji i njeni Đilasi! Da stvar bude gora, najveći deo onoga što sam požudno iščitavao bilo je na nevidljivom Spisku Zabranjenih Znanja, utoliko što je, o bruke i sramote, spadalo u korpus “klasične kulture”; tako sam, recimo, zimu i proleće 1982. proveo iščitavši gotovo sve što je Miroslav Krleža ikada napisao, potpuno opsednut tim namćorom s Gvozda, kojeg sam istinski otkrio baš na dan njegove smrti, slučajno odgledavši in memoriam televizijsku ekranizaciju romana “Na rubu pameti”, sa Ljubom Tadićem u ulozi odmetnika od Urednog Građanskog Života. Da stvar bude gora, sve se ovo dešava upravo u sredini u kojoj je Krleža Klasik Nad Klasicima (mada mahom beznadno loše tumačen i shvatan), Prvi Posle Boga. Blamantno, nema šta: zamislite, recimo, mladog Džonija Rotena kako okapa nad Šekspirom! Što ne ide, ne ide. Pa objasni ti sad Ignorantima da je taj Krleža zapravo čisti pank, da je “Na rubu pameti” vehementni aj-em-en-enerhajsta-aj-em-en-entajkrajsta pamflet protiv malograđanštine! A šta tek reći o kvarnim Glembajevima, koji gaze starice po ulici kaogod što današnji ministri gaze devojke!?
Neko vreme sam se družio s nekom squadrom hevimetalaca: sedeli smo povazdan na nekakvim nagomilanim železničkim pragovima kod pruge ka Ljubljani – toj Meki i Medini svih SFRJ pankera! – i ispijali galone zidarskog piva i jeftinog, sirćetolikog vina. Pošto oni, sve u svemu, i nisu imali nikakvu “ideologiju”, mimo potmule i nemušte želje da im ceo život prođe tako što će ispijati sirćetare pored magistralne pruge i dokono pljuckati na šine – što je, kad pogledaš, baš nekako belačko budistički, i što sasvim odobravam, kao jedan od boljih životnih koncepata za koje znam – oni ništa i nisu čitali, što mi je sasvim odgovaralo, jer s njima nisam morao da trošim ni reč oko svojih bezbrojnih lektira: živeli smo (i uživali) po blaženom sistemu “svakom svoje”… A ja bih se tek povremeno uključivao u njihove beskrajne teološke rasprave o tome da li je bolja “dvojka” ili “četvorka” Svetih Led Zeppelina, onako kao što tri sita popa posle obilne trpeze raspravljaju o svetom Avgustinu, u mislima već merkajući večeru.
U jedno, ipak, nema sumnje: hipici su bili daleko najgori. Lenji i napušeni, a dozlaboga Pretenciozni, ti su žestoko davili sa svojim heseima i kastanedama, sa svojim motherfuckin’ Dalekim Istokom i njegovom Dubokom Mudrošću, o kojoj su oni sve znali – čitali na velikom odmoru, to je! – i još insistirali da time prosvetljuju i druge, dosadni poput Jehovinih svedoka na misionarskom zadatku. By the way, Magični Ćira ima teoriju da je Džim Morison – taj svevremeni svetac-zaštitnik svih koji su nahrupili na vrata percepcije, ne bi li ih proširili milom ili silom, bez građevinske dozvole! – grobar rokenrola jer je u nj definitivno ustoličio “intelektualizam”, darujući tako svakoj naduvanoj zamlati oreol mogućeg Proroka. Ne znam šta o tome da mislim: i dan-danas ću s vremena na vreme vrlo rado čuti “Dorse”, mislim da je to uistinu Velika Muzika, ali kada je u pitanju “smisao života”… pa, radije se konsultujem s g. Montijem Pajtonom, jednim čudnim virtuelnim Englezom, vlasnikom Letećeg Cirkusa. Bilo kako bilo, u to se doba hipi-devojke nisu razdvajale od isprazno-napornog “Sidarte”, nosale su ga po onim svojim ogromnim hipi-torbama sa odvratnim “rustikalnim” dezenom (gori su od toga bili samo oni njihovi opanci), i kada bi bile bez frajera vrebale su dugokose klipete po gradu, makar i u gradskom prevozu, i zgodno nameštale te svoje Sidarte da se vide, da budu zalog Komunikacije… Lično sam bivao i svedokom i žrtvom ovakvih akcija. Posle sam morao – kad me nije mrzelo – da objašnjavam da je Književnost nešto drugo: može čak i Hese, ali daj barem “Stepskog vuka”, a naročito “Pod točkom”, jednu od gotovo dokumentarnih priča o mojoj ranoj mladosti. A i inače, brate mili, treba odmalena tući po nepametnoj glavi svakoga ko pomisli da postoji nešto kao “rokenrol književnost”: što sam dublje, s velikom radošću, zaranjao i u jedno i u drugo, to sam više shvatao da su to dva sveta. Pa zato i treba dati svakom svoje. U protivnom, pomislićeš da je čičica Bukovski – koji je, inače, napisao i našto pristojnih knjiga – veći od, štajaznam, Tomasa Mana.
Ah, da: zadata tema ovog Pismenog Sastava bila je, ako sam dobro shvatio, “vinil i književnost”. Pa, bojim se da je ovo sve što znam o tome. Svih onih nekoliko stotina mojih vinila ostalo je još pre dvanaest leta zauvek u jednom sada dalekom i (ino)stranom gradu, baš kao i sve moje knjige iz tog Prethodnog Života, pa sam u ovaj novi stupio prilično rasterećen ličnog prtljaga. I, da, ostalo je samo nešto manje-više patetičnih fragmenata sećanja, tek magla & ništa, poput onog kada smo, sve ne ustajući s kauča, u mraku jedne sada već sasvim, sasvim nepostojeće Sobe dvanaest ili više puta odslušali prvu stranu kompilacije Leonarda Cohena (1. Suzanne, 2. Sisters of Mercy, 3. So Long Marianne, 4. Bird On the Wire, 5. Lady Midnight, 6. The Partisan), tog – gle! – i muzikanta i pisca, i poput nekih sličnih krhotina, slobodnolebdećih memory-gelera koje ne valja džarati bez preke potrebe, and that’s all, folks. Sve ostalo je Sredovečna Sadašnjost, sve ostalo je compact-disc, ta prijatno bezdušna sprava za ugodan enter u Vrli Novi Svet.
Osobeni znaci, Beopolis, 2006.
Peščanik.net, 10.10.2007.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
