Dva osnovna stuba naše spoljne politike jesu odnos Britanije sa SAD i naše članstvo u Evropskoj uniji. Ali danas rizikujemo da u oba domena postanemo manje relevantni. Evropa je zahvaćena krizom evrozone, a Amerika, iscrpljena desetogodišnjim ratom u Avganistanu, premešta svoje prioritete sa Atlantika na Pacifik. Taj širi kontekst samo čini opasnijom premijerovu odluku da Britaniju izoluje više nego ikad u našoj tridesetogodišnjoj istoriji članstva u EU.
Na nedavno održanom samitu EU trebalo je da se donesu ključne odluke za stabilizaciju evrozone i stimulisanje rasta i zapošljavanja ali, umesto toga, samit je bio ekonomski neadekvatan i politički štetan. Nije bilo dogovora o planu za rast, nije bilo nikakvog uverljivog plana za smanjenje deficita, nikakvog plana za rekapitalizaciju banaka, niti dogovora o Evropskoj centralnoj banci kao krajnjem poveriocu. Nema opravdanja za to što je britanska vlada toliko malo učinila na postizanju ovih ciljeva.
Nismo videli ni da su premijer ili ministar spoljnih poslova pre samita posetili evropske prestonice kako bi obezbedili podršku za britanske stavove. Štaviše, državni zahtevi su dogovoreni samo nekoliko dana ranije, nakon što su Kamerona kritikovali poslanici njegove partije u parlamentu.
Zašto je ministar spoljnih poslova Poljske, Radoslav Sikorski – potencijalni ključni saveznik Britanije – nedelju dana pred samit posebno izdvojio i kritikovao Britaniju u jednom govoru, i optužio vladu za nedovoljno političko liderstvo po pitanju Evrope?
Prećutni problem
Kako bi došao na čelo stranke, Kameron je obećao da će se povući iz centralno-desničarske parlamentarne grupe Evropske narodne partije, što je i učinio, pa tako nije mogao da prisustvuje preliminarnom sastanku lidera Francuske, Nemačke, Portugalije, Irske, Finske, Bugarske, Malte i Poljske. Kada smo tako haotično ušli u poslednje sate samita, da li je ikakvo čudo što Kameron nije mogao da ostvari nijedan postavljeni britanski cilj, niti da pridobije makar jednog saveznika?
Dosta smo slušali o „vetima“, ali staviti na nešto veto znači to sprečiti. Kameron je otišao sa samita a da ništa nije sprečio, i da nije ostvario nijedan svoj cilj; to se ne zove veto – to se zove poraz.
Izolacija ponekad može biti cena koju vredi platiti za samostalne odluke, ali izolacija koja donosi samo poraz ne može se oprostiti. I pored svih priča o zaštiti britanske berze, kancelar nije mogao, 24 sata kasnije, da navede nijedan finansijski propis koji se sada neće primenjivati i na Britaniju. Umesto toga, imali smo 26 zemalja koje su raspravljale o finansijskim uslugama, bez Britanije za pregovaračkim stolom.
Koreni onoga što se desilo 8. decembra kriju se u Kameronovoj nesposobnosti da modernizuje konzervativnu partiju. To što on postavlja stranačke interese iznad nacionalnih nije dovoljan razlog da i ostali to čine. Zato iskreno pozivam liberal-demokrate da zajedno sa nama pokušaju da isposluju bolji ishod za Britaniju, od sada pa dok se ovaj sporazum ne potvrdi u martu. Trebalo bi smesta početi sa radom na ponovnom pridobijanju prijatelja i saveznika i razmatranju pravila i procedura putem kojih bi se izbegla dalja marginalizacija Britanije.
Moja poruka liberal-demokratama jeste da će građani, u narednih nekoliko godina, nagraditi političare koji pokažu ozbiljan državnički duh, a ne busaju se u grudi pred ekonomskim problemima kakve nikad ranije nismo videli i čiji je ishod još uvek neizvestan.
To je hitan zadatak. Ali na duži rok, moramo ponovo uspostaviti poverenje u britansko članstvo u EU. Danas bi, prema jednoj anketi ICM-a, 49 posto građana glasalo da Britanija istupi iz EU, a samo 40 posto da ostane.
Koji su razlozi za to i kako bi trebalo da glasi progresivni odgovor? Nedavno sam se u jednom govoru prisetio da je za generaciju mojih roditelja objašnjenje za Evropu bilo uspostavljanje mira i stabilnosti na evropskom kontinentu, nakon dva svetska rata. Taj cilj imao je snažan emocionalni podsticaj. Međutim, dvadeset godina nakon pristupanja Britanije Evropskoj zajednici, ovaj emocionalni cilj ustupio je mesto jednom nešto prizemnijem: da će Britaniji članstvo pomoći da preokrene svoje posleratno slabljenje i uveća svoj prosperitet i svoju produktivnost.
Jahanje tigra
Dugogodišnji porast britanskog prosperiteta, koji je otpočeo devedesetih, doprineo je jačanju nacionalnog samopouzdanja, što je dovelo do toga da ljudi počnu da preispituju ulogu Evrope. Međutim. jedan od odgovora na ovo rastuće podozrenje, zapravo je pospešio sumnju u namere evropskih institucija. Nametanje himni, zastava i imitiranje simbola državnosti ostavilo je utisak polu-izgrađene nad-države i pružilo argumente protivnicima Evrope.
Kao odgovor na to, nije dovoljno da branimo status kvo. Ne mislim da će Britanija ikada biti „pigmejska“ nacija. Ali uveren sam da će nam biti bolje ako budemo bili deo tržišta od 500 miliona ljudi, sa ekonomijom vrednom 10 triliona funti.
Ovih dana u Durbanu, u Južnoj Africi, videli smo dugo očekivani napredak u globalnim pregovorima o klimatskim promenama. Bez obzira na to da li se radi o klimi ili trgovini, britanski glas jače se čuje na svetskoj sceni zbog njenog evropskog članstva. Pa ipak, našu budućnost u Evropi ne možemo uzimati zdravo za gotovo. Kameron je krenuo vrlo opasnim putem. Zažmurio je i opkladio se da može da jaše torijevskog evroskeptičnog tigra. Mi ostali treba da otvorimo oči i da se zauzmemo za reformisanu Evropu, pre nego što bude prekasno.
Autor je ministar spoljnih poslova laburističke vlade u senci.
Douglas Alexander, New Statesman, novogodišnji dvobroj, 19.12.2011.
Peščanik.net, 23.12.2011.
