Dakle, dočekasmo i ovaj prokleti 12. maj. Ja sam ga čekala puna ogorčenja i nervoze, ali ipak je bilo trenutaka kada sam se makar malo nadala – ne bi bilo prirodno da nisam (doduše ni okolnosti nisu baš često prirodne u ovoj državi, ali ipak…) – nadala sam se da će se, eto, nekako, slučajno, još tri poslanika zadesiti ’s ove strane’, da neko tamo neće organizovati ispite za vreme izbora, da Tadić, ako sve bude u redu, neće odbiti da sa Čedom napravi vladu, i da ću ipak, u vrlo bliskoj budućnosti, konačno živeti u Evropi. Iako su mi živci bili iskidani od nerviranja oko stvari na koje ne mogu da utičem, radovala sam se što je par ljudi nakon mog objašnjavanja ipak otišlo da glasa. Iako sam znala da ovde uvek sve ide, i da je uvek išlo na pola, nadala sam se da će eto, baš ovaj put biti do kraja. Pusti snovi, glupe nade.
Juče sam otišla prvi put da glasam. Zaokružila sam LDP na svim listama. Iako sam tri od četiri puta, na moju i nadam se vašu ogromnu žalost, bacila glas, ne mislim da sam zaokružila pogrešno. Juče sam se osećala jako dobro, kao, ’ja sada menjam nešto, ja utičem’. Jeste, utičem minimalno, ali minimalno nije dovoljno Moram(o) više da se potrudim(o). Gledam one ljude tamo, penzionere… (Nisam videla nikog mladog tih pola sata na mom biračkom spisku. Možda su bili pre mene. Možda posle. Najverovatnije nisu ni bili, jer ih ’ne zanima politika’.) Za koga li glasaju? Šta misle? Polovina sigurno ni ne misli. Nisu navikli. Teško im je da misle. Pa, dobro, predpostavljam da nisu imali logiku u školi? Dobro, ni ovima što jesu nije mnogo pomogla… A možda i nisu išli u školu??? Ne mogu više da ih gledam. Pričam sa mamom i smejem se. Šta ću?
Danas je 12. maj 2008. Imam osamnaest godina. Nisam se nasmejala nijednom. Plače mi se. Ogorčena sam. Ljuta i besna. Tužna. Okružena sam ljudima koji su kroz ovo isto prošli već sto puta, i kažu mi da se ne nerviram. Kako mogu? Verovatno su izgubili volju da se nerviraju. A razumeju me, znam da me razumeju, samo se prave. Mada, ni njima logika nije jača strana – kao da će mi biti bolje ako mi kažu da se ne nerviram. Neće. Ovo moram da prebrodim sama, kako znam i umem. Za početak, svoje misli prenosim na papir, tj. na kompjuter, but whatever, što bi rekla Biljana.
Moram prvo nešto da kažem o sebi. Ostalih dana, dakle osim danas, ja sam veliki optimista. Stvarno verujem u ono što mnogi nazivaju glupostima – ljubav, mir, cveće, itd… I zaista, kada sam zaokružila LDP, ja sam birala hrabrost, ljubav, odgovornost, solidarnost, poštenje, uspeh, energiju, pravdu… Verujem u detinjstvo bez politike, u Nedođiju, u onaj neki čarobni svet koji bi svako trebalo da nosi u sebi… Zaista me raduje kada mi baba kupi zumbule i stavi pored kreveta, i onda se iznenadim kada dođem iz škole. Srećna sam jer živim u porodici u kojoj svi glasamo za iste. Volim da putujem, i dosta sam putovala do sada. Trenutno patim za Barselonom, jer tamo nisam bila (još uvek). U julu idem u Ameriku na mesec dana, eto, i tome se radujem…
Kao što sam već rekla, danas je poseban dan. Danas ja više nisam ja, već neko drugi. Ja mrzim. Mrzim svaku onu budalu koja nije zaokružila 1 ili 2. Mrzim svakog ko se kandidovao, a ko nije bio pod brojem 1 ili 2. Mrzim prokletog Koštunicu koji je našao za shodno da nam priča o principima. Pazite, on nam priča o PRINCIPIMA! Mrzim grobarski izgled Tomislava Nikolića. Mrzim fishlips Vučića. Mrzim to što su ljudi zaboravili zašto su glasali protiv SPS-a pre 8 godina. Mrzim to što će sad oni da se operu. Mrzim to što pola naroda slepo veruje da može da uđe u Evropu sa Kosovom. Mrzim SPC. Mrzim ovu prokletu državu, u kojoj se ništa nije promenilo već prokletih 200 godina, mrzim to što su Srbi narod koji ima krajnje kratkoročno pamćenje. Mrzim to što deca ne veruju u Deda Mraza nego u političare, mrzim to što moram da ubeđujem mlade da glasaju. Mrzim to što smo došli u situaciju da mladi moraju da glasaju. Mrzim to što sa dečkom ne mogu da odem u inostranstvo, zbog para, viza, para i viza. Mrzim to što sa mnom u Ameriku ide ’profi manekenka iz srednje škole’, za koju je ’kosovo srce srbije’. Želim sve da išutam, da im se izderem u facu, da im kažem sve što imam. Mrzim to što su zaboravili na Đinđića. I mrzim govor mržnje.
Zato sam tužna. Ja nekoga mrzim?? Ja nisam takva osoba… Otkud tolika mržnja u meni? Otkud toliko ogorčenje?? Da li je to tako moralo da bude??? JA NE ŽELIM NIKOGA DA MRZIM! Samo želim da živim normalno. I ne želim to samo sebi, već svima. Ja sam ogromni pacifista, koji želi nekome jako da naudi. Tu, dakle, nešto užasno ne valja. Dobro je što znam da to neću uraditi. Po tome se razlikujem od njih. Od njih, ubica, zlih ljudi, koji mrze 364 dana, a samo jedan dan su ljudi. A ubice su svi oni koji su se radovali 12. marta, na čelu sa nikolićem, vučićem, i koštunicom. Da ne ređam više, muka mi je.
Živim u državi koja me je naterala da se ovako osećam sa osamnaest godina.
Nadam se da će današnji dan trajati samo 24h i da ću prestati da se nerviram oko stvari na koje ne mogu da utičem.
Je l’ primećujete kako sam počela prethodnu rečenicu? Bilo je slučajno… Dakle i iskreno…
Žao mi je što nisam duže mogla da budem dete. Žao mi je što se danas nisam nijednom nasmejala.
Šta mi preostaje?
Želim da odem odavde. Samo da odem, jer imam utisak da ću poludeti. Ali, ne želim da odem i da se više nikad ne vratim. Nisam od takvih.
Znam šta mi preostaje. Da čitam. Da učim. Mnogo i uporno. To bi svako trebalo da uradi, jer to je jedini način da se nešto popravi. I trudiću se da se smejem i da budem optimista. Od sutra. Ne mogu danas.
Verujem da svet postaje malo bolji kada ja uradim nešto dobro. Pa makar to bila glupost. Na primer, gašenje vode dok perem zube da se ne bi bespotrebno trošila, ili kada glasam za LDP koji ne pređe cenzus u mom gradu, ili kada napišem neki tekst koji možda niko neće ni pročitati, ali makar sam nešto stvorila. Eto…
Idem da učim i da čekam sutra – ne da ubijem vreme, već da ga osmislim. Ovo je jedini dan kada ću čekati sutra – od sutra se borim za sadašnjost, neću da mi život prođe u čekanju.
Uskoro će sigurno novi izbori, nova pljuvanja, novi izabrani ljudi. Tj. stari, ali who više cares… Ne vredi… Ali ostaću optimista, i koliko se god oni trudili da nas uklone, spreče, iznerviraju, verujem da će na kraju, ipak, pobediti Đinđić.
Peščanik.net, 12.05.2008.
