Radio emisija, 10.06.2011. Govore: Miša Vasić i Biljana Srbljanović.

 
Svetlana Lukić: Do juče posle podne je izgledalo kao da se na ustanak diglo sve što u ovoj zemlji pravi i nosi oružje. Pretili su štrajkom oružari, policajci, vatrogasci, a onda su ministri pristali na sve njihove zahteve i čiča miča gotova priča. Poseban cirkus je protest oružara. Njih hiljadu i po je juče iz Kragujevca krenulo autobusima za Beograd, a onda su se iznenada zaustavili negde kod Smedereva. Parkirali su se i čekali ministre da se presaberu. Sastali su se Ljajić i Ćirić, Šutanovac nije došao jer je malo ljut na svoje nekadašnje pulene, i jako brzo je pala odluka – ispuniće se svi zahtevi kragujevačkih oružara. Obezbediće im se posao vredan 26 miliona evra, država će uložiti 600 hiljada evra u modernizaciju fabrike i daće novac za socijalni program. Ne razumem logiku ovog štrajka i ponašanje vlade, koja se očigledno uplašila oružara. Ako su Kragujevčani došli do Smedereva i dobili 26 miliona evra, da li to znači da bi, da su došli do naplatne rampe kod Bubanj Potoka dobili garanciju da će im se obezbediti posao vredan 32 miliona evra. A onda, svaki kilometar do Mostarske petlje, po još jedno milionče evra. Ako su kragujevački oružari u pravu, pitanje je šta su ministri čekali. Da prođe pljusak, pa da onda razmotre zahteve radnika namenske industrije? I ministar Dačić je na volšeban način ubedio svih šest sindikata policije da odustanu od štrajka. Ne zna se tačno njegova uloga u svemu ovome. Da li je on deo štrajkačkog odbora ili ministar od koga se nešto traži, tek, policajci su dobili sve što su hteli. Baš mi je milo što se sve lepo završilo. Policajci će sada biti manje nervozni i podmitljivi, manje će raditi prekovremeno kao telesno obezbeđenje mafijaša, manje će prodavati pasoše i prekoračivati silu u susretu sa decom po diskotekama. Zadovoljni oružari će praviti bolje oružje koje ćemo prodavati, kome? Videli ste da je naš kupac i prijatelj Gadafi u nevolji. Juče ga je tužilac Međunarodnog suda Okampo optužio za planska masovna silovanja kao sredstvo političke i nacionalne borbe. Na koga li ovo liči?

I neki drugi diktatori kojima smo dilovali sve što proizvedemo su svrgnuti od svog naroda, izgubili smo mnoga tržišta i mnoge prijatelje. Svi koji iz dosta racionalnih argumenata zagovaraju tezu da je sve to sa oružjem legitiman biznis i da su i demokratske zemlje prodavale oružje raznim zlikovcima su u pravu. Nama sirotinji, kojoj treba svaki dinar, niko ne može da zamera što prodajemo oružje kome stignemo. Ne treba tu moralisati i pitati kome odlaze naši pištolji. Pominju često Francuze koji su prodavali ’miraže’ kojekakvim diktatorima. Međutim, tu ima nekoliko malih razlika. Oni svoje spoljnopolitičke prioritete nisu kreirali na osnovu toga kome su prodavali oružje. Oni su ga prodavali nedemokratskim režimima, ali zbog toga nisu počinjali da liče na one sa kojima su sklapali te prljave poslove. I najzad, izbijali su skandali kada je javnost to saznavala. Ovde prodamo oružje nekom diktatoru, a onda ga nazovemo prijateljem i proglašavamo dilovanje oružja nastavkom vekovnog prijateljstva sa tom zemljom.

Ne znam tačno šta rade sa ovim Alijevim juniorom i Azerbejdžanom. Sve mi liči na to da trgujemo naoružanjem, što svojim, što tuđim. Ali pitanje je zašto njegovom tati Alijevu moramo da dižemo spomenik u centru Beograda. Da li je taj spomenik, koji ponosno stoji u Tašmajdanskom parku, bio uslov za tih milion i osamsto hiljada evra koje su nam dali za njegovu rekonstrukciju? Što je najgore, mi smo park obnovili, sve smo popločali i napravili smo pistu koja vodi pravo u crkvu Svetog Marka, i džaba vekovne rasprave između pristalica francuskog i engleskog vrta. Niko tada nije pominjao azerbejdžanski vrt, a još je u doba renesanse nestala predstava prirode kao nečeg neprijateljskog i nečeg odakle vrebaju demoni. Ali ne, naši gradski oci su odlučili da popločaju tašmajdanski vrt. Ne zato što veruju u demone prirode, nego zato što imamo gradonačelnika dizelaša koji se plaši da ga neko ne poveže sa zemljom, travom, blatom ili selom ne daj bože.

Ove nedelje je trebalo da se nastave pregovori sa Kosovom o takozvanim tehničkim pitanjima, među kojima su i matične i katastarske knjige, struja, telekomunikacije. Međutim, juče nam je Edita Tahiri saopštila da su pregovori, predviđeni za 14. juni, odloženi na zahtev Beograda. Kažu, ne zna se tačno zašto, ali ja znam. Predsednik je ljut što mu pre neki dan u Briselu nisu dali tačan datum dobijanja kandidature kojoj se posle izručenja Ratka Mladića toliko nadao i koju je toliko očekivao. Sada je imperija uzvratila udarac Evropskoj uniji – kada nam ne date datum kandidature, nećemo na pregovore sa kosovskim Albancima, do kojih je vama toliko stalo.

A general Ratko Mladić je već zaboravljen. Nismo iskoristili ove dane da kažemo šta je uradio i kome je uradio. Naprotiv, iskoristili smo to da na javnu scenu vratimo ljude koje niko ko drži do elementarne ljudske pristojnosti ne želi ni da sluša, ni da gleda, a kamo li da ugosti. Malo me je sramota što je upravo ova kuća, koja emituje Peščanik, našla za shodno da ugosti Kostu Čavoškog i Ljiljanu Bulatović. O tome će u današnjoj emisiji govoriti naši sagovornici Biljana Srbljanović i Miloš Vasić. Neću ponavljati njihove argumente i stavove, imam samo nekoliko amandmana i dodataka. Mislim da nikakvu krivicu ne treba svaljivati, ni na Kostu Čavoškog, ni Ljiljanu Bulatović. Oni su to što jesu i samo su ponavljali ono što bulazne već godinama. Ponoviću po stoti put da je Ljiljana Bulatović sa Kostom Čavoškim 2005. godine gostovala na pravnom fakultetu u Beogradu i da je tada predsednik Tadić branio tu tribinu koja se na početku zvanično zvala „10 godina od oslobođenja Srebrenice“. Onda su je preimenovali u „10 godina Srebrenice“, a Tadić je branio njihovo pravo da govore. Od tada pa do dan danas, oni govore to što su i tada govorili i nisu oni krivi. Odgovornost snosi kuća koja ih je pozvala. I žao mi je što moram da kažem da odgovornim smatram i naše uzdanice u svih ovih dvadeset godina, Natašu Kandić i Borku Pavićević. One nisu smele da sednu u sobu sa tim ljudima zato što su na taj način dale legitimitet njihovom načinu mišljenja. Čini mi se takođe da bi ova kuća morala da se izvini svim Mladićevim žrtvama, od Srebrenice do Sarajeva pa nadalje, kao i svima nama, gledaocima, koji su svih ovih godina u ovoj kući videli nešto drugo. Bolje da ne pričam dalje. Na početku, Miša Vasić.

Miša Vasić: Ratko Mladić je, kao i Radovan Karadžić, estradna pojava. Stavio je kačket i salutirao tamo u Hagu. Samo očekujem da se sada pojavi neki Žarko Puhovski i da pomene ljudska prava Ratka Mladića.

Svetlana Lukić: Idiotizam ljudskih prava.

Miša Vasić: Da, idiotizam ljudskih prava. Ona nesrećnica u sudu mu je pola sata čitala njegova prava. Strašno bih voleo da imam ista ta prava. Ponekad mi je krivo što nisam neki zlikovac ili lopurda, da klepim 3,4 miliona evra, vratim milion i po, i sedim u kući sa elektronskim ćereslom oko noge. Sedeo bih u svojoj kući dve godine ako treba, ne bih izlazio nikuda, verovatno bih i televiziju, osim Fox crime-a, ukinuo, i to je uživancija. Tom Ratku Mladiću je deset puta bolje u Sheveningenu nego u memljivoj rupi u kojoj su ga našli. Da li je on heroj ili zločinac, to neka između sebe vide sud i gospođe Ljilje Bulatović, i ovi koji to izvode. Tu definitivno dolazimo do utiska meseca, a to je ponedeljak veče na B92. Čuvena debata, za koju inače mislim da je jedan klizav, opasan i, u krajnjoj liniji, promašen žanr na televiziji. Televizija se pretvorila u rimski gladijatorski cirkus. Nekoliko puta sam vrlo vulgarnim rečima odbio učešće u emisijama gde dolaze takvi kao što je večno nasmejani Kosta Čavoški i gospođa Ljilja, koja je potpuno ekstatično nastrojena i njoj se, kao ni Kosti, ništa ne dade dokazati. Nekim mojim drugovima, uključujući tu i Peđu Sarapu, sam morao da kažem – da li si ti normalan, da ja sedim u istom studiju sa Draganom Todorovićem iz Srpske radikalne stranke? Pa skočiću preko stola da ga udarim. Tim ljudima, kao što su Vučić, Todorović, Nikolić, Ljilje Bulke, Kosta Čavoški, ništa ne može da se dokaže. Neću sebe da spustim na taj nivo u uzaludnim pokušajima da dokazujem da se nešto desilo, da budem gladijator u njihovom cirkusu. Neću da se bavim utvrđenim činjenicama. Za deseti diverzantski odred vrlo dobro znamo još od ’96., kada je propevao Dražen Erdemović. Uzgred budi rečeno, prvo je propevao mojoj ćerci koja je sve to snimila za televiziju tako da znam odlično. Čovek više nije mogao da izdrži od griže savesti. Ali ne, on je naime Hrvat. I kad je čovek u ponedeljak veče saslušao sva baleganja, ispada da su Dražen Edemović i još nekakvi strani državljani, koji su bili u sastavu tog odreda, pobili sve ono što je pobijeno.

Onda ispadne da se zapravo nikakva Srebrenica nije desila. U stvari desila se, ali je za to kriv Vatikan. Papina švajcarska garda je sa onim šlemovima i halebardama došla u Srebrenicu da ubija da bi posle okrivili Srbe. I šta ja sad da razgovaram sa tim ljudima? Možda bi u stvari najpametnije bilo da sednem tamo i da kažem – tako je gospa Ljiljo, gos’n Kosta, vi ste potpuno u pravu. Ne samo da je tako, nego je još gore. Pošto nas toliko mrze, pravo je čudo da smo uopšte živi ispod ovo malo šljive gde smo se skupili. A zašto nas mrze, zato što smo naivni i plemeniti. I da citiram Milorada Vučelića kada je došao u NIN da pravi red, pa sam ga ja nešto maltretirao sa pitanjima ’zašto’, a on mi je na kraju odgovorio – zato što mi imamo dužu onu stvar od njih. Na to se na kraju i svodi cela priča kad ne umeju ništa drugo da ti kažu. Gledam ovaj cirkus i čudim se tim urednicima. Da li je to vrsta televizije koja bi trebalo time da se bavi? Razumem razne Pinkove kojima je do cirkusa jer, što je veći cirkus, to je bolja gledanost i tu se skuplja reklama. Najjeftiniji program je kada skupiš nekoliko budala u studiju, pustiš ih da se svađaju, opšta zabava i lepo smo se proveli. Te večeri nisam znao da li mi se povraća ili da se napijem, jer trezan čovek to ne mere izgurat’, što kažu Bosanci. To je potpuna besmislica. Dve žene koje govore o činjenicama i ovo dvoje koji sve vreme uredno tvrde – vi ste to sve krivo razumeli. I još gore od toga – svi ste vi strani Soroševi plaćenici bre. Mi ovde branimo, kako je rekla Ljilja Bulatović, generala časti. To je bila neka vrsta koliko-toliko uljuđenog reality show-a. Što bi rekli ovi današnji postmodernisti, poput Šapera i ostalih, mi živimo u postmoderno vreme, svaka istina je podjednako validna, ovo je slobodna zemlja i ljudi imaju pravo na svoje mišljenje. U redu, neka imaju. Ali neka ga izgovaraju o svom trošku. Molio bih vas, nemojte da me mučite u javnim medijima.

Sada ću da zapalim cigaretu i hoću da ostanem u programu jer mi je dosta više i političke korektnosti. Možeš da mi zabranjuješ da pušim, ali zato dopuštaš nekoj Ljilji Bulatović da baljezga neopevane budalaštine koje su na ivici uračunljivosti. Puno je štetnije to što ona priča, nego to što ja pušim. Više ću izgubiti slušajući takve bestidne priče i kretenizme, nego što sam zapalio. Ali, ne vredi. To je sve postalo isto. Mi se svi divno provodimo i, jednom rečju, savršenstvo. Setim se onda nečega što već mesecima priča naš drug Guta Grubački iz ’Zelenog zvona’ u Zrenjaninu. On kaže – došlo je vreme za novi optimizam, dokle ćemo mi da sedimo i da kukumavčimo. To se odnosi na Peščanik. Više puta sam imao primedbe na tu temu, ja sam nekako više proaktivno nastrojen. Dosta je bilo kuknjave, daj da ga šutnemo u jaja, let’s kick some ass, što bi rekli Ameri. Učinimo nešto. Evo gledam u drugove policajce, dva, tri sindikata koja su bila u međusobnoj svađi su se uredno dogovorila. Ljudi imaju konkretan zahtev i lepo kažu – kolektivni ugovor takav i takav. Tačka, gotovo. ’Ajmo svi, kao drugovi policajci, da se uhvatimo za nešto konkretno pa da vidimo šta ćemo i kako ćemo. Ti policajci su to stvarno zaslužili i ja sam dosta nepopularan zato što stalno branim tu profesiju. Ali, to se ne odnosi samo na njih.

Uzmi oružare iz Kragujevca koji su vredni i radni ljudi, i koji su jedan jako redak profesionalni profil. Potrebno je sedam, osam godina da dobiješ dobrog majstora za proizvodnju oružja. Fabrika namenske proizvodnje u Kragujevcu mora da funkcioniše, ako ništa drugo, iz kadrovskih razloga da bi se deca učila kako se to radi. Sasvim je drugo pitanje šta ko misli o izvozu naoružanja. Taj čuveni, jeftini izgovor – da nismo mi, neko drugi bi – u ovom slučaju vredi. Industrija naoružanja i vojne opreme je političko sredstvo i element spoljne politike, da se mi tu ne zavaravamo. To treba da stoji ovakvo kakvo je, vraćeno na početak XX veka. Da ne ulazim u to šta smo sve nekada proizvodili kao naoružanje i vojnu opremu. Alo, borbene avione. A to je bilo za strane države. Mi smo u to vreme radili tehnološki najsavršeniji helikopter Gazelu pola-pola sa Francuzima, u fizičkom, proizvodnom i finansijskom smislu. Te ’gazele’ i dan danas lete, ali neće se više napraviti ni jedna jer je neko našao za shodno da polupa Soko Mostar. Dakle, te oružare treba razumeti zato što su oni jedan dugoročni ljudski resurs ove države. Ako jednog dana taj, kao i neki drugi zanati, izumru onda izvolite, imate tamo Heckler i Smith & Wesson, pa kupujte od njih umesto da pravite sami. Oni su se ponižavali toliko da su svoje pištolje devičanski, bez ikakvih oznaka i serijskih brojeva izvozili u Sjedinjene države za 250, 300 dolara po komadu. Tamo bi ih neko markirao signaturama i serijskim brojevima, i prodavao za 1 200 dolara. Od toga su živeli. Sada, čak ni ono što su ugovorili i proizveli, ne mogu da naplate jer je, eto, ministarstvu spoljnih poslova u jednom trenutku bilo nezgodno da odobri izvoz za Gruziju da se Rusi ne naljute. Iz nekog razloga se vladama u Iraku i Avganistanu to ne sviđa, i briga birokrate iz ministarstva spoljnih poslova, koji gledaju u Moskvu ili već ne znam koga, za to što će ovi ljudi da ostanu bez para i što će ova zemlja da ostane bez industrije naoružanja i vojne opreme.

Svetlana Lukić: Vraćamo se na spoljnu politiku – četiri stuba, šest stubova, pa jedan otpadne, pa drugi otpadne.

Miša Vasić: Da. Bratska nesvrstana država je odbila da prizna Kosovo i sad je to užasno važan razlog. Moram doduše da priznam da su u poslednje vreme malkice o’ladili. S’ tim da Ivici Dačiću stvarno nije trebala priča o tome da delimo Kosovo sa Albanijom. Ne znam šta je Ivici. Svako ko se i malo razume u kosovsko pitanje, zna da albanskim Albancima preko Prokletija, do Kosova nije stalo ni malo. Naprotiv, ne mogu da se vide na oči uzajamno. Ovi Albanci iz Albanije vrlo dobro znaju da je cela ta priča sa nacionalnim ujedinjenjem svih Albanaca dosta sumnjiva, isto kao i velika Srbija. Pritom, pijemont albanskog nacionalnog ujedinjenja nije u Tirani nego u Prištini. To bi bilo kao da smo mi napravili veliku Srbiju sa Kninom, pa sad ti izlazi na kraj sa Martićem, mojim omiljenim Goranom Hadžićem i ostalima koji će da dođu ovde, da citiramo Biljanu Plavšić, kao genetski savršenija vrsta Srba. Oni su lepši, pametniji, imaju dužu onu stvar od nas ovde. Kad smo kod Gorana Hadžića, juče sam ceo dan sedeo i pisao njegov portret.

Svetlana Lukić: Bio je zapostavljen u poslednje vreme.

Miša Vasić: To je zanimljivo. Goran Hadžić je poslednji preostali begunac, svi ga zovu survivor. On je stalno bio prosečan, nevidljiv, jedan od onih bradatih ćelavaca koji su ’90., ’91. ispuštali egzaltirane srpske zvuke. I dok se okreneš, on je predsednik vlade u toj nekoj svojoj SAO Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu. Dok se okreneš, eto ga on predsednik republike kad je Slobi zatrebao da makne Milana Babića, da bi ga godinu dana kasnije zamenio Miletom Martićem. I sad taj lik tu nešto pliva, seče hrastovinu sa Arkanom, prodaje na veliko, mulja naftu, cigarete i sve što se muljalo preko zaštićene zone Istok Ujedinjenih nacija, kako se zvala ta njegova državica. Ne izbija iz Beograda i iz Novog Sada. Na prst u bulju je sa Arkanom, pokojnim Badžom, Frenkijem, Jovicom. Oni su zapravo šefovi, a Goran Hadžić pliva i pušta da se, u njegovo ime i pod njegovom vladom, jedinice koje su formalno deo srpske vojske krajine upuštaju u masakre, ratne zločine i svašta, i to je ono za šta ga Haški tribunal kači. Ono što će ga na kraju sahraniti je taj čuveni sastanak u noći 18. na 19. novembar ’91. tokom pada Vukovara, kada su se oni svi lepo skupili, bio je i Mile Mrkšić, Arkan, MUP, vojska, svi. A onda je vojska lakomisleno i kobno popustila pred zahtevima da se ratni zarobljenici predaju lokalnim teritorijalnim odbranama i to se sve završilo na Ovčari. Goran Hadžić je imao divnu metaforu za sebe – ja sam mali čamac, privezan za veliki brod. Kada je usidrio čamac u Novom Sadu, bio je pun k’o brod. Njega neko na vrlo misteriozan način 13. jula 2004. obaveštava da je upravo jutros stigla još uvek tajna optužnica Haškog tribunala. Čovek nestaje i od tada ga nema nigde. Moja radna pretpostavka je da je Goran Hadžić za državu Srbiju puno bolniji i osetljiviji problem nego Ratko Mladić. Za Ratka Mladića svi sve znaju. OK, ima ovo malo skrivanja što on u Hagu neće otkriti, osim ako ne pomahnita potpuno, ali ne čini mi se tako. Čini mi se vrlo priseban. Goran Hadžić zna sve. On je blizu Beograda, na direktnoj vezi kod Badže, Jovice, Frenkija, Bracike Kertesa, Brane Crnje. Goran Hadžić je čovek koji, ako hoće i ako ga ikad ulove, može da uvali državu Srbiju u takvu nepriliku da će to biti strašno. On će i Tribunalu, a možda čak i Međunarodnom sudu pravde ako se to pitanje ikada bude otvaralo, dati savršenu argumentaciju jer je on bio tu direktno i radio je direktno. I mislim da oni njega zato čuvaju. Lakše im je pustiti i oprostiti se sa Ratkom Mladićem – ma eto ionako si iz Bosne. Ovaj je nekako više naš. I mislim da će ga čuvati. Zanimljivo je da nema ni jednog odbora za zaštitu lika i dela Gorana Hadžića. Nema ni jednog Koste Čavoškog da pravi savetovanja o njegovom heroizmu. Nažalost, umro je Brana Crnja, on bi se verovatno nečeg setio. Taj Goran Hadžić je odjednom niko i ništa, i prolazi kroz prste. Pritom znamo kako je išao posao sa naftom, cigaretama i najkvalitetnijom slavonskom hrastovinom iz Spačvanskih šuma, preko koga je to išlo ravno u izvoz i tako dalje. I onda vidiš ono na šta sam ja sumnjao od samog početka, a to je da je rat u Slavoniji i Baranji zapravo izbio zato što je Arkanu ponestalo gotovine, jer to nije rat, to je grabežno umorstvo, što kažu braća Hrvati.

Šta smo uradili? Pljačkali smo. Problem sa ekonomijom pljačke je u tome što se nešto može opljačkati samo jednom. To su stari Vikinzi vrlo dobro znali, pa kada opljačkaju nekakvu selendru, ne vraćaju se narednih 10 godina dok se ovi malo ne potkrepe. Ovi naši su, kada su opljačkali šta su imali, krenuli na šverc. Pre toga su u istočnoj Slavoniji pljačkali Hrvate i već ko nije bio Srbin, a onda su počeli da pljačkaju Srbe iz Srbije putem šverca cigareta, nafte i tako dalje. A hrastovina je iovako bila resurs u vlasništvu Hrvatske, pa su verovatno smatrali da su je oslobodili. Matori udbaški lisac Josip Bojkovac, koji je u proleće ’91. kod njih bio ministar unutrašnjih poslova, prvoborac, se pre neki dan pojavio u Slobodnoj Dalmaciji sa jednom vrlo zanimljivom pričom. On kaže – Goran Hadžić je bio saradnička veza MUP-a Hrvatske od početka, pa smo ga eto pustili. On je bio uhvaćen tokom plitvičkog incidenta, 1. aprila ’91., kad je hrvatski MUP preuzeo Plitvice. Odakle on tamo, nemam pojma. Lile su se gorke suze po Slavoniji, međutim, dva, tri dana kasnije, eto njega isporučenog natrag u Vukovar, Borovo selo. Ne treba potcenjivati Bojkovca. On je jako mator, ali je bistar. I počinje da pušta tu priču – čekajte, taj Goran Hadžić nije bio više naš nego vaš. I tu se sada pojavljuju još razne teorije iza kojih niko ne stoji. Vrlo je mutna stvar kakva je bila obaveštajna uloga tog Gorana Hadžića, o tome niko neće da priča. Imam utisak da su svi presrećni što je u bekstvu i nisam veliki optimista da će ga ikad dignuti.

Svetlana Lukić: Da li misliš da bi Ratko Mladić, kad bi hteo, mogao da dovede u sličnu, odnosno drugačiju nepriliku, recimo vojsku? Da nešto eksplicitnije ispriča o vezi vojske sa Srebrenicom i sa stvarima koje su se dešavale u istočnoj Bosni?

Miša Vasić: U logističkom smislu reči, to je već opšte poznato. Postoje dokumenta o tome kako je vojska bosanskih Srba u periodu juni, juli ’95. plaćala remontni zavod u Kragujevcu za isporuke municije. Plaćali su im u drvnoj građi, motorima i rezervnim delovima za Golfove, što im je zaostalo još iz Vogošća, i u nekakvim vrlo važnim željezničkim kočionim papučicama jer su imali ogromne rezerve toga. Muljali su, i to je apsolutno dokazano, tu nema greške. Šta bi Ratko Mladić mogao da otpeva ako se naljuti je pitanje koordinacije sa Momom Perišićem i sa ovima. Pazi, autobusi kojima su ljudi iz Srebrenice vođeni u izgnanstvo u Tuzlu ili na razna streljanja su bili sa srpskim tablama iz srbijanskih preduzeća. To je neko morao da rekvizicionira. Pa da vidimo, ko je rekvizicionirao? Treba pitati te firme. Raketu, auto prevoz ovaj, auto prevoz onaj.

Pitanje pristupanja NATO paktu je stvar analize cene i koristi. I da li je korist veća od štete. Lično mislim da bi Srbija i sve ove okolne zemlje trebalo da uđu i u Evropsku uniju i u NATO pakt jer je to jedina garancija da će nas neko uljuditi spolja. Ima čitav niz veoma dobrih primedaba na ulazak u NATO pakt. Moj drug Bogdan Denić, stari levičar, demokratski socijalista ima čitavu gomilu sjajnih argumenata protiv NATO pakta, sve dok ne dođemo do pitanja ko će nas drugi uljuditi. Kad jednom uđeš unutra, postoji set pravila kojih ima da se držiš. Ima tu i raznih primamljivih stvari, ima i stvari koje su skupe. Homologizacija sa NATO paktom nije neki veliki problem, osim na planu taktičkih i drugih telekomunikacija jer je to skupo. Sve ostalo mi već možemo nekako da uzmemo. Ni oni čak ne postavljaju neke preterane uslove. Oni su recimo prihvatili ruski metod za kalašnjikov 7.62 x 39 kao svoj standard i ćao. Dakle, ne moramo mi sad da kupujemo nove puške. Bogu hvala, kod tih Kragujevčana ima pušaka do mile volje. I da su protiv svi mogući razlozi, meni je ovaj jedan dovoljan da budem zadovoljan. Tu se stalno uvode emocionalni argumenti – oni su nas bombardovali.

Čekaj, bre. Puno su vas gore ’44. bombardovali naši zapadni saveznici, pa vam nije smetalo da sa njima budete saveznici. Jebiga, takva je situacija bila, šta možemo. Znači, ne uvodimo emocionalna nego racionalna argumenta da vidimo zašto bi to nama valjalo, a gde bi nas pak skupo koštalo. A tu treba neko da sedne pa da razmotri. A ne da mi pominjete Grdeličku klisuru ili, kao Aca Vučić, malu Milicu. Uostalom, Aca Vučić i njegovi su izglasali bombardovanje, tako da ne vidim o čemu mi ovde pričamo. Prvo ste hteli, pa se sad žalite. Lepo su nam rekli, nemojte ljudi. Ali ne, mi hoćemo. To me je uvek podsećalo na jedan vic mog pokojnog tate. U nekom selu je bio nekakav klipan, lokalni siledžija, i skupio se neki narodni sud da vidi šta će sa njim da radi. Pošto je bio iz dobre kuće, oni mu predlože da, ili dobije 50 batina po turu, ili da pojede punu kesu crnog luka, ili da plati 30 dukata. Ovaj kaže – hoću batine. Počnu oni da ga lemaju, a nakon nekog vremena on kaže – jao nemojte, mnogo boli, dajte onaj luk. Krene da ždere luk, krenu suze na oči, ne vredi pa kaže – evo vam 30 dukata i idite s milim bogom. E, tako su se ponašali ovi naši kreteni. Na kraju, em dobiju po nosu, em se trijumfalno i pobednički povuku sa Kosova, proglase pobedu i zbrišu glavom bez obzira. I šta smo dobili? Podelili smo odlikovanja. Malo je falilo da Sloba Milošević postane narodni heroj. Postoje oni zapisnici sa sednica štaba vrhovne komande i generalštaba kada je onaj nesrećnik Pavković ozbiljno predlagao da se Slobi dodeli orden narodnog heroja zbog pobede nad NATO paktom. Uopšte ne umem da izađem s tim na kraj, kao što ne umem da izađem na kraj sa onim što smo gledali u ponedeljak uveče u onoj debati. Sad neki ljudi dolaze, govore neke stvari, ti gledaš, pa čekaj, ko je ovde lud? OK. Znamo mi gospa Ljilju Bulatović iz vremena kad je dolazila kao Miloševićev partijski glavoseča da uvodi red u Politiku, na radio i na druga mesta. To je za očekivati, ali ja to nekako ne bih puštao baš na televiziju. Eno joj Fokus radio, pa nek’ priča šta hoće. Ima tu čitava gomila televizija koje bi bile presrećne da imaju Kostu Čavoškog i gospa Ljilju. Ali, ne vidim šta će ona na jednoj takvoj televiziji. Lično ne verujem da bi čak i RTS to podneo. Ali to je, kažem, postmoderna, kemp.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Miša Vasić. Pominjao je na početku NATO pakt, a povod je u stvari bila ova velika vojna konferencija koja se održava od 13. do 15. u Beogradu, pod pokroviteljstvom NATO pakta. Izazvala je revolt raznih organizacija, što ultradesničarskih, što ultralevičarskih. Beograd je oblepljen plakatima gde se ljudi pozivaju da protestuju protiv tog skupa. U nastavku emisije slušaćete Biljanu Srbljanović. Biljana je trenutno u Beogradu, između ostalog, zbog premijere svog novog komada „Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)“. Premijera drame po njenom tekstu biće održana 17. juna u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Do kraja sezone će se održati samo tri predstave, 18., 21. i 23. juna. Biljaninu dramu je režirao Slobodan Unkovski, a mi smo, naravno, pričale o nekim drugim stvarima.

Biljana Srbljanović: Ovo je to bio isti recept kao sa Radovanom Karadžićem, koji je takođe uhapšen pred neke izbore. Za njega su se takođe priče okrenule na neke potpuno bizarne, nebitne detalje tako da mi ni dan danas, tri godine kasnije, ne znamo ništa o tome gde se skrivao, kako se skrivao i kako je zapravo uhapšen. Možda to gde se i kako se skrivao i nije toliko bitno u ovom trenutku, ali je presudno da znamo kako je baš sad uhapšen i kako je ta akcija izvedena. Iz toga ćemo shvatiti koliko su iskrene bile dosadašnje namere da se on uhvati, odnosno shvatićemo koja je politička trgovina eventualno bila u pitanju. U medijima se sada licitira tako da ti se zgadilo. Nekoliko dana su zatrpavali takvom banalizacijom i vulgarizacijom tog zločina, da svi ozbiljni ljudi na kraju kažu – ovoga mi je sada stvarno dosta. To je bila jedna vrlo smišljena ideja. A paralelno tome su se puštale informacije da je to zapravo herojski postupak Demokratske stranke, da to nije uradila država ili ta i ta institucija, nego jedna stranka, onog trenutka kada je ona odlučila to da uradi. Jer samo ona, kako nam predsednik danas kaže, može da nas uvede u Evropu, jer ona i on to rade već 20 godina. To je uvredljivo za sve nas. Onda se pojavljuju i neke informacije koje nisu same od sebe plasirane. Neko je vrlo vešto puštao ta imena i sad je neki čovek, koji je šef Tadićevog kabineta, član visokog saveta za bezbednost, koordinator tajnih policija. Taj čovek je bio u Tadićevom kabinetu i kada je Tadić bio ministar vojni. A Ratko Mladić je već tada bio begunac od pravde.

Tu se provlači jedan čovek za koga mi ne znamo, koga nismo birali, on je postavljeno lice. I stvarno sam tražila, guglovala sam da vidim da li ima druga iz škole, da li je na Facebook-u. Ko je tip? Sve što sam uspela da saznam o tom čoveku je da je možda rođen u Žitorađi, kao ministar policije Dačić i najpoznatija osuđenica, a možda i nije. Znači, ne znamo mu ni mesto rođenja. Znamo da je to jedan vrlo misteriozan čovek i da ga zovu Miki Pas. To je čovek nadimka, čovek iz senke, koji je očigledno, najmanje od onda od kada je Tadić bio ministar vojske, uključen i upoznat sa funkcionisanjem vrha tajnih policija ove zemlje, koje su, kako svi sumnjamo, omogućile da se i Radovan Karadžić i Ratko Mladić, ali i svi ovi drugi skrivaju sve ove godine. Plasiraju ti se informacije koje te prljaju. Taj tip se svodi na nešto što zapravo nije. On nije samo osušeni i bolesni starac. On je jedan vulgarni monstrum. I ta priča o njemu je testiranje. Kao što se ranije govorilo gospodin Legija, tako je sada general Mladić. On je jedan vulgarni prostak, pre svega. Znam ljude koji su sedeli sa njim u  trenutku kada je kidnapovao francuske pilote koji su pregovarali da pusti te ljude na slobodu. Ono što znam od svedoka je da je to vulgaran i prost čovek, pijanac, prljav, neopran, neobrijan, bednog i niskog ljudskog ponašanja. Jedan nikakav ljudski materijal. To je taj general. I sada pravite sliku o tome kako je to neki vojnik. A sada se srozao na nekog starca u kapi. Ne, on je starac u kapi sada, a tada je bio samo neki uličar kome je neko dao priliku da pokaže svu svoju zločinačku prirodu. I nije samo on važan, jer nije sve Ratko Mladić. Važan je čitav politički sistem koji se sagradio na tome. I to nije samo u Srbiji, nego pre svega u Republici Srpskoj. Dobrica Ćosić ili Kosta Čavoški, ljudi koji za dobro Republike Srpske ne bi trebalo da zastupaju njene interese, ti govore da je on zapravo temelj Republike Srpske. Pa jeste, jer je taj genocid temelj tog entiteta koji mi, kako sada vidimo u medijima, shvatamo kao odvojenu državu.

Neki poludegenerici koji se muvaju po televizijama već 20 godina ti sada diskutuju o tome kako je on bio obučen, i čude se nad time zašto se nije časno predao. On se nije časno predao jer ništa časno u životu nije uradio. Uradio je sve što pokazuje najveće ljudsko beščašće. Osim što je učinio i komandovao jednim strahovitim zločinom, on se skrivao u mišjoj rupi. Zbog njega su i nakon toga, očigledno, neka deca ginula. On je čitavu državu držao kao taoce da bi spasio svoje dupe. I sad od tog čoveka očekuješ da ima rukavice, a nikad nokte nije isekao. Treća dimenzija je politička, a to je da se kaže kako mi u našoj stranci možemo sve. Pa tako kad hoćemo da uhapsimo, mi ga uhapsimo. Mi imamo ljude za to. I zbog toga Boris Tadić tačno u podne, kao kauboj u nekom salunu, kaže – a sad ja tebe Evropo gledam u oči i sad ti meni da daš ono što meni treba. Elementarna logika bi trebala da mu kaže da ne treba tako da se ponaša, i da treba da bude pristojniji ako mu nešto treba. Za početak, da ne preti jer je odmah danas popio i nije dobio izglasavanje u holandskom parlamentu. Ne znam koja bi moja druga reakcija bila nego – it’s a rubbish. Potpuno je legitimno pitanje svakog poluinteligentnog čoveka – kako je moguće da do juče niste znali, a danas ste znali? Ta vrsta arogancije delimično može da prođe ovde, ali ne može da prođe ni kod koga drugoga. I sada te ja gledam u oči i tražim da mi isplatiš. E pa neću da ti isplatim.

Ti si ga krio i gledao na drugu stranu sve ove godine i, što se mene tiče, mogao si još onoliko. Ali ja tebe neću, i tvoja država zbog toga propada. I to ne zbog toga što se nećeš isporučiti pristupnim fondovima, nego propada moralno, etički, pravno, na ontološkom i na svakom nivou. Kad se hiljadu puta ponovi da ga nismo uhapsili zbog toga što želimo da dobijemo kandidaturu, a time i izbore, onda meni ništa drugo ne preostaje nego da kažem – vi ste njega, kao i Radovana Karadžića, uhapsili u onom trenutku kada vam je to bio izborni adut. Zato sam i napisala da smo mi svi rukovođeni Miloševićevim postupcima. Kada je on bio u situacijama pred izbore, pred veliku krizu, i on je uzme pa rasproda nešto, pa podeli pare, pa nam da da otkupimo stanove bud zašto. Mislili smo da će i ovaj sad to da uradi sa Telekomom. Ali šta je u stvari srebrnina ove države? Ratni zločinci. To je naše blago koje držimo skriveno u fioci, koje negujemo i čuvamo ga i prodaćemo ga poslednjeg. Sada kada smo ga otpratili u Hag i kada je skinuo kapu, videli smo da on izgleda baš isto kao Ratko Mladić. Ista vrsta jedne strašne arogancije. Taj čovek stvarno nema elementarni ljudski moral. On je jednostavno kao nekakva zver. Mislim da je u prošloj emisiji kod vas, Žarko Korać to povezivao sa Ajhmanom. I meni je to odmah palo na pamet u smislu polemike koju su Jevreji imali u odnosu na Hanu Arent i njeno praćenje suđenja. Prvo ih je sve iznenadio Ajhman. Oni su očekivali da će tu da se pojavi neki čovek, za koga je očigledno da je monstrum, a on je izgledao samo kao neki birokrata. I tako je i hteo da se predstavi. Ali je u stvari bio jedan vrlo glup i ograničen čovek, koji je radio potpuno istu stvar kao Ratko Mladić. Mladić, ne samo da je bio dovoljno divljak da izvrši zločin u Srebrenici, nego je bio i dovoljno glup da ga snimi. A zatim je imao i takve vojnike koji će te snimke da prodaju. To je ta vrsta pomešane elementarne ljudske neinteligencije i nečoveštva, koje neminovno vode tome da je on sam sebe optužio. On je snimio ono što mi vidimo o Srebrenici. Meni je u ovom trenutku najznačajnije to kako se odmotava ta stvar. Sada smo ga isporučili i više sa tim nemamo ništa. Ne pratimo ga kao svi Jevreji ili čitav svet Ajhmanovo suđenje, jer je tamo bilo suđenje sa svedocima. Nirnberg su dokumenta, fakti, to je hladno i to je završeno. A Ajhman su ljudi.

Tamo je prodefilovalo preko 100 svedoka koji su, samim svojim postojanjem i tom katarzom kroz koju su prolazili, čitav svet primorali da čuju ono od čega je svet okretao glavu. Hana Arent je apsolutno ispravno postavljala pitanje zašto Jevreji nisu imali pokret otpora i zašto su pustili da im se to dogodi. To pitanje i ovde mora da se postavi, i mene zanima to da čujem. Ono što nama nedostaje u javnosti je da saslušamo te žene i te momke koji su preživeli jer su bili ispod 12 godina. Da li iko od njih želi nešto da kaže? Na nama je da kod njih stvorimo osećaj poverenja i potrebe da nam nešto kažu. I da nam poveruju da većina ljudi, i ako negira postojanje toga, to čini zato što nije sigurna. Imam utisak da su građani Srbije u agnostičkoj poziciji prema zločinu u Srebrenici, da im je nesaznatljiv. Ne mogu da tvrde da ga nije bilo, ali ne mogu da tvrde ni da ga je bilo jer ne znaju tačno šta je bilo. Tome strahovito doprinose glavni mediji, kao Politika svojim pisanjem Dobrice Ćosića. Imam poštovanje i u ovom trenutku se uzdržavam samo zbog toga on ovoga momenta leži u bolnici. Nemam poštovanja ni prema čemu što je taj čovek u životu uradio, a posebno nemam nikakvo poštovanje da neko, kome je duša u nosu i kome sve otkazuje, ima potrebe da prebrojava mrtve i da ti objašnjava kako ih nije bilo sedam hiljada, nego 500. Ali i tu se ogradio da, ako eventualno izađe iz bolnice, niko ne može da ga pozove na bilo koju vrstu odgovornosti. A naročito pravne, da ne govorim o političkoj ili moralnoj odgovornosti, da ga pitamo –  odakle tebi ovaj broj? I sa kojim pravom ti govoriš o ovome što ja vidim, o ovoj količini sanduka, grobova i žena koje kleče nad nekom svojom decom, muževima i braćom? Sa kojim pravom ti, u hiljadustotoj godini života to radiš? Učestvovao si u svemu. U komunističkom pokretu, disident si kome dlaka sa glave nije falila, bio si sa Titom, pa si se izvukao i od Tita. Bio si sa Miloševićem, bio si predsednik države. Bio si na kanabetu svakog dokalifa koji je iole omirisao neku vlast. I sada ti nemaš potrebu da kažeš – ljudi, moja odgovornost je u tome što sam, kao intelektualac, političar i šef države, vrlo aktivno učestvovao u nekoliko bankrotiranih političkih projekata koji su ovu državu doveli na rub brisanja sa lica zemlje. A to je i komunizam, i nacionalizam, i Miloševićev pohod. U svemu tome sam učestvovao možda samo zato što sam ograničene pameti, što malo čitam, a previše pišem ili što nisam znao. Prosto sam glup, i nemojte mi to uzeti za zlo. I nećemo. Ali ti nakon svih tih bankrotiranih ideja koje su nas gotovo dovele do fizičkog istrebljenja, da ne govorim šta su istrebili oko nas u naše ime, imaš potrebu da iz šok sobe prebrojavaš leševe. Zgađena sam nad time. To je jedan osećaj kao da te je neko zalio nekom otpadnom vodom i kada o tome govoriš, ti se u stvari praćakaš u toj vodi.

Uvek će biti glupih ljudi koji će misliti da je Dobrica Ćosić veliki um. Ali to se uspostavlja kao potpuno legitimno mišljenje, kao da je to normalna politička rasprava. Ti imaš situaciju da ovi koji negiraju genocid i otvoreno govore u slavu zločinstva i zločina imaju potpuno jednaku težinu na javnoj sceni kao ljudi koji smatraju da zločin treba biti kažnjen i da zločinac treba da odgovara. Kao da si na suđenju Ajhmanu postavio preživele iz logora da kažu svoju istinu, a on njima da kaže svoju. I obe su jednako validne. Baš me briga i za jagode, strašno je ovo u šta se sada izrodilo. Svuda, pa i na B92, se vodi javna i potpuno legitimna debata. Ne radi se samo o tome da je to ta neka Bulatović. To je neka stravična mračnjakuša i žena koja je sposobna da izgovara – iskopajte kosti ovih što smo ih pobili jer je to naša obradiva zemlja. Da li ta žena ima pravo na mišljenje? I da li mi sa nacionalnih frekvencija treba da budemo zatrpavani tim mišljenjima. Iako ne razumem zašto su se Borka Pavićević i Nataša Kandić uopšte dovele u situaciju da razgovaraju sa tim ljudima, razumem da je bilo važno objasniti Srbiji. Ne samo pustiti ove da pričaju, nego im objasniti šta je mistake, šta je zalog cele priče i o čemu se radi. Te dve žene su, užasno hrabre i sa nenormalno puno živaca, pristale da se urone do grla i sednu sa tim ljudima. Ali ideja televizije je da ti predstavi da su to dva tasa, i sada izmerite sami gledaoci. Samo zameni slučaj i dovedi jednog masovnog ubicu. Evo sad je zaređao po Novom Beogradu i pobio 20 žena, silovao ih, izmasakrirao, zakopao u bašti i posadio paradajz. Da li bi ti stavio njega i nekoga ko smatra da je on u stvari heroj, a sa druge strane člana porodice ubijenih ili nekog koji najjednostavnije smatra da ubijati ne treba i da ne treba saditi paradajz na leševima? Uopšte ne mogu da se otrgnem tome.

Dosta sam pratila razne medije, između ostalog i tu emisiju na B92, kojom sam zapanjena na više nivoa. U jednom trenutku hvatam sebe kako gledam Borku Pavićević koja bukvalno viče – dosta, dosta. I ja kažem da, dosta. I isključim televizor iz struje. E, to je jedna strašno perfidna igra. Ja sam još i dobacila do tog dosta. A mislim da su ljudi zauvek iščupali kabl iz zida i da više nikad neće slušati ni jednu priču. Nikada neće saznati, niti postaviti pitanje – je li Miki pas ili nije, gde je ovaj bio, ko ga je čuvao, ko je i kada odlučio da se on preda, šta je bilo u Srebrenici i koliko je ljudi tamo bilo. To niko više neće pratiti. Oni su nas toliko zaprljali i zatrpali, od jagoda do Dobricinih 423 leša, za koje on, da bude siguran, ipak ne bi da tvrdi. To je čovek koji je u duši gedža, kao što je ovaj u duši jedan prostak bez morala. Ti ljudi sa tom nekom šibicarskom psihologijom su doveli do toga da normalni ljudi žele da se sazna pravda. Jednostavno, ja ovo shvatam svojom patriotskom dužnošću. Želim da građani ove zemlje shvate kolika je razmera zločina u Bosni. Želim da shvate da, ako to ne razumemo sada, i ako negujemo osećaj nepravde i poraženosti u svim tim ratovima, i jedne strašne moralne krize koja je praćena ekonomskom, sada oslikavam Vajmarsku republiku. Sada oslikavam trenutak u kome se rađa nacistička partija. Trenutak u kome se Ajhman pridružuje nacistima jer se oseća poniženim jednim nepravedno izgubljenim ratom, potpuno bez budućnosti i bez saveznika. On je uronjen u jedno moralno, društveno i opšte posrnuće, uz stravičnu ekonomsku krizu. I on ima potrebu da nečemu pripada, da se uhvati sa nekim za ruke, pa makar to bio i zločinački poduhvat. Ako mi ne proživimo tu katarzu, ako pustimo i negujemo to osećanje koje sam opisala, ne mogu da tvrdim da više neće doći do sledećeg rata. Ne mogu da tvrdim da će nama uopšte biti pitanje ulaska ili neulaska u Evropsku uniju, nego će to biti pitanja da se ponovo ne zarati. Sa tim što čak i televizija B92 smatra da je Republika Srpska odvojena država. Mislim da je to jedna vrlo perverzna i užasno pažljivo izvedena akcija, koja je rađena na više planova u svim medijima. Ljudi su od iznenađenja, kratke zainteresovanosti i zgađenosti, otišli u jednu potpunu rezignaciju i ambivalentni odnos prema tome.

Ako se čak i sa B92 kaže da oba stava imaju potpuno jednaku težinu, who am I to tell. Šta ja imam time više da se bavim, kao što kaže predsednik – mi završismo posao, a sad ja gledam u oči pa mi daj ono moje što si mi obećao. Mislim da smo na čitavu akciju toliko i čekali jer je ona vrlo pažljivo izvedena, kao jedna paukova mreža, onako, odličan 5. Ljudi se nisu ni okrenuli oko sebe, a Ratko Mladić je nešto što me davi, ne zanima me, nije mi više zanimljiv čak ni za žutu štampu, a i dosta više te priče, vidiš da se ništa nikad neće ni saznati. Tako je bilo i za Đinđića, tako je bilo za sve ratove u bivšoj Jugoslaviji. I ako nastavimo da idemo dalje tim sistemom, nisam sigurna da nam se potpuno ista vrsta tragedije neće ponoviti.

Ako uđemo u Evropsku uniju, to će biti zato što oni ne mogu da dozvole sebi rizik da to puste. Ali, u međuvremenu, dok se taj period odvija, mi počinjemo biološki da se razlikujemo. Prošle nedelje je na naslovnoj strani jednog od važnijih francuskih političkih nedeljnika bio jedan od tri najpoznatija svetska genetičara. On je Hrvat, preziva se Radman, a zovu ga papa gena i budući je Nobelovac. On, između ostalog, objašnjava kako te sada u stvari više niko ne leči, nego traže kako da ti naprave novi organ. Znači, budućnost medicine više nije u tome da ti izleči pokvareno srce, nego da ti ugradi novo srce. A nama seku bakarne cevi za dovod kiseonika. On se dalje obraća Francuzima, građanima Evrope sa njihovim životnim navikama, njihovim stupnjem zagađenosti životne sredine, hranom koju jedu, socijalnom zaštitom i kaže – svako jutro kad ustaneš, tvoj životni vek se produžava za šest sati. Svakog dana. I ti sad računaj. Ali ne u Srbiji. Ne sa ove strane zida. Dok se mi vrtimo u nekim potpuno onovekovnim pričama, svet biološki ode dalje. Svet će nas nadživeti. Mi ćemo ruski umirati sa 55, a oni i dalje gledaju koji su poslednji preživeli ratnici Prvog svetskog rata. A mi ćemo sada već da počnemo da pobrojavamo poslednje preživele partizane. To je naš odnos prema nama samima, prema svom telu, prema svojoj naciji. Puštaš ga da crkne. Sa druge strane, imaš predsednika države koji ti se u XXI veku nudi kao primer političkih rešenja i političkog razmišljanja. Šta je njemu rešenje za Kosovo? Podela, kao što je podela Nemačke. Znači, on je uspeo da obruka sebe i mene. Dobro nije rekao kao podela Koreje. Evo, baš imamo idealan primer kako se lepo podelila Koreja ili kako je divno bila podeljena Nemačka, i baš isto mislimo da na jedan pametan, novi, moderan način, zagledani u budućnost rešimo pitanje Kosova. By the way, to je rešeno čoveče, mora neko da ti javi.

U četvrtak ću prvi put u životu ići u Prištinu, jednom sam samo tuda prošla. Idem na jedan festival, ide dosta autora iz čitave Evrope, izvodiće čak i neko javno scensko čitanje mog teksta. Užasno me zanima da vidim te horde mladih ljudi, pošto je to država u kojoj je više od 50 posto stanovništva mlađe od 20 godina. Zanima me da to vidim, da osetim i da shvatim do koje mere je to druga država. Ljudi se bave time da kreiraju organe, da ti naraste nova ruka, novi zub i novo srce. A mi se bavimo time da li ćeš da doživiš penziju i da li ćeš još uvek imati opsesiju pitanjima elementarne egzistencije koju želiš da rešiš na način kako se rešavalo ’51. godine. Prosto mi padne vilica na to. Ostanem potpuno zabezeknuta i pitam se gde ja živim. Da li je toliki raskorak između mene i ostatka ove zemlje, ili velika većina ljudi ovo uopšte ne prati, niti ih zanima. Jednostavno je digla ruke od svega i pušta da se svake tri, četiri godine pred izbore izvede jedna ovakva akcija opšte manipulacije. Desetak dana kvalitetnog programa koji će nas držati u stanju neke psihoze i zbog koga ćemo mi, kao neki automati, ipak da pristanemo da idemo da ubacimo te glasove ne bi li se stvar zakotrljala dalje. Zanima me kao pisca šta je motiv da to radiš? Dobro, uvek ima motiva u korupciji, moć je sama po sebi sigurno veliki pokretač. Ali, postoji negde dosta. Ovo što Borka kaže – aman dosta. Mogu li sada da kažem – nakrao sam se, imao sam moć, bio sam baš veliki baja i sad je dosta. Dosta čoveče. Daj da vas pustim da dišete.

Svetlana Lukić: Slušali ste Biljanu Srbljanović. Ona je na razne načine pomenula Dobricu Ćosića, odnosno njegovo viđenje broja srebreničkih žrtava. Na našem sajtu ima nekoliko tekstova o ovoj sramnoj računici nacionalnog pisca. Da smo makar kao naši prijatelji Norvežani, ugledali bismo se na njih, odnosno na njihovu reakciju na besramno ponašanje njihovog velikog pisca, nobelovca, Knuta Hamsuna, koji je postao veliki obožavalac Adolfa Hitlera i antisemita jer se toliko plašio engleskog imperijalizma. ’43. godine je Knutu Hamsunu stigao paket od jednog njegovog sunarodnika. Norvežanin mu je poslao sve njegove knjige koje je u međuvremenu kupovao. A onda je jedan po jedan Norvežanin ovom zaista velikom piscu slao te iste pakete godinama. Tako je Knut Hamsun umro zatrpan svojim knjigama, koje su mu poslali njegovi sunarodnici kao poruku koju je on jako dobro shvatio. Bilo bi zanimljivo da se desetine i stotine hiljada knjiga koje imamo u svojim bibliotekama, Vernike, Grešnike, Vreme zmija, Vreme smrti, pošalju u kuću našeg nacionalnog pisca da mu zatrpa onu njegovu vikendicu u Grockoj, ako ništa drugo.

Danas posle emisije imamo zakazan sastanak sa novom direktorkom B92. Trebalo je da razgovaramo o daljoj saradnji Peščanika i B92 od jeseni. To je međutim, posle odluke B92 da kao legitimne sagovornike o zločinima Ratka Mladića, genocidu, opsadi Sarajeva, pozove Kostu Čavoškog i Ljiljanu Bulatović, postalo izlišno. Hoću da vam kažem ono što ćemo reći koji minut i na tom sastanku. Ukoliko ova kuća ne smatra da je potrebno da se izvini, da kaže da je pogrešila, da joj je žao, onda je razgovor o bilo kakvoj saradnji izlišan. Bio je ovo 439. Peščanik, bila je ovo 11. sezona. Čuvajte mi Srbiju. Ako se ne čujemo, onda ništa, srešćemo se u virtuelnom prostoru, na sajtu peščanik.net. Doviđenja.

  
Emisija Peščanik, 10.06.2011.

Peščanik.net, 12.06.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija