Onako raspremijeren i uopšte nekako razrelevantisan kao faktor srpske politike, Koštunica ima dovoljno slobodnog vremena za kreativnost belanovičke provenijencije, pa tako na novinarsko pitanje o budućim pravcima razvoja sopstvene političke misli & akcije poletno odgovara da će se (i) ubuduće posvetiti „odbrani Kosova“, jakako, ali i još nečemu, hajde da to nazovemo, po analogiji, odbranom Vojvodine.

Poznato je da u slučaju dokonosti popova stradavaju jarići, ali šta biva sa dokonim političarima? Koga oni krste, tj. ko su njihove žrtve? Evo, uzmimo slučaj Koštunica dr Vojislava, omiljenog junaka ovih stranica: dotični građanin, po vlastitom priznanju, trenutno nigde ne radi, niti prima ikakve prinadležnosti, nego se natenane sprema za penziju, u koju će otići tokom ove godine (ko sad sme da kaže da dr Koštunica nije u stanju da nam priredi bilo kakvu radost?). Ali, nije on važan u ovoj priči. On je samo zgodan primer jednog bizarnog trenda.

Onako raspremijeren i uopšte nekako razrelevantisan kao faktor srpske politike, Koštunica ima dovoljno slobodnog vremena zakreativnost belanovičke provenijencije, pa tako na novinarsko pitanje o budućim pravcima razvoja sopstvene političke misli & akcije poletno odgovara da će se (i) ubuduće posvetiti „odbrani Kosova“, jakako, ali i još nečemu, hajde da to nazovemo, po analogiji, odbranom Vojvodine.

Oh, znači li to da neko Vojvodinu napada, pa je Koštunica, eto, brani? Pa, zapravo, ne. Niko ne napada Vojvodinu, ni spolja ni iznutra, ni vojno, ni politički, ni ekonomski (osim ako upravo pararodoljubni trud Koštunice i srodnih mu aktivista ne definišemo baš tako). Dakle, eno vam Vojvodine, možete čak i s Kalemegdana zirnuti na nju, stoji tu gde jeste, nit’ gde mrda niti se kud sprema, niti, uostalom, ima kuda otići, sve i kad bi htela (a nije baš da hoće).

Stanje je na severnom frontu, dakle, sasvim regularno, na šporetima pućpuriču gulaši i paprikaši, puše se cipovke vrućeg ’leba u najboljoj pekari u kosmosu, tamo preko puta Futoške pijace, u Vršcu i jutros košava brijala brade prolaznika, pazovačke snaše i jutros poranile na zemunsku pijacu, Lajko Felix u Sabatki gudi u gudalo, Guta u Zrenjaninu smišlja nove antipalanačke diverzije širokog spektra dejstava, „Obojeni program“ vežba negde – ako ima gde, Pančevci će i večeras zatvarati prozore ne bi li se nadisali svežeg vazduha, i uopšte, sve je ne mož’ biti uobičajenije. Ako, međutim, slušaš i čitaš našu razbokorenu političku, akademsku i medijsku „patriotsku scenu“, pomislićeš da Vojvodina evo samo što se nije otcepila od „matice Srbije“; ma šta otcepila – samo što nije postala drugi kontinent, samo što Savu i Dunav nije proširila do dimenzija Atlantskog okeana, samo što nije podigla pet-šest metara visok zid prema „užoj“ Srbiji, samo što nije brutalnom vojnom silom (šajkaškog NATO bataljona?) anektirala nepravedno joj oduzete zemunsko-borčanske teritorije i zapretila susednom pograničnom Šapcu (tek onako, zarad silne sile), samo što nije uvela pasoše i vize plus strog carinski režim za pučanstvo Južno Od Reke, samo što nije krenula da ’apsi one koji pišu ćirilicom i govore srpskim jezikom, osobito „nevojvođanskih“ akcenata…

Ako vam sve ovo izgleda uvrnuto, blesavo i iznad svega nepodnošljivo bezobrazno i glupo, ne brinite: tako vam to izgleda jer to tako i jeste. Ništa od ovoga, čak ni u naznakama, nema svečano nikakve veze s realno postojećom Vojvodinom i prilikama u njoj, ali u mašti naših „nacionalno odgovornih državotvoraca“ sve to izgleda baš tako, ili još grđe. A ako još i ne izgleda, izgledaće ubrzo, znaju oni, ta čuveni su po pronicljivosti i vizionarstvu. I ne radi to samo veseli Koštunica, nego svi redom: od celokupnog stranačkog sastava Srbije „desno od DS-a“, preko trusta NSPM-mudraca i šire okoline, namnoženih parapatriotskih „nevladinih organizacija“ i falangi, pa do tabloidnog i netabloidnog medijskog desničarluka. Plus onaj urnebesni Pera Lignja, Miloševićev gaulajter i prinudni, takoreći okupacioni upravnik „Dnevnika“ iz „antibirokratskih“ dana, najbolji ikada podneti živi dokaz u prilog tužne istinitosti tvrdnje da pisanje za novine zaista može biti puki manuelni rad. Što činiš, Pero, sjediš i misliš? Ma jok, samo sjedim! Elem, svi su se nešto dohvatili te izmučene Vojvodine, pa drndaju li drndaju po njoj kao po staroj kanti, te još i trijumfalno uzvikuju: „Čujete li kako zveči!? A tamo gde nešto zveči, tamo nisu čista posla!“ Pa da ali, idiote, ti je drndaš, pa ona zveči – to ti je čista fizika…

Ako ste u sebi nekako kroz sve ove godine očuvali onu malenu, ali zdravu i neophodnu dozu naivnosti, onu koja vam služi da ne ogreznete u posvemašnjoj rezignaciji i cinizmu, postavićete sebi jedno „detinjasto“ pitanje: zašto, zaboga, ti ljudi to rade? Zašto tako uporno i tako otrovno fantaziraju Problem tamo gde ga nema? Zar je moguće da ne znaju, ne vide i ne razumeju da u Vojvodini naprosto nema nikakvog relevantnog „separatističkog“ pokreta ili makar raspoloženja, niti postoje ikakvi preduslovi – demografski, geografski, politički, istorijski, kulturni… ma, koji god hoćete – da takav u dogledno (ili nedogledno) vreme nastane, a kamoli naraste, a nekmoli „pobedi“? Zar je moguće da ne vide da su njihove neizdrživo olake i glupave analogije sa Slovenijom, Crnom Gorom ili Kosovom iz cca dva miliona razloga potpuno promašene, upravo kretenske? Pa, kako da vam kažem: neki sigurno ne vide (Petre, sedi, jedan!), no oni pametniji vide i znaju, ali ne haju. Oni otvaraju virtuelni severni front  zato što im je potreban.

Kako ovo shvatiti? Prilično doslovno, to je moja preporuka. Nakon (vrlo očekivanog) odlaska Crne Gore i faktičkog odlaska Kosova, Vojvodina je poslednji relevantan postjugoslovenski „izvor spora“, pa makar sam taj spor bio sasvim virtuelan, iz malog prsta isisan. Ali, nacionalistički um naprosto ne funkcioniše bez ove vrste etničko-teritorijalnog konflikta: moramo da postojimo neki Mi, i moraju da postoje neki Oni, koji žele da nam otmu nešto što je Naše. I zato Mi moramo da budemo napermanentnoj mrtvoj straži, ne bismo li ih u tome sprečili. Duh „nacionalnih radnika“ je duh činovnika u regrutnoj komisiji: vrhunac njihovog života je trenutak proglašenja opšte mobilizacije zarad Ugroženosti Nacije i Države. Uostalom, nacija i država koja nijeugrožena, nužno atrofira, zahvata je svakovrsna dekadencija… Drugim rečima, parapatriotskim političarima treba Problem, parapatriotskim intelektualcima i novinarima treba Tema, čak i Peri Lignji treba nekakav izvor nadahnuća za nasumično lupanje po tastaturi, i Vojvodina je tu da im sve to pruži, pa šta košta da košta (nju i sve nas, ne njih). A šta treba Srbiji, sve sa Vojvodinom? Ono jedino što od njih nikada neće dobiti: da je malo ostave na miru, da idu da brane nešto drugo.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 18.01.2009.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Teofil Pančić

Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.

Latest posts by Teofil Pančić (see all)

Author: Teofil Pančić

Rođen u Skoplju 1965. Novinar, kolumnista, kritičar, urednik kulture u nedeljniku Vreme iz Beograda. Komentator Radija Slobodna Evropa. Objavio 21 knjigu eseja, kolumni, kritika, priča. Pisao za sve relevantnije medije u regionu, između ostalih za Feral Tribune, Peščanik, Našu borbu, Autonomiju, BH Dane, ljubljanski Dnevnik, Globus, Jutarnji list. Živi u Novom Sadu.