Iskreno da vam kažem, ne sećam se da su Boris Tadić i Demokratska stranka i Čedomir Jovanović i LDP podržavali ratnu politiku i ratne zločince. Osim ako ne mislite na onog famoznog Đinđićevog vola na Palama? Ili na to što je neko vreme nakon 2000. godine Ratko Mladić slobodno išao na svadbe i utakmice? Ali, svi znamo da je u to vreme Đinđić bio primoran na svakojake kompromise od kojih se nama okretao želudac, tako da sam prilično siguran da niste na to mislili.
A Vučića što se tiče, njegove ministarske (i raznih drugih) bahatosti mnogi među nama se više nego dobro sećaju, a neki su je, bogme, dobrano osetili i na sopstvenoj koži. Pitajte novinare ako meni ne verujete. Stoga mi vaša tvrdnja ne deluje preterano uverljivo.
Ali otkud bih ja uopšte i smeo da pričam o svemu tome nakon što sam pročitao tekst Stefana Aleksića i iz njega saznao da se plašim filozofije, da sam (etnički) nacionalista, neoliberal, poštovalac Hitlera, zagovarač rasno čistog društva, i svašta još, sve crnje od crnjeg. Moram da priznam da sam se najpre zabrinuo i uplašio (ipak je čovek sve to lepo dokazao), ali onda sam rekao sebi: Čekaj, čekaj, Ivane, zar nisi već govorio o ovome, zar to nije ono isprazno visokointelektualizirano trućanje koje neki pokušavaju da nam predstave kao kritičko promišljanje… nečega, dok pokušavaju da nam „prodaju bele bubrege za bubrege“? Pa da, to je to! Kako ga nisi odmah prepoznao! Pa odahnuh i mirno odoh na večeru.
Peščanik.net, 09.05.2012.
