Potpuna paraliza nervusa legalisa podržana endemskom mitingaškom razjarenošću dovela je doktora prava Vojislava Koštunicu do toga da obeća i/ili tvrdi:
da će Đelićev potpis na SSP biti poništen („kao da ga nikad nije ni bilo“);
da SSP obavezuje samo Borisa Tadića „i nikog više“;
da je potpis na SSP isto što i priznavanje nezavisnog Kosova;
da SSP nije smeo da bude potpisan, zato što su se „promenile okolnosti“.
Bar ovoliko se moglo razabrati iz kakofonične reakcije ekspertskog trojnog pakta Koštunica-Ilić-Nikolić na Sporazum EU i Srbije o stabilizaciji i pridruživanju, kad se apstrahuju novozavetne kletve, turbomitologija, zavereničko namigivanje i drugi vidovi govora posrnulog uma i derutnog tela. Ako se za Ilić-Nikolića i može dopustiti da su usled izvinjavajuće zablude dovedeni do parapravničke egzaltacije, Koštunica, uprkos svemu, nije smeo da zaboravi šta mu je profesija. A zaboravio je – „kao da je nikad nije ni bilo“. Upravo on od svih, baš(čelični) premijer koji svoj životni projekat „odbrane Kosova“ nastoji da zasnuje na međunarodnom pravu. I, kao u bajci o Baš-čeliku, tajnu o skrivenoj slabosti treba tražiti u onome što izgleda kao teško osporiva superiornost. U Koštuničinom slučaju, dakle, u njegovoj upotrebi prava.
Budući da od pustih mitingaških parola, makar u međunarodnom pravu, nema ništa, prelazim na pravnu supstancu, u ovom slučaju samo na osnovne norme međunarodnog i našeg prava, relevantne za pravnu ocenu tvrdnji o (ne)punovažnosti SSP.
„Poništaj“ potpisa. Potpis se ne može poništiti, tome učimo studente prava počev od prve godine. Mogao bi se, pod određenim uslovima, poništiti samo ugovor ili drugi pravni akt na koji je potpis stavljen. Hajde da pretpostavimo da je parola o poništaju potpisa bila samo licentia poetica i da je pravnički subjekt imao u vidu poništaj ugovora (SSP). Zbog nedostataka vezanih za potpisivanje međunarodnog ugovora, taj ugovor bi mogao biti ništav iz razloga mane volje (zablude, pretnje, korupcije predstavnika države ili prevare) u odnosu na potpisnika, a pod izuzetno restrinktivnim uslovima i zato što potpisnik nije bio ovlašćen da ugovor potpiše.
Na zabludu se država potpisnica može pozivati samo ako se ona odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom, s tim što je pozivanje na zabludu isključeno ako je sama država doprinela zabludi svojim postupkom ili ako su okolnosti bile takve da je trebalo da zna za mogućnosti zablude (čl. 48 Bečke konvencije o ugovornom pravu, koja je ratifikovana od SFRJ, „Sl. list SFRJ – Međunarodni ugovori i drugi sporazumi“, 30/1972, a koja je, po Ustavu Srbije iz 2006. godine deo unutrašnjeg prava Srbije).
Zbog prevare, međunarodni ugovor će biti ništav ako je država navedena da zaključi ugovor obmanjivačkim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima (čl. 49 Bečke konvencije o ugovornom pravu).
Iz razloga korupcije predstavnika države, međunarodni ugovor bi mogao biti ništav ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima (čl. 50).
Usled prinude predstavnika države :“Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu, lišeno je svakog pravnog dejstva“ (čl. 51), a usled prinude nad samom državom: „Ništav je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija“ (čl. 52).
Ne treba zaboraviti da je pregovore o SSP, uključujući i njegovo parafiranje vodila Vlada Republike Srbije. Da li je Vlada, uključujući i premijera bila u zabludi, prevarena, da li joj se pretilo, imali tu koga ko je bio korumpiran? Posle parafiranja SSP, država Srbija je od EU i njenih članica, dobila poziv na potpisivanje SSP, čiji je tekst bio utvrđen u prethodnim pregovorima i potvrđen parafiranjem. Završni potpis je zavisio od pravne volje i poslovne sposobnosti predstavnika Republike Srbije, koja je po onome što smo mogli videti, bila slobodna i racionalna.
Jedna od teza koje se sa naročitom bukom i besom saopštavaju jeste da potpredsednik Vlade nije bio ovlašćen da SSP potpiše. Šta o tome kazuje Bečka konvencija?
„1. Jedno lice se smatra predstavnikom države u cilju usvajanja ili overavanja teksta nekog ugovora ili izražavanja pristanka države da bude vezana ugovorom:
a) ako podnese odgovarajuće punomoćje; ili
b) ako proizilazi iz prakse zainteresovanih država ili drugih okolnosti da su imale nameru da ovo lice smatraju kao predstavnika države u tom cilju i da ne zahtevaju podnošenje punomoćja.
2. Na osnovu svojih funkcija i bez obaveze podnošenja punomoćja smatraju se kao predstavnici svoje države:
a) šefovi država, šefovi vlada i ministri inostranih poslova, za sve akte koji se odnose na zaključenje ugovora;
b) šefovi diplomatskih misija, za usvajanje teksta ugovora između države koja akredituje i države kod koje se akredituje;
c) akreditovani predstavnici država na međunarodnoj konferenciji ili kod međunarodne organizacije ili nekog njenog organa, za usvajanje teksta ugovora na toj konferenciji, u toj organizaciji ili tom organu. „(Čl. 7).
Štaviše, po čl. 47 Konvencije: „Ako je ovlašćenje jednog predstavnika da izrazi pristanak države da bude vezana određenim ugovorom bilo predmet posebnog ograničenja, činjenica da ovaj predstavnik nije vodio računa o tom ograničenju ne može se navoditi kao slučaj manljivosti, osim ako ograničenje nije saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka, ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima.“
Drugim rečima, umesto što je ma`nitao po skupovima i na medijima, Koštunica je mogao da o ograničenjima koja namerava da postavi Đeliću obavesti organe EU i država članica.
Čak i ako sve drugo izostane, izgleda da su u Luksemburgu prisutni zvaničnici EU „imali nameru“ da lice Božidar Đelić smatraju ovlašćenim predstavnikom države Srbije.
Takođe bi doktor Koštunica morao znati da on, ni Vlada, ni Skupština ne mogu da ponište SSP, ako se, najpre, ne dokaže jedan od napred navedenih razloga za poništaj, a takođe i to da se poništaj međunarodnog ugovora ne može izvršiti unilateralnim Vladinim ili skupštinskim aktom. Bečka konvencija o ugovornom pravu predviđa nadležnost međunarodnih tela za odlučivanje o poništaju međunarodnog ugovora. Zato je obećanje „poništaja potpisa“ samo jedna neodgovorna i pravno neostvariva iracionalna i pravnika nedostojna izjava.
Jedino što Skupština države Srbije može odlučiti jeste da ne izvrši ratifikaciju ovog ugovora (po čl. 99 st. 1 tač. 4 Ustava/2006, Skupština je nadležna da odlučuje o ratifikaciji, onda kada je ova predviđena međunarodnim ugovorom.) Ako na narednim izborima građani odaberu makar 126 racionalnih i (koliko-toliko) odgovornih ljudi, ratifikacija se osnovano može očekivati. U protivnom, SSP ostaje kao nepotvrđen, ali ipak ne i ništav ugovor (izuzev ako ga EU i njene članice ne opozovu), kao slabašna nada da će o njemu odlučivati neki drugi srpski poslanici, koji bar u većini nisu apokaliptični jahači.
Boris Tadić kao inokosni obveznik SSP.
Ugovor obavezuje, ili kako u žaru predizborne kampanje reče Aleksandar Vučić, prisećajući se (uprkos svemu) svojih studija prava i odgovarajućih pravničkih poslovica: „Volovi se vezuju za rogove, a ljudi za reči“. Ostavljam po strani činjenicu da SSP nije potpisao B. Tadić, ali je na potpisivanju bio prisutan. A, fathers founders novog Ustava, rođenog posle teških 48-časovnih referendumskih porođajnih muka, uz prisustvo neopravdano velikog broja babica, nesmotreno u čl. 112. st. 1. tač. 1 zapisaše: „Predsednik Republike predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu.“ Ne ćuti ni međunarodno pravo (Bečka konvencija) o ovome: Važnost ugovora ili pristanka države da bude vezana ugovorom može se osporiti samo na osnovu Bečke konvencije. Gašenje ugovora, njegovo otkazivanje ili povlačenje jednog dela može se dogoditi samo primenom odredaba ugovora ili ove konvencije. Isto pravilo važi za obustavljanje primene ugovora (čl. 42). Ništavost, gašenje ili otkazivanje ugovora, povlačenje jedne članice ili obustavljanje primene ugovora, kada su rezultat primene ove konvencije ili odredaba ugovora, nemaju nikakvog uticaja na dužnost države da ispunjava svaku obavezu pomenutu u ugovoru kojoj podležu u skladu sa međunarodnim pravom nezavisno od ovog ugovora (čl. 43).
Drugim rečima: ne može se u pravu zahvatati samo ono što misliš da ti treba – zahvatiš li jedno, obavezuje te i drugo, što čini i V. Koštunicu obvezanim licem, pa narodna poslovica „Ni luk jeo, nit` luk mirisao“ u ovom slučaju nema mnogo šansi sa bude primenjena, na mesto gore navedenog pravila o volovima i ljudima.
Potpisivanje SSP je isto što i priznanje nezavisnosti Kosova.
Ova teza je unekoliko povezana sa tezom o promenjenim okolnostima. Sama po sebi, međutim, ona je netačna i pravno neodbranjiva. Ne samo zbog odredbe čl. 135 SSP, niti izjava Olija Rena, već i zato što se, bar u dosadašnjoj pravnoj istoriji međunarodnopravni subjektivitet (identitet) jedne države određuje: mirovnim ugovorom, sporazumom involviranih strana, unilateralnim državnim priznanjem određenog entiteta kao nezavisne države, prijemom u UN i pravilima o sukcesiji država. SSP ne spada ni u jednu od spomenutih kategorija, i to Koštunica svakako zna, ali ovu svoju opsesivnu ideju voli da pazi, mazi i zove je Kosovo (u poslednje vreme, bez Metohije).
Promenjene okolnosti (otcepljenje Kosova posle parafiranja SSP), čine potpis na SSP nepunovažnim, zbog pravila rebus sic stantibus.
Ovu tezu Koštunica rado plasira (kao i neki od projektovanih koalicionih partnera iz radikalskih redova), ali nam je nekako nije do kraja objasnio. U ugovornom pravu postoji pravilo da ugovorna stranka u odnosu na koju su se promenile okolnosti, mereno prema vremenu zaključenja jednog ugovora, ima pravo da zahteva promenu ili prestanak tog ugovora, ako, zbog promenjenih okolnosti, neka od ugovornih odredaba, ili ugovor u celini, postanu za tu stranku nepovoljni.
Pravila o uticaju promenjenih okolnosti na sudbinu ugovora sadržana su u međunarodnom pravu (Bečka konvencija o ugovornom pravu), kao i u našem domaćem pravu (Zakon o obligacionim odnosima).
Bečka konvencija, u čl. 62, koristi izraz „suštinska promena okolnosti“ i bavi se nastupanjem tih okolnosti posle zaključenja ugovora. U ovom slučaju, budimo benevolentni i odmerimo nove okolnosti u odnosu na vreme parafiranja SSP. Da bi promenjene okolnosti, koje su nastupile posle parafiranja SSP, mogle da utiču na promenu ili prestanak ugovora, po opštem pravilu, potrebno je da nisu bile predviđene ugovorom.
Izuzetno od ovog opšteg pravila, Bečka konvencija dopušta promenu ili prestanak ugovora: ako bi zbog nastupanja novih okolnosti prestala da postoji suštinska osnova pristanka članica da budu vezane ugovorom i ako nastupela promena može dovesti do korenite promene smisla obaveza koje treba izvršiti na osnovu ugovora. Konvencija ne dopušta ni izmenu ni prestanak ugovora zbog novih okolnosti ako se radi o ugovoru kojim se određuju granice ili ako je promena okolnosti proizišla iz kršenja ugovorne obaveze ili druge međunarodne obaveze one ugovorne stranke koja se poziva na promenjene okolnosti.
Zakon o obligacionim odnosima (koji za predmet ima imovinske ugovore između pojedinaca i pravnih lica) sadrži slične odredbe o uticaju promenjenih okolnosti na sudbinu ugovora. Up. naročito čl. 133 i 134.
Najpre o pravnoj nepromišljenosti zastupnika ove teze. Oni, na jednoj strani, tvrde da se potpisivanjem SSP priznaje Kosovo kao nezavisna država, a onda se pozivaju na promenjene okolnosti na koje se, po Bečkoj konvenciji, niko ne može pozivati kad su u pitanju ugovori kojima se određuju državne granice. Ako se, dakle, novi legalisti pozivaju na promenjene okolnosti, onda ne mogu istovremeno tvrditi da je SSP ugovor kojim se priznaje jedna nova država. Ili?
Što se drugih uslova tiče moraju se postaviti sledeća pitanja: Da li je SSP parafiran zato da bi se pristupilo EU, ili u nekom drugom cilju? Ako je parafiran zbog pristupanja EU, osnov obvezivanja Srbije se nije promenio potpisivanjem Sporazuma. A, ako je parafiran iz nekih drugih razloga koje nam tehnički premijer još nije saopštio, nije li to onda izigravanje ugovora, koje nadalje sprečava pozivanje na promenjene okolnosti? Da li bi tekst koji je isti u vreme parafiranja i potpisivanja, izazvao „korenite promene smisla obaveza“, usled promenjenih okolnosti?
Kao što je više puta rečeno, čl. 135 je isti u vreme potpisivanja i parafiranja. Njegova suština i onda i danas leži u istom: SSP se ne primenjuje na teritoriji Kosova, zato što tamo važi Rezolucija UN 1244, na osnovu koje upravu vrši UNMIK. Od dana proglašenja nezavisnosti Kosova do danas, premijer i Ministar za KiM Samardžić nas uverevaju kako je od suštinske važnosti očuvati Rezoluciju 1244 nepromenjenu i na snazi. Da bi se čl. 135 SSP promenio potrebno je da, zbog promenjenih okolnosti (otcepljenje Kosova), on bude nepovoljan po Srbiju. Da li je zadržavanje Rezolucije 1244 naprasno postalo nepovoljno za Srbiju? Da li to, dalje, znači da Srbija sada treba da traži prestanak Rezolucije 1244 UN?
Okolnost da je Kosovo proglasilo otcepljenje, da su Kosovo kao nezavisnu državu priznale i neke članice EU jesu političke okolnosti koje zahtevaju političku reakciju. Te reakcije od strane Srbije ima. Nepošteno je političke reakcije zaodevati u parapravne, pogotovo na neznalački i kontra-produktivan način.
Šta je, dakle, njima, legalistima, šta zapravo hoće? Po svemu sudeći: ne znaju ni oni, ali hoće to odmah!
Peščanik.net, 03.04.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Časni sudija Nebojša Simeunović - 03/10/2024
- Kafkijanska klopka - 22/05/2024
- Ko ćuti, smatra se da pristaje - 15/05/2024