Povratak stare dame

 
Radio emisija 30.10.2009, govore: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, novinari Dimitrije Boarov i Slobodan Pavlović, pisac Végel László.

 
Svetlana Lukić: Vratila nam se Biljana Plavšić, sutra ćemo je sresti na pijaci, biraće male tvrde glavice kupusa, bliži joj se slava, vreme je za sarme, doći će sveštenik da osvešta kolač, a nada se i drugim visokim gostima, koji su joj već poželeli da se što pre oporavi od švedskog kazamata.

Hiljade njenih žrtava još nije sahranjeno, a ona se ušetala u Beograd kao ostarela operska diva, kao Marija Kalas koja se vraća u svoj pariski stan. Komšije su uzbuđene zbog nove komšinice, a parking servis je sklonio kola stanara i napravio prostor za limuzinu stare dame. Domaći novinari su odustali od amandmana na zakone i skupštinske procedure i bave se toplom ljudskom pričom, a strani novinari su poslali izveštaje o ratnoj zločinki, a to se ne sreće često.

Oni su podsetili svoje gledaoce na krvave devedesete kada je profesorka biologije smelo izjavila – postoji 12 miliona Srba, i ako čak pogine 6 miliona, ostalih 6 miliona ce uživati plodove pobede. Nije pominjala broj preživelih muslimana, to u njenom konceptu nije bilo predviđeno, sem kao statistička greška. Strani novinari su podsetili i na njene razmene poljubaca sa Arkanom, kada je došao da joj pomogne u istrebljenju muslimana u istočnoj Bosni, kada ga je nazvala pravim srpskim herojem. Muslimane je zvala genetski deformisanim materijalom, a Srbe iz Bosne superiornima u odnosu na Srbijance. Često je celivala ruke sveštenika i vladika, koji su njoj i ostalim zločincima unapred davali oprost. Kad smo kod sveštenika, osim bunde, na slobodnoj Srpkinji Biljani Plavšić primećen je još jedan upadljiv modni detalj – veliki drveni krst oko vrata, koji je zamenio onaj mali zlatni, koji je prkosno sjajio dok su njena braća i učenici sejali leševe po Bosni. Na sve su se ovo osvrnuli strani mediji, ali ne i domaći. Oni su anketirali komšije i bratanice i nadali se da će im Biljana u kameru dati neku ekskluzivnu izjavu.

Komšije i većina domaćih novinara je u stvari priredila Biljani Plavšić dobrodošlicu u ime političara koji nisu smeli da dođu jer bi, kako je rekao Rasim Ljajić, nesmotrene kontakte sa Biljanom Plavšić neko u međunarodnoj zajednici mogao da zloupotrebi. U ime vladajuće partije oglasila se Jelenica Trivan i rekla da DS nikada ne komentariše odluke suda. Prvo, Jelenica laže, visoki funkcioneri DS su komentarisali sve odluke Haškog suda. Drugo, nije Biljana Plavšić u pijanom stanju zgazila pešaka nego je osuđena za najsramnije zločine, a o tome čak ni DS ne bi smeo da ćuti.

Najzad, na svečanom i dostojanstvenom dočeku Biljane Plavšić nije bilo ni sveštenika SPC, da joj osveštaju stan ili makar naočare za sunce ležerno zakačene na njen slavni ratni deholte. Popova nije bilo, a trebalo je da dođu, zvali su je svojom sveticom. Izgleda da ipak ne mogu da joj oproste priznanje krivice i to što je žena. A zamenik Patrijarha Amfilohije koji obožava Radovana Karadžića ne može da joj oprosti i to što je brata Radovana optužila za sve ono što se njoj nepravedno pripisalo na haškom suđenju. Volela bih da saznam šta je, osim abortusa, homoseksualizma, katoličanstva, kobasicijade za vreme posta, greh za SPC. Ima li ičega što je po mišljenju te crkve dozvoljeno.

Nedavno je počelo prvo suđenje za ratne zločine čoveku iz Pol Potovog režima u Kambodži. Optuženi Crveni kmer je odgovoran za smrt 16.000 ljudi u jednom logoru. U svoju odbranu je izneo činjenicu da je promenio veru, postao je hrišćanin i pokajao se. Crveni kmer se dosetio, za razliku od Biljane Plavšić koja nije morala da se napreže.

Ona dolazi među ljude koji joj ništa ne zameraju, osim možda što će im uzurpirati parking mesto. U većini komentara koje sam pročitala na raznim forumima, ljudi se pitaju zašto je došla u Beograd, što ne ode u njenu Srpsku. Ne, Biljana Plavšić, ratna zločinka, došla je baš tamo gde joj je i mesto, tamo odakle je sve počelo. Svi naši ratni zločinci treba da dođu u Beograd i da, sa razlogom, osećaju da su se vratili kući. Većina ljudi je potpuno ravnodušna prema slobodnoj Biljani Plavšić, ne sećaju se ničega osim inflacije i benzina u plastičnim flašama. Ostarilo se, vreme je prošlo, život ide dalje, zaboravilo se ili kako je Niče govorio: To sam ja uradio – kaže moje pamćenje, Nije moguće da sam to učinio – kaže moj ponos, na kraju pamćenje popusti.

Ispratili smo još jednog velikog prijatelja, turskog predsednika Abdulaha Gula. On i naš predsednik su navodno prijatelji, a vidim da je Gul prijatelj i sa Ahmadinedžadom. Ne znam šta osim lepote povezuje ovu trojicu državnika, možda animozitet prema zapadu. Dobro je što je turski predsednik lepo primljen u Beogradu u kome, i kada igraju FK Lisičiji potok i FK Lisičiji jarak, kordoni policije čuvaju tursku ambasadu. I kada se radujemo pobedi Đokovića i kada očajavamo zbog gubitka Kosova, prva meta nam je turska ambasada.

Zato je pravo olakšanje čuti predsednika Srbije kako kaže da, iako je Turska priznala Kosovo, to nije razlog da ne sarađujemo sa njom. Dirljiva izjava, ali kako to da otimanje Kosova tako lako opraštamo Turcima, a ne Makedoncima i Crnogorcima. Da li zato što će Turci ulagati u Sandžak ili zato što su nam Rusi poručili da se ne kačimo sa Ankarom, jer su Turska i Rusija sklopile sporazum kojim se Rusija obavezuje da će učestvovati u izgradnji naftovoda Samsun – Čejhan. Ako Rusi prevare, Turci će dovesti u pitanje gasovod Južni tok, a opšte je poznato da je naš put u raj popločan cevima Gasproma.

I mi i Turci žarko želimo u EU, Ankara je tu želju obznanila pre pola veka, a tek 2005. je počela pregovore o pridruživanju. Turci se, za razliku od nas, s mnogo razloga žale da ih Evropa neće zbog njihove vere i brojnosti, ali i njihovi političari, kao i naši, prećutkuju sitnice kao što su te da je Turska samo u poslednjoj deceniji 169 puta osuđena u Strazburu za kršenje slobode medija, da je samo 2000. godine 3000 puta osuđivana za kršenje ljudskih prava, naročito prava ljudi druge vere, žena i Kurda. A Orhana Pamuka su hteli da utamniče zbog toga što se usudio da govori o genocidu nad Jermenima.

U podrumima Ataturkove turske republike leže leševi Jermena i Kurda, baš kao što u temeljima demokratske Srbije leže leševi, na primer, naše nove sugrađanke Biljane Plavšić.

Njen povratak su u svom regionalnom kabareu opevala i dvojica novinara Ferala, Predrag Lucić i Boris Dežulović, a kabare se zove Melodije Bljeska i Oluje.

Predrag Lucić: Evo, mi bi počeli pjesmom za jednu novu komšinicu, tu iz Katanićeve ulice: Biljana, babac veseli, Arkanov baknež dobila, pa svud po svetu raseli, ono što nije pobila. Biljana zbog tog bakneža, za ljubav deli momčine, počini zverstva najteža, sabrane ratne zločine.

Boris Dežulović i Predrag Lucić: /pevaju/ Biljana pesme svadbarske poručuje iz Manjače, iz Trnopolja, Omarske, Keraterm peva najjače.

Predrag Lucić: Biljani lepi varvarin, ostavi misli snevaljke, pa odlete ko Gagarin, da juri sojke pevaljke. Biljana osta zbunjena, polegle broji svatove, telima zemlja punjena, humus za nove ratove. Biljana beše kažnjena komforom švedske ćelije. Leči se duša ranjena neverstvom Arkan delije. Biljana u tom komforu skraćenu kaznu odleža, šest godina u zatvoru zbog onog jednog bakneža. Biljanu momu duševnu, zbog primernoga vladanja, šalju u zemlju ruševnu ljubavnog njenog stradanja. Biljana sebi pozvala ugledne švedske novine. Kajanje beše podvala, reče im, zbog trgovine.

Boris Dežulović i Predrag Lucić: Biljana duši našla lek, po Bosni bar sto hiljada, leglo, pa leži zauvek, da ne digne se nikada.

Predrag Lucić: Hvala Karlu Biltu… Ljudi, ja vas iz Beograda ne razumjem, niko da staroj ženi pomogne preć ulicu, morao čovek iz Banjaluke doći da je prevede preko ceste.

Svetlana Lukić: Slušate Miljenka Deretu iz Građanskih inicijativa.

Miljenko Dereta: Meni je sve bilo problematično u toj slici, počev od činjenice da je predsednik susednog entiteta bio na dočeku u Beogradu, što je krajnje neobično, do toga da su svi zaboravili da je ona optužena i osuđena za ratne zločine. Dakle, ako mi tako dočekujemo nekoga ko je proglašen krivim, nije otkriveno da je ona nevina tamo provela te godine koje je provela, nego je ona priznala svoju krivicu. Sad kaže da je morala da laže, ali dobro, to je u redu, onaj ko je okrivljen ima pravo i da laže. Meni je to ozbiljno upozorenje da se kod nas ništa nije pomerilo u našoj spremnosti da sagledamo odgovornost onih koji su činili ratne zločine. To je jako jedna opasna poruka po meni i posebno sad u kontekstu ovih događanja oko Bosne, kada je to jedan trn u oku svima. I to odsustvo svesti o regionalnom aspektu cele stvari me dodatno zabrinjava, iako moram da kažem da je zvanična politika Beograda zapravo oćutala celu stvar. Dakle, vi imate zvaničnu politiku koja ćuti, ali imate njihove medije koji to pumpaju na način koji pokušava da se dodvori nekima za koje smo bili uvereni i stalno nas uveravaju da su odustali od ranijih politika i da smo na jednom putu drugačijeg odnosa prema prošlosti. To očigledno nije tačno i to što se događa sa Biljanom Plavšić nije dobro zato što ja pamtim njene genetičke teorije koje su podrazumevale da milioni ljudi treba da umru za ideju i očuvanje neke duhovnosti, koja sasvim sigurno ne postoji kao posebnost u univerzumu. Znate, kad zaboravite takve stvari onda se postavlja pitanje kako je trebalo da u Nemačkoj dočekuju naciste koji su bili osuđivani za zločine u Drugom svetskom ratu.

Mislim da je to delimično tako i zato što još uvek, čak i u strukturama vlasti postoje ljudi koji su direktno bili upleteni u sve to. Nisu samo oni koji su sa optuženicama u Hagu bili krivi i odgovorni. To je zaštita čitave jedne politike. Na kraju krajeva, imate dve političke stranke koje bi danas u velikoj meri volele da vide Biljanu Plavšić kao deo svog počasnog odbora ili da ih ona podrži javno. I sad, ono što je otužno jeste da i ti neki mediji koji sebe smatraju slobodarskim, zapravo nisu hrabri da na pravi način kažu – čekajte, ljudi, hajde da se podsetimo za šta je ona osuđena, hajde da se podsetimo koliko je ljudi pritom stradalo, hajde da se podsetimo toga da je ona i svedočila protiv nekih optuženika, da je sasvim sigurno znala šta se događa, pa čak i ako nije neposredno kriva, a ja mislim da jeste. Imao sam čak to iskustvo da sam sa njom učestvovao u jednoj emisiji 90-ih. Jedino što je ona tada radila jeste da je podsticala mržnju prema muslimanima. Šta god da se govorilo, ona bi rekla da je u nekom selu videla kako muslimanska vojska igra fudbal sa dečijim glavama. I to je bila rečenica koja je u to vreme naravno izazivala mržnju i želju za osvetom, podizala temperaturu, i njen cilj je bio da postigne taj efekat. I u svim medijima je imala prolaz. I u ovom trenutku svi ti mediji ponovo rade na njenoj rehabilitaciji, što znači rehabilitaciji njenog programa.

A Dodik je drugi iza Tadića. Ili iza Tadića i Dačića. Ponovo naša politika veruje da može da kontroliše politiku kakvu vodi Dodik. To smo imali u vreme Miloševića, on je verovao da može da kontroliše Karadžića, Mladića i sve ostale. Upotrebljavao ih je, pod navodnicima, za svoje ciljeve, a paralelno je, kao što se sećate, vodio jednu politiku prema svetu u kojoj on njih kao pokušava da smiruje. Čini mi se da mi pokušavamo da reprodukujemo tu istu situaciju. Stalno čujete od naših zvaničnika da mi apsolutno podržavamo teritorijalno jedinstvo Bosne kao dva entiteta i tri naroda, a istovremeno Dodika podstičemo u tome da bahato preti i razmeće se okolo i da zapravo ugrožava to teritorijalno jedinstvo. To u Federaciji može da izazove samo negativne reakcije i radikalizaciju. Kad vi verujete da možete da kontrolišete takvo ponašanje onda kada izbiju događaji koje niste očekivali, vi se naivno iznenadite i onda se lupate po glavi i kažete – jao, sad da vidimo kako da tu veliku nesreću zaustavimo.

Nažalost, mislim da u ovom trenutku u Bosni postoji velika opasnost da se to rasplamsa na način koji niko ne želi od građana, ali koji je apsolutno u interesu političkih elita, pre svega nacionalističkih, jer su oni osvojili vlast i ulogorili se u njoj onako duboko, ukopali se. Ta lokalna vlast mnogo para donosi, mnogo privilegija, to je moć, ograničena, ali je moć, i toga se niko ne odriče lako, i oni jedni druge hrane u svom radikalizmu. A s druge strane, imam utisak da ponovo Evropa i svet nemaju pravo rešenje, jer ono nikome ne odgovara, jer ako bi Bosna mogla da opstane kao neka vrsta konfederacije sa tri razna naroda, postavlja se pitanje zašto se raspala Jugoslavija.

Često ćete čuti i u Bosni, a bogami i kod nas, i bogami i u Hrvatskoj – e, da nam je još tri dana rata, pa da celu stvar rešimo definitivno. E, ta tri dana rata nikad nisu tri dana rata naravno, i tako dugo dok naša politika hrabro ne stane na stranu mira, ne ostane, da tako kažem, u granicama Srbije takve kakve su danas, tako dugo dok mi na to ne pristanemo mi ćemo imati opasnost od regionalnog sukoba.

Svetlana Lukić: Htela sam da vas pitam za RRA, za izbor članova, gde se pojavljuje Vitezović. Pa Nikačević, sećam se kad je došao da nas izbacuje iz B92, ja sam zaboravila na tog čoveka.

Miljenko Dereta: Mislim da je to ideja jedne unutrašnje dinamike socijalističke partije. Mislim da se tamo vode ozbiljne bitke oko pravca daljeg delovanja i rada. Ono što je tu zanimljivo jeste naravno da oni pribegavaju tim starim kadrovima zato što oni nose tu simboličku vrednost. Nisu oni kandidovali nekoga mladog koji bi mogao da vas iznenadi svojim stavom, koji može biti identičan stavu Milovana Vitezovića. Oni hoće da se vi zgrozite, oni hoće da se vi setite i Ušća i svega što je taj čovek govorio tada i kako se ponašao. I činjenica koja mene brine nije što se ta borba vodi u socijalističkoj partiji, nego me brine što institucije države, kao što su skupština i odbor skupštine za informisanje i kulturu takvog čoveka kandiduje, znači da je dobio većinu glasova. Kako je on obezbedio većinu glasova u odboru? Drugi aspekt koji mora da zabrine je ono što se dogodilo sa glasanjem o Gordani Suši, o kojoj je postignut dogovor očigledno, jer kad neko dobije 120 glasova, a drugi kandidat dobije jedan, onda je taj dogovor širi od samo koalicionog. Ali on nije dovoljan, on je opstruiran namerno da ona ipak ne bi ušla u RRA. Ja moram da kažem, i ja sam bio kandidat i prošli put je zbog mene i nje ceo proces bio zaustavljen. Promenjen je zakon da bi Vitezović mogao da bude kandidat, a da bi ona bila ne-izabrana. To je prosto skandalozno ponašanje vladajuće koalicije, ove države, ove skupštine. I to se negde nastavlja na pristup Biljani Plavšić, znate, treba onemogućiti one koji bi podigli glas protiv nekih stvari unutar institucija, treba ih onemogućiti jer će to da poremeti naš fini sklad u kome mi funkcionišemo, ja tebi – ti meni. Ovde se mogu pojaviti neki principijelni ljudi kojima je profesija, kojima je pitanje govora mržnje, kojima je pitanje poštovanja ljudskih prava prioritet iznad tih nekih pogađanja kojima su oni tako skloni. Jer, ovo je poruka otprilike Gordani Suši – dobro, javi se ponovo, ali da znaš, evo vidiš, mi možemo da te ne izaberemo. Znači, smiri se malo i kad budeš u RRA, ako budeš u RRA, razmisli ko te je izabrao i postupaj shodno tome.

Uloga RRA nije da zabranjuje da mi gledamo regionalne programe, uostalom, ti regionalni programi nas povezuju. Regionalni programi su važni za veliki broj izbeglica koje još uvek žive ovde, oni se preko tih programa upoznaju sa tim šta ta država u koju neki od njih žele da se vrate čini po pitanju njihove imovine. Tako da, taj medijski prostor kod nas se očigledno sužava na jedan dramatičan način. Mi u regionu imamo različite stepene razvoja društvenog dijaloga i različite uloge pre svega javnih medija, tj. zvaničnih televizija. I HRT je možda uprkos svemu najbolji primer do koje mere jedan javni servis treba da prati aktuelne teme, da u razgovor o tim temama uključuje sve aktere društva, i gledaoce, da ih blagovremeno informiše, da ima programe koji govore o istoriji tog naroda, te države na jedan način koji je primeren savremenoj civilizaciji, da imaju programe iz kulture, programe za mlade, da je često taj program dosadan za mnoge, ali on ipak pokazuje ulogu javnog servisa. Nama se ukida mogućnost da to poredimo. Zašto na RTS-u postoje emisije kao što je čuvena Svadba, kako se finansira RTS, do koje mere neki ljudi imaju monopol i pravo da se pojavljuju kad god hoće i gde god hoće? Ja sam nedavno bio na jednom sastanku, pošto sam član sad raznih saveta, na kome je predstavnik RTS-a rekao jednom ministarstvu – vi nam samo javite šta je događaj i mi ćemo doći. Kao da oni sami ne mogu da procene šta je događaj. Nesrećna okolnost, ili srećna, jeste da je očigledno sad namera Evropske unije da nas ipak nekako približi tom procesu kandidature. Kao i ovi što pogrešno misle da mogu da kontrolišu Dodika, tako i ovi u Evropskoj komisiji pogrešno misle – dobro, pustićemo im ovo sada, pa ćemo onda jednog dana to da ispravljamo naknadno. To nam se dogodilo sa ustavom, setite se, i mi sad imamo problema s tim ustavom, sad i Evropa ima problema sa tim. Tako da nema mnogo ohrabrujućih znakova ni sa jedne strane, a opet, paralelno s tim imate utisak da se stvar ipak kreće negde.

Mi smo imali taj talas nasilja, činjenica da se to sad toliko smirilo vam govori do koje mere je to kontrolisano. Dakle, sada je procenjeno tamo negde gde se to procenjuje da više ne bi bilo zgodno da se to nasilje baš tako nekontrolisano valja Beogradom, ali imate ustavni sud koji je rekao – samo nam dajte sve dokaze koji su potrebni. A dokazi koji su potrebni jeste da sudije ustavnog suda odu na sajt. Ako to nije dovoljan dokaz za to šta ti ljudi misle da urade, pa šta onda ustavnom sudu treba? Još neki Bris Taton? Još neki prebijeni, ubijeni, unakaženi mladi čovek? Da bi se dokazalo – vidi, stvarno, to su neofašisti, to su ljudi koji pribegavaju nasilju. Mene brine što ta pretnja vatrom dolazi iz institucija i što se podrazumeva u institucijama, što ne postoji u tim institucijama nijedan glas koji se tome na pravi način suprotstavlja. Kao Don Kihot – kao Don Kihot, ali taj glas mora da postoji, jer bez tog glasa nikada se situacija promeniti neće. Ako svi pristanemo da je politika najobičnija pijačna trgovina onda će ona takva i biti.

Svetlana Lukić: Izvinite, ali naš tužilac kao da je na daljinskom upravljaču.

Miljenko Dereta: Što je na daljinskom upravljaču, nego što je on vidljivo na daljinskom upravljaču. Ni u drugim nekim sredinama to nije baš sve idealno, ima daljinskih upravljača kojekakvih, ali tako vidljivo i tako očigledno ne postiji. Ja često pomislim da on to i namerno radi da bi pokazao da zapravo nema mogućnost da kaže šta on zaista misli, nego, eto, ovo moram da kažem, vidite daljinski upravljač iza mene.

Za mene je neshvatljivo da se grupa mladih ljudi okupi oko datuma iz 14. veka. Pa gde mi živimo? Kakvi su to ljudi koji misle da nešto što se dogodilo u 14. veku do te mere određuje naš današnji život? Oni se bore za vrednosti srednjeg veka, sve te grupe se bore za Nemanjiće, za njihove zakone koji su tako univerzalni da važe od onda do danas, kao da se ništa nije promenilo. Sve se promenilo i Srbija se promenila i njena teritorija se promenila i uloga crkve se promenila i uloga mladih ljudi se promenila. Samo se nisu promenili ti, eto, koji veruju u našu… stvarno, ta naša duhovnost zvuči posebno smešno.

• Petrol – Svejedno je

Svetlana Lukić: Govori novinar Dimitrije Boarov.

Dimitrije Boarov: Ja mislim da malo znamo o tim pokušajima da se naprave veliki ekonomski aranžmani sa strateškim partnerima, kako je to sad moderno da se kaže. Malo znamo, pre svega zbog toga što mi se čini da se sve to zajedno radi kao jedna velika improvizacija. To je kao da neko ko vodi neku geopolitiku, pokušava da pronađe neko novo geopolitičko mesto Srbije u svetu, pa sada kad već smo tako važni, hajde da iskamčimo i neku finansijsku ili ekonomsku podršku, da bi se pred narodom dokazalo da to nisu prazne reči, već da smo mi interesantni velikim silama i krupnim partnerima. Naravno, ja ne potcenjujem to da smo interesantni, dok nas ne pročitaju, ali iz toga se stiče utisak da je na delu ideja da se Srbija ne uvede u Evropsku uniju bez nekih odstupnica. Iz toga se rađaju te ideje, gotovo amaterske, pa što nas ne bi pomogla jedna Kina, što nas ne bi pomogla jedna Rusija. Da ne dobijamo samo sredstva od Evropske unije. Tako da taj gotovo amaterski pristup krupnim ekonomskim problemima rezultira jednom smušenošću. Vidimo da se sada improvizuje šta bi se moglo finansirati od te famozne milijarde. Međutim, meni je sve to zajedno sumnjivo jer očigledno nije dogovoreno da taj naš visoki gost Medvedev kaže da li je to finansijski kredit ili robni kredit ili mešani kredit, a naravno, nisu ni domaćini bili spremni da tako nešto pitaju.

Stalno se govori milijarda, milijarda, milijarda za metro, a metro još nije ni projektovan, da li laki, kada i tako dalje. Pa onda hajde železnica, pa onda ne samo železnica već i obilaznica, pa ne samo obilaznica nego i neki centar u Nišu, koji se još nekako može racionalizovati. Nije naravno reč o nekom pukom vatrogasnom centru, nije reč ni o nekakvoj klasičnoj bazi, to je onaj projekat koji obično ide uz velike gasovode i velike naftovode. Velike sile, kada kroz neke male zemlje proturaju infrastrukturne velike objekte, onda gledaju da to obezbede na neki način. E sad, u nekim slučajevima obezbeđenje dođe, a infrastrukturni projekat se ne realizuje. Ja se plašim da to ne bude i kod nas tako. Međutim, da ne bih ulazio na teren, gde nemam čak ni dovoljno informacija, kao i uostalom i svi drugi građani Srbije, ne bih se usudio tu dublje da zalazim. Ali ostajem pri tome da mi se čini da je reč o jednoj, gotovo neozbiljnoj improvizaciji na dugom štapu.

Problem svih zemalja koje su zaključivale sporazum sa Rusijom je u nekoj gotovo hroničnoj sporosti. Stalno se potpisuje mnogo više nego što je i sama Rusija u stanju da realizuje, tako da mi se čini da će tu biti i reč o jednoj podršci koja će se odvijati, ako se bude odvijala, kad budu završeni projekti i tako dalje. Pa eto, da se nadovežem na tu sporost. Devedesetčetvrte, pete godine, kada je Milošević sa Rusima napravio taj famozni Jugorosgas, onda je to urađeno po paritetu pedeset-pedeset posto, ali kasnije je pod neobičnim okolnostima prodat udeo od 25 posto rezidenata iz Srbije, udeo Prograsa iz Beograda, ruskoj strani. A počelo je kao međudržavna kompanija, koja je dobila koncesiju da se bavi distribucijom gasa u centralnoj Srbiji, a da za uzvrat dobije pravo da ona gasifikuje centralnu Srbiju. Dakle, to je bilo pre 14 godina, a oni su do sada napredovali, mislim od Pojata do Niša i sada su produžili prema Leskovcu, jer nemaju novih mušterija. Zašto? Zato što je ceo gasni sektor u Srbiji u priličnim gubicima, sa velikim neizmirenim obavezama isporučiocima gasa. Godinama Beogradske elektrane i neke druge toplane nisu plaćale gas isporučiocima. Tu su se nagomilali veliki dugovi. Vidim da je to stiglo čak i do Narodne skupštine Srbije, govori se o nekih 150, 160 miliona dolara.

I onda su prošle godine kulminirale cene nafte, pa je gas, koji na određeni način prati cenu nafte na svetskom tržištu, isto stigao do preko 500 dolara za 1000 kubika. I sećate se pre godinu dana one velike afere oko gasa, koja je imala političku konotaciju, kada je poskupeo gas za potrošače za 60 posto. Posle toga je došlo do sunovrata cene nafte, a gas je ostao isto tako skup i do dana današnjeg, gas nije pojeftinio iako su cene nafte na svetskom tržištu prepolovljene. Šta se tu događa? Kome ide taj benefit? Da li Jugorosgas pegla neku propuštenu akumulaciju i otplaćuje kredite s kojima je sišao od Niša do Leskovca. To nije jasno, ali taj skupi gas je oterao potrošače. Tako da odjedanput se postavlja pitanje, čemu gasifikacija ako je gas skup, jer niko neće da se priključi na tu mrežu. Ja vas podsećam, prema nekoj energetskoj strategiji, Srbija je trebalo u ovoj dekadi, da gotovo udvostruči potrošnju prirodnog gasa. To je apsolutno sada nerealno očekivati i sada to pretpostavlja odgovor na sledeće pitanje. Da li uopšte cela koncepcija gasne privrede može opstati? Ministarstvo energetike Srbije na ovo pitanje zapravo ne objavljuje nikakve odgovore i bojim se da je to zato što se cela strategija preselila kod isporučilaca gasa. Međutim, problem je gotovo evropski, jer ako se vrate u igru atomske elektrane, ako nova koalicija u Nemačkoj, koja sada zbog ulaska liberala u koaliciju će verovatno omekšati stav prema atomskim elektranama, ona je već dovela u pitanje čitav projekat Severni tok. Glavni potrošači prirodnog gasa, izgledalo je, bila bi elektroprivreda Nemačke. Međutim, ako se vrate atomske elektrane, cela ta ruska koncepcija magistralnih kontinentalnih gasova, pa čak i ona američka Nabuko, dovode se u pitanje. Osim toga, disperzija dobavljača koja se odvija preko tečnog prirodnog gasa, znači kojim se postupkom pretvara u tečnost, pa se tankerima izvozi, opet kažnjava na izvestan način ambicije Rusije da preko energije nameće svoje političke interese Evropi.

Srbija ima tu srećnu okolnost, da postoji jedan politički stav da Srbiju ne treba gurati u rusko naručje, u kinesko naručje, da je ne treba gurati u naručje jedne unutrašnje političke alternative koja je decidirano antievropska i antizapadna. Imam osećaj da postoji neka direktiva, dajte ih takvi kakvi već jesu, pa ćemo ih posle popravljati. Takav bar utisak se stiče iz činjenice da Međunarodni monetarni fond ovde zapravo ne insistira na daljim reformama, ne dolazi sa nekim gotovim receptima, postavlja ono najelementarnije. Da li je to ucena ili pritisak kada vam neko kaže, pa gledajte da napravite takav sistem da možete sami živeti od svojih prihoda. To ne možete reći da je neki pritisak, kad vam neko to kaže. Mi ćemo vas pomagati ali ne možemo pomagati neke vaše nezajažljive ambicije ili ambiciju da ostanete takvi kakvi jeste.

I tu sad dolazi, po mom mišljenju, jedna neobična situacija u Srbiji. Sve se odlaže za tri godine. Kao da se odlaže da ova koalicija odradi svoj mandat, a posle ko doživi, videće šta će biti. Evo kad pogledate, na primer, u projekciji kredita sa Kinezima, grejs period, znači onaj period kada se neće vraćati kredit za tri godine. U projekciji novog ugovora sa Rusima, grejs period se traži od tri godine, a aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom je za iduću godinu, a možda i za još jednu, a posle ko zna. Tako da, Srbija se stabilizovala na jednoj tački, kada ništa nije rešeno, kada se ne zna njen pravac i sada svi faktori odlažu problem Srbije za tri godine, za dve godine, kako koji. U takvoj situaciji, kad se stvara jedan osećaj da smo bezbedni na vlasti još dve-tri godine, onda se ne traga za nekim hitnim rešenjima i ne daju se, da upotrebim jednu Tepavčevu rečenicu, ne traga se za kategoričkim odgovorima. Imamo vremena, rešićemo. To je ta famozna tačka neutralnosti, koja se od vojne proširila na sistemsku neutralnost. Znači, nismo ni za kapitalizam, nismo ni za socijalizam, nismo ni za nacional-socijalizam, a šta će biti, to niko ne zna.

I tu dolazim, zapravo, do onoga što mene najviše brine. Ta vladavina konzervativne ideje, koje se mi svi plašimo, ta inercija je suviše jaka i možda Srbija ne može izaći iz svojih zabluda, opsesija i vezanosti za tu prošlost. Dolazimo u jednu situaciju kada se ogoljeva činjenica da je Srbija bez ideja. Ta konzervativna ideja se urušava. Čak ni sama ta ideja vojne neutralnosti, bez obzira koliko je ona prijemčiva i deluje miroljubivo, ona je u stvari prazna, ne može se od neučestvovanja napraviti neki akcioni program. A istovremeno, to neučestvovanje odbija investitore od Srbije. Svako gleda koju teritoriju nadzire, koja vojna sila. Da se tako najgrublje izrazim. I u tom smislu je recimo NATO kišobran vrlo važan za niz investitora. Ja ne kažem da mi sad zbog tih investitora treba da uzmemo taj kišobran jer taj kišobran nije jednostavan, nije ga lako nositi, ali da se ne lažemo, on donosi određene investicije, određeni tip investicija, koje inače kad nisi u tom savezu, ne možeš dobiti. Srbija bi mogla i bez tih investicija, ali mora da nađe neku formulu za one druge, koje idu i bez NATO kišobrana. Naročito je opasno kad se ispostavi, da kada nećeš NATO kišobran, u stvari držiš nečiji drugi kišobran. Kremaljski ili ne znam kakav drugi, a ja se bojim da je to ideja tih snaga koje su protiv NATO-a, da oni zapravo nisu za neutralnost nego nečiji drugi kišobran i za koga ne dolaze investitori u civilnu privredu već možda u neku drugu. Da ne dužim, to je ono što zabrinjava, a to je zapravo glavna funkcija političkog života i politike u svakoj zemlji da proizvodi određene ideje. Ja ne vidim da se to proizvodi, a ono staro propada i vi sad imate jednu tragi-komičnu situaciju, da zapravo skoro da i nema drugih svađa u političkom životu, sem oko nesrećne Vojvodine i njenog Statuta, što je sa gledišta razvoja i Vojvodine i Srbije, tj. pre svega Srbije, marginalna stvar. Sa gledišta razvoja političkih institucija, ne vidi se nekakav plan za moderni svet, a stara koncepcija nacionalne, centralizovane, nacionalno homogenizovane, egalitarne, pravoslavne Srbije, kao da se ruši sama od sebe jer jednostavno, ona nije produktivna.

Ja ne potcenjujem tu nasilnu banalnost. Mi žanjemo plodove nerešenog ishoda. Nije uspela demokratska revolucija, nego se jednostavno taljiga. Napravljeno je izvesno primirje između liberalne i konzervativne Srbije, jer ni jedna strana zapravo nema inicijativu. Tako da se igra na sredini terena, a golova nema. Čeka se, ne znam šta se čeka. Tako da ne potcenjujem ja tu nasilnu banalnost. Ja mislim da će toga biti čak i više, ali istovremeno se vidi da država ne može da opstane tolerišući takve stvari. Ta svest postoji, da se tim putem ne može nigde stići, sem u pakao. Čak gledam, na primer, i tu kosovsku politiku Srbije. Gledam i politiku prema Bosni. Ni opozicija nije skočila – ajde da Dodik napravi državu, pa da je uzmemo za sebe, jer je valjda i njima jasno da je ponovo ići u devedesete nemoguće. I u tom smislu osećam da je kraj te ideje blizu. Da se to nekako urušava, pri čemu će ta desnica verovatno biti sve agresivnija, ali to nema, nema kud. To iskustvo devedesetih, iskustva Miloševićevog doba nisu dovoljno osuđena. Nije se išlo u lustracije, nije se razjasnila dovoljno ta katastrofa. Vi nemate među našim ekonomistima, sem Dinkićeve Ekonomije destrukcije, još ni jednu analizu ekonomske katastrofe Srbije. To kao da naše ekonomiste ne zanima. Pričalo se, kada je bila ona inflacija sa dnevnih 1000 posto ili ne znam koliko je bilo, da će se to izučavati. To će se izučavati na nekom Harvardu ili ne znam gde. Kod nas se ne izučava.

Socijalisti se prave ludi. Oni prozivaju kako je sirotinja velika. Zašto? Zato što na javnoj sceni, u istraživanjima, u nauci, sociologije u Srbiji nema. Politikologija se pridružila strankama i ti profesori za neke honorare pišu političke programe i tezgare kod štabova. Tako da nismo sveli račun sa tim vremenom, ali ljudi nisu to zaboravili. Politički akteri osećaju duboki zamor tim starim pričama i tim starim sistemom, ali nema ničeg novog. Otvorio se prostor za kontranapad te liberalne, prozapadne ili ne znam već kakve druge ideje, a aktera nema, nema novih ideja, čak ta nova kapitalistička klasa, ona ne pokušava da preuzme više vlasti nego što ima trenutno. To je fantastično. U svim zemljama na svetu, obično ta tajkunska klasa posle izvesnog vremena pokušava da se stavi na čelo modernizacije. Vi imate u Rusiji jedno razdoblje kada su ti ljudi koji su na brzaka stekli milijarde, oni su pokušavali da dograbe vlast i da modernizuju Rusiju, u skladu sa svojim interesima. Zaustavljeni su. Ali u Srbiji gotovo da ni nemate konstituisanu tu buržoasku elitu. Ona stalno radi ispod astala. Ispod astala se može doći i do kojeg miliona i do stotine miliona, mogu se steći vile, jahte, ali ne može se povesti društvo ka onom potrošačkom društvu koje odgovara tim tajkunima. Šta bi drugo odgovaralo?

Tako da tu imamo jednu neverovatnu stvar, da srpski kapitalizam, pomešan sa konzervativnom idejom, je doveo do jednog zamora, jednog zastoja i svi su svesni da se dalje ne može stajati u mestu, da se mora ići negde napred. Vladajuća koalicija koja se oseća nesigurnom i slabom, ne sme da makne nigde, ne sme ni Vojvodini da da takvu jednu malu autonomijicu. Krenula je sa tom idejom regionalizacije pa je ustuknula. Evo vidim da je akademik Ekmečić tu ideju regionalizacije i parolu Evropa regija, pripisao katoličanstvu i papi. Taj intervju Ekmečićev u subotnjim Novostima, on može da posluži kao biser ili ilustracija teorije zavere. Sve je vraćeno u igru: Vatikan, papa, istočne granice Poljske se spominju u vezi sa Statutom Vojvodine. To je stvarno da se čovek zabavi kad čita. Pazite, reč je o čoveku koji je upropastio Bosnu i Hercegovinu, sad hoće valjda da upropasti i Srbiju. Tu, na dve-tri šlajfne je kompletna Miloševićeva politika, kompletan stari nacionalni projekat, sve ideje memoranduma i plus su dodate istočne granice Poljske. To znači, moderna Evropa je katolička Evropa, a mi se moramo boriti da oni ne pomere te istočne granice Poljske i ne ugroze srce pravoslavlja, za koga mi moramo biti vezani. To je otprilike ideja. Ali pazite, to je komično. To možda u kafanama ima odjeka, ali po mom dubokom uverenju, svi su, cela Srbija je umorna od tih zavera i od tih priča i htela bi nešto novo. A to novo nikako da neko kaže, ovuda.

Ta sama ideja da Srbija treba da ide ka dvopartijskom sistemu je komična, kao da oni koji su na vlasti i koji su u opoziciji, oni treba da projektuju razvoj i opozicije i vlasti. Vodeći lideri, koji imaju problema, ne mogu da se usaglase ni opoziciono ni na strani vlasti, oni kažu, pa dosta sad pregovaranja sa nekim nestašnim koalicionim partnerima, hajde da mi stvorimo dva bloka, pa da se dogovaramo oko svih stvari. To može se pojaviti kao neki prirodan proces kada politika bude kao u Americi ili ne znam, Velikoj Britaniji ili Nemačkoj. Kada ona siđe sa tog vodećeg mesta u društvu Srbije. To može samo nekim prirodnim razvojem, društvenim razvojem i smanjivanjem tereta problema, ali ovako se to javlja kao jedna voluntarna konstrukcija koja apsolutno nije zapravo u interesu Demokratske stranke, a ona je najviše ističe. Ona je propagator te priče kao da hoće da zaseče granu na kojoj sedi, ne shvatajući da smanjujući probleme sa svojim koalicionim partnerima, povećava probleme sa opozicijom. Ili, možda je reč o tome da hoće da podeli odgovornost. Oseća neki višak vlasti, pa hajde da to podelimo, da je malo kriv i Toma za što nam ne ide. Ja ne razumem tu teoriju, ona je besmislena, neostvarljiva i pokazuje da je samo vodeću stranku u vlasti uhvatio onaj mehanizam, kad pređete jednu kritičnu količinu uticaja, onda mislite da je lek za sve probleme da se ta količina uticaja poveća. To je skriveno iza te teorije, hajde da podelimo Srbiju na dve grupacije, pa onda tu su dogovori kao u nekom velikom demokratskom svetu. To ne vodi ka demokratiji, to je prosto jedan politički inženjering. Tako da jedna od stvari, koje ja ne razumem, to je taj pokušaj Tadićevog štaba da izađe sa tom idejom, dosta tih malih stranaka, hajde da ih pogasimo pa da onda ili ih oteramo sve u opoziciju, a tamo onda da opet najjači organizuje stvar, jer sa najjačim možemo da se dogovaramo. Izgleda da se dogovaraju.

Nemam ništa protiv, nek se dogovaraju, ali mislim da je to besmislena jedna zamisao i pokazuje izvesnu galopirajuću bolest same Demokratske stranke, da pokušava da preseli dinamiku političkog života u svoje sopstvene redove, što se bojim da će se završiti stvaranjem frakcije u Demokratskoj stranci i stranaka u Demokratskoj stranci, sa jednim arbitrom, koji rešava sporove, hajde sad ćemo dati ovom sekundarnom lideru malo više, pa sutra nekom malo manje i tako dalje. Mislim da cela ideja samo zamajava javni život Srbije, da je ona neproduktivna. Pokazuje da je vlast Demokratske stranke u suštini mnogo veća nego što se nama čini. I nego što se njima čini. Ali pošto je to stranka koja je osetljiva i na redistribuciju onoga što se može zahvatiti i od privilegija, mislim da se tu pokazuje jedna tradicionalna slabost te stranke, sklonost ka klijentizmu. Uvek ima suviše ljudi koji nisu dovoljno dobro raspoređeni. Sama stranka nikada nema dovoljno velike prihode, bez obzira koliko su oni veliki, sve to zajedno se meni ne dopada i van je onoga što se zove prirodan demokratski, dinamičan politički život u jednom društvu.

Stalno se govori da Srbija nije dovoljno iskrena u odnosu sa, ne znam, Rusijom. Ja to čitam drugačije, da ona zapravo nije iskrena u svojoj evropskoj politici tj. nije iskrena ni u jednoj od tih politika, jer je nesigurna. Ne usuđuje se da krene odlučno u nekom pravcu. To ima i svojih dobrih strana. Dok oklevaš, dok se nisi opredelio, jedno vreme ti se udvaraju. Kasnije se nađeš tamo gde više ne pitaju je li hoćeš ili nećeš. Ja se najviše bojim da naša politička elita nije prepustila tu našu sudbinu, jedinu sudbinu, toj staroj ideji koja, po mom mišljenju, propada. I onda će propasti i Srbija. To ide u talasima. Mi sad imamo navalu Miloševićevih ljudi i imamo ispade oko očuvanja tog velikog nacionalnog projekta, svi Srbi u proširenoj Srbiji i šta ja znam. Samo ne treba dati nikome ništa od vlasti, pa ni Vojvodini i tako dalje. Bez obzira na sve to, bez obzira na uspon snaga nacističke desnice u Srbiji, ja verujem da, bar se nadam, možda je to „što je babi milo, to joj se i snilo“ da će u Srbiji ponovo ojačati jedan libertenski, liberalni pokret na tim ruševinama stare konzervativne ideje i da će Srbija nevoljno krenuti u dobrom smeru.

Svetlana Lukić: U nastavku emisije govori Slobodan Pavlović, koji već 20 godina radi kao dopisnik srpskih medija iz Vašingtona.

Slobodan Pavlović: Moram reći da sam pomalo zbunjen da i dalje je u opciji ta priča da se Amerika priprema da pritisne Holandiju i da se slomi taj otpor poslednje, navodno, zemlje u Evropskoj uniji koja blokira taj naš pristup. Ja sam pre nekoliko dana došao iz Vašingtona i znam od ranije da je to potpuno bez osnova, jer ne postoji nijedan objektivni razlog, niti je nekakva preorijentacija američke politike da se sada zbog predstojećeg pristupanja srpskog Evropskoj uniji kvare odnosi sa Holandijom koja je apsolutno jedan od vodećih tradicionalno pouzdanih, stabilnih američkih saveznika u Evropskoj uniji. Ja sam dosta dugo u Vašingtonu, mogu vam reći da je ovaj Maksim Ferhagen, ministar spoljnih poslova Holandije, sigurno najčešći gost u Vašingtonu, mnogo češći nego ijedan njegov drugi kolega iz EU, jer Holandija na svim poljima izuzetno dobro sarađuje sa Sjedinjenim državama, a naročito im je važan i pouzdan partner i saveznik u onome što je sada apsolutno na vrhu rang liste američkih prioriteta, a to je vojno angažovanje u Avganistanu. Njihovo prijateljstvo i savezništvo je baš iskovano u tim ratnim okršajima koje imaju dole.

Pre nekoliko meseci je bilo obeleženo 400 godina od dolaska prvih doseljenika holandskih u Ameriku, u Njujorku je bila velika svečanost tim povodom. Bio je isto tako Ferhagen, bila je Hilari Klinton i apsolutno ne mogu da zamislim da bi oni sada zbog našeg slučaja pritisli Holandiju. I sudeći po onome što je Ferhagen rekao pre par meseci, ja sam bio na toj konferenciji za štampu u Vašingtonu kad je postavljeno to pitanje šta znači potpuna saradnja, kaže – za nas to znači da je haška priča završena i da su u Sheveningenu i Mladić i Hadžić. Razloge za takvu njihovu čvrstu poziciju mi znamo vrlo dobro, vezani su za Srebrenicu i sve ono što se dešavalo u ono vreme kad je u toj tzv. zaštićenoj zoni Ujedinjenih nacija u Bosni bio taj holandski bataljon i šta je sve urađeno sa njima i kako je došlo do tog genocida.

Svetlana Lukić: Kakav je odnos SAD prema tome, oni nešto ne pominju Mladića?

Slobodan Pavlović: Ne pominju ga više, jednostavno to je priča koja udara o zid već godinama, nema nikakvog, nikakvog pomeranja, ispunjenja zahteva. Sad skoro su bili Vukčević i ova Malovićka, ministarka pravosuđa i takođe ih pitam na tu temu, kaže – pa ne, oko toga nije bilo mnogo razgovora. I meni je jasno zašto nije, znam zbog čega, više Amerikanci ne potežu to pitanje jer sve je oko toga rečeno što je imalo da se kaže. Sad se samo očekuje informacija, odnosno izveštaj da je to završeno i onda možemo normalno da govorimo o unapređenju odnosa, za šta postoji interes. Bajden je bio ovde, sećate se, krajem maja i lepo je sve rečeno tada. Tadić je pokušao da pre odlaska u Ujedinjene nacije organizuje posetu Vašingtonu, ali to je ostavljeno za neka bolja vremena opet sa porukom – sve što je Amerika imala da kaže Srbiji u ovakvoj situaciji rekao je Bajden kad je bio u Beogradu. Stav naš oko Kosova je poznat, tu nema promene, ali to neće uticati na razvoj odnosa u ostalim oblastima gde opet takođe imate jednu anomaliju koja se ističe. Sećam se na jednom prijemu, bila je nedavno ta vojna delegacija našeg Ministarstva odbrane, bio je generalni sekretar Spasojević. Bio je prijem u Vašingtonu i onda je jedan od ovih iz Pentagona visoko rangiranih oficira kaže – stvarno s tim Balkancima nikad čovek nije načisto, kaže, evo, zemlja koju smo pre deset godina bombardovali, s kojom smo bili u ratu, danas su najbolji odnosi sa Srbijom na tom planu vojne saradnje, za razliku od ostalih gde saradnja ne ide u željenom pravcu. To je za neku drugu priliku i dužu priču, ali ta naša ambasada, što se tiče recimo ekonomske saradnje – ne može da mrdne. Po nekom ustrojstvu funkcionalnom trebalo bi da tu postoji pomoćnik ambasadora za ekonomska pitanja, a to je mesto upražnjeno.

Sad ima ta varijanta Dinkićeva, Ministarstvo ekonomije elegira svoje ljude, da ih šalje po važnijim zemljama, važnijim punktovima u svetu diplomatskim, gde će ovi imati svoje predstavnike. Ali sad se tu Vašington zaobilazi, pa će taj Dinkićev neki ekonomski savetnik Srbije biti u Čikagu, što je opet proizvod jednog ranijeg vremena i veza sa nekim drugim strukturama u Čikagu. Konkretno, znamo o kome se radi, o tom doskorašnjem guverneru, naš Rod, Rodoljub Blagojević koji je u međuvremenu najuren sa tog posla. U toku je postupak istražni, privodi se i to kraju i bogami, sudeći po optužbama koje mu se stavljaju na teret i po izjavama nekih ljudi iz njegovog najbližeg okruženja Blagojeviću se ne piše dobro. E sad, to su neke veze znači sa Blagojevićem i videćemo kako to dalje ide. A ono što je indikativno, znači, da mi tog ekonomskog našeg savetnika, bio pri ambasadi ili ne, nećemo da imamo u Vašingtonu nego ga šaljemo u Čikago. Vidim i Đilas ovih dana, gradonačelnik Beograda, opet je otišao tamo i sa tim delom dijaspore u Čikagu pravio neke poslove i navodno, sad treba avionska linija da se otvori Čikago – Beograd, što bi bilo sjajno, da bude lakše nama koji dolazimo.

Svetlana Lukić: Kao da nekako privatnu spoljnu politiku vodi svako od naših ministara, gradonačelnika.

Slobodan Pavlović: Tu ima nekih kampanjskih akcija, ima pojedinačnih pokušaja, ima privatnih nekih aranžmana. Ta dijaspora u državi Ilinois, u Čikagu i okolini, tu je srpska zajednica veoma brojna. Pre četiri godine bilo je bratimljenje Čikaga i Beograda i tu su bili veliki planovi. I dobro je naravno sve to, mada u poslednje vreme primećuje se da je malo se to okrenulo. Sada se sve više ide u Klivlend, država Ohajo, zahvaljujući ovome što postoji ta saradnja između Vojske Srbije i revolucionarne garde Ohaja. U Ohaju imamo tog Džordža Vojnoviča senatora koji je poreklom iz naših krajeva i on je vrlo angažovan u tom srpskom kokusu koji imamo u Kongresu. Taj naš kokus je formiran na inicijativu Beograda pre jedno pet godina i sve u svemu, tu je bilo 38-39 članova tog kokusa, ali to se sad malo smanjilo. Poređenja radi, Hrvati kad su napravili svoj kokus imali su 95 ljudi, Albanci 70 i nešto, ali ni to možda nije bitno, ali prosto kao ilustracija. Ostali smo ili ćemo ostati bez trojice glavnih članova tog kokusa, senator Vojnovič koga sam pomenuo, iz države Ohajo, koji je izuzetno ugledan, jak, Vojnovič je prva liga. 21 godinu je već u Senatu, bio je bivši gradonačelnik Klivlenda, bio je guverner države Ohajo, međutim, on je iz zdravstvenih razloga, i ostario je već, rešio je da ne ide na reizbor koji mu je iduće godine. Onda kopredsednik kokusa je Ram Emanuel, koji je kongresmen iz Ilinoja, iz Čikaga, veoma jak, veoma uticajan, ali njega je Obama uzeo za svog šefa kabineta. I onda tu je podpredsednica Melisa Bin, prezime devojačko je Luburić, ona je poreklom Srpkinja iz Like, takođe iz Čikaga, ali u poslednje vreme, još ništa nije razjašnjeno, njeno ime je počelo da se provlači po novinama. Tako da ne verujem da će ona u takvoj situaciji imati vremena da našu stvar gura tamo.

I ja zapravo ne pamtim period kad su ti kontakti bili, kad je reč o nekoj toj direktnoj komunikaciji i posetama, da je to bilo tako tanko i proređeno kao što je sad slučaj. Oni imaju svoje prioritete spoljnopolitičke i mi smo tu apsolutno van radara. Imamo to Kosovo koje je problem. Bilo je inicijativa sa naše strane, bilo je nekih paradoksalnih situacija, da je bilo najava Tadića da samo što se nije sastao sa Obamom. Kada je Obama pre nekoliko meseci bio u Španiji, mene pitaju kolege i neki iz Stejt dipartmenta šta je to, jer oni o tome ne znaju ništa i onda sam pokušao da im objasnim da to treba shvatiti jedino kao želju Beograda da u sklopu tih nastojanja da se što pre i što više unaprede ti odnosi, da je to neka naša inicijativa, pa kad bude – biće. To uglavnom sada ide preko Ujedinjenih nacija ili izveštaja Bramercovih vezanih za nesaradnju sa Tribunalom. Ima i poseta ostalim gradovima. Bilo je nagoveštaja sada kad je Tadić bio na početku novog zasedanja Generalne skupštine, znači sredinom septembra, bilo je nagoveštaja da bi možda mogao da dođe u početku u Vašington, ali to je vrlo brzo otpalo. Oni su umesto toga otišli u Klivlend, tamo se videli sa Vojnovičem, kongresmenom Kučinićem i posle toga su otišli u Njujork i u Njujorku proveli pet dana. Mnogo je vremena potrošeno, ali sudeći prema onome što je stizalo iz naših izvora i iz izvora američkih, tu je sadržina bila vrlo tanušna.

Tadić je proveo nekih pet dana u Njujorku i što se tiče kontakata upadljive su bile dve stvari, prva da je broj sagovornika bio upadljivo mali. U tim nekim agencijskim izveštajima koji su bili spinovani od ljudi iz njegovog okruženja naravno, shodno praksi koju oni sprovode već dosta dugo kad putuju po svetu, kad dolaze u Nacije, govorilo se da se sreo sa ministrom te i te zemlje i da je imao još susreta sa mnogim drugim državnicima. To su te neke formulacije koje se koriste. Tih pet dana o Jeremiću se uopšte nije čulo. Slično je bilo kad je Tadić bio u Kini. Onda to Jeremić radi sa ambasadorima kad je on u svojim misijama u svetu, i ne samo sa ambasadorima. To je dovedeno do apsurda, da recimo vi nemate ambasadora kome je dozvoljeno da razgovara sa novinarima, sa našim dopisnicima. Recimo, naš ambasador u Vašingtonu, bilo da je to bio bivši Ivan Vujačić ili ovaj sadašnji novi Vladimir Petrović, ja sam par puta i od jednog i drugog tražio intervju, međutim, rečeno mi je – znate, drage volje, ali moram da tražim saglasnost Beograda. Prosto sam hteo da ih testiram da vidim da li je to još uvek na snazi, i obično bi sutradan stiglo jedno izvinjenje preko atašea za štampu – žao nam je, ali nema saglasnosti da ambasador razgovara sa vama i za vaš list Danas. Najlakše je meni bilo kad mogu nekako da vidim Tadića, pa da mu mahnem i onda će on da otpozdravi, da priđe, mi se znamo iz onih ranijiih vremena kad su i on i mnogi drugi dolazili kao predstavnici opozicije i kad je novina za koju sam ja radio, Naša borba, bila taj jedini njihov izvor informacija prema zemlji. To je sad naravno potpuno drugačije i oni vode sa sobom svoju ekipu iz Foneta. Fonet obezbeđuje i sliku i ton, onda oni to lepo sve umontiraju, pripreme da to stigne za TV dnevnike, oni tačno znaju i vremensku razliku. I samo ih to zanima, i to tako funkcioniše. Politika koja ima dopisnika u Vašingtonu takođe je proredila odlaske u Njujork na te sednice, što je ranije bila praksa. Jedan deo svoje karijere sam proveo radeći za BK televiziju, to je bila milina, tad je bila još Srbija i Crna Gora, pa Marović, pa dolazio Vuk Drašković, pa ih sačekate posle pred Nacijama i sve to ide uživo, ide direktno u emisiju, normalno je. Toga više nema, nažalost, ali šta da se radi.

Svetlana Lukić: U stvari, oni sami o sebi šalju sliku odande, kako su prošli u Ujedinjenim nacijama, u Americi. A naši ambasadori ne mogu da govore za medije dok ne pitaju Ministarstvo spoljnih poslova ovde u Beogradu.

Slobodan Pavlović: To je do apsurda dovedeno. I to je počelo sa imenovanjem Vuka Jeremića za ministra spoljnih poslova. To je Jeremićeva neka inicijativa bila da je za Novu 2008. godinu, Jeremić je tek bio ustoličen za ministra, i on je pored ostalog uveo praksu novogodišnjeg okupljanja svih ambasadora Srbije u svetu, dolaze na savetovanje u Beograd. To rade i druge zemlje, Amerikanci to isto rade sa svojim ambasadorima, na primer, posle Božićnih praznika sve ih dovedu u Vašington. Oni provedu izvesno vreme na konsultacijama. Međutim, u Beogradu šta se desilo? Prvog dana tog savetovanja, gde su inače mediji bili prisutni, u pauzi je nekolicina ambasadora odgovarala na pitanja kolega novinara odavde i to se sutradan pojavilo u novinama. Na licu mesta su ti ambasadori bili kažnjeni, 25% im je bilo odbijeno od plate zbog prekršaja tog nekog pravilnika, propisa koji navodno postoji. I naravno da je to bio vrlo jasan signal za sve ostale.

Pre par meseci je pukla ona afera sa lobistom koga je Vlada Srbije angažovala u Čikagu, neki Milan Petrović, inače poznat dotle pre svega kao glavni lobista za finansiranje kampanja nesrećnog Roda Blagojevića. Pre svega, kako su oni njega našli, Jeremićev čovek broj dva u Ministarstvu je Borko Stefanović, koga je on izvukao iz ambasade u Vašingtonu. On je bio čovek broj tri u ambasadi, i oni su izvukli iz te čikaške dijaspore tog Milana Petrovića, koji se ne bavi tim poslom, jer to su specijalizovane advokatske kancelarije koje su sve u Vašingtonu. Taj posao je vrlo precizno regulisan brojnim američkim zakonima i pratećim propisima i o svim njihovim aktivnostima uključujući i pare koje se tu vrte, kojima se to plaća, imate veb sajt na kojem u svakom trenutku možete da vidite koliko država Srbija plaća tom i tom ili da su ovi nesrećnici sa Kosova plaćali 60.000 dolara mesečno za zastupanje stvari Srba sa Kosova. Oni i sami znaju koliko im je to pomoglo, ta praksa je prestala avgusta prošle godine.

Bila je konvencija Demokratske partije u Denveru, u državi Kolorado, konvencija na kojoj je Obama dobio podršku kao predsednički kandidat i tom prilikom je iz Beograda tu došao Šaper, savetnik predsednika Tadića, na razgovor sa tim Milanom Petrovićem, advokatom iz Čikaga. I tu je dogovorena saradnja o zastupanju interesa države Srbije u Americi. Kao nosilac tog posla sa srpske strane je imenovan Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova, i to ima na web sajtu, kao što ima podatak da je taj ugovor zaživeo 1. maja i po tom ugovoru država Srbija plaća toj firmi 85.000 dolara mesečno, što je cifra koja apsolutno prevazilazi sve limite. U međuvremenu je Rod Blagojević, koji je glavna referenca bio za tog advokata, doživeo ono što je doživeo, od decembra je bio u ćorki, međutim to nije smetalo ekipi koja je odlučivala ovde u Beogradu da se taj Milan Petrović ipak zadrži na tom mestu. To se vrlo uredno isplaćuje, sad izračunajte, za šest meseci to je oko pola miliona dolara već isplaćeno. Rezultata možda ima, neke koristi za Srbiju, ali ako ima, oni se vrlo vešto kriju. U Skupštini Srbije je Jeremiću valjda bilo postavljeno pitanje o čemu se radi, kad je on rekao da on nije obavešten, zna da postoji nekakav ugovor, ali da on ne zna detalje, da ne može da odgovori. Međutim, u arhivi Ministarstva finansija postoji kopija na kojoj piše da je on u ime države Srbije zastupnik, nosilac glavnog posla sa naše strane. Videćemo šta će biti, priprema se suđenje Rodoljubu Blagojeviću i ima nagoveštaja, ja neću unapred da govorim o tome, da će u okviru optužnice da se mnogo toga pojavi vezano i za aktivnosti tog Milana Petrovića, tog advokata i našeg glavnog lobiste.

Svetlana Lukić: Da li ste vi probali od našeg ambasadora Vladimira Petrovića da dobijete neko objašnjenje?

Slobodan Pavlović: On je imao 32 godine kad su ga bez ikakvog predznanja, bez ikakvog diplomatskog iskustva doveli na mesto ambasadora u najznačajnije naše diplomatsko predstavništvo u svetu. To je ta nekakva veza, nešto slično je bilo i sa ovim ljudima koji su napravili onaj skandal u konzulatu u Njujorku sa onim Miladinom Kovačevićem. Vi znate za taj slučaj, ta putna isprava koja mu je data da zbriše, bez obzira na garanciju sudu koju je dao taj konzulat. Taj Igor Milošević, konzul, koji je celu tu operaciju napravio inače radi u SIP-u, i nalog je došao iz Beograda direktan, konkretan, šta da se uradi da bi se ovaj izvukao i poslao u Beograd. Stalno se ističe da je u odnosima između dve zemlje vojna saradnja najviše napredovala. Sad skoro je Dženifer Braš, koja je otpravnica poslova američke ambasade u Beogradu u jednom intervjuu izvukla kao primer uspešne saradnje da su pripadnici Vojske Srbije i američkih snaga renovirali objekte dečjeg vrtića i škole, ne znam gde, u Prokuplju, Leskovcu. To je glavni nekakav domet te napredne saradnje na vojnom planu.

U Americi nikakvog reagovanja nije bilo ozbiljnijeg na posetu Medvedeva. Par dana kasnije su se pojavila reagovanja, i to nezvanična, vezana za taj detalj iz posete Medvedeva, dogovor o formiranju logističkog centra u Nišu, tog tzv. centra za reagovanje na humanitarne i tehnološke katastrofe. Tu su se pojavili neki znaci pitanja, ja ću vam sad reći, ovo je nezvanično, u jednom razgovoru koji sam imao na tu temu, sagovornik koji se bavi tim poslovima u Stejt Dipartmentu mi je rekao, imam zapisano – teško je zamisliti jednu evropsku državu, koja je spremna da ugosti na svojoj teritoriji ruske vojne vatrogasce. Rusko ministarstvo za vanredne situacije je potpuno militarizovano ministarstvo i zbog toga je to po mnogo čemu bizarna odluka Srbije, prva te vrste u posthladnoratovskoj Evropi. Tim sporazumom otvaraju se vrata za ulazak u Srbiju ruskog uniformisanog osoblja. Ocena je da je reč o logističkom centru koji će biti nekakav pandan američkom Bonstilu.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Slobodan Pavlović, na kraju Peščanika slušate književnika Lasla Vegela.

Végel László: 90-ih godina Srbija je bila protiv svih, a u srednjoistočnoj Evropi 90-te su bile te sjajne godine nade, baršunaste revolucije, nade u liberalno demokratsko društvo. Ta liberalna demokratska struja je bila najjača i imala u vrednosnim sistemima dosta levičarskog elementa, a desnica, pošto nije sama učestvovala u toj baršunastoj revoluciji bila se malo povukla. To su bile lepe godine srednjoistočne Evrope, mislim na Češku, Mađarsku, Poljsku. A u Srbiji je bio jedan jak prodor nacionalizma, jedna ratna atmosfera i onda je Srbija bila konfrontirana sa regionom. Međutim, promenila se situacija u okruženju, desio se veliki prodor desnice, svugde se pojačala ultradesnica, svugde su se pojačale neke ekstremističke desne organizacije koje vrše pritisak na sve partije i na celo društvo. To više nije masovni populizam, to je elitni populizam, to što oni razvijaju, prema tome, u okruženju došlo je do jedne stagnacije i sada slučaj Srbije više nije interesantan u Evropi. Ona je dosta slična drugim zemljama, imate iste simptome i tu i u drugim zemljama, pojavljuju se iste grupe, jak desničarski proboj je svugde, pa i u Srbiji.

Srbija u tom procesu dobija jedan normalan tretman, više nema velikih pritisaka na nju da menja svoju suštinsku politiku, eventualno se traže neke korekcije u privredi, ali što se tiče društvenih odnosa i stanja u društvu Srbija sad ima solidan prostor za manevrisanje, jer ni drugi nisu bolji. A i građanstvo vidi da ni drugde nije mnogo bolje. Može se ići u EU, možda za 10, možda za 20 godina, to više nije od tako životne važnosti. U stvari, mi smo stigli do jedne tačke kada više ništa nije važno, i samo društvo više nema impulse da se nešto menja brže, da se napreduje brže, nema više jedan cilj, nego samo postoji jedno stanje. Srbija nije prošla pravilnu tranziciju, nego se ona odigrala u 90-im godinama, kada se rodio ovaj krvavi, divlji kapitalizam. Tako da unutar društva možda ima jedno, ne samo osećanje nepravde, jer to bi bilo još pozitivno, nego prihvatanje nepravde. Sada već svako prihvata i prošlost i sadašnjost, ali krajnji ishod je da smo negde blizu tamo gde su i drugi, i to je otupilo kritičku refleksiju u društvu, i to sad više nije unutrašnji problem. Ono što Srbija doživljava delimično i jeste srednjoistični problem.

Sada na primer u Mađarskoj će pobediti Fides, koja sama sebe definiše kao desnicu, i ona sada može da dobije preko 60%. Kod nas Demokratska stranka stoji slično kao Fides, vidim na ovim izborima, mislim na Vrbas, gde je superiorno pobedila kao Fides u Mađarskoj. Ljudi su izgubili nadu u liberalni demokratski poredak, otupila se kritička refleksija i to će trajati jedno vreme. Mislim da mlađe ljude interesuje viza, jer će biti veći i slobodniji prostor da nekako izađu i da rade u inostranstvu i da tamo ostanu i zato je viza jak adut u rukama vlasti, ali to je ta poslednja želja. Sada ljudi imaju male želje, samo što se tiče lične egzistencije. Ono što ja bih najradije nazvao republikanske vrline, osećaj zajednice, toga nema. To je sad najveći apsurd u Srbiji, da imamo veliki nacionalni diskurs, imamo nacionaliste, ali nema nacionalizma, jer nacionalisti više nemaju program, jer i njih je ovo stanje otupelo i skrajnulo. Kod nas sve tapka, i nacionalizam i antinacionalizam.

Ja sam još u 90-im godinama postavio pitanje – da li je kod nas jedno moguće rešenje i razrešenje situacije prosvećeni apsolutizam, ali slučaj Putina dokazuje da je to jedan mogući put. Jedan prosvećeni apsolutizam koji ne vrši teror nad pojedincem, ali strogo ograničava društvo u svom kretanju. Putinov sindrom u stvari pokazuje da nije slučajno što je istočnoevropski komunizam pustio duboko korenje. Sada su tamo svi antikomunisti, ali ako pogledamo 50 godina unazad, onda vidimo da su se ta društva bila pomirila sa diktaturom. U Mađarskoj na primer je bio gulaš socijalizam, ljudi sada imaju nostalgiju za tim vremenima kada se država brinula o slobodi, o zdravstvu, o svemu. Taj sistem je doživeo ekonomski krah, a ne politički. Hoću da kažem da su ta društva još u doba komunizma prihvatila jedan autorativni model i da je danas svejedno da li su ona orijentisana proruski ili antiruski. Sama paradigma Putina je san svih političkih elita u regionu. Svaki političar želi veliku vlast, ali ovde to žele i ta društva, jer se članovi tih zajednica boje nereda. Mi smo se 60-ih na ulicama borili za slobodu, a sada građanin želi red, da bude mir, da bude tišina, da ne bude tuče. Sada sama vlast ponekad dopušta haos na ulici, da bi produbila tu želju građana za redom, u kojem svako zna svoje mesto. Građani su izgubili tu iluziju da će imati zapadni standard. Svesni su da u svom životu neće tako živeti, pa su se pomirili sa stvarnošću. Ljudi u Srbiji žele red i mir i zato što je to iskonska želja posle ratova, nesigurnosti, i onda društvo oprašta i korupciju. U suštini, srpsko društvo je prihvatilo i korupciju i tajkune, sve je prihvatilo samo da ima sutra šta da pojede i da ne bude više nemira. Svaka politika koja može da održi relativnu stabilnost, koja ima taj diskurs stabilnosti, biće pobednik na izborima.

Svetlana Lukić: Kada je ubijen francuski građanin u centru Beograda, reakcija je bila – e, to ne.

Végel László: Jeste, zato što će to napraviti gužvu na međunarodnoj sceni, ali kada nasilje nema međunarodnih posledica, na primer u Vojvodini etnički sukobi koji su bili dosta surovi, onda se ćuti. Ono što je unutra i što se može zataškavati o tome se ćutalo. U slučaju Tatona društvo se malo distanciralo, ekstremisti su malo izgubili na popularnosti, ali ako ne budu pravili tako surove ispade, oni će ostati prihvaćeni u društvu i reći će se – pa to je pluralizam, zašto da nema i ekstremista. Celo društvo ide ka desnici. Ja ne mislim da jedna partija ide, nego svi idu, pa zajedno s njima i partije. Kada bi društvo pokazalo neke druge impulse, u drugom pravcu, isti ovi političari bi to odmah sledili.

Danas imamo dijalektiku nečinjenja, tako su to nazvali u Frankfurtskoj školi, to je nulta tačka u jednom društvu. Niko neće brže napred, očito da ni nazad ne želi niko. Pa i socijalisti, prošlost, to nije bilo baš najbolje, ali nećemo je se ni odreći, mada se nećemo ni vraćati. Ni demokrate više ne spominju prazne rafove i nema kritičkih osvrta na 90-te. I političari i ljudi se ponašaju kao da 90-ih nije bilo. Ja ljude naravno shvatam, ali treba znati da je ta želja za kolektivnim zaboravom jako dobro tle za jačanje autoritativnog sistema. Kritički glasovi se eliminišu potpuno, biće izloženi tržišnoj nemilosti. Sutra će se probuditi ljudi i biće im rečeno – Mladić je uhapšen, a oni će reći – pa da, moguće je da je uhapšen, nešto sam slušao vesti, ali mene to ne interesuje više. Eventualno dvesta ljudi će nešto protestovati i oni će biti smešni. U stvari, mi više nemamo taj sirovi, brutalni, primitivni nacionalizam, mi sad imamo jednu vrstu nacionalizma koja želi demokratsku oblandu. Dobro, uhapšen je Mladić, nećemo mi od toga napraviti nacionalnu tragediju, to priča televizija, a mene ne interesuje šta televizija priča. Ljudi će tako odreagovati, ali to je jedna klopka. Ova vlast ne može više da se poziva na to da ne može da hapsi Mladića zato što bi se suočila sa društvenim protestom. Apsolutno će društvo to prihvatiti. Vidite, štrajkovi, to su više ekscesni slučajevi, ali društvo se ne zabrinjava, naprotiv, kad otpuštaju službenike onda čujem – hvala bogu da jednom otpuštaju i članove partija, preko 10.000 članova partija će biti na ulici. Ljudi tako reaguju i uopšte nisu ničim zabrinuti. Još uvek se nadaju da se na nultoj tačci može preživeti i svako želi samo da preživi.

Problem će se pojaviti ako se situacija pogorša, to zna dobro i država i trudi se da sačuva društveni mir na ivici provalije. I vidi se da na ivici provalije može se sačuvati društveni mir. Ja mislim da danas političari imaju mnogo, mnogo manje briga nego što ih je imao Milošević i njegova elita. I socijalisti su videli da je komotnije ovako nego sa Miloševićem, bolje je ovako. I tajkuni su videli, Milošević je bio rizik za kapital, tu je bilo nekog avanturizma. Sada nema više avantura, nema više rizika kapitala, svako je obezbeđen. I tajkun je obezbeđen, i da sa nekom gorčinom i ironijom kažem, i prosjak je obezbeđen, može slobodno da prosi i možda može i da preživi.

Radi se o tome da je sama Demokratska stranka višeslojna. Ja znam bar u Vojvodini dosta ljudi koji su zaista dobronamerni i zaista su evropske orijentacije, ali ista stranka ima i neke ljude koje kao da su kod narodnjaka. I Demokratska stranka se jako dobro pozicionirala u toj kompleksnosti. Skoro da ispada da je to dobro, ima tu raznih vrednosti, i nacionalista i evropski orijentisanih liberala. To je jedan dobar balans, jer nema boljeg. Ljudi najčešće misle da je to ipak velika stranka, ona može da bude brana i prema ekstremima ako baš zatreba, jer u tim kriznim vremenima ljudi se boje od rizika, ljudi više vole da ćute. Ovih dana se u sudovima i u tim službama vrši smanjenje radne snage, ljudi se hvataju za glavu u koju partiju da se upišu. Više se ne bune protiv toga da što je partijska pripadnost postala merilo, nego sami sebe kritikuju – zašto se nisam upisao na vreme, pa bih bio malo sigurniji. Više nema kritike sistema, nego je nastupila jedna vrsta mazohizma. Poznajem ljude koji su izdržali 20 godina da ne uđu u partiju i sad su ušli.

Novi izbori u Nemačkoj to pokazuju, s jedne strane očito da CD je dobio izbore, ali pokazuje se da je levica jako ojačala. Verovatno će na sledećim izborima taj trend da se razvije. Revolt se nikada ne pojavljuje usred krize, kada je najteže, nego kada se izlazi iz toga. Ja mislim da ta želja za promenama će se pojaviti u Francuskoj, u Nemačkoj, u Italiji itd. One zemlje će postaviti pitanje nove slobode. Mi ćemo sigurno biti poslednji koji ćemo izaći iz krize. Kada Zapad bude izašao iz krize onda će se ovde postaviti pitanje: Rusija ili EU. Sada to još nije objektivno, ali za nekoliko godina i u Srbiji se neće moći tako olako govoriti – hoćemo i ovo i ono, nego će morati da se odluči. I ne samo u Srbiji, nego u celoj srednjoistočnoj Evropi, tu govorim od Slovačke do Rumunije, do Bugarske, Mađarske, Poljske, uvek postoji velika unutrašnja napetost istok-zapad. Naravno, tamo gde ima više građanske tradicije, takozvani treći stalež, toga ipak ima manje. Pre svega mislim na Češku, ali kod nas nije bilo nikad prave građanske klase. Mi hoćemo građansko društvo i tradiciju, ali mi nemamo tradiciju građanskog društva. Prvo, trebalo bi da se razvije jedna vrsta nezavisnog ekonomskog života, da privreda bude nezavisna od države koliko je to moguće.

Tako da ćemo mi poslednji da izađemo iz ove krize, to su nam doneli ti ratovi i ceh za ratove mi ćemo plaćati još dugo, dugo. Na to se moralo računati u 90-im godinama, da će jednom to ovo društvo platiti. I pojaviće se ta razlika između Srbije i Češke, Slovačke, Mađarske. Ta razlika će se ponovo videti kada se izađe iz krize. To je taj egoizam nas očeva, mi smo ustvari nemilosrdni prema pokoljenju budućnosti, ovo što radimo to nam neće deca oprostiti. Neće oprostiti i taj red mir nulte tačke nije dobar ni za vlast, postepeno će nestati kritički glasovi, a to je za svaku vlast pogubno. Znate, pametna vlast sama podstiče kritičke tonove. I to da budu kritizirani u ime budućnosti. Ako to nestane, onda će nestati jedan balans, onda će ta vlast morati mnogo energije da troši na tzv. retrogradnu kritiku. Ona već postoji, kritika u ime prošlosti, u ime prošlih vrednosti, traži se stagnacija. I to će ovu vlast dovesti do jako opasne situacije. Velika opasnost za Demokratsku stranku je nestanak njenih modernizacijskih kritičara.

Same demokrate preuzimaju diskurs od te populističke desnice, a populistička desnica preuzima svoj od demokrata. I polagano će oni početi da troše rečnik demokrata i demokrate će ostati bez svog diskursa. Oni postaju sve sličniji jedni drugima i počeće isto da govore, a to će u društvu prouzrokovati revolt. Ako svi govore jednoobrazno, onda će se pojaviti vanparlamentarni revolt. Glasovi kojih nema u javnosti, formiraće se u podzemlju, u to drugoj javnosti, apokrifnoj, skrivenoj. Ako se na vreme ne pronađe neka tačka oko koje će se kristalisati neka partija koja će to govoriti u parlamentu, onda može da dođe do eksplozije. 90-te godine su eliminisale solidarnost među ljudima i nema poverenja, ali to nije njihova iskonska priroda, oni su tu ulogu morali da prihvate da bi se odbranili. Mi živimo tako da ja znam da država ne veruje u mene, onda zašto da ja verujem državi. Mi imamo poverenja samo u apologiju, kad se hvali nešto. U Bibliji se može čitati da su veliki hvalospevi uvek lažni, ni Bog to nije voleo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, govorili su Miljenko Dereta, Dimitrije Boarov, Slobodan Pavlović i Laslo Vegel.

 
Emisija Peščanik, 30.10.2009.

Peščanik.net, 30.10.2009.