Ima na kraju divnog filma Život je lep Roberta Beninjija ona scena kada klinac luta opustelim konc-logorom: rat je upravo završen, ko je preživeo – preživeo je, a nekakav mogući, možda čak i stvarni Novi Život ukazuje se u liku američkog vojnika, crnca, koji se pojavljuje pravo niotkud, izviruje iz tenka i daruje dečaku (hey boy!) čokoladu, ako se dobro sećam.
To je taj trenutak u kojem se – pred detinjim očima – jedna strašna evropska epoha završava, a svo njeno nagomilano smeće biće moguće počistiti i pomesti samo uz veliku pomoć Amerike, čak najveću baš onima najkrivljima, što je valjda tada moralo izgledati nekako nepravedno, ali se pokazalo mudrim na mnogo načina. I taj svet, taj kojeg valjda ne bi bilo niti moglo biti bez iskrcavanja na obale Normandije, bez izgibenija momaka iz Montane i Ajove za neke iz njihove distantne kućne perspektive možda daleke i nejasne svrhe, onaj je svet koji će velika većina nas zateći pri rođenju, pet, deset, dvadeset ili trideset godina kasnije. U tom je svetu Amerika geografski daleka, no opet kulturološki i vrednosno bliska i prisna, voljena i žuđena kao nekakva apdejtovana varijanta razvaljene i kljoknule Evrope. Takva je Amerika plenila i evropski Zapad, s kojim će ući u nešto nalik na pola-patronat-pola-simbiozu; evropskom Istoku, pak, ona će biti najsjajnija svetiljka drugačijeg, slobodnijeg sveta: onog sveta u koji, bivajući robom, nisi uopšte smeo zaći jer ti opravdano nisu verovali da ćeš se odatle vratiti, pa su te držali u zaptu, okruženog zidovima, bodljikavom žicom, graničarskim armadama sa puškomitraljezima i psima razjapljenih čeljusti, obučenih da rastrgnu nedostojnog Begunca Od Prisilne Sreće.
Ovde, kod nas, nije bilo tako grozno, štaviše, živeli smo kao nekakvi poluslobodnjaci, udobno užljebljeni u čistilištu Hladnoga rata, manguparski čkiljeći na svet sa polupogrešne strane polugvozdene poluzavese, ni ovamo ni onamo, uživajući u svojem bećarskom radijusu kretanja, ali sa stalnom strepnjom da će se pre ili kasnije dogoditi Nešto Strašno, nešto što će nas iznova prevaliti onamo, u onaj mračni lager varšavskih robova (koje smo inače skorojevićki tretirali kao nekakvu pomalo postidnu rodbinu sa sela, što je em siromašna em ne ume da se ponaša). To nam se nije dogodilo, no nam se desilo nešto još mnogo gore: sami ćemo sebe zatočiti u jednu kretensku stupicu, no do tada će se desiti još mnogo toga.
I nismo samo mi, i naša još zlosrećnija istočna braća, gledali tako u Ameriku, nego je to bila jedna opšta pojava. Dakako, nije da je Amerika kao imperija bila opšteobljubljena, imperije to nikada nisu, i ne treba ni da budu, jer imperije uvek, i kada njima vladaju najbolji, rade bar ponešto od svog ne tako čistog imperijalnog posla, i uvek ima nekoga ko strada od stiska ili treska te teške ručerde Carstva. Ali, Amerika kao veoma nesavršena, ali ipak Opredmećena Sloboda, to je ono što je obaralo s nogu, pa šta god to za koga bilo: džez, izbledele farmerke, žvake, hajveji, prostranstva, rokenrol, majleri, ginzberzi i ostali apdajci, Njujork i Kalifornija, oblakoderi El Eja i kamp-prikolice usidrene u preriji, sve-za-poneti, Prvi amandman, celonoćni dragstor i, uopšte, distorzirani šareniš jednog sveta tako drugačijeg od svega što smo znali.
Imala je ta Amerika obezdahljujućih uspona i ružnih padova, ali nikada, nikada do Džordža W. Buša nije suštinski i na duže vreme potkopana vera bezbrojnih miliona širom sveta da, uza sve svoje mane i ludila, USA jeste land of the free & home of the brave. Tek je ovaj neobični čovek, kojem kao da je sam Leonid Brežnjev iz groba suflirao kako da što bolje urniše Ameriku – i onu stvarnu i opipljivu, i onu simboličku na kojoj smo odrastali – uspeo da od Amerike načini prvo Strašilo a onda sve ostalo, da veliku i svetlu stranu velike i svetle zemlje zaturi i zatamni do nevidljivosti; tek je tokom njegovih osam godina na svoje došao i mizernu svoju zadovoljštinu dobio svaki i poslednji mračnjak ovog sveta, svaka fašistička, boljševička, islamistička ili ko zna već kakva zamlata koja je u Americi ionako oduvek videla glavni izvor zla, ali joj nikada pre Buša Mlađeg ta priča kod većine nije mogla proći. Taj čudni čovek krhkog smisla za poimanje sveta oko sebe bio je idealni američki predsednik za svakog antiamerikanca planete Zemlje: mogli ste slobodno biti ružni, prljavi i zli, bilo je dovoljno reći da se borite protiv Zlog Buša, i vajni bi vam Progresivni Mislioci sa svih strana – uključujući i Ameriku samu – prostrli crveni tepih.
Sada je s tim gotovo. Amerika ima novog čoveka, i o njemu već sve znamo, osim što nemamo pojma kakav će biti kao predsednik. Amerikanci će od njega tražiti jedno, mi nešto drugo, ali opet, na isto se svodi: taj „mršavko smešnog imena“, kako sebe naziva, moraće zapravo samo jedno: da čim prije vrati Ameriku Amerikancima, ali bogme i svima nama ostalima, jer nam Amerika treba; možda nikada nismo ni znali koliko nam treba kao brana od svakojakih Mesija i ludaka – jer smo bahato pomalo već zaboravili onog crnog vojnika s tablom čokolade u oslobođenom Aušvicu – sve dok nismo došli u opasnost da je sasvim izgubimo.
Onaj će čovek iz Teksasa otići kući dvadesetog januara, valjda neće zapaliti svet do tada, ali one izborne američke noći ja nisam mogao a da ne mislim o jednom drugom čoveku i o jednoj drugoj zemlji. Jer, ništa on nije uradio Americi što onaj iz Požarevca nije uradio Srbiji, mnogo godina ranije. A sve u ime istih stvari: patriotizma na turbo pogon, „povratka dostojanstva“, odsustva mere, ukusa i stila, džulovskog pokazivanja okolini/svetu ko je gazda. On je svima nama oteo Srbiju i kontaminirao je – kao stvarnost i kao simbol – užasnim značenjima koja nikada pre nije mogla imati, a oteo ju je bogme i drugima, onima kojima je nešto značila, ali s kojom više nisu znali šta da rade, videvši u šta se pretvorila.
Nije zgodno, znam, porediti velesilu i ovu šaku zemlje od Palića do Preševa, ali što je ona bila globalno, to je Srbija bila u ovom delu sveta; znam dobro, sećam se odlično, kakvim je slobodarstvom: političkim, intelektualnim, hedonističkim, (sup)kulturnim, seksualnim čak, zračio i zavodio Beograd na gluhome Balkanu sedamdesetih i osamdesetih; znam kakve je simpatije budio elegantni Novi Sad. Sve je to nestalo s Njim. Njegova Srbija, sva u rodoljubnoj vrućici, sva nadrndana i preka, postala je tužno i kužno mesto, suvišna i teška i samoj sebi, kamoli okolini, mesto zgrčenih i namrštenih ljudi, memljivi zakutak gde je zvonak smeh radosnog i slobodnog ljudskog bića najedared postao ređi od dvadeset i devetog februara. Jer, i on je bio isto što će i Teksašanin postati mnogo docnije: najidealniji frontmen Srbije za (samo)uništenje Srbije, prigodni monstrum iz kutije za brisanje Srbije, Beograda, i svega Boljeg, sa emotivne i kulturalne mape ovog dela sveta. I umalo da mu uspe: da je potrajao još koju godinu, možda više ništa za urnisanje i brukanje ne bi ni ostalo. Srećom, nema ga više, ali nije da je njegov duh izvetreo u potpunosti, nije da nema nastavljača, čak do juče vrlo moćnih. Nema veće nesreće za jednu zemlju, bila Amerika ili Srbija, nego da joj se To dogodi, da je Takvi uzjašu: oni koji je, naime, čuvaju, spasavaju, i vraćaju joj dostojanstvo. Ko veruje da ima kome, neka se pomoli: sačuvaj nam, Bože, ovu šaku zemlje od Spasilaca; ako to učiniš, od stvarnih i delatnih neprijatelja će se odlično sačuvati sama.
P. S. Na opštini Zvezdara, pročitah negde, rodio se dečak Barak Arifović. Sada je to samo plačljiva beba, ali za četrdesetak godina, ko zna… I Have a Dream!
Peščani sprud
Peščanik.net, 11.11.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
