Večno vraćanje istog! Serdar Vojislav Koštunica je blagoizvoleo da glavni odbor svoje privatne stranke izmesti u Novi Sad – i u tome ima neka potuljena poruka – ne bi li otuda pustio „dalekosežne“ i „državotvorne“ poruke. Pa, šta kaže dr Vojislav? Veli da je stanje u Srbiji pogoršano zbog „nesposobne, nesamostalne i neodgovorne vlasti koja je izgubila svaku orijentaciju i našla se na stranputici“. Malo se šta može prigovoriti ovakvoj oceni. Osim što to znaju i kišne gliste. Tačno je. Ne valja ništa. Ne ide ništa. Sve propada. Fakat. Nema nam, međutim, spasa – insinuira profesor – ukoliko ne poslušamo njega, dr Vojislava. Ima on viziju. Ima rešenje. Spas je u njegovim rukama.
„Neophodno nam je“, glagolji Vojislav, „novo nacionalno okupljanje.“ Kasnije ćemo racionalno o nacionalnom okupljanju, hajde za sada da sledimo Koštuničinu viziju. Legendarna lažna skromnost doktora Vojislava zapravo hoće da kaže da bi trebalo da se okupimo oko njega i njegovog servisa, DSS-a. Dobro. Hajde da se okupimo. Lep prizor. Šest, sedam, osam miliona – koliko nas već ima – dolazimo na sabor. Šlogirane babe na nosilima, ratni invalidi, invalidi rada, invalidi opšte prakse – tipično srpski, sjajan prizor za doktora i njegovu kamariliu. „Eto šta vam je napravio NATO“, misli dr Vojislav. „Ali tako vam i treba kad me niste slušali. Ima ovde onde nesrba i akrepa koji tvrde da vas je obogaljila, osiromašila i urnisala korumpirana i pljačkaška država, mati naša Serbija, ali takvima ćemo stati na put. Demokratskim putem. Institucionalno. Pravedno.“
Elem, uobičajeni scenario: gore ambasade, doktorov podmladak tera starce i starice da skaču kako bi dokazali da su Srbi i srpskoga roda: lomi se Mekdonalds, pucaju izlozi – narod izliva gnev. A doktor, doktor izlazi na binu, vadi iz džepa list hartije, stavlja poslovične naočare i gromoglasno čita: „Živela Srbija.“
„Živela!“ Odjekuje iz miliona patriotskih grla. Doktor vadi iz džepa (ili mu dodaju) novi list hartije. Pa sonorno čita: „Nesposobna i nepogovorna vlast je izgubila svaku orijentaciju i našla se na stranputici. Neophodno nam je novo nacionalno okupljanje.“ Slobodan Antonić, prilježan kakvim ga je Bog dao, čuči ispod bine i zapisuje za sutrašnju kolumnu (vraća se u Politiku): „Koštunica je nadahnuto rekao da nam je potrebno novo nacionalno okupljanje.“ Nešto oprezniji i obrazovaniji Đorđe Vukadinović prekosutra objavljuje sofistikovaniju verziju: „Potrebno nam je novo nacionalno okupljanje rekao je dr Vojislav Koštunica, uzimajući u obzir nacionalne interese, lažnu državu Kosovo i komplikovanu međunarodnu situaciju u Avganistanu u kome ginu naši vojnici koji još nisu pristupili NATO paktu, ali je pitanje dana kada će pristupiti i uludo poginuti, a za to vreme će moji poznanici koji u kućama drže američku zastavu likovati i lokatorima navoditi dum dum metke na prsa naših dičnih vojnika, odreda mrzitelja NATO pakta.“
Ne lezi vraže. Pravedno gnevni Dobrica Ćosić, pomalo kivan na Vojislava – i on decenijama, još pre njega, ponavlja da nam je neophodno „novo nacionalno okupljanje“, daje kilometarske intervjue svim nacionalno svesnim i državotvornim novinama u kojima, sav onako zabrinut, govori da on stalno govori da nam je jedini spas u „novom nacionalnom okupljanju“ , ali da ga niko ne sluša i da smo zato žrtve međunarodne zavere. Eto, on se trudi, greši, strepi, nada se, džaba posao. Niko ga ne sluša.
I tako, novo nacionalno okupljanje potraje nekoliko godina. Sve crnje i gore. Ponovo se vrati na vlast „nesposobna i nesamostalna vlast koja se našla na stranputici“, pa doktor Vojislav ponovo saziva glavni odbor i poručuje nacionu da nam je neophodno „novo nacionalno okupljanje“. Opet Antonić. Opet Vukadinović. Opet Ćosić. Svi saglasni: treba nam novo nacionalno okupljanje.
Pa opet nekoliko godina. Pa opet glavni odbor. I opet poziv na nacionalno okupljanje.
Sad, šalu na stranu.
Kriza koja potresa svet, a Srbiju ionako sklonu krizama baca na kolena, prvenstveno je kriza smisla. Kolaps ekonomije i finansija samo je posledica neoliberalnog koncepta nekontrolisanog sticanja i trošenja; svojevrsnog pretvaranja sveta u supermarket. Koncepta koji je, uostalom, u Srbiji našao veoma plodno tle i u mnogo čemu nadmašio obrasce uvezene sa Zapada. Najpogubnija posledica takvog stanja jeste atomizacija društva, slabljenje socijalnih veza i potpuna propast zajednice koju povezuje određeni sistem vrednosti. Doktor Koštunica sa svojom ekipom smatra da su „Srbin“ i „Srbija“ vrednosti po sebi, ali ja ponavljam ono što sam napisao prošle nedelje: sve to ima smisla isključivo u odnosu na neki sistem univerzalnih vrednosti. Ono posebno, nacionalno, napreduje samo unutar opšteg. Prosto rečeno: unutar razumno uređene države u kojoj su samovolje i pohlepe ograničene u korist dobrobiti svih. U takvoj jednoj državi besmisleni su pozivi na „novo nacionalno okupljanje“ iz prostog razloga što su svi na okupu, što su svi povezani istovetnim jezikom, kulturom i interesima. Biti Za ili Protiv NATO-a nikoga i ništa ne povezuje i ne okuplja. Biti Za ili Protiv NATO-a, konačno, nije nacionalno već državno pitanje, pitanje strategije nacionalne odbrane. Ako je veća korist od pristupanja – pristupiti. Ako je veća šteta – ne pristupiti. End of story. Iracionalna zaumna i inadžijska politika doktora Koštunice, hvala Bogu prilično marginalizovana, u stanju je jedino da dodatno psihotizuje ionako psihotizovanu javnost koja uzrok svih problema vidi u Americi, Singapuru, Sejšelskim ostrvima, sasvim svejedno, samo ne u nekompetenciji i korumpiranosti političkih elita koje pustoše državu. Proces opustošenja je poprilično poodmakao, pa se instinktivno traži alternativa. Iz nadahnuto besmislenog govora Vojislava Koštunice vidimo da je to ovoga puta plemenska zajednica u kojoj bi on bio i šaman i poglavica.
Valjda mu se to neće dozvoliti još jednom.
Danas, 16.06.2009.
Peščanik.net, 17.06.2009.
