U redu: sve smo čuli na temu gasne mafije, osim glavnog. Dakle, ako umetnici godišnje klepe 35 miliona evrića kao proviziju, onako „sa guzova“, kako kažu Hercegovci (a da nisu ni digli dupe sa stolice), kako se te pare posle dele? Pošteno? Bratski? Na ravne časti? Sva je prilika da lavovski deo ide ruskim oligarsima, tj. nevladinoj organizaciji nalik na onu iz realističke TV serije „Brigada“ („Sašina ekipa“ kod nas). A zašto brigadisti ne bi uzeli još i proviziju, kad im se već nudi?
Grešno je ostaviti budali njegove pare, učio nas je još Ostap Ibrahimovič Bender, sovjetski ekonomista iz prve polovine 20. veka. Kroz tih 35 ‘ladnih miliona dade se proprati i zaprati mnogo para klepnutih na manje zakonite „načine kojih ima ukupno 63, od kojih je krađa najčasniji“ (hajde, eruditi: odakle je ovaj citat?). Još ako u tome imaju očekivanu i normalnu podršku Ministarstva dobrih dela – sve je ne može bolje biti. Kazaće neko da je ovo zagrobna osveta Mirka Marjanovića; i jeste. Ko nam je kriv kad smo ovce za šišanje, bratske, pravoslavne i sveslovenske, dakle“ najzahvalnije. Ako ne verujete, pitajte naprednjake, natražnjake i narodnjake u Narodnoj skupštini. Nenad Popović sve će vam objasniti, uz „taši tanana“ aplauze Nataše Jovanović i dostojanstveni popovski bariton Tome Nikolića. „Dok se ovo kolo kreće, na Ruse se pucat neće“ (narodna pjesma iz Lovćenca, Bačka, iz 1949. kad je Goli otok većbio prebukiran, ali njima niko nije smeo ništa).
Kad smo već kod toga, naš Visoki Dom sve je više nalik na scenu ispred seoske bakalnice na čijim vratima visi na kanapu otvarač za pivo i gde đilkoši sede na plastičnim gajbama, piju pivo i podjebavaju prolaznike koji idu nekim svojim korisnim poslom. Zoran Krasić, glavni mangup i šeret, neobavezno ćaska, dobacuje i dovikuje se s pajtašima: „A, Todoroviću? Al’ sam im ga zavukao, a?“ Onda lupaju po klupama dok govori neko od bivših pajtaša i zabavljaju se sjajno: ko je kome ukrao kompjuter i sekretaricu. A plate i dnevnice i putni troškovi cure. Ljudima radi taksimetar i baš ih briga. Tako nam i treba.
Vidim da se neko setio da objavi sliku onog zida u Vladi gde vise premijeri. Tako sam otkrio da tamo, hronološki pre Nedića, kako i treba, visi i onaj Milan Aćimović, premijer okupatorske „komesarske“ vlade i kasniji Nedićev ministar unutrašnjih poslova, posle rata – ponavljam – streljan kao narodni izdajnik, kvisling i zločinac. Koštunica dr Vojislav, dakle, uspeo je da snese čak dva kukavičja jajeta. Te dve slike treba skinuti, pokloniti jednu Koštunici, a drugu Milanu Parivodiću i ostaviti dva rečito prazna mesta na zidu, namerno, da gosti mogu da pitaju: „A ko ovde nedostaje?“, pa da im se onda ljubazno i detaljno objasni ko – i zašto.
Čitam da su se među prvim akcionarima u privatizaciji fudbalskog kluba „Hajduk“ (iz Splita, ne sa Zvezdare!) pojavile i časne sestre benediktinke. Moj drug Drago Pilsel, bivši franjevac-pripravnik, kaže da je to u Svete matere rimske katoličke crkve običaj: da podstiču sport kao doprinos zdravom telu od čega je i duhu posle bolje. To me je podstaklo na razmišljanje po sledećoj liniji: a kako bi bilo da grešnu i pokajničku „Crvenu zvezdu“ kupi Srpska pravoslavna crkva? Bilo bi to em korisno, em bogougodno, em dobro za narod, državu, veru i fudbal. Sveta matera crkva ima para, inače se vladike ne bi vozile u debelim džipovima sa zatamnjenim staklima i duhovnim, a ne borbenim, „audijima 8“. Fudbalski klub je dobra investicija, ako se dovede u red, što će Crkvi biti lakše nego drugima: neka samo probaju da kažu Filaretu da ne mogu brže da trče!
Usred Zagreba (Stara Vlaška) i usred najveće večernje gužve (četvrtak, 18:20) nepoznati umetnici ubili su eksplozivnom napravom Ivu Pukanića, vlasnika i izdavača tamošnjeg „Nacionala“ i još jednog ni krivog ni dužnog novinarskog civila. Dosta stručno izvedeno, daljinskom komandom i s više nego sigurnom količinom plastičnog eksploziva. Bio je to potez drzak i – očigledno – iznuđen nečim. Naime, posle ubistva mlade advokatice Ivane Hodak, kćeri veoma značajne zagrebačke advokatsko-političarske porodice, koliko deset dana ranije, hrvatska je policija bila u velikoj nervozi i mobilizaciji. Motiv za još jedno mučko ubistvo – i to značajnog novinara – morao je biti veoma jak u takvom taktičkom kontekstu. Za hrvatsku državu i Sanaderovu vladu to više nije bila ona „kap koja preliva čašu“ (to je bila mala Hodakova); ovo je bio cunami. Počelo se pominjati vanredno stanje i neka hrvatska „Sablja“, ali to bi bilo pogrešno rešenje: hrvatska policija odavno, od 1991, ispustila je van kontrole organizovani kriminal i nema potrebnu obaveštajnu podlogu, ali ni polititičku volju vlasti, za neku veliku akciju tipa naše „Sablje“ koja je bila marljivo pripremana mesecima. Novi direktor policije Vladimir Faber, briljantni i hrabri profesionalac, gorko je objavio hrvatskoj javnosti da je policija već18 godina politizovana i instrumentalizovana – kao i pravosuđe, dodaćemo – što je ionako svima bilo jasno, ali se niko nije usudio da kaže. Etničko i političko čišćenje policije i pravosuđa dovelo je do ovoga: da mafija može sve što joj padne na pamet. Treba pažljivo pratiti hrvatsku scenu.
Danas, 27.10.2008.
Peščanik.net, 27.10.2008.
