Erik Johansson http://bit.ly/1nYPOVw

„Ovaj zakon je za nas sasvim nov i doneće pravosuđu mnogo novih predmeta“
(Zoran Balinovac, savetnik ministra pravde, „Danas“, 19. VII 2014.)

Prolog

Reč je o Nacrtu zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a ono što je danas Srbiji svakako neophodno, uz nekoliko miliona nerešenih sudskih predmeta jeste još mnogo, mnogo novih, ganc novih „predmeta“. Sezona je kiselih krastavaca i uopšte turšije, treba se spremiti za pravosudnu zimu. Kako će naše nove pravosudne zime izgledati, pokušava se delimično odgovoriti ovim prilogom.

1. Šta su prioriteti izvršnih vlasti nadležnih za pravosuđe?

Poplave su sobom donele i dugo očekivane „reforme“ – što simulovane, što čisto normativne (tzv. reformski zakoni). U senci entuzijastičnog i sveopšteg „reformskog“ zamaha vođenog teškom rukom, a srcem mekim k`o duša, trule ostaci opasno posrnulog srpskog pravosuđa, a zadah se pokušava preobraziti u opojan miris – jednim nacrtom zakona, uz danas obligatno (a, zapravo izvinjavajuće) pozivanje na „evropske standarde“ i „široki spektar mera“ Nacionalne strategije za reformu pravosuđa: „Prema nacrtu zakona, građani će moći da „ubrzaju“ sudski postupak podnošenjem prigovora i žalbi na rad postupajućeg sudije, u vreme dok postupak traje, a pravo na suđenje u razumnom roku moći će da zaštite i kasnije, kroz naknadu nematerijalne štete, u iznosu od 300 do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. O prigovorima i žalbama odlučivaće predsednici postupajućih i drugostepenih sudova. Oni će pri odlučivanju davati samo „vremensku procenu rada sudija“, odnosno da li su oni na vreme zakazivali pojedine procesne radnje i donosili odluke, a neće ocenjivati njihov način rada, koji takođe može uticati na skraćenje postupka. Na javnoj raspravi je ponovljeno da je nacrt zakona deo širokog spektra mera koji pokriva Nacionalna strategija za reformu pravosuđa. Te mere imaju za cilj da “pravdu učine dostupnijom građanima, povećaju poverenje građana u pravosuđe, smanje broj zaostalih predmeta, kao i broj predstavki protiv Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku”. („Danas“, 19. VII 2014).

Ostavljam po strani neevropsku praksu, uporno održavanu decenijama – jer reč je o svetom ustavnom naređenju – da predsednike sudova bira Narodna skupština, da se time jedna druga državna vlast upliće u sudsku, da se parasudska ovlašćenja predsednika sudova, uprkos spornoj nadležnosti za njihov izbor, neprestano proširuju do mere koja ih čini izvršnom vlašću koja de facto kontroliše sudsku, da i danas predsednici sudova imaju ovlašćenja da, postupajući po pritužbama građana, kontrolišu vremenski razvoj postupka, da ta ovlašćenja ili uopšte ne vrše ili to čine sasvim izuzetno, da se sudske odluke kojima se država obavezuje na naknadu štete građanima ili ne izvršavaju, ili postupak izvršenja „nerazumno“ dugo traje. Tačno je da je okončanje sudskih postupaka u „nerazumno“ dugom roku i veliki broj pritužbi građana Evropskom sudu za ljudska prava, motivisan upravo ovim načinom kršenja prava na pravično suđenje. Tačno je da u pravnom poretku Srbije ne postoji efikasno pravno sredstvo kojim bi se, još u toku sudskog postupka „sankcionisao“ sud kao državni organ zbog neopravdanog razvlačenja postupka. Istinita je izreka da je „odložena pravda zapravo uskraćivanje pravde“. Sve je to tako.

Pa zašto onda dovodim u pitanje jedan novi „reformski“ zakon? Zato što ni Nacionalna strategija, ni ovaj zakon (kada bude donesen) ne rešavaju i neće rešiti probleme prioriteta neophodne transformacije pravosuđa Srbije. Nije uzrok samo u ustavnom, zakonskom i faktičkom položaju predsednika sudova niti u teškoćama izvršenja odluka protiv države.

Pravosuđe, kao i drugi pravni i društveni fenomeni imaju svoje teško promenjive uporišne tačke: u pravosuđu to je sudija, a ne predsednik suda; to je ravnopravnost svih pred zakonom i u sudskoj zaštiti, a ne samo konačno odlučivanje u razumnom roku; to je nezavisnost i nepristrasnost sudije i ne samo to: nije dovoljno da sudija bude nezavisan i nepristrasan, on mora da ostavi utisak da je takav/takva; to svakako nije sada već očigledna selektivnost u radu javnih tužilaca, nego jednak pristup u istim ili sličnim okolnostima.

Pomenuti Nacrt zakona zvuči efektno, ali efekt i defekt ne deli samo jedno slovo, već i samo jedan korak. On je zapravo namenjen pacifikovanju građana, koji bi se u opštoj oskudici, zadovoljili kakvom-takvom naknadom štete zbog dugog trajanja postupka, bez postavljanja pitanja kvaliteta konačne odluke koja rešava o zaštiti njihovih prava. Takođe, njegova je namena disciplinovanje sudija samo u odnosu na vremenski, a ne i u odnosu na suštinski tok sudskog postupka. On je namenjen i proširenju personalne vlasti predsednika suda u odnosu na sudije. Sve ove posledice važe i važiće pri postojećim činjenicama o ustavnom, zakonskom i faktičkom položaju sudije i predsednika suda. Te činjenice su ono što se mora promeniti i to prioritetno. Tek potom sme se razmišljati o efektima. Ministarstvo pravde, zaduženo za stratešku i normativnu reformu pravosuđa je imalo čime da se inspiriše da bi izbeglo da se efekt pretvori u defekt: Savet za borbu protiv korupcije je u svom Drugom izveštaju o reformi pravosuđa od 17. IV 2014. odredio prioritete na način ne samo razuman i uobičajem u državama problematičnih pravosuđa, već i prilagođen bitnim pravnim činjenicama o pravosuđu Srbije (izveštaj je dostupan na sajtu Saveta). Ti prioriteti su: nezavisnost, materijalni položaj, stručnost, odgovornost, efikasnost i dostupnost i javnost – upravo ovim redom. Savet je analizirao sve ove prioritetne tačke, štaviše predložio kako ih dosezati, ustavnim zakonskim i životnim (činjeničnim) promenama i poboljšanjima. No, „reformska“ politička elita je prećutala ovaj izveštaj isto onako kako je istrajno otpočela prećutkivanje „24 sporne privatizacije“, izvodeći ih na svetlo javne debate samo ako se sa nekim treba personalno obračunati.

2. Precedentne sudske odluke kao test spremnosti za reforme

Bilo je uvek u istoriji prava sudskih odluka koje vraćaju poverenje u samu ideju pravosuđa (suviše često izneveravanu da bi trajno bila ozbiljno shvaćena). Uglavnom su to bile presude donošene u prelomnim vremenima, kao rezultat sudske reakcije na najteže oblike kriminala loše prošlosti jednog društva. Spremnost društva i njegove političke elite za transformaciju pravosuđa egzaktno se meri upravo takvim presudama.

Najnovija među njima nije ovdašnja. To je presuda holandskog suda o naknadi štete srodnicima jednog broja žrtava srebreničkog genocida. Za sada je donesena prvostepena presuda, broj C/09/295247 / HA ZA 07-2973 Okružnog suda u Hagu (Rechtbank Den Haag), dostupna u neautorizovanom prevodu opširnog sažetka na engleski jezik. Presuda je donesena na osnovu građanske parnične tužbe koju je podnela organizacija “Majke Srebrenice” i još deset tužilaca protiv države Holandije. Tužbom je traženo da sud: (1) donese deklarativnu presudu kojom će utvrditi da je tužena država povredila obavezu da spreči genocid, obavezu propisanu Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju genocida, od 9. XII 1948. godine, kao i da utvrdi da je tužena država delala protivpravno i (2) obaveže tuženu državu na naknadu štete nastale trpljenjem patnji zbog gubitka srodnika tužilaca. Presudom je sud utvrdio da je holandski bataljon sarađivao u deportaciji oko 320 srebreničkih muškaraca koji su tražili utočište, a saradnja u deportaciji je otpočela kasno popodne 13. VII 1995. godine, čime je izvršena protivpravna radnja za koju je odgovorna tužena država. Takođe, presudom je tužena država obavezana na naknadu neimovinske štete srodnicima žrtava zbog pretrpljenih patnji.

U bosanskohercegovačkoj javnosti presuda je izazvala protivrečne reakcije: zadovoljstvo što je priznata odgovornost jedne od država za ljudske gubitke u zaštićenoj srebreničkoj zoni i nezadovoljstvo zato što je ova odgovornost ograničena samo na žrtve koje su se nalazile u sedištu holandskog bataljona, a ne na žrtve sa cele teritorije zaštićene zone. Pravna argumentacija Okružnog suda u Hagu, najkraće, zasnovana je na sledećoj argumentaciji:

(a) pravni osnov za ocenu osnovanosti tužbi za utvrđenje i za naknadu štete jeste Konvencija za sprečavanje i kažnjavanje genocida;

(b) tumačenje obaveza države koje proističu iz ove Konvencije, Okružni sud u Hagu daje na osnovu stavova Međunarodnog suda pravde, u pravnoj stvari Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore: …“jasno je da je obaveza u pitanju obaveza ponašanja, a ne obaveza rezultata, u smislu da bi država bila dužna da, bez obzira na okolnosti, spreči izvršenje genocida: obaveza država ugovornica je da upotrebe sva razumna sredstva koja su im na raspolaganju da spreče genocid u meri u kojoj je moguće…“; …“u stvari, obaveza države da spreči i tome odgovarajuća obaveza da dela, nastaje u trenutku kada je (država) saznala ili bi po redovnom toku stvari, morala saznati za postojanje ozbiljnog rizika da bi genocid mogao biti izvršen…“

(c) da bi se utvrdila odgovornost države i ona obavezala na naknadu štete mora se sa dovoljnim stepenom uverenja utvrditi da, bez izvršenja protivpravne radnje, štetna posledica ne bi nastupila;

(d) vodeći oficiri holandskog bataljona imali su saznanja da postoji ozbiljan rizik izvršenja genocida („da izvršenje genocida neposredno predstoji“) posle pada Srebrenice:  “…zasnivajući svoje zaključke na onome što je gore opisano, Okružni sud nalazi da je holandski bataljon 12. jula 1995. godine, uveče, morao posumnjati da izdvajanje muškaraca i njihovo odvođenje od strane bosanskih Srba, sobom nosi stvarni rizik smrti ili nečovečnog postupanja“; „…štaviše, Okružni sud smatra da je holandski bataljon, kasno popodne, 13. jula 1995….. bio svestan ozbiljnog rizika da će biti izvršen genocid…“; uprkos postojanju ove ozbiljne sumnje, holandski bataljon je sarađivao u deportaciji srebreničkih muškaraca, čime je izvršio protivpravnu radnju;

(e) deo obrazloženja koji je izazvao kontroverze jeste ograničenje odgovornosti holandskog bataljona, a time i države Holandije na tzv. mini zaštićenu zonu u sedištu bataljona u Potočarima, u kojoj je bilo i iz koje je izvedeno oko 320 muškaraca; Okružni sud u Hagu ovo ograničenje obrazlaže malobojnošću bataljona, lakim naoružanjem, te time ograničenjem efektivnih mogućnosti za sprečavanje genocida; zbog toga se, po mišljenju ovog Suda, ne može sa izvesnošću utvrditi da postoji uzročna veza između protivpravnih radnji bataljona i nastale štete, izuzev kad je u pitanju više od 300 muškaraca koji su se nalazili u mini zaštićenoj zoni.

Poznato je da je presudom Međunarodnog suda pravde u pravnoj stvari Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore (st. 5 izreke) utvrđeno da je Republika Srbija odgovorna za nesprečavanje genocida: „Srbija je povredila obavezu da spreči genocid, na osnovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, u odnosu na genocid koji se dogodio u Srebrenici u julu 1995. godine“.

Za razliku od holandskog suda, neki imaginarni srpski sud kome bi se obratili srodnici žrtava srebreničkog genocida, imao bi rešeno prethodno pitanje o tome da li je država, makar građanskopravno odgovorna za naknadu štete, te bi imao šansi da postupak okonča u razumnom roku. Ali taj srpski sud do daljeg, sve daljeg dana, ostaje samo imaginaran. Presuda nalik onoj holandskoj, koja bi dosudila naknadu štete srodnicima bar jedne žrtve, danas i ovde je nezamisliva. Ne samo zato što su naši državni funkcioneri, nasuprot njihovoj svakodnevnoj blagoglagoljivosti, istrajno ćutali o devetnaestoj godišnjici srebreničkog genocida. Naše pravosuđe vraća se u prošlost samo po naređenju Vučićeve političke volje, i u njenim granicama. Mediji prate pravosuđe u skladu sa razmerama političke volje. Oni su “rešili” ubistvo Slavka Ćuruvije još u martu ove godine. Iako je optužnica podnesena nekoliko meseci posle ovog “rešenja”, a presuda je daleko, veoma daleko.

3. Poverenje građana u sudije i sudove, kao i pravosuđe uopšte, kao bitan motiv vlasti da reformiše pravosuđe

Zaključci Drugog izveštaja o reformi pravosuđa koji je sačinio i objavio Savet za borbu protiv korupcije, povodom nekoliko tačaka prioritetnih za reformu, su kratki i jasni. Zato ih navodim doslovno i u celini:

„U toku prethodne dve godine u odnosu na nezavisnost pravosuđa stanje nije popravljeno. Naprotiv, stanje je pogoršano jer su uočena veća mešanja izvršne vlasti u rad pravosudnih institucija.

Materijalno stanje u pravosuđu je pogoršano, jer još uvek nadležnosti pravosudne uprave, a naročito finansijske nadležnosti pravosudne uprave nisu prenete na VSS i DVT. Nakon vraćanja sudija i tužilaca evidentan je nedostatak smeštajnog kapaciteta. Problem su i niske zarade zaposlenih u pravosuđu, posebno kada je reč o državnim službenicima.

Pravosudna akademija u toku ove dve godine nije odgovorila svojim zadacima, tako da su napravljene veoma ozbiljne greške u odnosu na kvalitet početne obuke, jer nije izvršena sveobuhvatna obuka u smislu člana 35 Zakona o Pravosudnoj akademiji. Pre obuke nisu doneta odgovarajuća podzakonska akta kojima je trebalo regulisati pitanje merila i kriterijuma za izbor mentora, kao i članova Komisija, predavača i ostalih lica ovlašćenih za rad sa polaznicima početne obuke, zbog čega postoji velika sumnja u kvalitet izvršene obuke.

VSS i DVT su izvršili mnoge povrede zakona, međutim ni za jednu povredu nisu odgovarali iako nisu valjano sproveli reizbor, nisu blagovremeno doneli pravilnike na osnovu kojih se može kvalitetno oceniti rad sudija i tužilaca, nisu izradili analizu iz koje se mogu uvideti greške, nisu pokazali spremnost da štite nezavisnost i samostalnost sudova i sudija i samostalnost tužilaštva, kao i da kvalitetno ispitaju prethodni rad nosilaca pravosudnih funkcija.

U odnosu na efikasnost ne možemo dati egzaktne podatke jer iste nismo dobili od Ministarstva, VSS i DVT, tako da se u ovom momentu ne može zaključiti da li je smanjen broj predmeta, naročito starih, iako iz podataka Društva sudija Srbije proizilazi da je broj predmeta uvećan u odnosu na stanje pre reforme i da je stanje sada gore (preko tri miliona starih predmeta u radu, odnosno predmeta gde postupak traje duže od dve godine).

Savet nije uspeo da od nadležnih institucija dobije uporedne podatke iz kojih bi se utvrdili elementi zašto je sada prema percepciji građana lošija efikasnost nego ranije.“

Kako nama, građanima Srbije izgleda pravosuđe? Pomenuti izveštaj odgovara i na to pitanje:

„Prema istraživanju javnog mnjenja „Percepcija sadržaja poglavlja 23 i 24 pregovora za pristup Srbije EU“, 84% stanovništva misli da je pravosuđe neefikasno, 83% stanovništva smatra da je pravosuđe zavisno od politike i drugih interesnih grupacija, a 82% smatra da je pravosuđe pristrasno. Zbog navedenog 71% stanovništva nema poverenja u sudove u Srbiji.

To su uporedivi i mnogo gori rezultata od rezultata iz ranijeg izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije o reformi pravosuđa.“

I zbog stanja u pravosuđu, nešto malo boljeg nego što je današnje, ranija vlast je smenjena na izborima 2012. godine. Ranija ministarka pravde, Malović, ustupila je mesto današnjem ministru Selakoviću, koga su mimoišle sve rekonstrukcije i inovacije Vlada Srbije. Selaković, po svemu sudeći, kao prioritetno „razmatra pitanje“ novog šefa kabineta, pri čemu su šanse državnog službenika koji je na svoj nalog postavio pušku istovetnu onoj kojom je izvršeno jedno teško krivično delo (atentat na premijera Đinđića), znatne. Preko svog savetnika Balinovca, bavi se zaštitom „imalaca“ prava na suđenje u razumnom roku, putem uvećanja broja predmeta pred srpskim sudovima. To što preko 80% građana Srbije smatra da je pravosuđe ne samo neefikasno, već i politički i na drugi način zavisno, kao i da je pristrasno, nije podobno da promeni svest o prioritetima našeg Ministarstva pravde. Odgovornost? ostavka? smena?, razume se, prvo Selakovića – spadaju u politički imaginarijum iste vrste kao i donošenje presude u korist srodnika neke od srebreničkih žrtava.

Peščanik.net, 21.07.2014.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.