Prekršaj

Radio emisija 08.12.2006, govore učesnici skupa u organizaciji Helsinškog odbora: Slobodan Antonić, Nenad Prokić, Vesna Pešić, Žarko Korać i Olivera Milosavljević; Mladen Lazić, Dobrila Mirković i Nadežda Milenković.

Svetlana Lukić: Da je ovo kojim slučajem sud, a ja članica sudskog veća, morala bih da se izuzmem iz postupka, jer nisam u stanju da racionalno prosuđujem, pre svega jer mi se čini da učestvujem u slučaju koji je sa stanovišta elementarne pravde osuđen na propast. Kako se postaviti kada s jedne strane veruješ da su pokušaji da se od ove zemlje napravi podnošljivo mesto za život propali, a s druge strane, ne možeš da odustaneš, jer ako prestaneš da se nadaš ti si praktično mrtav čovek. Izgleda da je rešenje da ignorišemo zdrav razum i da se ponašamo i radimo kao da će ipak sve biti u redu.

Ove nedelje je Ivica Dačić je održao svoj Gazimestan i na skupštini SPS-a rekao ono što njegov šef Slobodan Milošević nije rekao na pravom Gazimestanu. Dačić Ivica nam je obećao rat. Taj mali SPS-ovski pacov je za vreme ratova sedeo u Beogradu, gojio se i mršavio, sticao imovinu, dremao u skupštinskim klupama između dva obroka i nikada mu nije palo na pamet da obuče uniformu i ode u rat. Samo je druge ispraćao.

Ovu nedelju obeležio je i Šešeljev testament. Zavetovao nas je vojvoda da kad njega više ne bude ne zaboravimo veliku Srbiju, da se okrenemo Belorusiji i Kini. Toma Nikolić i Vučić su navodno potreseni njegovim samrtničkim rečima. Koštunica je poslao pismo u Hag da ih upozori da moraju da brinu o zdravlju i ljudskim pravima Vojislava Šešelja. Vidim da se u tom pismu Šešelj oslovljava titulom – doktor. Ne sećam se da je Koštunica ikada Đinđića nazvao doktorom, pa ni kada je ovaj bio ubijen.

Što se tiče štrajka glađu vojvode Šešelja, bilo bi šteta da umre iz dva razloga. Jedan je da bi bilo dobro da se suđenje završi i on bude osuđen za svoje zločine, a drugi je da bi nepravedno da on može da bira kada će i kako da umre. To pravo je svojom politikom oduzeo mnogim ljudima; umirali su od kama njegovih paravojnih formacija, bacani u blato, na kolena, streljani.

Gde je Dinkić? Dinkić nosi šuške po Srbiji, kao nekad Bogoljub Karić. Demokratska stranka Srbije kupuje po Republici Srpskoj da pomogne prekodrinskoj braći. Obećao je Bubalo da će graditi mostove preko Drine da pospeši tu privrednu saradnju, a kada se steknu bolji istorijski uslovi, preko tih mostova možemo da prevezemo i tenkove. Ne znam šta radi Demokratska stranka, ne znam šta radi Tadić, verovatno disciplinuje svoje članove da ne glasaju za Liberalno demokratsku partiju – to je trenutno jedan od važnijih zadataka Demokratske stranke.

Da košmar bude kompletan, evo i Slobodana Antonića u Peščaniku, tog nezavisnog DSS analitičara. Antonić je po pozivu učestvovao na skupu koji je organizovao Helsinški odbor. Slušate najpre Slobodana Antonića, a potom i ljude koje obično čujete u ovoj emisiji.

Slobodan Antonić: Drago mi je što sam ovde, to zaista iskreno kažem zbog toga što mi se čini da bi ovo trebalo da bude početak jednog ozbiljnog dijaloga. I zaista se bojim situacije u kojoj se mi sada nalazimo, a to je da živimo u društvu u kome postoji verbalni građanski rat ili ono što se u Americi zove kulturni rat. Dakle, mi smo ne samo posmatrači verbalnog građanskog rata, nego mnogi od nas koji ovde sedimo u tome i učestvujemo. Sjedinjene američke države mogu sebi da dozvole kulturni rat, ali jedno društvo koje je tako slabo integrisano, sa tako slabom državom, to sebi ne može da dozvoli. Zato mi se čini da treba uložiti iskrene napore da mi ovde prisutni, kao javne ličnosti, probamo da razumemo onu drugu stranu, jer potpuno je jasno da ovde ima najmanje dve strane, i da moramo da  probamo da ovo ne bude samo incident, nego da to bude, ako je moguće, početak ozbiljnog dijaloga. Mnogi ljudi nisu danas došli ovde, jer su smatrali da je u pitanju neka šala ili neka greška, s obzirom na to ko je organizator ovog skupa.

Želeo bih da govorim o dve stvari. Jedna stvar jeste ono oko čega mislim da se možemo složiti, ali takođe ću govoriti i o onome oko čega se ne možemo složiti, oko čega se sada ne slažemo. Dakle, prva stvar jeste činjenica zločina. Dakle da, srpska strana je činila masovne zločine u proteklim ratovima. I jeste značajno suočavanje sa prošlošću, suočenje sa zločinima koji su činjeni u ime srpske nacije i u ime Srbije. E, sada da kažem nešto oko čega mislim da se ne možemo složiti, što ne znači da o tome ne možemo razgovarati. Prva svar se odnosi na činjenicu zločina, druga na značaj suočavanja. Kada je u pitanju ovo prvo, imam utisak da je kvalifikacija tog zločina nešto što izaziva ozbiljne kontraverze i neslaganja. Nekome je jako značajna ta kvalifikacija. Po mom mišljenju činjenica masovnih zločina je sama po sebi dovoljno užasna da je ne treba dalje zaoštravati insistiranjem na tome da je u pitanju bio genocid onakvog tipa kakav je bio u Drugom svetskom ratu.

Potpuno je pogrešno i kontraproduktivno Srebrenicu izjednačavati sa Aušvicom ili Ovčaru sa Dahauom. To je nešto što izaziva otpor, jer odmah se rađaju osnovane sumnje da se iza insistiranja na tome da je u pitanju genocid krije nekakava dugoročnija politika koja može biti u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima. Najjednostavnije rečeno, time što se tvrdi da je u Srebrenici izvršen genocid, Republika Srpska se proglašava genocidnom tvorevinom i opravdava se i čak zahteva ukidanje Republike Srpske. Dakle, ta vrsta političke argumentacije, političke igre je nešto što po mom mišljenju ne doprinosi suočavanju sa zločinima.

Čitao sam mnogo tekstova u kojima se tvrdi da je pitanje suočavanja najznačajnije pitanje današnje Srbije, da Srbija ne može napraviti ni jedan korak u bilo kom pravcu dok tu stvar ne odradi. Ja priznajem da je suočavanje sa zločinima važno, ali smatrati da je to uslov svega ostalog je neracionalno, pogrešno, pogotovo što znamo da je to proces koji traje godinama, nekada i decenijama. Uzgred budi rečeno, jasno je da se model nemačkog suočavanja sa prošlošću ne može primeniti na Srbiju, jer prvo, razmere zločina nisu iste, i drugo, Srbija nije zemlja pod okupacijom.

Ne slažemo se takođe oko toga, kako je ovde lepo rečeno, da je u Srbiji danas samo kamen nevin. Ako pogledate biračko telo, vi ćete videti da je od 1995. u Srbiji u biračko telo ušlo milion i 100.000 ljudi koji su tada dobili pravo glasa. Pre 1995. to su bila deca i smatrati da su oni takođe nekakvi saučesnici ili čak taoci tih zločina potpuno je pogrešno. Moramo imati u vidu da se srpsko biračko telo po nekakvim prirodnim  zakonima menja i obnavlja. Srbija 2006. nije ista kao Srbija 1995. Suočavanje kao pokajanje je nešto što okrepljuje karakter nekog društva, neke nacije. To nam je svima neophodno i zato bi u tom suočavanju trebalo da razmislimo i o tome da li i mi sami imamo nešto da popravimo i da li i mi sami imamo nešto da priznamo.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Slobodan Antonić na skupu koji je organizovao Helsinški odbor. Smatra se velikim uspehom što su predstavnici takozvane dve Srbije seli za isti sto i ako mi je dozvoljeno da kažem, a dozvoljeno mi je zato što sama sebi dajem tu dozvolu – meni je ovo bio samo još jedan dokaz koliko su takvi pokušaji besmisleni. Antonić je maločas eksplicitno rekao da je to sa genocidom i Srebrenicom glupost. Nedavno su Rumuni doneli zakon da onaj koji negira holokaust mora da ide u zatvor. U ovoj zemlji mora biti donet zakon da onaj koji negira genocid u Srebrenici mora ići u zatvor. Hag je na suđenju generalima Republike Srpske rekao da to jeste bio genocid, a mi opet treba da sedimo za istim stolom i raspravljamo da li se u Srebrenici dogodio genocid ili nije. Ali dobro, ljudi koji su organizovali ovaj skup valjda znaju šta rade. A na skupu su, između ostalih, bili i Vesna Pešić, Žarko Koraća, Olivera Milosavljević i Nenad Prokić.

Nenad Prokić: Srpsko društvo je postalo talac jedne netransparentne interne moći, trenutno oličene u Vojislavu Koštunici, u okviru koje se advokati zločina ili čak i sami zločinci pojavljuju preobučeni u patriotsko ruho. Tu se odlučuje o svemu i svačemu, od Guče do Brisela, preko Tjenanmena. Ernest Renan je još 1872. dao dosta ciničnu, ali istinitu definiciju nacije – nacije su skupine ljudi koje povezuje zajedničko pogrešno viđenje prošlosti i mržnja prema susedima. I još je tvrdio kako je egzistencija nacije zasnovana na svakodnevnom referendumu. Ukoliko je esencija nacije u tome da svi njeni pojedinci imaju mnogo zajedničkih stvari, kaže Renan, onda mora da su zajedno i mnogo stvari zaboravili. I tako dolazimo na drugo pitanje, neodvojivo od prvog: ko blokira promene i suočavanje u Srbiji. Ko drugi do mađioničari logike, oni koji najviše galame da je volja naroda uvek dobra, oni koji opstaju na nepostojanju političke kulture, pa se pozivaju na domaćinsku i svetosavsku tradiciju, oni koji se kunu u nužnost po kojoj narod uvek hoće ono što je ispravno, znajući vrlo dobro da će zapravo oni sami odlučivati o toj ispravnosti, ali ne kao nekadašnji suvereni, koji su trpeli posledice svojih odluka. Naprotiv, ovde imamo uzurpatore u političkim elitama koji se nikada ne suočavaju sa posledicama svojih odluka sklanjajući se iza aklamativne narodne volje. Tipičan slučaj takve mahinacije jeste novi srpski ustav.

Suočavanje u Srbiji sprečavaju isti oni uzurpatori koji su verbalno za progres, ali iz petnih žila je vuku u XIX vek, kada je suverenost nacije bila progresivan element u okviru kojeg su ljudi zajedno napravili velike stvari pa su, nažalost, poželeli da naprave još. Taj dodatni napor je nesrećno urodio epohom svetskih ratova, a iz istog izvora su potekli i tam-tam ratovi na prostoru bivše Jugoslavije. Takvi uzurpatori onda tvrde kako se nakon katastrofe može dalje mirno živeti bez suštinskih i strukturalnih promena, bez suočavanja sa zločinom i suđenja ratnim zločincima i rame uz rame sa sprovodiocima politike, koja ne bi da odgovara za ono što je učinila. A prilikom svakog prinudnog suočavanja pozivaju se na suverenost, onu istu koju su onomad uskraćivali drugima oko sebe. Na taj način suština njihove politike postaje očiti kompromis sa zločinom koji ide do koketiranja sa genocidom, uz sve očajniji napor da se promene spreče ili barem odlože, bez obzira na cenu koju celo društvo plaća.

Osim što smo u regresiji, većini nije jasno da smo i poraženi i da nam je pre svega potrebna moralna obnova. Tamo gde je obezvređeno čovekovo postojanje, gde vlada krajnje nepoverenje prema ljudima, gde dominira mentalitet prevare, podaništva i egzistencijalne frustracije, teško je zauzeti moralno stanovište. Čoveku je mnogo lakše da se prilagodi bukačima, međutim, gde nema morala nema ni individualne slobode, a znanje je podloga morala i čovek mora znati šta je dobro, pa će i sam biti dobar. U okviru tog znanja neophodno je imenovati krivce za remećenje moralnog poretka. Problem Srbije je što mnogi od njih i dalje sede u parlamentu i u vladi, jer napokon – koliko košta da se uspostavi pravda? Prvo, oni koji krše zakone treba da idu u zatvor i drugo, svi oni za koje postoji indicija da su učestvovali u krivičnim delima ne mogu da budu na funkcijama. Ali kako da to utvrde oni koji su i sami krivci za remećenje moralnog poretka? Nikako i sve to onda predstavlja pad u varvarstvo, pad ispod civilizacijskog minimuma, a rezultati su vidljivi svuda unaokolo.

Jedina je uteha da život ne prestaje i ne počinje tamo gde njima odgovara. Manje direktna ovlašćenja, ali zato jednu opštiju i dugotrajniju odgovornost u takvim procesima imaju i kulturne elite. Pojedinci među njima uvek prvi počnu da prave to testo od kojeg političari onda to sve zamese. I možda nije preterano reći da su ljudi direktno prešli iz redova za predstavu Kolubarska bitka Jugoslovenskog dramskog pozorišta u redove za piramidalne banke, u redove za besplatni hleb na Trgu Republike i u vojne spiskove za mobilizaciju. Tih redova više nema, nema više ni bivše države, nema ni mnogih ljudi iz tih redova, ali su autori tih bitaka ostali da propovedaju svoja jevanđelja haosa i svoje privatne perverzne ideale. Oni su i dalje tu, netaknuti i nedirnuti u opštoj milosti, utonuli u svoj prezir prema ljudima, koji ne zna ni za kakve granice. Njih ne može otrezniti ni slom sopstvene epohe. Osnovna doktrina takve vlasti je da ako date konju dovoljno slame, nešto će ostati i za vrapce. U tom pogledu odvratnija od svega je ona sitna funkcionerska populacija po ustanovama, večito zadihana od trke da se dodvori i udovolji nadređenima.

Sveži primer je sekretar za kulturu grada Beograda, Pera pisar iz administrativnog, veliki prijatelj Kine. Moralna obnova zaista ne bi smela da zaobiđe ni te kurire gluposti, sitne aplaudere i da bar neke od njih podvrgne lustrumu. Kolovođe znaju da u promenjenoj Srbiji za njih neće biti mesta na rukovodećim položajima, pa zažmure čak i nad političkim ubistvima u zamenu za mogućnost da još malo propovedaju uz gusle, ali njihovi patuljci se podlo nadaju da će uspeti da potonu u beznačajnost iz koje su došli i da će im ona opet biti sigurno utočište. Mnogi će i uspeti u tome i upravo zato je potreban snažan napor da se svima njima zajedno dokaže da se saučesništvo u zlu ne isplati.

Vesna Pešić: Nema ničeg lošeg u tome što sam ja pripadnik srpskog plemena i zašto bi me neko moralno prozivao zbog toga što sam ubila pripadnika nekog drugog plemena. Naprotiv, što ih više ubijem, to je bolje za moje pleme. To je pitanje našeg samorazumevanja i pitanje našeg odnosa prema zločinima. Znači, moraš da se distanciraš, mora da postoji jedna distanca između mene i moje zajednice, da bih ja uopšte mogla nešto da se pitam. Naš problem i dalje vidim u tom nepostojanju distance i tu se postavlja centralno sociološko pitanje – na čemu se Srbija integriše, kako se ona integriše, koji je taj osnovni model. I problem sa Srbijom je uvek bio taj deficijent integracije. Ona nikada nije uspela da integriše sve svoje građane, da od njih napravi političku zajednicu. Još je stari gospodin Pusić napravio jedno vrlo lepo pravilo. Na pitanje ko smo, on kaže – što sebe šire definišeš to ima manje razlika, što sebe uže definišeš, razlike se povećavaju. Ako se usko definišeš kao Srbin pravoslavac, onda uvek imaš mnogo onih koji nisu ono što si ti. Znači, što više proširiš svoj identitet možeš da napraviš širu zajednicu.

Osnovno pitanje je kako da se u Srbiji dođe do jedne političke zajednice, jer ona je osnova demokratije. Kako da Srbija krene dalje od početničkih koraka posle 5. oktobra, od jedne izborne demokratije, jednog plićaka demokratije. Znate šta, takve demokratije veoma brzo zakržljaju, ukoliko se ne uspostavi vladavina prava, ukoliko ne dođe do samorefleksije toga društva, do stvaranja političke zajednice. Ona počinje da se degeneriše i svodi na ono što je u Srbiji uvek bilo, a to je vlast radi vlasti. Naravno da je tu poslednji ustav imao negativnu ulogu. Narodi nisu politički akteri, a kada pogledamo taj ustav vidimo da tamo piše da je Srbija država srpskog naroda. Lično nemam nikakvih problema sa srpskim narodom, ali kada vidim da tamo na drugom mestu stoje neki građani, a budući da je politička zajednica sastavljena od građana, onda mi dođe da se upišem u tu manjinu, pa da postanem građanka. Samorefleksivna građanka, za razlikuod naroda, može da bez unapred datih ideologija razmišlja o svom društvu, o prošlosti, o sadašnjosti, o nekakvoj budućnosti. Srpstvo nema nikakav politički subjektivitet i nije mi jasna ta potreba da se kao većina dokazujemo u sopstvenom društvu. Pa ne bi bilo te Srbije da nema Srba, ne bi bilo Hrvatske da nema Hrvata i zašto to moram posebno da dokazujem. Zašto posle 200 godina treba da imamo manjinu, koja su građani,  koji rade nešto građanski, a ja treba da radim nešto srpski.

Imate primer pobune Crvenih beretki, gde je ključna greška Zorana Đinđića bila što je pokušao da to reši, kako da kažem, ličnim sredstvima: ja sam sad na vlasti pa, ću da pošaljem ovoga da ode tamo da razgovara sa njima. Ne, u takvim situacijama neko mora da nas pozove i kaže – situacija u Srbiji je takva, to su ti i ti ljudi, oni hoće da uvedu policijsku državu i ja pozivam građane Srbije da se na izborima opredele u vezi sa ovim pitanjem. Ne može se preći preko velikih događaja bez primene demokratskih sredstava, to jest raspisivanja izbora. Ali onda vam kažu – tako bismo izgubili vlast. Pa šta, šta ako biste izgubili vlast? Izvinite, ali to i jeste ono što mora da se nauči: primenom demokratskog modela ja u teškom trenutku pozivam građane da presude.

Apsolutno je porazno to što čujem da će na prvom sledećem zasedanju skupštine biti smenjen poverenik za dostupnost javnim informacijama, Šabić, jer on je tu instituciju uspevao da održava na pristojan način. I sada, ja ne znam da li da idemo da branimo tog čoveka, da li da se vratimo u 80-te, disidentske godine. Sve regulatorne institucije su praktično propale i meni dođe da plačem kada pomislim da su se oni unapred dogovorili da smene baš Šabića, koji je jedini probao nešto da uradi. To je jednostavno neoprostivo. Predlažem da se što pre organizujemo da to ne dozvolimo, jer mi je dosta toga da neprekidno gledam kako se sve što napravimo kruni i mi se opet vraćamo na početak.

Žarko Korać: Ja ću navesti jedan primer koji se mnogo ređe koristi u našem društvu, to je primer jermenskog masakra, odnosno genocida nad Jermenima. Vi ste videli da je to postala dominantna politička tema kada se danas govori o ulasku Turske u EU. Želim samo da vas podsetim da je od tog događaja prošlo gotovo sto godina. To pokazuje da pitanje odbijanja razgovora o jednoj temi u jednom društvu može da traje i sto godina. Ovde se smatra da te debate teku same po sebi i da društva imaju tendenciju da učestvuju u ovakvim debatama, odnosno da je prirodno za društvo da otvara pitanja svoje politike i stvarnih ili izmišljenih zločina. Moja prva teza je da nije tačno da društva žele ovakvu debatu. Kao psiholog tvrdim da postoji deo ljudske prirode koji to odbija. U pitanju je potreba čoveka da o sebi misli dobro i da pozitivno vrednuje naciju kojoj pripada. U tom smislu naše društvo je gotovo postiglo konsenzus, a najveći stepen konsenzusa postiglo je oko teme Haškog suda. Uzrok tome je pre svega činjenica da su vodeći akteri događaja iz devedesetih i dalje aktivni na političkoj sceni. Oni bi morali da govore o svojoj sopstvenoj odgovornosti i oni u osnovi štite sebe.

Nažalost, postoji još jedan konsenzus u našem društvu, a to je prećutni konsenzus da su granice današnje države Srbije privremene. Pogledajte izjave vezane za eventualnu nezavisnost Kosova, pa ćete videti da je to više nego očigledno. Vlast nastoji da postigne još jedan konsenzus koji nije postigla, a to je da Srbija ima neki svoj specifičan, srednji put ulaska u Evropsku uniju. Drugim rečima, ne moramo mi zadovoljiti uslove koji su propisani za bilo čiji ulazak u Evropsku uniju, jer mi ćemo biti primljeni i ovakvi kakvi smo. Čini mi se da ništa bolje ne odslikava taja stav od cinične igre sa generalom Ratkom Mladićem. Kao da želi da s kaže – moraćete da nas primite takve kakvi jesmo, jer alternativa su haos, novi ratovi ili nešto još gore od ovoga što je danas na vlasti. Konačno, u našem društvu se sa velikim entuzijazmom tvrdi da su stranke koje su nosioci ratne politike u potpunosti legitimizirane. To su Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije. Oduševljenje jednog broja ljudi i vrlo smele izjave da je Srpska radikalna stranka danas jedna demokratska stranka, što se brani činjenicom da je ona parlamentarna stranka su potpuno cinične, jer je ta stranka uvek bila u parlamentu i uvek bila parlamentarna. Bili su to i onda kada su slali paravojne formacije da ratuju na prostorima oko nas, počevši od Hrtkovaca u samoj Srbiji, pa na dalje. Znači, argument o njihovoj parlamentarnosti je potpuno besmislen.

Zanimljivo je da ti isti teoretičari i analitičari koji govore o novom demokratskom ruhu Srpske radikalne stranke, ni jednom jedinom rečju ne komentarišu Šešeljev testament.

Glavni problem Srpske radikalne stranke je nedostatak minimalne kritičnosti te stranke prema sopstvenoj prošlosti. Ista stvar se dešava i sa Socijalističkom partijom Srbije. Izgleda da je nekima promaklo da je potpredsednik Socijalitičke partije Srbije postao čovek koji je javno rekao da je Zoran Đinđić prvi čovek koji je platio izručenje Miloševića, a na redu su i ostali. Drugim rečima, on je pohvalio ubistvo. I gospodin Nikolić, koji je vršilac dužnosti predsednika Srpske radikalne stranke, rekao je sa skupštinske govornice da nimalo ne žali zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Mi imamo posla sa ljudima koji nemaju nikakav otklon prema činu ubistva. Ogromni entuzijazam naših komentatora i medija prema takozvanom novom rukovodstvu Socijalističke partije Srbije i prema takozvanom novom legalizmu Srpske radikalne stranke za mene je veliki korak nazad, jer nemoguće je, nemoguće govoriti o prošlosti, a ne govoriti o ove dve stranke.

Olivera Milosavljević: Vratiću se na početak i na prvu rečenicu kolege Antonića koji kaže da ti verbalni građanski ratovi ne bi trebalo da se vode u Srbiji zato što srpsko društvo, ako sam dobro zapisala, još nije integrisano. U krugovima, kojima ja po svojim shvatanjima ne pripadam, je uobičajeno da se odriče postojanje kolektivne odgovornosti. Međutim, u istim tim krugovima, kada se govori o žrtvama, i te kako se koristi pojam Srbi – Srbi su bombardovani, Srbi su trpeli inflaciju, Srbi su osporavani i tako dalje. U tom slučaju se potpuno zanemaruje jedan značajan deo srpskog društva koji čine građani, bilo kako da se deklarišu kada je njihov nacionalni identitet u pitanju. Dakle, ovde postoje dva aršina; kada se treba braniti od nepočinstva, onda su odgovorni pojedinci, ali kada treba govoriti o pravima na državu, kao što imamo slučaj sa poslednjim ustavom, koji počinje rečenicom da je to država srpskog naroda – onda više ne postoje pojedinci ili su bar skrajnuti, onda postoji etnički određen kolektiv. Mene zanima da li možemo jasno da kažemo na kojim osnovama se očekuje i zahteva integracija društva. Ja sam itekako željna da živim u jednom integrisanom društvu, ali želim da znam šta mu je sadržina.

I zanima me još jedno objašnjenje kolege Antonića. Vi često u svojim poslednjim tekstovima pominjete radikale i njihovo poštovanje demokratske procedure kao argument koji govori da oni moraju biti integrisani u srpsko društvo. Generalno me zanima da li postoji ijedna ideja koja se može nazvati zločinačkom, ako prođe demokratsku proceduru? A kroz istoriju smo imali takvih slučajeva.

Slobodan Antonić: Meni pada na pamet, svakog dana mi pada na pamet da li je moj pogled na svet potpuno ispravan i svakog dana tražim dokaze za i protiv. To je možda stvar treninga i nekakve obaveze koju imam kao pripadnik profesije. Moram da kažem da sam posle današnjeg razgovora, i to nije nikakva fraza, zaista bolje razumeo neke stvari. Ne kažem da sam promenio mišljenje, ali bolje sam razumeo neke stvari i voleo bih takođe da i drugi sagovornici izađu sa boljim razumevanjem drugh ljudi i njihovih iracionalnih ili racionalnih strahova, svejedno. Dakle, prvo pitanje sabornosti. U poslednje vreme se vrlo često koristi ta reč da bi se diskvalifikovao nekakav konsenzus ili dogovor. Hajde da ne koristimo termine koji nam služe da bismo nešto diskvalifikovali. Drugo pitanje se tiče tapije na istinu. Jedna je stvar kada ja vama kažem ovako preko stola – ja znam istinu, a vi ne znate, ili ovo što ja kažem je istina, a to što vi kažete nije, a druga je stvar kada, dok to govorim držim u ruci toljagu ili čak pištolj uperen na vas. Dakle, ako vi iz znanja istine hoćete da izvučete nešto što može da predstavlja ili predstavlja pretnju nasiljem ili želju da se vlada drugim čovekom, da na osnovu vašeg posedovanja istine vi imate neku posebnu kontrolu, moć u odnosu na drugog čoveka, onda je to nešto što je ozbiljan problem.

Ovde se pominjala lustracija. Meni je potpuno jasno da ne možete izgraditi demokratiju u društvu ispod kojeg postoji krtičnjak starih bezbednosnih struktura. Dakle, potpuno mi je jasno da lustracija mora da zahvati bezbednosne strukture, ali s druge strane, moram da priznam da mi se digne kosa na glavi kada čujem da treba lustrirati univerzitet. Na univerzitetu su pripadnici starog režima potpuno marginalizovani. Oni koji sada hoće lustraciju univerziteta zapravo zbog par šugavih kokošaka hoće da unesu haubicu u naše dvorište. Kada se krene tom logikom, onda tome nema kraja, jer ćete vi na prvom koraku lustrirati te zaostale ljude koji su na pragu penzije, ali vrlo brzo ćete krenuti dalje, pa ćete reći – hajde sada da lustriramo sve srpske nacionaliste, pa u sledećem koraku sve srpske patriote i tome neće biti kraja. Treća stvar je integracija, ne homogenizacija nego integracija, vrlo važno pitanje. Dakle, ne možete imati društvo koje normalno funkcioniše sa rezervatima, ostrvima u tom društvu koja imaju ozbiljnu rezervu prema državnim institucijama. Ne govorim sada uopšte o nacionalnim manjinama, govorim o delovima društvene i političke elite koji imaju direktan otklon prema državi i državnim institucijama. Vrlo često se kod nas smatra da smo lojalni prema državi, društvu, zajednici samo kada su naši ljudi na vlasti.

Iz nevladinog sektora po prvi put sam čuo ozbiljne državotvorne izjave, parole, tek 2003. u martu mesecu. Tek onda je neko shvatio šta zapravo znači država, koliko je država važna. Ono što mislim da je važno za integraciju jeste da taj proces bude nezavistan od toga ko je na vlasti i ko ima većinu u institucijama. I četvrta stvar tiče se pitanja koje je postavila koleginica Milosavljević, a to je da li demokratska procedura može da opere zločinačku ideju. Naravno da ne može, jer zločinačka ideja ne sme ni da uđe u demokratsku proceduru, ali kada uđe u demokratsku proceduru, svaka ideja na kraju dobije demokratski legitimitet. Dakle, ideja koja poziva na nasilje, koja počiva na nasilju ne sme ni da uđe u demokratsku proceduru, ali kada je unutra, kada je već ušla i na izborima osvojila 30 ili 50 odsto glasova, mi moramo da znamo da sada, kada smo je pustili unutra, moramo da priznamo njen legitimitet. I to je jedna od tema o kojoj možemo da razgovaramo sledeći put.

Svetlana Lukić: Sledeći put neka razgovaraju, ali bez nas, mislim, bez Antonića svakako. Da samo rezimiramo šta je rekao – osporio je genocid u Srebrenici, smatra da takozvana druga Srbija preti nasiljem, da hoće da porobi ljudske duše i ono što mi je zanimljivo – da su nevladine organizacije nelojalne prema državi, sem od marta 2003. I na kraju, eksplicitno je rečeno da zločinačka ideja, kada uđe u parlament, postaje normalna i da mi tu nemamo šta da se pitamo. Dakle, zločinac koji utrči u parlament ima imunitet i mi moramo da ga tretiramo kao pristojno ljudsko biće. Sada ćete čuti Mladena Lazića, profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu. Profesor Lazić predaje na odseku za sociologiju.

Mladen Lazić: Ko je danas pročitao novine, ne može biti siguran da li su to zaista današnje novine ili možda novine od prošle godine ili od pre nekoliko godina. Svi nastoje, i to sa različitih strana političkog spektra, da stvarnost postave i predstave kao put u lošu beskonačnost, stalno ponavljanje istog. Skoro da nema smisla čitati novine svakog dana.

Uzmimo samo primer najnovije stranke na političkoj sceni, Liberalno-demokratske partije, koja insistira na tome da se stvari nisu promenile od 1996/97. To nije posle-atentatska koalicija, nego koalicija 1996/97.

Ima nekoliko važnih tačaka koje su za ozbiljnu naučnu analizu potpuno nesumljive. Jedna tačka je početak devedesetih, kada je socijalistički sistem uklonjen sa scene, mada nisu uklonjeni njegovi protagonisti. Drugi reper je 1996/97, kada se društvo u Srbiji probudilo iz letargije. 2000. je to društvo izašlo na glavnu pozornicu i uklonilo glavne protagoniste događaja devedesetih, ali ne i njihovu ideologiju. Posle 2000. nema nekih izrazitih tačaka, osim čekanja da se završe dva procesa započeta devedesetih. Jedan od tih procesa je državni proces, a drugi ne može biti ostvaren pre prvog. Kada se, dakle, konačno definišu granice ove države, nastupiće pokušaj prelaska društva iz pretpolitičkog stanja u političko. Trebalo bi da pitanje političkih programa konačno postane ključno pitanje za političku diferencijaciju. Svi akteri na sceni još uvek pokušavaju da nas održe u tom pretpolitičkom stanju.

Osnovne osobine pretpolitičkog stanja su da nema politike kao izbora između alternativa, nego se neprekidno rešavaju problemi koji prethode konstituisanju političke zajednice. Prva pretpostavka političke zajednice jeste država, ali mi je i dalje nemamo, iako imamo ustav, jer nemamo definisane granice, a nema države bez granica. Sledeća osobina pretpolitičkog stanja jeste da je politički protivnik doživljen kao neprijatelj. Mi još uvek imamo gladijatore u areni, koji se bore na život i smrt, a ne takmičare na sportskom terenu. Na sportskom terenu se odvijaju takmičenja iz različitih disciplina, ali u gladijatorskoj areni postoji samo jedna borba, borba na život i smrt između neprijatelja. Dotle dok je suparnik neko koga treba eliminisati, nema uslova za normalnu politiku.

Mi se još uvek nalazimo na nekom razmeđu puteva u civilizaciju i povratka u varvarizam. Nije sasvim sigurno da će Srbija izabrati put u civilizovanje, sve dotle dok u stanovništvu postoji vrlo jaka tendencija koja i ne razlikuje civilizaciju od varvarizma i misli da je varvarizam prirodno stanje civilizacije, jedno univerzalno prirodno stanje. To vidimo, između ostalog, po nečemu što postaje pravi hit, a to su štrajkovi glađu. Štrajk glađu trivijalizuje dragocenost ljudskog života i ono što treba da je opšta, najviša vrednost postaje banalno sredstvo ucene na nivou svakodnevnih problema.

Šešelju je, po mom mišljenju, ugroženo samo jedno pravo, a to je pravo na relativno efikasno suđenje. Nije u redu da neko, ko je još uvek nevin po osnovnoj pravnoj pretpostavci, čami u zatvoru četiri godine, a da suđenje ne počinje. Tu se krši jedno od osnovnih načela sudskog postupka, a to je da bude efikasan, jer time štiti nekog ko je apriorno nevin. Sve ostalo u vezi s tim je u okvirima tragifarsičnog, jer je u pitanju farsa, koja bez sumnje može imati tragičan završetak. I ne može se voditi rasprava o stvari u kojoj je jedan od protagonista na ivici života i smrti. Time što štrajkuje glađu, Šešelj je sam ukinuo pretpostavku za racionalnu raspravu.

Poslednji primer varvarizma videli smo juče na košarkaškom terenu. Varvarizam je prisutan i u politici preko priče o tome da će se braniti velika Srbija. Šta je problem sa tom pričom? Problem je što ona nailazi na odziv. To bi bila cirkuska priča da relativno veliki broj glasača u Srbiji na tu priču ne reaguje pozitivno. Održavanje pozitivnog odnosa prema jednom glupom projektu, održavanje jedne takve nedozrele svesti proizvodi varvarizam.

Meni se u poslednje vreme sviđa izraz politički analitičar, koji mi je ranije bio nepodnošljiv. Sada mi se sviđa, jer je potpuno jasno i definitivno izdvojio jednu kategoriju ljudi, a to su stranački aktivisti bez stranačkih knjižica. Analiza pretpostavlja nepristrasnost, a ovde imamo ljude koji su po definiciji pristrasni i pošto svi to znaju, pre svega novinari, oni više ne upotrebljavaju slučajno taj kvalifikativ politički analitičar, jer tačno znaju šta mogu da očekuju sa druge strane. Sama intelektualna zajednica je duboko podeljena: postoje politički analitičari i ćutljiva masa intelektualaca, to jest ljudi koji bi trebalo da javno deluju sa stanovišta nekog uma. To su ljudi koji su, nažalost, sada apstinenti, a njihova apstinencija je opasnija po društvo od apstinencije glasača. Dakle, oni su prešli u ćutljivu većinu, uglavnom zasićeni ili zgađeni nad onim što se zbiva, i to je karakteristično stanje naše intelektualne scene. Dakle, ili politički analitičari ili ćutljivi intelektualac.

Svetlana Lukić: Da li kratkoročno možemo da očekujemo bitnija pomeranja na političkoj sceni?

Mladen Lazić: Ne pre nego što se reši državni problem. Dokle god problem Kosova ne bude definitivno zatvoren, dotle se u Srbiji reprodukuje strahovito opasan potencijal za mobilizaciju u okviru onih varvarskih pretpostavki. Bez toga rešenja nema racionalne politike i pre toga rešenja i ne očekujem da se formira bilo kakva nova, na racionalne osnove postavljena politička stranka. Ovde racionalno shvatam kao interesno, ali ne kao interes grupe koja vodi politiku, nego kao interes određenog dela stanovništva. Racionalna politika u tom smislu bi bila politika koja sledi interese jedne važne, velike grupacije stanovnika. On mora biti snažan, jer nasuprot njemu, koji će se uvek shvatati kao partikularan, stoji interes nacije ili zajednice koji je univerzalan i koji po definiciji lakše privlači pažnju, pa i glasove. Dakle, bez toga nema političkog rešenja, ali kada se taj problem reši, mislim da postoje uslovi za racionalizaciju politike.

Taj proces mora biti konstituisan iznutra i pomognut spolja.

Kada kažem spolja, mislim na nešto o čemu govorim svojim studentima, i danas ću im govoriti o tome, a to su pogubne posledice politike isključivanja, koju su Evropska unija i velike sile vodile prema Srbiji. Politika isključivanja, sankcija, izolacije, od viza na dalje, je politika koja uvek ima za posledicu zbijanje unutrašnjih redova. Najbolji primer za to je Kuba. Tu se vidi da je definitivni učinak politike isključivanja reprodukcija ratnog stanja. Dakle, samo politika uključivanja može da vodi do unutrašnjih promena. Da je ovde primenjivana politika uključivanja, mislim da bi Mladić bio u Hagu već pre pet godina, a ne bi bio i dalje nedostupan.

Svetlana Lukić: Na samom početku intervjua ste pomenuli Liberalno demokratsku partiju. Da li mislite da ta koalicija može da unese nešto novo na političku scenu?

Mladen Lazić: Problem sa njima je što ni oni nisu pošli od programa, nego su pošli od zatečenih okvira delovanja, a to znači da i oni deluju na pretpolitički način. Ako je u jednom trenutku izgledalo da su na tragu barem opšteg okvira civilizovanja, posle toga su i sami uneli elemente varvarizacije, kao što je povezivanje sa ljudima koji nisu nosioci politike, kao što su predstavnici Demohrišćanske stranke. Ti ljudi su nosioci vanpolitičkih okvira, oni pokazuju da političko nije bitno, nego je bitno učestvovanje u vlasti. Po mom mišljenju, tragična je i njihova glavna izborna parola – bez nas neće moći, koju u stvari izgovaraju lideri. Znači, ona ne govori da se neće moći bez njihovih birača, nego govori da se neće moči bez njih kao lidera. To govori dve stvari, dakle, da su oni važni i drugo, da misle da se politika može voditi, ako uđu u parlament, na temelju ucena, isto onako kao što je to radila Socijalistička partija. To znači – mi zastupamo izrazitu manjinu, ali pošto bez nas nećete moći, moraćete da nas slušate. To je stav koji ne doprinosi civilizovanju nego varvarizaciji. Naravno, ne želim da prosuđujem dalju sudbinu te koalicije, moguće je da se radi o dečijim bolestima koje će se savladati posle uspeha ili neuspeha, ali trenutno oni deluju na isti konfuzni način na koji deluju i druge stranke. Ono što LDP značajno razlikuje od drugih je to što se neki od njih mogu pozvati na prošlost, koja je sasvim drugačija od prošlosti mnogih drugih ljudi na političkoj sceni, ali svetla prošlost nije dovoljna garancija za nešto što će biti.

Problem predizborne konfiguracije političkih snaga je to što se grupacija za koju bismo mogli da kažemo da radi na procesu civilizovanja Srbije fragmentizuje na političkoj sceni, dok se grupacija varvarizacije Srbije ukrupnjava. To je vrlo opasno, zato što svako fragmentisanje ovih snaga ne samo da slabi svaku od njih pojedinačno, nego slabi sve njih zajedno. Mogu da pretpostavim da će neke od stranaka koje su na tom krilu odneti isuviše mnogo glasova, a neće preći izborni prag, što u našim izbornim okolnostima veštački povećava snagu ove druge grupacije. Ranije je postojala tendencija da se pojavom primitivno-varvarističkih stranaka, kao što je bila Arkanova, pa onda Karićeva stranka, fragmentizjuje taj deo biračkog tela, a sada se to dešava na ovom drugom krilu. Pitanje je da li će G17 plus i LDP preći cenzus, a verovatno neće, što znači da će se jedan deo tih glasova preliti u suprotan tabor. To je zabrinjavajuća situacija na trenutnom političkom spektru.

Svetlana Lukić: Da li ste iznenađeni time što se Koštunica odlučio za Stranku srpskog jedinstva i Novu Srbiju?

Mladen Lazić: Tako nešto se moglo predvideti iz njihovog srdačnog odnosa. Na kraju krajeva, jasno je da Koštunici, koji je populista u fraku, nedostaje populista u gunju da bi mogao da se približi stanovništvu. To je njegov neizbežan alter ego i bio mu je potreban da bi DSS uopšte dobila nešto širu podršku.

Kade ste me pitali za primere varvarizacije, mogao bih da navedem protest koji se dogodio na Filozofskom fakultetu. Prvi put u istoriji Filozofskog fakulteta jedan mali broj studenata počeo je da se ponaša na varvarski način, to jest silom je sprečavao većinu studenata i profesora da uđu na fakultet. To je nečuveno, jer su studenti prvi put preuzeli policijsku matricu. Policija koja nikada nije uspela da uđe na Univerzitet spolja, ušla je iznutra. To je dramatičan primer varvarizacije iz jednog kruga od kojeg bi se to najmanje moglo očekivati. Ali sve to zajedno, i ovaj primer i sve ono o čemu smo govorili, ne daje apsolutno pravo pesimistima. Prvo, ljudi bi trebalo da porede sadašnjost ne sa jučerašnjim danom, nego bi trebalo da imaju neku vremensku perspektivu. Jedna od stvari koje kažem studentima – izađite na ulicu, pored vas istovremeno postoje hiljade godina, istorije se odvija pred vašim očima, samo ako umete da gledate. Dakle, optimizam ili pesimizam treba da se formira u relativno dužim vremenskim periodima, a ne u odnosu na ono šta sam mislio juče da će biti danas, a nije se desilo. S tog stanovišta, ja nisam pesimista, jer znam da će se barem na tom nivou glavni problem, a to je problem definisanja granica Srbije, rešiti u relativno bliskoj budućnosti, da će Srbija najverovatnije biti uključena, ne možda dovoljno brzo i široko kako bismo mi to želeli iz naše životne perspektive, u zajednicu evropskih država, bez obzira da li će neposredno ući u članstvo Unije ili ne. Silom te spoljašnje, a i unutrašnje logike doći će do promena koje mnogi ljudi žele da vide sutra. Neće ih biti sutra, biće ih prekosutra, pozitivnih, ali će ih biti. Svoje mesto treba da definišimo istorijski, a ne po dnevnoj logici medija. Ako se od stvarnosti mnogo očekuje, mali su izgledi da ćete biti optimista, a ako se od stvarnosti očekuje da pruži šansu za neke pozitivne društvene promene, uporište za optimizam može se lakše naći.

Kada je reč o studentskom protestu, moj argument za optimizam je taj što se prvi put jednom protestu, za koji sam rekao da je imao snažna obeležja varvarizma, nisu pridružili naši najbolji studenti. Oni su glasno i jasno bili protiv takvog oblika protesta. Njihovo odbijanje da se pridruže protestu ne samo da je doprinelo da se on relativno mirno i za kratko vreme završi, nego pokazuje da su ljudi zadržali sposobnost racionalnog rasuđivanja. Loše u čitavoj stvari je da su oni to uradili ćutke, nisu javno izašli sa tom osudom protesta, nisu to rekli tim drugim studentima u lice, nego su govorili samo kada ih je neko pitao. Oni nisu formulisali svoj stav u odnosu na protest, nego su ostali pasivni i na taj način dozvolili privid, koji su mediji nažalost iskoristili, da se manipulacije o studentskom protestu pojave kao senzacija dana. Dakle, bitno je da vidimo pozitivne i negativne perspektive stvarnosti oko nas. Na kraju krajeva, optimizam i pesimizam su lične jednačine, a ne karakteristike stvarnosti.

Svetlana Lukić: U prethodnih dvadesetak minuta slušali ste profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, Mladena Lazića, a sada ćete čuti Nadeždu Milenković, stručnjaka za marketing, i Dobrilu Mirković. Biki je, kako kaže za sebe, klinički psiholog u ostavci. Najpre ćete čuti kako Nadežda komentariše i tumači bilbord Demokratske stranke na kojoj je citat Zorana Đinđića o samo jednom životu.

Nadežda Milenković: Imam samo jedan život – pevao je i Toma Zdravković ili Muharem Serbezovski – to je iz opusa narodnih pesama. Mislim da je to strateški promašaj i  videćemo na izborima kako će da se isplati celo to pozivanje na Đinđića, odnosno borba za nastavljanje Đinđićeve filozofije, njegovog državničkog načina. Biki je jednom fino rekla da treba da se takmiče u tome ko će da nastavi da radi ono što je Đinđić radio, a ne u tome kome je Đinđić jednom prilikom u kafani rekao – vidi, smrkava se, misleći stvarno na to da pada sumrak, a sada će ovaj tome da daje neki vići smisao. Meni je to malčice gadno.

Svetlana Lukić: Da li je ovo sa Ružicom Đinđić ista stvar?

Nadežda Milenković: U priličnoj meri, čak nezavisno od političke konotacije. Jedna moja drugarica je to prva primetila, pošto je ona žena s dvoje dece, rekla je – kako je to strašno prema deci, znaš, ti kao mama kažeš deci – sada ću ja da radim isti onaj posao koji je radio tata, zbog čega su ga ubili.

Svetlana Lukić: Biki, Šešeljev štrajk glađu. Prva asocijacija je da to radikali upotrebljavaju za predizbornu kampanju. Misliš da to njima može da donese velike koristi?

Dobrila Mirković: Saznala sam da je još jednom štrajkovao glađu i to duže nego sada. To u Americi zovu kraljica mature, kraljica parade – on mora da bude glavni. On je ležao po skupštini, oni su ga nosali po skupštini, on je batrgao nogicama. To je bio cirkus. Njemu uzmu džipče, i to kradeno, molim fino, da se zna, a čovek uzme i batrga istim tim nogicama – čovek od 200 kila. Neukusno, čoveče, batrga nogicama da mu vrate džipče, jer svi imaju, samo on nema. I sad, šta se dešava, on tamo čami tri godine, a njegov karakter je samodovoljnost – kada se on vidi u ogledalu, to je čudo jedno šta on tamo vidi. I sada on jednostavno mora da izađe iz anonimnosti. To je cela njegova muka, što više nije glavni. Pa je l’ se sećate njegovog svedočenja kod Slobe? Da su mu rekli – poklao si celo selo, on bi rekao – jesam ja, nije Sloba. Oni se mnogo poigravaju s narodom, ja tačno znam, pošto sam južna pruga i znam selo napamet, kako miriše, kako diše. Ljudi padaju u nesvest od smeha i njima to nije politička poruka. Ti seljaci koji su jako u kontaktu i sa sobom i sa zemljom, vrlo dobro znaju da je to cirkus. Dačić je oslobođen fizičkog, by the way, i ko njemu sada da veruje da će on da vodi vojsku? Pa da li je on vojskovođa, ljudi moji? S druge strane, Šešelj piše testament – idite, oslobodite Krajinu. Vo ime oca i sina. Ko, čime, misliš praćke da nosimo? Ne znam, da vičemo BA kada ih vidimo – bež’te iz Krajine, a oni svi – ju, ju, ju. I svi u onim majicama da dođemo. U stvari, to bi bio rat mokrih majica: u prvim redovima radikalke, pa iza radikali, pa evo i mi ćemo. To je toliko neozbiljno i neukusno. Pazi, da Šešelj nije politička ličnost i da je došao kod mene kao pacijent, on bi dobio dijagnozu depresije, jer ko god hoće da se samoubije, taj je depresivan. Zapravo, on je tužan što ne može opet da bude cheerleader- ica, da bude glavni, da mu aplaudiraju, da zasmejava narod.

Srbija ima milion ljudi ispod granice siromaštva. Taj gladan, ponižen, uvređen čovek, šta on može da kaže – on ima da jede, a neće, a ja bih jeo, ali nemam. To je sistem bez čovečnosti. Kako smo pre bili solidarni, sećate se onoga – drug na drumu. A sada nastane bežanija, svi beže preko žive ograde – nogu će da polomi, samo da pobegne od situacije u kojoj bi mogao da bude solidaran. Odakle to? Kako smo onda bili čovečni, a sada više nismo? Šta se to u nama promenilo? SPS i radikali ti kažu da opet treba da ratuješ, opet da mrziš, opet da proteruješ, opet oči da vadiš, a onda dobiješ kao kontra poruku – samo jedan život imamo. Majke ti. Ali moram stručno taj život da potrošim, jer je stručnost iznad politike. Duboko verujem da ljudi sede i smeju se.

Nadežda Milenković: Mene pogađa to što, ako ne saosećam sa izgladnelim Šešeljem, sa mnom nešto nije u redu. Pa ja stvarno ne saosećam i neka ovo bude moj kraj u javnosti, u političkom životu – pristajem da me nema, da me svi napljuju, ali na to jednostavno ne pristajem. Znaš, to je ono – u noći kada gori Hilandar, ti me pitaš zašto sam obijao trafike. To je postepena priprema javnog mnjenja, pa kada to prođe, onda idu dalje – ne smeš da me pitaš na slavi, pa – zar sada, kada se otcepljuje Crna Gora, pa – ti me pitaš, a Šešelj štrajkuje glađu. Stalno postoji taj kao viši državni interes i ne znam da li ste primetili, kako se završio referendum, odjednom su krenule TV reklame koje sve kao potku imaju narodnjake. Banke na primer. To je odjednom postalo društveno poželjno i prihvatljivo, jer ko ne razume trubu i Guču, ne razume Srbiju. I samo gledaš ko pada brže i  dublje. Onda na B92 bude kviz i pitanje – kako se zove preterani strah od stranaca. I nikom nije sumnjivo što po toj logici postoji umereni strah od stranaca, koji je normalan. Ali ne, ksenofobija je patološki strah od stranaca. Zašto bi imao strah od stranaca? Nije to strah od ajkule, pa je kao normalno da je se plašiš. Taj neko ko je pripremio pitanje, momak koji je pitanje izgovorio, cela publika, svima je bilo normalno da se u zemlji Srbiji pita kako se zove preterani strah od stranaca.

To je priča koja me stalno nervira – Duća Spasojević. Počeli smo sa gospodinom Legijom, gospođom Čumom, pa sada imamo Duću Spasojevića. Ne smeš nekome ko je optužen za takav zločin da tepaš. Moj mozak miluje ta reč – Duća. Duća je neko dete, malo, simpatično, bucmasto. I tim tepanjem, ti u stvari omekšavaš javno mnjenje i pripremaš ga da se danas-sutra zapita – pa stvarno, otkud bi Duća to mogao da uradi, ne bi Duća to uradio. Često kažem – ovo je dno, pa onda – ne, ne, ovo je dno dna, i onda sad imam novi stepen komparacije – ovo je dna dnonova, dno dna dnonova. Ti možeš da se uključiš u kampanju kao javna ličnost, kao građanin, ali ne možeš ako si glavni i odgovorni urednik nekog medija, jer si se deklarisao i nisi tu imenom i prezimenom nego svojom funkcijom. Lane Gutović nije mogao da poziva na referendum obučen kao Pustolov. To je moja omiljena serija, Pustolov je nečije autorsko delo i ne možeš njime da reklamiraš nešto treće. Možeš kao Lane Gutović, ali ne možeš kao Pustolov. Na kraju dođeš do toga da nije ni važno koliko su pokrali, mada jeste važno, ali izgubiš živce, jer im se niko nije suprotstavio.

To sa ustavom je bilo kao u najgore socijalističko doba i njihov proizvod je bio socijalistički, pri čemu je skupština OUR ili ne, nego složena organizacija udruženog rada, neki SOUR, sastavljen od raznih stranaka, koji se dogovorio da napravi jedan proizvod tržišno neutemeljen, bez ikakvog marketinga. Samo su smislili da je taj proizvod jako važan i ponašali se kao Alija Sirotanović – važno je da proizvedeš. I pošto su tako socijalistički proizveli socijalistički proizvod, na tržištu mu nema mesta, pa su ga i prodavali tako i nama ga uvaljivali kao – jeftino, znaš ono po radnjama kada piše jeftino, sa sve F. Ili – roba vraćena iz uvoza. Pa ako je vraćena iz uvoza, znači da ima grešku. Ili još bolje – moderno, kao u Plitvicama koje su postojale po Bulevaru, pa se ti polakomiš i uđeš i kupiš.

Svetlana Lukić: Pitanje je da li oni ne mogu bolje ili misle –  dovoljno je i ovo, proći će ili ako neće, možemo da poguramo tako što ćemo ukrasti glasove, tako što ćemo pripretiti.

Nadežda Milenković: Ne treba da zaboravimo nasleđe koje im je ostavio Sloba. Ja sam mislila da, kada je on 9. marta izveo tenkove na ulice, nema dalje. Znači, pao Sloba, gotovo, niko to neće da dozvoli, nemoguće je da se to desi u Evropi, u mom Beogradu. Međutim, desilo se, ostade on ihi-hi, srećan i veseo. I sad prirodno, ovi koji su došli posle njega, kada im nešto ne prođe, prosto vidiš koliko su se strašno naljutili, kao – bre pi, koji ste vi narod, Sloba je mogao da vam radi šta je hteo, a sada se odmah pobunite; mi zabranimo jedan film, a vi se odmah pobunite. Sloba je mogao da vam ga strpa u bunker da je hteo.

Znaš, dolazi vreme posta, Božića, te neke atmosfere kada, hteo ne hteo, počneš da misliš razneženo ili duhovnije o tome kako ćemo svi jednoga dana ipak otići sa ovoga sveta. I sad, ovde se svi deklarišu kao vernici, makar time kako se krste, ono bekhend-forhend, vežbaju tenis, kad krenu da mlate rukom ne znaš gde će da završe. U Hilandaru je već sklečka-raznoška, taj deo nisam razumela, ono kad Koštunica klekne-ustane, klekne-ustane, pa tako šest puta. Znači, svi ti vernici valjda misle da mogu i Boga da prevare, da mu se cinično obrate kao i nama i da mu kažu – ma daj, Bože, nije valjda da me sad pitaš šta sam radio; tada je goreo Hilandar, morao sam da radim to što sam radio. Nemam drugo objašnjenje sem da su to vernici koji tipuju dvoznak: ili Boga nema, pa su tek profitirali ili ga ima, ali će oni s njim nekako da se dogovore kao što se s nama ovde uvek dogovaraju. Ja samo vidim da njih nije strah od Boga.

Dobrila Mirković: Oni mole Boga da nema Boga. Ako ga ima, pukli su ne zna se koliko. Stalno nam govore – jao, ti nisi za Evropu, puuu, kako nećeš u Evropu. I to pričaju ljudima kojima je ozbiljan izdatak da dođu iz Beograda u Soko Banju, a kamo li da plate da vide tu Evropu, plus nemaju vizu. To mi neodoljivo liči na Nušićevu Autobiografiju, gde učitelj deci objašnjava da je zemlja okrugla. Kaže učitelj – deco, jeste li vi videli nekad more, a deca naravno – nismo. Dobro, zamislite more, e, a jeste li videli lađu nekad, pa deca kažu – nismo. Dobro, zamislite i lađu. E, tako ovi kažu tom narodu – je l’ hoćete u Evropu, nećete. Čekajte, dobro je u Evropi, je l’ znate koji je glavni grad Evrope, ne znate, nema veze, zamislite glavni grad Evrope. Je l’ znate vi koliko je to 2.000 eura, ne, nismo videli toliko novca tri godine, e, dobro, nema veze, zamislite 2.000 eura.

Šta je sad najveća intriga – gora se trese da se sazna odakle Čedi pare za kampanju. To pitanje da rešimo i sve ćemo znati. Koliko god da ima novca, neka ih ima, nije ih uzeo od nas, to je definitivno, jer niko od njih nije ni na kakvoj poziciji, znači nigde ne mogu da se ogrebu ni za jednu kinticu. Ali to zanima medije, u kojima se našim parama finansiraju kampanje i našim parama plaćaju novinari da pljuju i da se  raspituju odakle tom čoveku pare. To je ono – drž’te lopova. Ne postavlja se pitanje milion penzionera i milion potpuno gladnih ljudi, na koje odmah dodaj još 800.000, koji, ako im se smanji samo 50 dinara dnevno, takođe padaju ispod granice siromaštva. Znači, mi imamo 2 miliona ljudi, za koje nisam sigurna da mogu da jedu tri puta dnevno. Meni je bezobrazluk da ti daješ pare za kampanju, a da paralelno ide mala vest – idućeg meseca nećemo imati para za narodnu kuhinju. To je meni smrtni greh. 650 miliona eura daju da kupe Telekom Republike Srpske, a šta će im to? Naši ljudi tamo neće raditi, ta kupovina neće zaposliti nikoga odavde. U Beogradu još uvek imamo dvojnike, ali to nema veze, jer u pitanju je viši nacionalni interes. Gluposti.

Mislim, ja sad ne znam da li smem da kažem za koga ću ja da glasam. Hoću da glasam za Čedu, odnosno za tu koaliciju, da se dobro shvatimo. Što se tiče tih prljavština – Čeda išao, pa nije išao, pa dobio sat, ništa ne znam o Čedinim aktivnostima, osim onih javnih, kao što je ona kada je hapsio Slobu. Ja sam mu se onda divila. U vreme kad je hapsio Slobu on nije imao 30 godina. E, ali mi ne znamo da se divimo, ne.

Nadežda Milenković: Prepala sam se da bi opet mogli da naprave kampanju, koja možda bez mene neće biti tako dobra. Baš sam bila nekako samouverena da ja tome mogu da doprinesem. To mi je bila narcisoidna ideja vodilja i onda sam pozvala Prokića i onako vrlo ženstveno i demokratski rekla  – nemoj da bi slučajno neko počeo da pravi kampanju bez mene, najstrašnije će biti. I Prokić je rekao – dobro, važi. Tako sam se ja ugurala u kampanju. A motiv, osim onog prirodnog, a to je potreba da u skupštini i mene najzad neko počne da predstavlja, imam i jedan vrlo lični. Moje dve sestričine ne žive ovde, ali hoće da svisnu da se vrate. Jedna je čak i zatrudnela, prvo dete je rodila u belom svetu, ali drugo mora da rodi ovde i ja sam se uspaničila da u njihovom odsustvu ništa nisam popravila. Sve je isto, one opet nemaju gde da se vrate, tako da sam u toj svojoj  privatnoj panici osetila potrebu da makar probam da pomognem, da me one ne ispljuju, kao – šta si radila sve ove godine.

A i ne mogu više da sam u daunu. Ubiću se na kraju, znaš, od te stalne misli kako je ovde toliko teško sranje. Biki i ja, znate već priču, sve prodajemo, otvaramo bar na Sejšelima na plaži i kada nam se gosti dopadaju mi im damo piće, kada nam se ne dopadaju mi kažemo – zatvoreno. Ali znaš, to je zaista kraj, toliki bedak da više nikakvu nadu nemam. Pa mi se malo smučilo da nemam nadu, pa sam se u skladu sa mojim imenom digla na mišiće i sad, evo. Ovo što sada radim me baš diže, imam neku ideju, nešto se lepo dešava, divna je energija koja se okupila oko tih ljudi i kada sam sa njima nekako se napunim mnogo više nego kada radim nešto drugo.

Svetlana Vuković: Imam to pitanje, koje ti non-stop postavljam, a to je zašto mi ne pričamo sa Čedom, zašto mi ne kažemo da je Čeda super, zašto ti imaš rezerve prema tome. U čemu se one sastoje? I tu me više zanima tvoja motivacija, tu me nešto jako uznemirava.

Svetlana Lukić: Čekaj, ja želim da se nadam i da racionalno verujem da je užasno važno da koalicija o kojoj je ovde reč uđe u parlament, da neko u tom parlamentu može da progovori normalnim jezikom o normalnim stvarima, neko ko će kontinuirano zastupati određeni sistem vrednosti. Ali mislim da ta koalicija time iscrpljuje svoje značenje i da će se na tome završiti njena uloga. To nisu ljudi koji su u stanju da ponude neku novu ideju o Srbiji. Ja uopšte ne sumnjam u njihovu dobru volju i ne sumnjam uopšte da, za razliku od ostalih, oni veruju u evropske vrednosti. Od ogromne je važnosti što postoje ljudi koji će stvari nazvati pravim imenom, ali hoću da kažem da to nije dovoljno. Plašim se da može da se dogodi nešto što će defitivno sve da nas porazi, a to je da mi relativno brzo vidimo, već kada se bude ulazilo u koalicije, sa kim će se to činiti. Plašim se, mislim s razlogom, da ćemo veoma brzo biti razočarani, a ja to više ne mogu da podnesem. Mnogi ljudi su nas napuštali, neki tako što su lagali, neki su bili korumpirani, neki su bili ubijeni, ali svako od njih je na svoj način otišao. Ja više nemam snage da ulažem toliko energije u nešto za šta ne verujem da dugoročno može da bude dobro i što se neće relativno brzo pretvoriti u još jednu stranku koja je samo u redu. Bojim se da ćemo i o njima uskoro misliti kao o Demokratskoj stranci.

Meni je loša poruka kada tamo ulazi St. Protić iz DHSS-a ili kada je ceo glavni odbor LDP-a u Obrenovcu smenjen zbog toga što se protivio ulasku Batića u koaliciju. Mislim da to nije dobar mehanizam. Nisu dobre ni koalicije koje su sklapane u Sandžaku i tako dalje. Znači, mi putujemo po Srbiji i vidim da su neki njihovi potezi već viđeni i ne znam da li se oni čine zato što je to nužno, jer mi istu stvar kaže i Demokratska stranka – pa ljudi, moramo, takvo je stanje stvari na terenu. Pitanje koje sam čula od nje stotinu puta i pitanje koje veoma često čujem od ljudi koji slušaju Peščanik je – zašto nije bilo Čede Jovanovića. Mislim da bi u krajnjoj liniji Čedomir Jovanović sa svojom terminologijom bio gubitak za Peščanik. Mi imamo Nenada Prokića i Nikolu Samardžića, koji mnogo bolje govore jezikom Peščanika o tim stvarima, imamo vas dve koje mnogo bolje govorite o tome. I dokle god on bude imao mesta u medijima i dokle god bude bilo ljudi koji će kod nas govoriti o tim stvarima, nema potrebe da on bude ovde.

Žarko Korać je u Peščaniku zato što govori kao ti, Biki – da ga ceo svet razume. Vesna Pešić je sve češće u Peščaniku, zato što se vratila svojoj izvornoj profesiji, a to je sociologija, i ona govori i kao sociolog i kao političar. Zašto nema Čede Jovanovića? Pa može, ali ne razumem šta bi tu bio dobitak za emisiju i njene slušaoce. Jednog časa sam čak morala da se branim, što je potpuno sumanuto, da ja mislim da bi njegovo učešće u emisiji čak bilo loše za tu opciju, da bi to bio višak i da bi to bilo kontraproduktivno i sa stanovišta ideje da ta koalicija uđe u parlament.

Svetlana Vuković: To su gluposti, Čedomiru Jovanoviću bi u Peščaniku bilo postavljeno pitanje zašto je raspustio svoj odbor u Obrenovcu i od njega bi se iscedio odgovor na to pitanje. Njega ljudi ne pitaju ono što bismo ga mi pitale i mislim da bi sa stanovišta razvitka unutarpartijske demokratije, koja ne postoji u ovoj zemlji, i ne postoji unutar bilo koje grupe ljudi, i ti i ja sada monopolišemo ovaj razgovor – bilo jako dobro da mi to razlabavimo sa njima lično.

Svetlana Lukić: Sa kim lično?

Svetlana Vuković: Recimo sa Čedomirom Jovanovićem.

Svetlana Lukić: I sa kim još?

Svetlana Vuković: Mi smo to već radili, mi smo od Gorana Svilanovića, Vesne Pešić, Žarka Koraća, u vreme kada su vodili partije, uspevali da dobijemo vanpartijski intervju. Mogućnost da se to postigne, mogućnost da se takav razgovor vodi u času dok su oni na toj funkciji je već doprinos. Ja ne pričam o velikim doprinosima i o tome da će oni doživeti katarzu, pa će Čeda Jovanović da ode i izljubi sve Obrenovčane i zamoli ih za oproštaj. Ne, ali on treba da bude preslišan u tom pogledu i da bude izazvan.

Svetlana Lukić: Trenutak nije dobar. Zamisli da sada, u toku predizborne kampanje, ti prvi put pozoveš u Peščanik Čedomira Jovanovića i pitaš ga – je li, čoveče, zašto si smenio ceo glavni odbor.

Svetlana Vuković: Ne, ne, izvini, izvini, ti svaki put kažeš da nije trenutak, nikad nije tajming za Čedu. Tajming za Čedu u Peščaniku je nemoguć. Ti njemu ne možeš da oprostiš Đinđića, eto, ti to radiš. Ona misli da je on nekako kriv, mislim, to je neverovatno. Našla si da se od svih ljudi na ovom svetu ljutiš na Čedu.

Svetlana Lukić: Hoćeš da kažeš da ja mislim da je on kriv zato što je živ, a onaj je mrtav, kao da je to bilo pitanje njegovog izbora, kao da je to neka nepravda.

Svetlana Vuković: Samo želim da te podsetim kako je bilo na onom mitingu na koji nisi otišla, koji sam ja snimala i onda ga na silu pustila u program. Na tom mitingu je u atmosferi još uvek bilo nečega kao da će njega da ubiju, kao da je taj skup zabranjen, kao da je to neverovatno, kao da to ne sme da se dešava. Odijum koji je postojao u odnosu na tog čoveka jedino može da se meri sa odijumom koji je postojao protiv Đinđića, s tim što je Đinđić imao vremena, bar za to je imao vremena, da bivajući premijer postepeno skida masku te nakaze koju su oni od njega napravili tokom devedesetih. A Čeda je sam morao da skida tu masku i on je sam izašao na taj Trg i sam je naduvao te balone i sam je izgovarao te rečenice i bio je hrabar. To je vrlo ključna reč. Ti kažeš – dobro, oni će ući u parlament i mi ćemo čuti malo drugačiji diskurs. Ravno je čudu da je taj čovek uopšte živ, ravno je čudu da Nadežda radi tu kampanju, ravno je čudu da je on uopšte došao dotle da ima političku opciju. Ženo, ovo je Srbija. Ravno je čudu da se sve to uopšte desilo.

Svetlana Lukić: Ne, ali s čime se ti sad svađaš?

Svetlana Vuković: S tobom.

Svetlana Lukić: Ne, ali s čime se mi sad suočavamo, oko  čega se sporimo. Da se ja slažem sa tobom, šta bi trebalo da uradimo.

Svetlana Vuković: Da zovemo Čedu Jovanovića u Peščanik. Razumeš, hoću da njegovo ime bude na spisku učesnika na onoj knjizi koju izdajemo. On je super. Kada kažem super, ne mislim da je super, i sve o čemu govoriš može da se desi. Užasno me nervira što je ona uvek u pravu kad su u pitanju političke procene. Jeste, vrlo je moguće da za dva meseca, po tangenti Čeda-zebra, razumeš, on napravi koaliciju koja je totalno neprincipijelna. Čeda ima tu slabu tačku, da se ne lažemo. Sve je to u redu, ali pre nego što to uradi, hoću da ga imam u Peščaniku, a ne posle. Posle ni ja neću hteti.

Svetlana Lukić: Pitam sad vas dve: da li vi mislite da je Čedomir Jovanović nedostajao u Peščaniku svih ovih godina, pre svega od 2003?

Dobrila Mirković: Ja da, i u Peščaniku i na javnoj sceni. On je lojalan kao bul terijer i to je definitivno. On je bio lojalan opciji, lojalan Đinđiću, lojalan promenama, potpuno ne vodeći računa kakve će to posledice imati po njega i to je ogromna stvar. Meni, a mislim i ljudima iz Peščanika, nedostaje njegov stvarni pogled na svet. Peščanik ima 150.000 slušalaca i 150.000 ljudi ima strahove da će Čeda ući u neprincipijelnu koaliciju. I ja smatram da je vrlo važno da odgovor na to pitanje znamo pre izbora. Ako bude rekao da neće, tako će i biti. On definitivno ne laže. Ljudima je vrlo važno da on kaže – ne, neću ići u koaliciju sa Koštunicom i neću da uđem u vladu, ako vladu prave Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije – neću nikad.

Svetlana Vuković: I da se obaveže na to u Peščaniku. Time ne dajem na značaju Peščaniku, nego hoću da mi koji radimo u Peščaniku i mi koji slušamo Peščanik brže shvatimo stvari. Ako nas slaže, odmah ću znati, ne moram da patim – aha, rekao si, a sada nisi uradio, hajde zdravo.

Dobrila Mirković: Patiću ako se to dogodi, ali neće mi biti prvi put, patiću i doviđenja, prijatno, ali bar znam zašto ću da patim.

Svetlana Vuković: Ovako niti smo pitali, niti je rekao. Hoću da znam. Nadeždi je lakše, ona mu je napravila savršenu kampanju i on može da pukne na izborima, to neće biti zbog kampanje i njoj je super. Njoj je već super, a meni nije.

Nadežda Milenković: Ja sam uradila nešto i zbog toga se dobro osećam, kao da sam dala neki doprinos. Ono što tebe sekira je da nisi dala tu vrstu doprinosa.

Svetlana Lukić: Ja se izvinjavam, 80 odsto ljudi koji će glasati za Čedomira Jovanovića obezbedio je Peščanik. Ja se izvinjavam ako to neko ne shvata. I uopšte to ne vrednujem, samo konstatujem činjenicu da će ogroman broj slušalaca Peščanika biti glasači te koalicije i ako postoji veći doprinos, ja ne znam koji je. I mislim da je jedan od razloga, i pitam se da li je to u redu, zbog kojih će tih 80 odsto slušalaca Peščanika glasati za Čedomira Jovanovića činjenica da on nije bio iza ovog mikrofona i da ga nismo pitali neke stvari, nego smo ih prećutali.

Ko je Čedomir Jovanović? Ti želiš da ga mi pitamo ljudski kako se on oseća u vezi sa nekim stvarima. Sumnjam da bismo mogli da dobijemo takve odgovore, jer je on sebe previše instrumentalizovao. Ne kažem da to nije morao da učini, imao je 26 godina kada je ušao u celu stvar. Njegove loše osobine su na neki način posledica toga što je on bio i žrtva Zorana Đinđića. On ga je upotrebio, kao što je sam sebe upotrebio do krajnjih granica, do smrti, na kraju krajeva. Tako da je pitanje da li bi bilo dobro da vidimo šta je u dnu duše Čedomira Jovanovića i kako on sve to doživljava. On je napravio od sebe to što je napravio, mi smo podržali te vrednosti, njihov odnos prema prošlosti, prema Zoranu Đinđiću, to što je Demokratska stranka isterana na čistac.

Dobrila Mirković: Zamisli tužnog li Peščanika aprila meseca 2007. Šta ćemo da pričamo u aprilu, ako Čeda napravi sranje? Da sednemo svi da kukamo, kako ko dođe, da bude zid plača od pola 10 do 11.

Svetlana Lukić: Nemoj da mi brkate babe i žabe, Svetlana ti prva. Mi smo imali grižu savesti kad je Đinđić u pitanju, ne samo nas dve, nego i mnogi ljudi sa nevladine scene, svi mi koji smo bili jako kritični prema njegovoj vladi, je li tako. I kada je on ubijen, postavilo se pitanje da li smo mi bili u pravu. Da li smo videli dovoljno daleko? Da li smo razumeli osnovne stvari koje su se dešavale u zemlji? Da li smo mi prosto grešili? Ili je stvar bila u tome da smo mi verovali da postoji podela posla – ti vodi vladu, a mi ćemo kao mediji i kao nezavisni pojedinci da gledamo rad te vlade i da je kritikujemo. Da li smo mi kao pojedinci dužni, između ostalog, da mislimo – čekaj, ti si takav i takav, ali da vidimo, u ime čega te mi kritikujemo i ko će doći iza tebe, da li će to biti ova banda, koja je na vlasti posle 2003.

I tu grižu savesti mi ona natura sve vreme kada je u pitanju Čeda Jovanović, kojem je život ekplicitno bio ugrožen, tu nema dileme. I sad, hajde ti čoveku čiji je život ugrožen zbog njegovog političkog opredeljenja, kaži da prosto ne dolazi u obzir da ti tu stvar direktno pomogneš. Mi jesmo prirodni saveznici, a onda mi ti, Biki, kažeš da ja neću da se zaljubim kako se posle ne bih razočarala. Pa to je delimično tačno, ali delimično mi možda na taj način branimo i svoj odnos prema Zoranu Đinđiću, tako što kažemo sebi – pa čekaj, ako si onoga sahranio…

Dobrila Mirković: Pa nisi ti.

Svetlana Lukić: Pa nisam, ali nismo videli da se priprema atentat. Pitala bih vas kako biste reagovale kada bismo ga u vreme predizborne kampanje pitale – dobro Čedo, da vidimo šta je bilo svih onih godina unazad, da li si zaista govorio istinu na suđenju za ubistvo Zorana Đinđića? E, onda to ne bi bilo baš tako dobro, onda biste rekle – pa kud si sad to našla da ga pitaš.

Svetlana Vuković: Nije tačno, jer ako bi on rekao – jeste, lagao sam na suđenju, čemu se mi nadamo, jer jeste lagao…

Svetlana Lukić: Pa nije lud da to kaže sada.

Svetlana Vuković: Ali zamisli, upravo mogućnost da on to kaže bi nam garantovala da on neće sklapati neprincipijelne koalicije posle izbora. Kako ne shvataš, niko njega neće da pita – hoćeš li da sklapaš neprincipijelne koalicije, nego – jesi lagao na suđenju.

Dobrila Milenković: Ama, hoćeš da ga pitaš.

Svetlana Vuković: Sve ću da ga pitam.

Dobrila Mirković: Baš me briga da li je lagao na suđenju i da li mu je neko dao sat, to me uopšte ne zanima. Hoće li on sa onim smrdljivim Koštunicom da pravi koaliciju, to mene zanima, jer ako hoće, odoh ja na Sejšele bez ambasadorskog mesta.

Svetlana Lukić: Odluka je pala. Moj omiljeni junak, Fox Molder, rekao je – ovo jeste demokratija i vi ste me preglasali, ali to ne znači da nisam u pravu.

Ja nisam odgovorna za uređivanje poslednjeg dela emisije, Svetlana Vuković je kriva za sve. Sada je 11 sati i 7 minuta, bio je ovo Peščanik, hvala što ste nas slušali.

Emisija Peščanik, 08.12.2006.

Peščanik.net, 08.12.2006.