Voz je prispeo u veliku, lepu stanicu, u deset sati jedne divne oktobarske noći 1901. godine. Ukazala nam se prilika da vidimo kako stoje stvari u samom središtu revolucije, jer u Srbiji ima više politike nego u Kanzasu ili Nebraski, a vlast uvek živi u strahu da bi opozicija mogla da izazove nemire. Stoga se ova zemlja često poredi sa vulkanom, a državni službenici veoma oprezno daju dozvole za ulazak u prestonicu strancima i političkim izgnanicima.

Nešto više od sat vremena pre prelaska granice Srbije iz pravca Budimpešte, službenik u neobičnoj crvenoj uniformi sa zlatnim gajtanima uzeo je naše pasoše i postavio niz pitanja u vezi sa prebivalištem, mestom rođenja, veroispovešću, zanimanjem, bračnim stanjem, na koja smo mi strpljivo i brižljivo odgovarali. Neposredno pred dolazak u Beograd vratio nam je dokumenta, pozdravivši nas vrlo učtivo. Sišavši iz vagona, pridružili smo se gomili ljudi na staničnom peronu koja se kretala u nekoj vrsti jarka, nalik onima za stoku u oborima, na čijem su kraju stajala još dva službenika i ponovo tražila naše pasoše i vozne karte. Obavivši i to, ušli smo u jednu veliku sobu u čijoj su se sredini nalazile klupe na kojima je bio poređan prtljag prispelih putnika.

Carinici nam nisu poklonili posebnu pažnju; pregled našeg prtljaga bio je gotov za tili čas, ali su zato temeljno pretraživali stvari domaćih putnika, kao da su imali nameru da nešto nađu. Pretpostavljam da su tražili oružje, municiju, inkriminisana dokumenta i slično, ili možda samo alkohol i duvan, nad kojima je vlada imala monopol; no, pretraga je bila vrlo brižljiva, a i muškarci i žene su morali da izruče sadržaj svojih torbi i kutija na klupu na vrlo nedoličan način.

Jedan čovek, koji je sa nama putovao od Budimpešte, očigledno je uživao u ekstravagantnosti i imao pola tuceta novih okovratnika i manžetni. To je privuklo pažnju inspektora koji ih je prebrojao tri ili četiri puta, a zatim ih odneo u drugu prostoriju, procenio i odredio carinu u iznosu od nekoliko novčića. Kipeći od besa, vlasnik je pretražio po džepovima, tresnuo novac na klupu i sručio gomilu srpskih psovki na inspektora, što je ovaj stoički podneo i nastavio da pregleda prtljag ostalih putnika. Ozlojeđeni čovek je zatim počeo da skuplja svoje razbacane stvari, ali bi svaki čas ponovo eksplodirao. Ne znam ko je on bio, ali ako ikada sretne tog carinika u nekoj mračnoj ulici u srpskim novinama će osvanuti izveštaj o ubistvu.

Naši koferi natovareni su na starinski fijaker sa upregnutim parom malenih životinja, u kojima je bilo više duha nego tela, i odvezeni iza ćoška stanice do snažno osvetljene kancelarije, za koju nam je vozač rekao da je sedište policije gde možemo podići pasoše. Policajci su bili vrlo ljubazni, ali su želeli da sa saznaju čime se bavim. Postoje brojni razlozi zašto čovek ne želi da se hvali time što je novinar. To ponekad utiče na uspeh posla. Rekao sam im da sam putnik, ali oni su želeli nešto preciznije. Tako da sam, za sada, rešio da budem dobrostojeći gospodin koji je došao u Srbiju u potrazi za egzotikom. Glavni policajac je bio pun poštovanja i nadao se da mi nije pričinio nikakvu neprijatnost. Insistirao je da se rukujemo i ispratio nas je do vrata, naklonivši se u maniru iskusnog plesača.

Velika kafana hotela u koji su nas dovezli bila je ispunjena plavičastim dimom. Kroz taj oblak mogli smo da nazremo gomilu muškaraca zadubljenih u ozbiljnu diskusiju koja je potrajala do sitnih sati. Saznali smo da je glavna zanimacija velikog dela stanovništva ispijanje piva, razgovor o politici i pušenje cigareta. Sutradan je bila nedelja i kafana je od ranog jutra ponovo bila ispunjena muškarcima i ženama. Svi stolovi su bili zauzeti celog dana, dok je dim od cigareta lebdeo oko glava gostiju zaklanjajući tavanicu. Uvek je bivalo tako, tokom našeg boravka u Beogradu. U kafani je bila gužva kada bismo ujutru silazili i kada bismo uveče polazili na počinak, a količina potrošenog piva, vina, kafe i cigareta mora da je bila pozamašna.

U nedelju pre podne kralj je priredio zvanični prijem u skupštini, kako se ovde naziva parlament. Bio je to jedan od značajnijih dana u godini. Episkopi i sveštenstvo u svojim veličanstvenim, ukrašenim odorama izgledali su impozantnije od generala u uniformama plave, crvene i zelene boje sa zlatnim gajtanima. Pripadnici diplomatskog kora u svečanoj odeći bili su predvođeni turskim ministrom i njegovom svitom. Austrijski i ruski predstavnici bili su ukusno odeveni i predstavljali su lep prizor. Oni su bili predmet posebne pažnje, jer se te dve strane bore za konstrolu nad Srbijom. Poslanici u skupštini bili su odeveni u večernja odela, sa košuljama spreda ukrašenim belim mašnama i u belim rukavicama. Orkestar je bio smešten pored palate i svirao živahne melodije tokom ceremonije, a bataljon kraljevih telohranitelja u sjajnim uniformama, nalik na one austrijskih Husara, bio je raspoređen u dva reda između kojih su svi morali da prođu. Posmatrao sam te trupe sa posebnim zanimanjem, jer od njihove odanosti je zavisio kraljev život. Većina njih su mladići, neki još dečaci, ali svi imaju pametna lica i izgledaju kao da su svesni svoje odgovornosti.

Kraljevska palata koja se nalazi u centru Beograda, sastoji se iz dva odvojena dela. Jedan liči na francuski zamak i izgleda kao udoban dom, prijatno i sa ukusom namešten. U prizemlju su saloni, trpezarije i sobe za prijeme, dok su na spratu spavaće sobe. Zdanje je dovoljno veliko za prosečnu porodicu i liči na udobno boravište za bogatu i kulturnu gospodu. Drugi deo palate je udaljen od prvog dvadesetak metara. To je pretencioznija zgrada, koja pročeljem izlazi na ulicu. Nema dvorište i liči na državne zgrade. Poznata je kao Novi konak, a sagradio ju je Milan, kralj koji je voleo da se kocka. Spoljašnjost i unutrašnjost ovog zdanja su kitnjasti, izgrađeni od štukature, sa dekoracijama. Zgrada ima tri sprata i obojena je u žuto, kao i skoro sve državne i poslovne zgrade. U njoj se nalazi niz veličanstvenih prostorija, poput onih u palatama u Berlinu i Beču, koje je uredio francuski arhitekta, sa tapiserijama i pozlatom, čija skupocenost prevazilazi bogatstvo i veličinu ove zemlje. Oko palate je gusto raspoređena garda, što govori o nedostatku poverenja u sopstveni narod ili o kraljevom kukavičluku.

Nedeljom ujutru svi odlaze na pijacu, a izbor ribe, mesa i povrća je veliki i zanimljiv. Sa jedne strane glavnog trga nalaze se mesari, piljari i prodavci suvenira iz Srbije, dok su na drugoj strani prodavci iz Mađarske, koji dolaze preko Save i plaćaju carinu za svoju robu. I oni i njihova roba izgledaju mnogo bolje od srpskih prodavaca i njihove robe. Mnogi od njih su u mađarskim narodnim nošnjama. Njihov puter i sir su ukusniji i urednije izloženi; povrće je bolje od srpskog, a meso kvalitetnije i zbog toga nas nije začudilo kada smo saznali da imućnija klasa kupuje kod Mađara. Običan svet hranu kupuje u srpskom delu pijace. Voće je bilo divno, naročito grožđe i šljive. Šljive se prodaju i sušene. Veliki deo ove ponude na našem tržištu dolazi iz Srbije. Šljive su najznačajniji domaći proizvod. Izvoz suvih šljiva iznosio je više od četrdeset hiljada tona 1901. godine, a od trideset do četrdest hiljada tona pravila se rakija.

Srbija je poljoprivredna zemlja od 2.312.000 stanovnika. 87 odsto njih se bavi stočarstvom i zemljoradnjom; broj pojedinačnih imanja je 293.421, prosečne veličine 8 do 12 hektara. Na preko 120.000 hektara uzgajaju se šljive. Po značaju, iza njih slede pšenica, pašnjaci i kukuruz. Jedan od glavnih proizvoda su i svinje. Posle poraza u ratu sa Bugarskom pre nekoliko godina, Srbija je ponudila da, umesto novcem, ratnu odštetu isplati sa milion i po svinja. Ima i puno stada ovaca, od kojih se dobija dosta vune, kao i goveda. Kad god je u Srbiji mir, stada i krda se množe, a bogatstvo zemlje uvećava. Srbija se naveliko reklamira kao “raj za siromašne”, zato što su zemljište, klima i ostali uslovi pogodni za ljude skromnog imovinskog stanja.

Imanja se mogu jeftino kupiti, a pašnjaci za stoku i ovce su obično javna dobra i za njih se plaća mali porez gradskoj ili opštinskoj upravi. Nedavno je otvoreno nekoliko novih industrijskih pogona. Nemačka kompanija je u Beogradu izgradila fabriku za preradu šećerne repe, a belgijski kapital uložen je u radionicu za obradu lana. Postoji i nekoliko fabrika šibica, za preradu kože, mlinova, pivara, a vlada nudi finansijske olakšice kako bi podstakla podizanje fabrika za preradu vune i drugih industrijskih delatnosti u različitim delovima zemlje. Srbija napreduje. Ima puno posla za dobru platu, ali istovremeno i značajnog iseljavanja u Ameriku i susedne zemlje, zato što mladići nisu spremni da pet godina svog života provedu služeći vojni rok.

Na pijaci smo videli nevestu u narodnoj nošnji, koja je upravo bila izašla iz crkve gde je obavljeno venčanje. Prijatelji i susedi su joj čestitali, dok je ponosni muž stajao kraj nje. Bila je to stasita devojka nalik na Šveđanku, plave kose i očiju. Na glavi je imala neobičnu kapu, sa koje su visile niske srebrnih novčića. Dugi nizovi novčića visili su joj I sa ogrlice i pojasa, preko ramena i bokova i mora da su bili veoma teški. To je bio njen miraz. Počela je da ih sakuplja još u detinjstvu i umesto da ih stavi u banku, načinila je od njih nakit i nosila o prazničnim danima kako bi privukla pažnju mladića iz susedstva pogodnih za ženidbu. Bilo ih je raznih vrsta, velikih i malih, raspoređenih sa ukusom. Domaći običaji dozvoljavaju ženi da raspolaže svojim mirazom posle udaje, a mnoge od njih uspeju da ga sačuvaju i prenesu svojoj deci. Ponekad ga zamene za komad zemlje, kućicu, stoku, a ponekad su novčići, jedan po jedan, iskorišćeni za pokrivanje hitnih domaćih troškova. Ali srpski seljaci su obično imućni i sve dok vlada mir, u stanju su da žive udobno i uštede novac.

Beograd se nalazi na uskom, uzvišenom poluostrvu između Save i Dunava. Značajno je napredovao u poslednjih četvrt veka.Ulice su široke i uređene, sa lepim zgradama u austrijskom stilu i brojnim trgovima koji se koriste za prodaju robe. U starijem delu grada uz obale reka, podignutom za vreme Turaka, nalaze se niske kućice, sa krovovima od crvenog crepa, poređane duž uzanih i krivudalih sokaka punih đubreta i smrada. Jedan deo pripada Jevrejima, grupisanim u kvartovima koji se nazivaju Geto. Tu žive i bogati Jevreji, koji poseduju vredne nekretnine u drugim delovima grada. Jevreji u Srbiji nisu proganjani. Verske slobode su zagarantovane ustavom, iako je zvanična religija pravoslavlje. Od ukupno 2.312.484 stanovnika, 2.281.018 su vernici te crkve. Katolika crkva ima 10.411 vernika; Roma muslimana ima 11.586; Turaka 2.489; Jevreja 5.102; protestanata 1.002.

Dominantne predrasude vezane za Jevreje posledica su pre njihovih poslovnih uspeha nego religioznih pitanja. Nije im dozvoljeno da imaju kancelarije, iako nema zvanične zabrane, pa često bivaju izbačeni na ulicu. U običnim poslovnim transakcijama oštro rivalstvo između Jevreja i hrišćana uvek je na štetu ovih drugih, a jevrejske trgovačke firme značajno ugrožavaju napredak domaćih. Oni imaju bolje trgovine i niže cene nego hrišćani; u posredničkim poslovima i mešetarenju umešni su i sposobni, što im omogućuje da zarađuju čak i onda kada drugi gube, pa su tako stekli značajno bogatstvo i trgovački uticaj i postali predmet zavisti. Nisam čuo da je i jedan hrišćanin rekao lepu reč za Jevrejina u Srbiji, ali u isto vreme, nisam naišao na situaciju da neki Jevrejin nije uspeo da ispuni ugovorne obaveze ili da je tražio više nego što mu pripada.

Progon Jevreja u susednoj Kraljevini Rumuniji, gde oni čine značajan deo stanovništva, postaje sve užasniji. Još uvek su na snazi zabrane iz srednjeg veka. Jevrejska deca ne smeju da pohađaju državne škole; jevrejski studenti ne mogu da se upišu u tehničke škole ili na fakultete; jevrejski radnici ne mogu da se zaposle u fabrikama; Jevrejima je zabranjeno da se na bilo koji način bave trgovinom i sve to ima za cilj da oni napuste zemlju. Ovo je u suprotnosti sa Berlinskim sporazumom, po kome je Kraljevina Rumunija dobila zaštitu od velikih sila, ali Jevreji ne mogu da podnesu žalbu, jer nemaju pravo da budu saslušani. Takvih problema nema u Srbiji ili Bugarskoj, pa su one odredišta velikog dela jevrejske emigracije iz Rumunije.

Još od doba kneza Mihaila Srbija ima odličan obrazovni system, a zakon propisuje obavezno školovanje. Sva deca između sedam i četrnaest godina moraju da idu u školu, a od 1865. godine, kada je samo pet posto stanovništva umelo da čita i piše, učinjen je značajan napredak. Postoji veliki broj viših škola, trgovačka škola, viša poljoprivredna škola, škola za vinarstvo i univerzitet sa 436 studenata, od čega je 28 žena. Pored toga, postoji i status “gostujućih studenata” koji su suviše siromašni da bi mogli da plaćaju školarinu, ali im je dozvoljeno da prisustvuju predavanjima i koriste sve pogodnosti univerzitetskog obrazovanja, jedino što ne mogu da dobiju diplomu. Univerzitet se nalazi u lepoj zgradi preko puta glavnog trga i ima biblioteku od 40.000 pažljivo odabranih knjiga. Sve troškove univerziteta pokriva državna blagajna, a oni su 1900. godine iznosili 109.000 dolara. Postoje četiri fakulteta: pravni, medicinski, prirodno-matematički i folozofski.

Neke školske zgrade su izvanredni primeri modernih i prikladnih građevina. Ovaj poduhvat u obrazovanju može da služi na čast Srbiji. Država pomaže prirodnjački muzej, pozorište sa operom i dramom na maternjem jeziku, malu likovnu galeriju koja ima zanimljivu kolekciju portreta ljudi iz naroda i nekoliko primeraka starih majstora koji se izlažu s vremena na vreme. Tu je i niz slika domaćih autora. Jedna od njih, na kojoj je prikazano krunisanje srpskog kralja, nagrađena je zlatnom medaljom na Pariskom salonu 1900. godine i otkupljena od strane države u znak podrške drugim umetnicima. Skoro sve slike prikazuju istorijske događaje iz rata, masakre i ubistva, žene koje umiru i obezglavljene muškarce, jer je srpska istorija prava hronika užasa.

Tu je i park sa dečjim igralištem, ljuljaškama, vrteškama, toboganima i drugim zabavama; promenada gde dva, tri puta nedeljno svira vojni orkestar; solidna botanička zbirka. U parkovima i na trgovima nalaze se brojne statue i spomenici srpskih ratnih junaka, pesnika i književnika.

Srpski jezik je mešavina ruskog i grčkog i sličan je bugarskom. Glavna crkva je obična građevina sa fantastičnim tornjem u vizantijskom stilu. Zanimljiva je jer se u njoj nalaze grobovi kneza Miloša i kneza Mihaila. Epitaf na grobu ovog drugog glasi “Sećanje neće uminuti”.[1] Karađorđe je sahranjen u šumi, na brdu gde je ubijen. Kralj Milan je sahranjen u Beču, gde je umro 1899.[2]

Na najvišoj tački poluostrva, na ušću Save u Dunav, nalazi se uzvišenje visoko stotinak metara, sa okomitim liticama na obe strane. Tu su stari Rimljani podigli utvrđenje još pre Hrista. Očuvani su delovih originalnih zidina, koje su korišćene u vojne svrhe neprekidno dve hiljade godina. Postoje dva utvrđenja, zaštićena šancima i dvostrukim zidinama, a tvrđava je sigurno bila neosvojiva pre pronalaska teške artiljerije. Ona dominira prostranom ravnicom, a pogled koji se pruža sa najviše tačke jedan je od najlepših u Evropi.

Tvrđava je odlično očuvana, a spoljašnje zidine se koriste kao zatvor za sve vrste prestupnika. Zatvorom se dobro upravlja, prema zatvorenicima se postupa humano i dozvoljeno im je da svake nedelje ujutro šalju svoje rukotvorine na pijacu, a novac koji se dobije pripada njima. Svaki zatvorenik može da se bavi svojim zanatom i da dobija prihod od prodaje svojih proizvoda. Ukoliko je obućar ili krojač, može i dalje da radi za svoje mušterije, a jednom nedeljno mu je dozvoljeno da prima posetioce koji mu donose porudžbine i odnose gotovu robu. Zatvorenice šiju i vezu. Nedeljom na pijaci, za tezgom na kojoj je roba zatvorenika, stoje policajci koji zapisuju imena kupaca i cenu prodate robe. U nekoliko poslednjih godina pravosudna administracija je veoma unapređena, a izgleda i da su sudovi dobro vođeni.

Unutar zidina utvrđenja nalaze se barake za artiljerijski puk, sedište komandanta armije i njegove službe, škola za podoficire, crkva u koju odlaze vojnici i glavni štab vojne administracije. Tu je takođe i spomen džamija, podignuta u čast Hadži Mustafe koji je upravljao Srbijom u prošlom veku i, što je pomalo čudno, bio omiljen u narodu. Ubili su ga janjičari zato što je bio previše pravičan i liberalan.

Ostaci rimskog doba su zanimljivi i među najbolje očuvanima u Evropi. U središtu tvrđave nalazi se bunar koji ima 16 metara vode, u nivou Dunava, do koga se dolazi silazeći niz 432 stepenika. Oko bunara je zid od cigala debljine jedan metar. Stepenice idu u krug oko njega i čovek silazi sve niže i niže u tamu zemljine utrobe, sve do nivoa vode, gde se nalazi velika prostorija, očigledno namenjena za skladište municije. Kažu da je bunar star skoro dve hiljde godina, a ipak, cigla je gotovo u savršenom stanju. Sagradili su ga Rimljani za snabdevanje garnizona vodom u slučaju opsade.

Ispod zidina tvrđave na obali Dunava nalaze se dve velike barake u koje može da se smesti dve i po hiljade ljudi, sa magacinima za barut i starom kulom po imenu Nebojša, ili kulom za mučenje, izgleda ranije povezanom sa tvrđavom podzemnim prolazom, koji je zatrpan i zaboravljen već vekovima. Tu su dovođeni zatvorenici da bi bili mučeni i pogubljeni, a njihova tela bacana su u Dunav.

Služenje vojnog roka je obavezno. Svaki zdrav mladić, kada postane punoletan, mora da odsluži dve godine u vojsci, osam godina u rezervnom sastavu i deset godina u narodnoj miliciji ili u drugom pozivu. U miru aktivni sastav vojske čini 35.640 ljudi, rezervni 160.751, 126.110 u drugom pozivu, što ukupno iznosi 322.501 muškaraca sposobnih za vojsku u slučaju rata. Vojska je organizovana i opremljena po ruskom modelu i obučavana od strane ruskih oficira. Svaki muškarac koji je odslužio vojni rok ima pravo glasa, kao i svi ostali koji plaćaju porez od petnaest franaka godišnje.

U Srbiji nema beskućnika, a samim tim ni potrebe za skloništima za siromašne. Bolnice su besplatne, kako za vojne, tako i za civilne pacijente, i u dobrom su stanju.

Na oko pet kilometara od grada nalazi se park koji se zove Topčider i do kojeg se stiže tramvajem. On okružuje konak u kome je boravio knez Mihajlo. Tu se nalazi i farma na kojoj je on izvodio eksperimente iz poljoprivrede i hortikulture. U sobama na spratu palate su sanduci sa njegovom zbirkom radova iz oblasti poljoprivrede, od kojih su mnogi na engleskom; staklene tegle sa semenom koje je donosio iz inostranstva za eksperimente i staklene kutije sa voštanim odlivcima jabuka, krušaka, bresaka, grožđa i drugog voća koje je uzgajao. Tu je on živeo kao poljoprivrednik i posvećivao svoje vreme proučavanju glavnog zanimanja svoga naroda; tu su ga i ubili zaverenici kojima nije bilo dopušteno da kontrolišu vlast.

Park je veoma lep, a ispred palate je nekoliko otmenih starih američkih platana; za jedno od njih kažu da je najveće drvo u Evropi. Njegove grane protežu se u prečniku od preko 60 metara i poduprte su stubovima. Izmerili smo ga i od stabla do najdalje spoljne grane ima trideset koraka. Obim stabla je skoro sedam metara, a drvo je potpuno zdravo i simetrično.

Zgrada, ili konak, kako je nazivaju, jednostavna je i neudobna. Nema ničeg lepog u njoj. Sobe su mračne, turobne i loše nameštene, ali to je bilo omiljeno boravište kneza Miloša i kneza Mihajla, koji nisu bili ljudi prefinjenog ukusa. Miloš je umro u svojoj sobi na spratu i sve je ostalo netaknuto: njegov krevet, odeća, papuče i pohabani kućni ogrtač obešen o klin.

 
Autor William Eleroy Curtis (1850-1911) je američki novinar, koji se pre svega bavio Srednjom i Južnom Amerikom.

Odlomak iz knjige The Turk and his lost provinces: Greece, Bulgaria, Servia, Bosnia (1903). Turci i njihove izgubljene provincije: Grčka, Bugarska, Srbija, Bosna (1903).

Prevela Snežana Petrović

Peščanik.net, 23.03.2009.

———–    

  1. Ovo je veoma slobodan prevod na engleski natpisa na grobu kneza Mihaila u Sabornoj crkvi u Beogradu (prim. prev.).
  2. Milan Obrenović umro je u Beču 29. januara 1901. godine (prim. prev.).

Leave a Reply