Tamas Dezso2

Odista, nije lako Vučića smestiti: između prošlosti i sadašnjosti, nacionalizma i eurokratskog birokratizma, (ur)fašizma i (neo)liberalizma, tradicije i moderne. Smestiti ga, međutim, u Sarajevo, izgleda jednostavno skaredno. Zbog ondašnjeg Sarajeva u besprimernoj srednjevekovnoj opsadi krajem XX veka i svega što je u isto vreme Vučić javno obznanjivao, a i onoga što, po društvenom ugovoru oličava još uvek. Društveni ugovor glasi: zaboravimo prošlost, gledajmo u budućnost.

Prošlost je mračna i zla – znamo šta treba da zaboravimo. To jest, da se poslužim rečima samoga aktera: “Mislili su da mogu da razgovaraju sa nekim na lak način, da mogu da vam drže pridike, da mogu Srbiji da drže pridike iz prošlosti – to nisam dozvolio, kao što nisam hteo da dozvolim da mi držimo bilo kome pridike”, istakao je Vučić (portal Buka, 14. maj). (Nota bene: On nije dozvolio da se drže pridike Njemu, da se drže pridike Srbiji – jer On je Srbija! Ali nije dozvolio ni da Mi držimo pridike. Ko smo Mi – On i Lazar Krstić ili svi Mi? Budući da Mi, izuzev Krstića nismo bili tamo, zamišljam kako Krstić vatreno pridikuje zaprepašćenim domaćinima, Vučić se najpre mršti, a potom ga sprečava da srlja dalje u prošlost.)

O sadašnjosti je, izgleda, nepodobno govoriti, naročito u prisustvu vlasti. A vlast je svuda, jer ovo je narodna vlast. Ili, po rečima aktera: “Ja sam premijer izabran s najviše glasova u savremenoj političkoj istoriji Srbije“ (umesto svih, Kurir, 13. maj).

O svetloj budućnosti – naročito s obzirom na izgledni ekonomski procvat – e, o tome, naročito o tome, štaviše samo o tome treba da govorimo, pišemo, maštamo, pravimo planove. Jer, pod rukovodstvom narodnog premijera, kako je to lepo nacrtao Corax (u Danasu, 15. maj), imaćemo i od ptice mleka, svojeručno muženog. Da li je ptica rajska ili je gigantski kolibri, to je ostavljeno našoj mašti. Za svakog po malo, ali dovoljno da se preživi, a nema ni aflatoksina.

U zvaničnoj medijskoj obradi (a gotovo sve su i ovde i u BiH zvanične, ma ko ih potpisivao), priključenija (i preobraženija) Vučićeva u Sarajevu shvaćena su kao „veliki korak“, „značajna poseta“, „napredak u ekonomskoj saradnji“. Kako i zašto to?

Najpre sam počela da tražim racionalni odgovor. Objavljeno je nekoliko nezvaničnih i dobro utemeljenih analiza, naročito na BiH portalima.

Jedna od teza zasniva se na relativizaciji fašizma zaslugom novog liberalizma: „Fašizam na Balkanu nije mrtav. Amnestiran je pod krinkom neoliberalnih ideologija. Oni koji su danas veliki prijatelji će, kada to svjetsko tržište krvi bude zahtijevalo, postati ljuti neprijatelji. I zato je političkim elitama dobro ne raščistiti s fašizmom. To je njihov zalog za budućnost i uvijek se može izvući iz naftalina. Zapravo, možda mi nismo shvatili. Možda je neoliberalizam novi fašizam. Perfidan, doduše“ (Amila Kahrović Posavljak, Dete iz Šešeljevog šinjela, Tačno.net, 14. maj).

Sledeća teza jeste da je nacionalizam kao agresivna, ratna i mobilizatorska ideologija potrošen i da ga treba zameniti novom ekonomsko-anti-korupcijskom, a demagoškom ideologijom: „Na primjer, mogao bi ih (misli se na BiH političare, prim. VRV) obavijestiti da je nacionalizam zasnovan na sentimentu rata/agresije istrošen, da će se sve teže obnavljati jer nove generacije zasigurno mrze bludno, glupo i strasno, ali ne onako predvidivo i lako kao očevi im i majke. Sada im morate napraviti neki novi gemišt demagogije, u kojem ima svega pomalo. Mita o efikasnosti, agilnosti, mladosti, progresu, investitorima, trulom javnom sektoru, Evropi, Rusiji, Arapima, Beogradu na vodi, stručnjacima a la Lazar Krstić, žrtvama koje moramo svi podnijeti, borbi protiv korupcije. Kako izgleda ta mješavina, Bevanda, Izetbegović, Komšić i Radmanović moći će osjetiti u svakoj afektiranoj kretnji jednog pozera i u sporom govoru i dugim pauzama zabrinutog, a opet radnički osmjehnutog uvaženog gosta, koji je demokratski nosilac dvotrećinske podrške susjedne zemlje“ (Uglješa Vuković, Savjeti Aleksandra Vučića bh. političarima, Buka 13. maj).

Najčešće se nailazi na tezu da je Srbija (posredstvom Vučića) napokon shvatila da je osnov državne politike ekonomija i poštovanje poretka stvari koji poštuje većina država: „Posle godina lutanja u nastojanju da definiše jasan pravac svoje državne politike, Srbija je konačno shvatila da u osnovi svega leži – ekonomija. Otuda Vučićev naglasak na privrednoj saradnji i jačanju trgovinske razmene među dvema državama. U tom kontekstu vredi istaći da od susednih zemalja koje još nisu postale članice EU, i Bosna Srbiji i Srbija Bosni predstavljaju tržišta sa najvećim potencijalom. Aktuelna srbijanska vlast razume da je za uspeh njenih predstojećih ekonomskih reformi povoljno okruženja podjednako bitno kao i dosledna implementacija radikalnih sistemskih mera kod kuće“. Takođe: „U analizi političkih, a posebno međunarodnih procesa, osnovno je znati čitati između redova. Srbiji je trenutno iz više razloga u interesu popravljanje odnosa sa Bosnom i Hercegovinom. Pri tome, „crvenu liniju“ za Beograd predstavlja opstanak Republike Srpske kao entiteta u okviru države BiH. Budući da postojanje RS u pitanje ne dovodi maltene niko više čak ni u Sarajevu, kamoli u „međunarodnoj zajednici“, zvanični Beograd je danas u mogućnosti da u unapređenje bilateralnih veza sa Sarajevom uđe znatno rasterećenije“ (Milan Marinković, Vučićeva poseta Sarajevu: Povod za oprezni optimizam, Tačno.net, 15. maj).

Odabrala sam ova tri stava, ne samo zbog uverenja u njihovu reprezentativnost, nego i zato što su, po polaznim osnovama, kao i po intonacijama različita.

Prvo je mračno i pesimistično, jer počiva na relativizaciji vrednosti na kojima je Evropa, kao politička zajednica bila zasnovana u pedesetim godinama prošlog veka. EU je nastala kao odgovor na fašizam, ali svest o tome je iščilela u preovlađujućem delu novih generacija. Takođe, EU je nastala i kao odgovor na hladni rat, koji je okončan, pa sećanje na njega ne može da doprinese legitimitetu Unije. Doduše, izgleda da se obnavlja, ali cena koja će se za novi hladni rat platiti izgleda veća od koristi održavanja Evrope u današnjem stanju. Prosperitet koji je odlikovao Uniju teško je uzdrman ekonomskom krizom, pa ima izgleda da će nove generacije živeti lošije i teže nego njihove majke i očevi. EU je davala malim i siromašnim zemljama mnogo izgleda da će se približiti bogatim i uspešnim. Danas je to prestalo. Postojanje snažne socijalne države bilo je jedan od izvora legitimiteta EU. I ona se danas ozbiljno kruni.

Drugi stav je ironičan, ali takođe i relativizirajući: ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se, naročito, posluži se njihovim metodama, rečnikom i manirima.

Treća teza je ozbiljna i blago optimistična. Odista, u državama siromašnog stanovništva, prebogatih malobrojnih mešetara nazvanih tajkunima, političara čija je moć zasnovana na demagogiji umesto na odgovornoj politici, bilo kako mali ekonomski napredak je zapravo veliki. Bez obzira kako je teško shvaćena lekcija i sa koliko krvi je plaćena, prihvatanje poretka stvari koji većina država prihvata, jeste napredak političke prakse.

Razumevši da se sa ovim različitim tezama i polaznim osnovama slažem, ma kako različite bile, ili upravo zbog toga, nisam osetila relaksiranost, ali jesam relativiziranost. Nešto poput Vučića, ne znam baš gde da se smestim.

Pa sam opet nastavila ozbiljno, teorijski. Uporedila sam teze o amnestiranju fašizma sa samim klasikom: Fašizam: zlo u 10 tačaka (Umberto Eko). Praksa Vučića (kad je van Sarajeva), a naročito praksa njegove političke stranke uklopila se u neke od tačaka: „Fašizam raste i traži podršku tako što izrabljuje i naoštrava prirodni strah od različitog“ (tač. 3). Štaviše, neke su uklopive i u sarajevski nastup: „Ljudima koji osećaju da im je otet njihov vlastiti socijalni identitet fašizam dodjeljuje kao jedinu privilegiju da su rođeni u istoj zemlji. To je izvor nacionalizma“ (tač. 5). Neke tačke su, međutim, „promašene“. Na primer: „Sledbenici se moraju osjećati poniženima očiglednim bogatstvom i moći svojih neprijatelja“. Dok je bilo neprijatelj, Sarajevo nije bilo ni bogato, ni moćno. Ostalo je siromašno i sad kad je naprasno postalo Vučićev prijatelj. Nije me baš daleko dovelo, a i izgubila sam nit: gde je tu neoliberalizam i zašto ga niko nije sveo na 10 tačaka?

Probala sam i sa teorijskom analizom ironičnog pristupa, ali ako bih ga ozbiljno shvatila, to bi me dovelo do Nove epohe, o kojoj sam imala i imam neke rezerve.

Ekonomija i oprezni optimizam – moglo bi – da su dve ekonomije u pitanju uporedno makar malo „jače“ i nezavisnije od ekonomije npr. San Marina i da je sklopljen malo čvršći konkretan dogovor.

A onda su mi pažnju privukle slike. I jedan naslov – gde bi ako ne u Politici – koja uvek imađaše osećaj za feeling, premda ne sasvim precizan: „Aleksandar Vučić – regionalna politička zvezda“. Naslov je, zapravo trebalo da glasi „Aleksandar Vučić – regionalna estradna zvezda“. Da, sve je tu, i evropski i naški. Red karpet, ekonomski i drugi razgovori u bekstejdžu, izgleda da je bio i neki spešl laundž. „Ne mora biti mnogo ljubavi, važno je da se poštujemo“, reče Vučić, a po naški: „Ispoštovao sam te brate Bevanda, Izetbegoviću, Izetbegovićka…, pa dođite i vi da nas ispoštujete“. I bi mi lakše – ipak nije Stradija (to je prošlost, mračna prošlost), danas je to Estradija – naša i vaša budućnost.

Bezbeli!

Peščanik.net, 15.05.2014.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.