Aleksa Žunjić se ne boji Votergejta
Prisluškivanje je u Srbiji poput društvene igre – u njemu svi učestvuju, počev od bahatih posednika sile, preko indolentnih sudova, pa do neinformisane javnosti – odgovornosti se niko ne boji. Među nama šetaju razni „sreski špijuni Alekse Žunjići“, a mi im oberučke i bez pitanja dajemo sijaset privatnih podataka.
Ko nas sve prisluškuje? Pođimo redom: policija i BIA još uvek mogu bez sudske odluke da nadziru komunikacije građana, a doskora su to mogle čak i VOA i VBA. Tehnologija je dunula vetar u jedra i raznim privatnim firmama (fizičko i tehničko obezbeđenje, detektivske agencije, itd) koje ulažući skromna sredstva mogu vršiti nadzor nad građanima. Nema nikakve procene koliki je broj firmi i lica koji pružaju ovu vrstu usluga, jer osim legalnih firmi postoji i veliki broj neregistrovanih lica koji na tržištu nude različite softvere za prismotru.
Postoji više načina prikupljanja i obrade podataka o građanima, bilo da to čine državni organi ili privatne firme i pojedinci. Praćenje interneta, telefonske komunikacije ili razmene SMS poruka postali su javno oglašavane usluge. Ustav garantuje nepovredivost tajnosti komunikacije i nalaže da se od nje može odstupiti samo po nalogu suda, a preciznije odredbe se mogu naći u pojedinim zakonima, te prisluškivanje nije nužno nelegalno, ali se dobar deo prisluškivanja u Srbiji odvija u nedefinisanoj „sivoj zoni“. Tipičan primer je Zakon o elektronskim komunikacijama koji predviđa tzv. „zadržane podatke“ o komunikaciji. Ovi podaci ne otkrivaju sadržaj komunikacije, ali mogu lako dovesti do otkrića identiteta sagovornika. Da je kontrola nad ovim načinom prismotre građana neefikasna, ukazuje i Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti: kontrolom telefonskih operatera procenjeno je da je bilo 800.000 neovlašćenih pristupa zadržanim podacima u periodu od samo godinu dana. U odnosu na to, policija i tužilaštvo podneli su i 4.400 sudskih naloga za pristup ovim podacima. Da stvar bude gora, čak 90% ovih zahteva je odobreno iako, po rečima Poverenika, za polovinu njih nije postojao validni pravni osnov.
Na kraju, građane svakodnevno snima preko 200.000 kamera u Srbiji, iako zakon o video nadzoru ne postoji. Ko sve, pod kojim okolnostima i za koje svrhe može da snima stanovništvo, nije poznato. Zakon o zaštiti podataka o ličnosti propisuje obaveznu saglasnost građana prilikom snimanja, ali za njihovu dozvolu u Srbiji gotovo niko i ne pita. Kultura snimanja se utemeljuje i različitim „rijaliti“ TV programima, koji omogućuju konverziju lakomoralnog ponašanja i raznovrsnih opscenosti u pozicije starleta ili pak potencijalnih direktora pozorišta. Zašto onda građani zrnce slave ne bi potražili i pred nekom drugom kamerom?
Da je svest o potrebi zaštite privatnosti u Srbiji mala pokazuje i primer jednog sudije koji je tokom intervjua za potrebe istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku izneo stav: „Neka me prisluškuju, ja sam pošten čovek i nemam šta da krijem“. Ovakav pristup je veoma uznemirujuć, jer daje svojevrsni legitimitet neovlašćenom prisluškivanju građana.
Iako je broj legalno prikupljenih podataka u Srbiji na nivou statističke greške, javnosti nije poznato da je iko do sada odgovarao pred sudom za neovlašćeno prikupljanje i distribuciju podataka o ličnosti. Praksa je pokazala da neovlašćeno prikupljene podatke sud ne prihvata kao dokazni materijal, pa je tako tokom akcije Sablja policija privela veliki broj osumnjičenih, a zatim se ispostavilo da je zbog proceduralnih propusta, nemuštih naloga za prisluškivanje i prikupljanja podataka bez naloga suda, dobar deo osumnjičenih pušten na slobodu. Cena ovako bahatog ponašanja može se meriti brojem i visinom odšteta koje država plaća nelegalno pritvorenima tokom pomenute akcije.
Za dobru praksu u sankcionisanju neovlašćenog prisluškivanja ne treba ići daleko. Nedavno je u Hrvatskoj obelodanjeno da su policajci tamošnje Kancelarije za suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala (USKOK) nezakonito prisluškivali vrh Sigurnosno obaveštajne agencije (SOA), kao i predstavnike Agrokora. U novinama je ovaj slučaj dobio kolokvijalno ime „Hrvatski Votergejt“. I dok se u Hrvatskoj od ove afere „trese zemlja“, u Srbiji se stiče utisak da je prisluškivanje deo političkog folklora.
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP)
Peščanik.net, 27.10.2012.
