Priviđenja i Sablasti u Srbiji Iliti Polovni Svet
Ova bića od kojih je nastao mesec bila su najbleštavija od svih… ali ona nisu vrela.
Iz najstarijeg evropskog rukopisa
Crteži Saše Rakezića deluju kao fotografije iz sna. Vodič kroz taj svet sna ima bademaste oči i odavno se posvađao sa češljom. Hej, pa mi ga poznajemo. To je – Saša Rakezić ili neki njegov alter-ego, recimo Zograf. Kakve su njegove oči? One su sanjive i špijunske. On liči na mladog Kafku. Ako su Sašini crteži fotografije iz sna onda je Zograf na njima… fotogeničan? Odnekud mi se čini da to nije pravi izraz. Pošto su ovo hipnagogične vizije onda je njihov glavni junak – hipnogeničan. Autor ovih snocrta ne stari. To je divno, ali primetio sam da kad god se nađem u timhipnografima ja starim. Mislim da je to primer duplih standarda i skrećem pažnju damama i gospodi, obrazovanoj publici. A pored toga…
Pored toga… Zograf mi izgleda kao jedan od najzanimljivijih srpskih umetnika u bilo kojoj oblasti. Retko kad je bezalenije ljudsko biće bilo opseduto mračnijim vizijama. Kažu da medijumi moraju biti bezazleni da bi se nosili sa iskustvima na sivoj granici svetova. Jedna takva granica svetova je Balkan za koji je umetnik trajno zainteresovan. Nekako mi se čini da se Zograf tih svojih personifikovanih dimova, tamnih kula u obliku ljudi, fantomskih mrlja i žabolikih stvorenja naročito ne boji. Kažu da treba pustiti da iskušenja svetog Antonija proteku pored posmatrača bez emotivne reakcije. Saša Rakezić dozvoljava da zastrašujući oblici proteku kroz njegovu četkicu kao konac kroz iglu, kliznu kroz ovaj svet i isteku iz njega.
U mladosti je stalno crtao misteriozne prizore. Kakve misteriozne prizore? Naprimer ljude koji gutaju okate oblake. Pitao sam ga šta znači kad čovek sanja da guta okati oblak? On je rekao: To znaci dobićeš na lutriji. Lutriji života. Ne sumnjam da i dalje beleži svoje hipnagogične vizije ali to krije i jednog dana će im se vratiti. U svom umetničkom razvoju, on je polako otklizio iz sveta koji se ne može fotografisati ka svetu gde caruje fotografija. Zbog upada politke u život i strašnih godina koje su nas sve potresle, Zograf je, sa izvesnim oklevanjem, žaleći se što provodi vreme van svoje glave, obratio pažnju na spoljne utiske. Otvorio je oči za prizore sa televizije i ulica i, što je još važnije, za Sorelove i Le Bonove fenomene mase. Masa, koju je jednom nacrtao kao umnogostručenog sebe, zrači vibracije i kolektivne fantazije. U najgorim danima ratne krize, čitav svet je izgledao zabrljan, ljudi su neobično zurili u praznim prodavnicama. Naš umetnik je video da su rđavo osvetljene ulice pune lepote. Uvek ga je fasciniralo kretanje senki. Njihanje senki ga je oduševljavalo. Takva lična percepcija je recept za bogatstvo. Jer ako ničeg drugog, u Pančevu će uvek biti zanjihanih senki, starih kvaka, elokventnih pukotina na zidu.
Saša Rakezić nam pokazuje kako je propaganda – vođeno zapažanje – u stvari smešna. Nikad nije dozvolio svetu da kontroliše njegovu pažnju. A učiniti to nije mala stvar, stići dotle slava je velika – što bi rekao pesnik Konstantin Kavafi. Pored crtačkog, Zograf ima talenat za ono što se na engleskom zove Serendipity – a za šta su na srpskom potrebne tri reči: srećan slučajan nalaz. Odbija da gleda u ono u šta mu kažu: gledaj! Veruje da je sopstvena glava područje suvereniteta i ostaje kreativno nelojalan onome što se naziva Politika Percepcije.
Za vreme rata Zograf je crtao ljude sa zidovima pred očima, koji su lebdeli oko glave poput oreola. Iz sveta ozidanih pogleda izvele su ga Tri Putovanja. Prvo, putovanje u mašti – gde isplaženi Maori i čovečuljci groteskno uvećanih udova stoje jedni na drugima. Drugo je bilo putovanje kroz istoriju po buvljim pijacama odakle je donosio gomile osirotelih fotografija kojima je postao naslednik. Uvećane gomile „smeća“ u stanu dovodile su njegovu ženu Gordanu do benevolentnog očaja. Treći izlaz iz sveta ozidanih pogleda za Rakezića su predstavljala putovanja po svetu.
A po svetu on nije putovao. On je leteo. Leteo je nad Lisabonom. Leteo je nad Atinom. U Podgorici je čučao sa krilima vilinog konjica na leđima. U Bolonji je susreo mnoge kule od kojih je bar jedna kriva. Shvatio je kako je dobro ne raditi ništa u Vitoriu Venetu. U Gamzigradu je našao dršku rimskog mača. U Minhenu je zapazio da se mladi ljudi u prodavnicama presvlače van svlačionica, kao i figurice iz dvadesetih – nekakve marsovce sa bajonetima.
U čarobnoj Sintri odbio je da zapazi čuveni dvorac. Video je bor uperen ka nebu. U Lisabonu je primetio drvo, koje šapuće pesmu izbrisanu kišom.
*
Nasumce sam obratio pažnju na reči koje Zograf koristi. Je li on Gospodin Naopačke? Da li on čisti Metlom Bez Drške? Je li on [a ne papina statua premazana alabasterom koja po sunčanom vremenu postaje plava a po kišnom purpurna] – Božji Barometar?
Da li ga još veseli pogled kroz prozor aviona koji drugi ne primećuju?
Da li njegov upereni kažiprst stvara ono što pokazuje?
Da li veruje da se čudo ne može naći na polici na kojoj piše „čudo“ već na sasvim drugom mestu?
Zato on i čita „Vrač Pogađač“ iz 1906. i „Policiju“ iz 1920, „Najnovije Šlagere Pesama“ iz 1930-ih [Ljubiću usne tvoje kad pčele tiho roje u majskom snu – pesma i tango Tadije Arsenića], nemački propagandni list „Signal“ iz 1944, pa čak i „Nedeljne Iluistracije“ iz 1941. U novosadskom listu „Sedmica“ iz 1858. nalazi rečenicu: Ala brzo prebrzo nestaju slike s kojima se priroda oko nas titra… Zografova suštinska demokratizacija pažnje – bez hijerarhija… dorasta do čuda vaskrsenja. – Ustani Lazare! – kaže umetnik i bivši svet, sav bled i prašnjav, ustaje. Zograf vaskrsava i glasove i pesme, kao što je poletna:
O ustaće tada hitro i vrapci i đaci
I carići i petlići, lutke i pajaci
Koristeći reči umrlih, Zograf zaljubljeno peva svetu:
Koliko te volim ne mogu ti reći
Jer mi srce skače ko prase u vreći.
Pomoću „neiscrpne kolekcije tuđih lica i sudbina“, kroz stripove, nam priča priču veću od sebe… Pritom se neprestano pita: Ko su ti ljudi čije fotografije nalazim na buvljim pijacama? Takođe se pita: Kakva je to sila koja nas iz vrtloga ništavila baca u koordinate fizičkog postojanja? Jedna tabla njegovih fotografija u Polovnom Svetu nosi naslov:
Ko Smo?
Bacimo pogled na temomente zarobljene u svetlost i senku:
Dečak sa velikom krmačom.
Deca kleče pred dolazećim drugim svetskim ratom.
Koketna devojka se kupa u limenoj kadi.
Lice bebe u skromnoj kadici je nasmejano pre kupanja a za vreme kupanja ubilačko.
Cvetna haljina se spaja sa cvetovima, u romanticnom jedinstvu spoljnog i unutrašnjeg sveta.
Nežno srce Saše Rakezića daje prednost đacima, vojnicima, devojkama u cveću.
Umetnicki aspekt nađene fotografije njemu je važan koliko i psihologija ličnosti na njoj.
Jedna od fotografija koju već dugo čuvam u svojoj kolekciji nastala je tridesetih godina i prikazuje devojčice koje isijavaju zadovoljstvom proizašlom iz detinje (ili ljudske) radosti nad jednostavnom činjenicom da na svetu imaju bliskog rođaka kao što je baba.
Dve devojčice mršavih obraza sa obe strane su stesnile staricu sa maramom i licem poput bele krofne, umornim i dobrim. Zograf komentariše:
Tu fotografiju sam dugo godina posmatrao, pre nego što je završila u tom “stripu”. I uvek mi je na pamet padala ta ista misao. Mislim, to je neka elementarna, skoro uzvišena radost, tako jednostavna. Imaš babu, srećan si. Šta ti treba više?
Baš kao Leonid Šejka – Saša Rakezić čini mutavo Đubrište delom Zamka.
Veruje da sve stvari imaju svest, da prošlost nije prošla i da ga – dok šeta Pančevom – nevidljiva posmatra publika Bufalo Bilove predstave iz 1906. Uhode ga šiljatouhe sove – mačke iz Vinčanske kulture. Iza ćoška riče praistorijski Parasaurolofus sa trombonskom krestom. Ljubavna pisma nepozantih ljudi vetar mu nosi pored nogu: Volim te kao bolan zoru… Ali kad si digla ruku na mene. Zar ne vidiš dokle smo došli! Dobošar – narodni Brkajlija – iz 1914. godine objavljuje da se Beograd neće braniti – jeca i odlazi u plavi svemir. Zograf osluškuje. U Solunu primećuje da ljudi žive pored brojnih duhova prošlosti. U rimskom Kolumbarijumu svojim antenama dotiče osećanja davnih posetilaca . Saša Rakezić poređanost muzeja zamenjuje lutrijom buvlje pijace. On je izvrstan i ličan istoričar. Kroz njega teku dijalozi mrtvih.
Uvek sam imao utisak da se nenametljivo ponosi poštenjem dede, oca i majke koji su podržavali njegovu umetničku potragu.
Jednom će Zograf na buvljoj pijaci pronaći poster iz doba ruske revolucije, pun kubističkih šapki, bajoneta, obrnutih dvojki, pod naslovom „avangardni umetnik se ne odvaja od naroda“. Narod iz šinobusa prisutan je svud na njegovim crtežima. On voli da crta operetske tipove u prugastim odelima i cure u džemperima, babe i smejuljeću mladež. Voli da crta (a ja da gledam) švalerske osmehe i budalasta kikotanja. Narod se dobro oseća na njegovim fotografijama spasenim sa velikog brodoloma buvlje pijace. On se kezi po vezovima – Gordane Baste. Zografu je sentimentalno ulepšavanje odvratno ali se nikad ne izvinjava za ono što prikazuje.
Nije mi žao što sam svoj život proveo ovde, piše on za Pančevo. Svet je uzbudljivo mesto – svaki od mikrokosmosa koji nastanjuju ljudi zaslužuje poštovanje.
*
Kroz Zografove stripove u naš život su se umešale reklame i praistorijske reklame: slike na zidu bugarske pećine Magura i zvezdano nebo sa naslovnice časopisa „Svijet“ iz 1934. U Maguri je Zograf video mistične žirafe naslikane šismišovim izmetom. Posle ga je prava žirafa u beogradskom zoološkom vrtu srela zavodničkim pogledom. Oženjeni umetnik je poetski opisao svoje flertovanje sa žirafom.
Volim da crtam guske! – objasnio mi je kasnije. Al volim i lavove. Očigledno je da sam duboko impresioniran žirafama. U moje srce može da stane čitava menažerija! Uvek se nasmejem kad vidim prase.
Lud je u vreme naše mladosti bio vrhunski kompliment za umetnika. Ako nije lud ništa ne valja. U tom smislu Zograf je lud. Naš svet je u međuvremenu poludeo i on je postao glas razuma. Iskrenost Sašinog pričanja učinila je njegove bizarne priče razumjivim ljudima van granica njegove zemlje, koja je svoju istinu učinila teško razumljivom. On je pisao o sličnosti između Srba i Amerikanaca, Srba i Indijanaca, Srba i Japanaca. Na kraju svog putopisa iz Njujorka pomilovao je globus i sa samoironičnom suzom u oku rekao: „Sve sam ih voleo.“ On ne smatra da su pakao – drugi. Smatra da ga svi delimo, ali da nam to nije jedini aspekt.
Remizov je bio čudak ali njegova pomerenost kao da je poticala iz duše običnih, jednostavnih ljudi.
… kaže Saša Rakezić.
Pitam se koliko toga možemo reći o drugima a da to ne bude o nama?
U srednjoj školi je ovaj okati Mladi Kafka bio loš đak. U međuvremenu je postao neka vrsta edukatora. Od njega sam saznao da je Beti Bup imala prvobitno pseći nos… I da je Paju Patka zavela špijunka Madam X… I da je Žika Pavlović rekao da železnica predstavlja senzaciju proticanja… Da je u Lodiju živeo mumifikator Paolo Gorini… Da se u mađarskim zamkovima može videti na lancu obešena zmajeva kost. Da je nemačka žena u epohi fašizma želela da kuva mužu kotlet sa ljubavlju i grašak sa nežnošću. Da su stari Rimljani, kojima je Zograf veoma sklon, zajedno sedeli u toaletu na klozetskim šoljama u nizu, što je nespojivo sa samim konceptom privatnosti i ličnosti modernog čoveka.
Kao neozbiljan čovek često se zabavljam perifernim detaljima – kaže Zograf skromno.
A ko kaže da to nisu glavni detalji? Ko kaže da zapažanja nad kojim pucaju bičem profesori i novinari ne ubijaju svest?
U jednom stripu Zograf je shvatio da je umro i da je skliznuo u stvarnost koju karakterišu emotivna sećanja i intelektualna promišljanja, a koju na neki tajni način simboliše i izražava gomila uglja. Takav zaumni paragraf u Polovnom Svetu pojavljuje se rame uz rame sa uzjahanim muževima sa novogodišnjih razglednica i uhvaćenim kradljivcima „fiće“. I te fiće i te poznate stvari mogu nas za trenutak oslepiti za suštinsku čudnost Zografovog sveta.
To što Zografovi stripovi izlaze u relativno normalnom nedeljniku je neka vrsta plodnog nesporazuma. [Treba zahvaliti posvećenom uredniku kulture Nebojši Grujičiću – Humbabi] To je jedan od pozitivnih aspekata naše anomije – situacije u kojoj su vrednosti i pravila vrlo rđavo definisana u raznim pravcima, pa katkad i u pozitivnom. Kad god pomislim na Malog Nema i Nju Jork San čini mi se da je tadašnje vreme bilo bolje. Nekome ko na sutrašnjoj buvljoj pijaci iskopa Zografove stripove u Vremenu može se učiniti da je ovo vreme bilo interesantnije nego što nam se činilo.
Peščanik.net, 21.03.2009.
