Kada bi preuzeo ton današnjih vlastodržaca (pogotovo onih iz „ministarstava sile“, mraka? bezumlja?), nesviknuti prosečni čitalac „Danasa“ morao bi u žanru odjeka i reagovanja (o&r) uzviknuti: „Znate Vi, gospodine Stojkoviću, kako se politički sudi i presuđuje, a ostaje nelustriran, znate, ali to nećete da kažete!“ Tako se ministar i dr(ug) Zoran Stojković „razračunava“ sa profesorom Zoranom Tomićem – čas optužujućim vokativom („Znate vi to, gospodine Tomiću, ali Vas verovatno obaveze koje ste preuzeli sprečavaju da to i kažete“). Onda mirno (i dakako dostojanstveno) razmahuje kusim repom nadri-moralnog naravoučenija: „Tužno, gospodine Tomiću, jer ovde je reč o moralu“. Ne treba ni naglašavati da već po žanrovskoj definiciji, tekst pod naslovom „Treba samo čitati zakon“ obiluje „svesnim zamenama teza“, „zadacima koje postavljaju mentori“, „čuvanjem dostojanstva struke“ i sličnim besprizornim poštapalicama koje posle svega, zvuče više kao nepristojne psovke nego kao zlosutne mantre, suviše dugo i nekažnjeno dobacivane građanima Srbije.

Ne javljam se da bih branila kolegu Zorana Tomića od ministarskih o&r – učiniće on to sam. Polazim od pretpostavke da se dr Zoran Stojković u navedenom tekstu ne obraća samo profesoru Tomiću, jer to inače ne bi činio u novinama. Verujem, dakle, da se obratio svima nama – građanima, čitaocima lista „Danas“.

Kao osoba koja redovno i odano čita ovaj list, teško mogu da prihvatim ojkački stil neslavne rubrike „Odjeci i reagovanja“, makar se ovaj negovao u tekstu koji pretenduje na stručno tumačenje prava i na neku vrstu polemike o razlozima, postupku i momentima prestanka javnotužilačke funkcije u našem pozitivnom pravu, uključujući i pravno dejstvo akata onih javnih tužilaca za koje je sporno da li im je funkcija prestala ili nije. Verujem (iako je to u obilju žanrovskih i stilskih figura teško razabrati) da je u tome suština dopisa ministra Stojkovića profesoru Tomiću. I shvatam da se tekst koji je navodno osvrt na drugi tekst mora objaviti, jer „Danas“ odista vodi računa o poštovanju principa Audiatur et altera pars, premda ne razumem baš sasvim zašto Stojković sebe doživljava kao altera pars, iako ga Tomić u svom tekstu nije takvim označio,  a „Danas“ mu u tom doživljaju povlađuje. Zato pitam „Danas“: može li možda i drugačije?

Ono što zapanjuje u Stojkovićevom napisu jeste ogoljena polazna teza: imam pravo da mu skrešem zato što sam profesionalac, dok je on blizak izvršnoj vlasti! Kako sebe ministar (sama emanacija izvršne vlasti) Stojković legitimiše? „Kao profesionalac i pravnik, pre svega, a tek potom kao član DSS-a čime se ponosim, uvek sam vodio računa o interesu i ugledu struke, za razliku od profesora Tomića.“ – veli autor. Analizirajmo ovu auto-legitimaciju najpre sa semantičke strane. Subjekt je profesionalac i pravnik. Zanimanje „pravnik“ je poznato. I zanimanje „profesionalac“ je poznato, naročito posle objavljivanja i izvođenja Kovačevićeve drame. Da li je Stojković pravnik ili „profesionalac“? Oboje zajedno teško biva, iako se ovde često sreće. Dalje, subjekt je profesionalac i pravnik „pre svega“, a tek posle toga je član DSS-a. Čime se ponosi. U rečenici manjka jedan zarez, pa nije izvesno da li se subjekt ponosi svime što je: i time što je pravnik i što je profesionalac i što je član DSS-a, ili samo time što je član DSS-a, premda ima više elemenata za zaključak da se ponosi samo time što je član DSS-a. Ako je tako, pomalo je neobično da se neko ko je nešto pre svega ostalog ne ponosi upravo time, nego nečim naknadnim („tek potom“) što nije primarna (originerna) suština njegovog bića. Nadalje, zato što je sve nabrojano, Stojković tvrdi da je uvek vodio računa o interesu i ugledu struke, sve za razliku od kukavnog profesora Tomića. Mora se zapitati o kojoj struci je ovde reč, tj. da li Stojković vodi računa o ugledu struke „pravnik“ ili struke „profesionalac“ ili struke „član DSS-a“? Da li je reč „struka“ upotrebljena u jednini zato da bi obuhvatila sve tri struke Zorana Stojkovića ili samo jednu od njih i koju?

I, najzad da se ne zanemari kauzalni pristup: o kojoj od navedene tri struke je Stojković naročito vodio računa kada je 1986. godine sudio šestorici i doneo odgovarajuće presude?

Nadalje se Stojković legitimiše kao jedan od „tvoraca Zakona o javnom tužilaštvu i isključivi tvorac njegovih izmena“, istovremeno prebacujući svom oponentu da on, kao i još neki drugi neimenovani, pokušavaju da preuzmu neke od ingerencija Skupštine! Stojković kao Tvorac. Tvorac Zakona i štaviše, Isključivi Tvorac izmena. Do danas je jedan deo populacije živeo u izvinjavajućoj zabludi da zakone u ovoj državi, uprkos svemu, ipak donosi Skupština, jer ona vesela družina iz Kralja Milana ulice, na kraju pritiska neke tastere, posle obligatne „debate“ o predlozima zakona, kako „u celini“, tako i „u pojedinostima“. Drugi deo stanovništva, pod uticajem teorije zavere, veruje da tamo „neki gore“ sednu i dogovore se, rukovodeći se gotovo isključivo time kako da prevare običnog čoveka. Teorija tvorbe – naročito one inokosne i to otvoreno iznesena od aktuelnoga ministra pravosuđa, uz prebacivanje drugome da pokušava „preuzeti neke od ingerencija Skupštine“ je nov, sasvim nadrealistički pravac stvaranja prava i monopola tumačenja prava. Jedna od ključnih ingerencija skupštine jeste donošenje zakona, za koje se u zemljama koje nisu dostigle apsurdistanski napredni stadijum pravnog nadrealizma (npr. Francuska, Italija, Nemačka, skandinavske države, itd.), još uvek staromodno veruje da su rezultat poštovanja pravila pravne profesije i političke volje koju izražava i artikuliše parlament.

Najzad, ako je tačno citiran čl. 67 Zakona o javnom tužilaštvu, a ministar je Tvorac ili jedan od takvih, formulacija razloga prestanka funkcije tužioca u tač. 2 – „navršenje radnog veka“ – je dala povoda da ljudi koji se bave pravom zaključe da se radi o prestanku funkcije po sili zakona. Naime ima tumačenja nekih drugih zakona (npr. Zakona o sudijama) koji sadrže istovetnu ili sličnu formulaciju kao što je navedena, da odredbu treba razumeti tako da funkcija prestaje ispunjenjem uslova za okončanje radnog veka i to delovanjem samog zakona (ex lege), a da odluka koju donese nadležni organ (u Srbiji – Skupština) ima samo deklarativni karakter. Dakle, najmanje što se može reći za navedenu odredbu jeste da se može tumačiti na različite načine – tako da prestanak funkcije deluje automatski, na osnovu zakonskog naređenja i, suprotno tome, da upkos ovakvoj formulaciji, do prestanka funkcije dolazi tek kad Skupština utvrdi da su nastupili razlozi da funkcija prestane. Ali ne. Tvorac, odnosno Isključivi Tvorac ima monopol tumačenja. Ostali ili ništa ne znaju zato što nisu „profesionalci“ ili rade „po nalogu mentora“. Samo Tvorac ostaje sam sa svojim Autentičnim Tumačenjem Zakona, ponosni član DSS-a i čuvar – još uvek ne državnog pečata, već za sada tek dostojanstva struke „profesionalac“.

Zašto nam se Stojković i njemu slični ovako otvoreno rugaju? Zašto mi to tako strpljivo podnosimo?

Danas, septembar 2006.

Peščanik.net, 18.09.2006.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić (Svi tekstovi)