ProGlas

Inicijativa grupe intelektualaca i javnih ličnosti „Potpiši i podrži ProGlas“ 7.11.2023. pozvala je građane da izađu na izbore. „Od bivšeg apstinenta, a budućeg glasača, preko kontrolora izbornih i predizbornih mahinacija do učesnika protesta, za svakog ima mesta i svako ima svoju ulogu“. Govore Miodrag Majić, Vladimir Kostić, Ivanka Popović i Dragan Bjelogrlić.

Voditeljka: Dobrodošli na konferenciju za medije „Podrži i potpiši ProGlas“. Iza inicijative Proglas su stali Ljubomir Simović, prof. dr Vladimir Kostić, prof. dr Ivanka Popović, Miodrag Majić, prof. dr Miodrag Jovanović, Dragan Bjelogrlić, prof. dr Vladica Cvetković, Svetlana Bojković, Gojko Božović, Srdan Golubović, Biljana Stepanović, prof. dr Filip Ejdus, prof. dr Tamara Džamonja Ignjatović i Petar Peca Popović. ProGlas će pročitati gospođa Svetlana Bojković, a u delu razgovora o ProGlasu obratiće vam se u ime predstavnika ProGlasa Dragan Bjelogrlić, prof. dr Vladimir Kostić, prof. dr Ivanka Popović i Miodrag Majić.

Svetlana Bojković: Otvoreno pismo javnosti. Drage građanke, dragi građani, Srbija je postala zemlja poniženih i privatizovanih institucija, u senci kriminala spregnutog sa strukturama vlasti i uz korupciju koja postaje stil života. Živimo godine demografskih poraza i neslućenog ekonomskog raslojavanja. Opet smo pred ćorsokakom izolacije.

Naše je nedvosmisleno uverenje da vreme u kome živimo zahteva od svih odgovornih i zabrinutih građana suočavanje s trenutkom, donošenje jasnih odluka i spremnost ne samo za svedočenje o potrebnim zaokretima već i za učešće u njima. Stvarnost nas je primorala da se zapitamo: kakvi smo to ljudi ako sklanjajući pogled ćutke svedočimo eksploziji kriminala, nepravde i nasilja?

Pokretači ovog obraćanja su ljudi sa imenom i prezimenom, sa svojim životima, porodicama i zanimanjima. Niko od nas nema nameru da se bori za bilo kakve pozicije i funkcije, niti da se upušta u igre vlasti i moći – osećamo se pozvanim onoliko koliko bi svaki građanin danas trebalo da se oseća pozvanim. Na svakome čoveku, opravdano zabrinutom za sopstvenu sudbinu, sudbinu svoje zemlje, svoje dece, porodice i prijatelja jeste da nađe mesto u širokoj skali suprotstavljanja ovom sunovratu.

Od bivšeg apstinenta, a budućeg glasača, preko kontrolora izbornih i predizbornih mahinacija do učesnika protesta, od onoga koji ubeđuje i širi istinu i ohrabrenje do onog koji predlaže rešenja i nudi pravce za izlaz Srbije sa ove stranputice, za svakog ima mesta i svako ima svoju ulogu. Naša je namera da podstaknemo proces u kome ćemo se svi, u svom punom kapacitetu, angažovati na promeni koja je ovoj zemlji nužna.

Ali nije samo promena nepodnošljive društvene zbilje naš zadatak. Na nama je da gradimo Srbiju u kojoj će biti nemoguće da nam se takva zbilja ponovi. Zato je neophodno obnoviti demokratski poredak, pravne i političke institucije, duh slobodne i kritičke rasprave u kojoj će ljudi učestvovati bez straha od posledica. Srbiji nije potrebna nova klasa privilegovanih političkih oligarha koji će stajati iznad zakona, već jednake šanse za sve i solidarnost bez koje se ne može proći kroz vremena krize.

Srbiji nije potreban kult ličnosti, već slobodni građani koji sami uređuju odnose u svojoj zemlji. Naša zajednička volja da uspemo u tom poduhvatu mora postati zalog za svaku buduću, srećniju i normalniju Srbiju. Ostanemo li nemi sada i dopustimo li da nas ispišu iz civilizacijskog kruga kome pripadamo, bićemo odgovorni za to što nismo učinili dovoljno da to zaustavimo.

Zato pozivamo sve one koji se u svojim životima sreću s raznim licima jedne te iste nepravde i bahatosti da prevaziđemo sopstvene strahove i nepoverenja i da se udružimo u borbi za drugačiju Srbiju. Srbija je naša zemlja i zato je ovo zajednička borba u kojoj treba da dokažemo kakvi smo i koliko nas je. Ta borba je zasnovana na lekcijama prošlosti, jasnom uvidu u sadašnjost i, što je ključno, posvećena budućnosti.

Dragan Bjelogrlić: Kada država izgubi bitku sa vlastodršcima, društvo postaje zverinjak. Ja sam došao danas ovde, zajedno sa ovim ljudima, da kažem da ne želim da živim u zverinjaku. Želim da živim u normalnoj Srbiji. Ovi ljudi ovde koji su pred vama su okupljeni ne da bi bili politička partija, nemaju političkih ambicija i ne vide sebe na nikakvim političkim funkcijama u budućnosti. Mi smo se okupili da pokušamo da ponudimo pelcer aktivacije, da pokušamo da probudimo ljude koji su izgubili veru u društvo u kome žive, da ih izvadimo iz njihova četiri zida i da ih pozovemo da vrate otetu državu.

Došao sam ovde danas da kažem da ne želim da živim u društvu u kome se siromaštvo iskorištava kako bi se kontrolisali ljudi, došao sam da kažem ne nasilju, došao sam da kažem ne korupciji, došao sam da kažem: dosta je kriminala koji je ušao u sve pore ovoga društva, došao sam da kaže ne ovoj stvarnosti koju na žalost živimo. I nadam se da će od četvrtka, kada naš ProGlas bude izašao u javnost i kada bude ponuđen na potpisivanje, da će biti dovoljan broj potpisa i da će biti dovoljan broj ljudi koji će taj krik, taj poklič „Srbija je naša zemlja“ učiniti toliko snažnim, da će Srbija stvarno morati da se promeni.

Vladimir Kostić: Mislim da je potrebno samo nekoliko rečenica da otprilike skiciramo kako je nastala ova grupa, i ko su ljudi koji u njoj deluju. Ja ne bih upotrebio jači izraz od „grupa zabrinutih građana“. Verovali ili ne, ova grupa se formirala na jednom zaboravljenom duhu spontanosti – ne verujem da ćete mi ni vi verovati, a nismo verovali ni mi sami da je tako nešto moguće, ali to je tako. I u okviru te spontanosti rekao bih da je osnovni fon bio fon međusobnog poštovanja, iako među nama nema mnogo bliskih drugova, neki smo tek sada, što kaže, jedni druge upoznali, ali rekao bih, prepoznatog osećaja odgovornosti, dužnosti da se odredimo prema stvarnosti koju živimo; i da još jednom naglasim: bez ikakvih ličnih interesa.

Ovaj ProGlas nije proglas jedne zatvorene grupe ljudi. Mi ga nudimo kao otvoreni tekst u kome se može dopisivati i može ponešto skidati; mogu se praviti zamerke, i tako dalje, ali zaista je to proglas koji mi očekujemo da bude izložen kritičkoj analizi onih koji ga čitaju, i naravno, oni koji se slažu, mi bismo voleli da ga i potpišu. To bi naravno našim iluzijama da ponešto može i građanin, zabrinuti građanin da učini, dalo određenu snagu. Sami nemamo posebne iluzije o sopstvenim dometima. U zemlji u kojoj je ta vrsta vrednosnih sistema razbijena, ja ne očekujem da mi budemo sada… nekakvo mesijanstvo bi bilo zaista u najmanju ruku pitanje gluposti ove grupe ljudi, ali sa druge strane imamo neku vrstu spoznaje šta znači izostanak ovakve reakcije, ili ovakvih reakcija, kojih će sigurno biti više.

Ja se nadam da oni koji će nas podržati, i koji će postati zapravo i sami pokretači ovog proglasa, će imati mogućnosti da se pridruže u nekim vrstama aktivnosti koje se planiraju, o kojima ćete čuti nešto kasnije. Ova grupa ima još jednu želju, koliko će ona biti realna, o tome ćemo, naravno, tek u budućnosti moći da ozbiljnije razgovaramo, a to je da i nakon ovih izbora, jer nakon jednih izbora dolaze drugi izbori, nakon drugih izbora dolaze treći.. nema odsudnih i Zemlja ne prestaje da se kreće posle jednog izbornog procesa, da ćemo moći eventualno da ostanemo u nekoj neformalnoj ili poluformalnoj zajednici, da ako ništa drugo ponovo kao zabrinuti građani diskutujemo o onome što nam se događa u bilo kakvom drugom scenariju.

Naravno, šta su ciljevi uopšte, ovde ste već ponešto čuli: to su ciljevi da jednostavno ohrabrimo naše sugrađane da shvate da je deo izlaska na izbore građanska dužnost. Najgore će biti ako u ovoj zemlji strepnja da nam ne bude gore prevlada nadu da nam može biti bolje. Ova grupa koja sedi pred vama, kao što sam rekao zabrinutih građana, veruje da može.

Ivanka Popović: U našoj zemlji ima oko 250 hiljada studenata koji studiraju na raznim vrstama i nivoima studija. To je veliki broj, i od njih umnogome zavisi budućnost naše zemlje. A kako oni žive? Pa, rekla bih par stvari: prvo, sve više njih, zapravo većina, tokom studiranja obavlja privremene poslove kojima dopunjuje svoj budžet, a čak 10-ak posto studenata radi stalno, da bi obezbedilo uslove za egzistenciju i pokrilo troškove školovanja. Drugo, mislim da je zanimljivo spomenuti jednu opsežnu studiju koja je rađena 2018. godine o migracijama studenata, gde se više od trećine studenata izjasnilo da po diplomiranju ne vide svoju budućnost u Srbiji.

I ne samo to: 90% njihovih roditelja ih podržava u tome. Malo je studenata društveno angažovano, makar ono što mi nekako u javnosti vidimo. Ono što se dešava je da se ponekad angažuju u nekim protestima koji su usko vezani za studentski standard. I šta možemo da zaključimo? Pa, možemo da kažemo: studente ne interesuju izbori. Ja nisam sigurna da njih ne interesuju izbori, već verujem da su oni ubeđeni da oni ne mogu ništa da promene, i mislim da oni nisu jedini u našem društvu koji tako razmišljaju. I zato smatram da je naša dužnost i obaveza da ohrabrimo i podstaknemo sve građane, a posebno mlade ljude čija je budućnost u ovoj zemlji, da se uključe i veruju u snagu izbornog procesa, da je svaki glas doprinos, i da jedino akcijom možemo da promenimo našu stvarnost. A akcija, prvi korak akcije je da se odlučimo da idemo na glasanje.

Miodrag Majić: Ovo je jedna prilično heterogena grupa ljudi. Mi smo različitih zanimanja, različitih generacija, povremeno i različitih pogleda na svet. Ali ono što je zajedničko za sve ove ljude koji su ovde je nekoliko stvari. Prva je da su oni i u svom dosadašnjem delovanju pokazivali izvesnu dozu hrabrosti, izvesnu dozu spremnosti da govore o stvarima o kojima su drugi ćutali. Sada smo, zbog ozbiljnosti trenutka o kome je govoreno, shvatili da je nužno da se okupimo, da je nužno da i na taj način, i tako, kao što kažem, heterogeni pokažemo solidarnost, pokažemo da sinergija tih glasova i misli može da učini više nego svaki pojedinac i da na taj način i pomalo simbolički drugima taj gest uputimo.

Pitanje koje će se ovde svakako postaviti, barem kada je o mom učešću reč: šta će u svemu ovome jedan sudija. Naučili smo da sudije ćute, da ih ne vidimo sve do onog momenta dok ne budu nekakvim eksternim faktorima izazvani da se pojave. U najvećem broju slučajeva, opravdanje za ćutnju je istovremeno jedna prilično lagodna pozicija, tvrdnja da sudija ne sme da se bavi politikom, i da je sve, bilo kakva reč van presude, politika. Uprkos tome ja smatram, i nadam se da će to i potpisivanje ProGlasa kasnije pokazati da je svakom sudiji danas ovde mesto i da je svakom sudiji i tužiocu mesto u potpisu ovog ProGlasa. Zašto to smatram?

Mi smo svedoci zaista duboke, rekao bih možda u ovom delu sveta i nezapamćene kriminalizacije društva. Mi svakodnevno o tome svedočimo, i to ne samo mi kao posmatrači, nego najdirektniji učesnici tog procesa. Mi svakodnevno imamo svedočenja o povezanosti najdubljih državnih struktura sa mafijom, koja se u potpunosti ne ispituju i ostaju na nivou informacija, sa kojima mi više ne znamo šta da radimo. Mi postajemo, i odavno smo svedoci potpune paralize institucionalnog sistema, nepostojanja tužilaštva da ovakve tvrdnje ispita. Mi postajemo svedoci i dugo smo svedoci protivustavnih delovanja predstavnika ove države.

I sve to dovodi do onog termina koji se sada već koristi i u inostranstvu i ovde, koji ovakva društva zovu otetom državom. Zbog toga mislim da se ne može biti sudija i ne može suditi drugima legitimno ako na prvom mestu nisi sposoban da sudiš i sebi, svojim postupcima i svojom sposobnošću da o ovakvim stvarima govoriš. I u krajnjoj liniji, uveren sam da se ne može biti sudija u zemlji bez zakona i suda. Ne postoji autoritet u vakuumu, ne postoji autoritet koji je uvek spreman da se skloni i da sa bezbedne distance sačeka da vidi da li će brod potonuti ili opstati, a onda nastaviti da bude akademik, profesor, sudija, lekar ili šta god drugo.

Sudijama je poverena jedna grana vlasti i svako ko je ne brani, ko saučestvuje u njenoj razgradnji, je izdao svoju profesiju. Zato mislim da je sudijama ovde mesto. Zato smo, kao što ste čuli, pozvali građane na prvom mestu da dignu glas, ne samo na glasanje kao njihovo ustavno i zakonsko pravo, nego da dignu glas u najrazličnijim oblicima tog pojma. Neko će od bivšeg apstinenta postati glasač, neko drugi će vršiti kontrolu tih mahinacija, tih pritisaka koji se na ljude vrše, tih ucena kojima svakodnevno svedočimo, neko drugi će dokumentovati kriminal koji se tu odvija, neko će posvedočiti o pritiscima na njegovu koleginicu kojoj se preti otkazom sa posla, i tako dalje, i tako dalje. Za svakog ima mesta, jer građani, nadamo se, nakon ovog poziva će ponovo na izvestan način postati svesni da je ovo zaista, i da to nije floskula, i prema Ustavu i prema teoriji i prema praksi isključivo njihova država.

Ovo je država građana, i kad pročitate Ustav, oni su jedini koji imaju suverenost; ne političke partije, ne bilo kakvi pojedinci kojima smo je mi, na žalost, u punoj meri prepustili. Ne bih nikako bio srećan kada bih znao da je moj posao, bez obzira da li sudijski, profesorski, radnički, vodoinstalaterski, bio zadržan zbog toga što sam bio spreman da ćutim i da saučestvujem u ovo sunovratu. Završiću u tom smislu rečima jednog od najvećih od nas, u stvari ne rečima nego parafrazom Mihajla Pupina koji je, parafraziram, rekao (a primenjeno na ove naše okolnosti): ako Srbija propadne, najmanje što će biti važno je propast jedne, bilo koje karijere. Zato budite slobodni, podignite glas. Preskupo je plaćena sloboda ovoga naroda, i najviše i najmanje što možemo da učinimo za to je da se potrudimo da oni koji su za tu slobodu stradali nas se danas ne stide. Hvala vam.

Peščanik.net, 08.11.2023.