Do 26. marta 1999. godine, 37-godišnja Shyhrete Berisha je sa suprugom i četvoro dece (uzrasta od 2 do 16 godina) živela u Suvoj Reci. Ona je jedna od 3 osobe koje su preživele masakr više od 40 članova porodice Berisha, među kojima su njen muž i sva deca.
28. marta 1999. pripadnici Škorpiona su u jednom dvorištu u Podujevu streljali sedmoro dece (uzrasta od 2 do 15 godina) i 7 žena. Saranda Bogujevci, koja je tada imala 13 godina, preživela je streljanje, ali ne i njena dva mlađa brata, majka i baka.
1. aprila 1999. godine u podrumu jedne kuće u Đakovici ubijeno je, a potom spaljeno, 20 albanskih žena i dece. Među njima su i žena i petoro dece Lulzima Vejse.
Govore Shyhrete Berisha, Saranda Bogujevci, Lulzim Vejsa i policajac iz Suve Reke Velibor Veljković. Video snimci Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove. Realizovano u saradnji sa forumZFD-om.
Možda bismo mogli ponovo da pogledamo porodično stablo za porodicu Beriša.
Shyhrete Berisha: Oni čija su imena napisana crnim slovima: Naim, Vesel, Ismet, Argon, Faik i Bahrije – to su osobe koje nisu bile u kući, a svi ostali, nas 24 ili 25 članova porodice, svi smo bili u kući. Kada je Bujar izašao, mi smo počeli da trčimo. Ja sam čula dva metka, dva pucnja, i vidjela sam kako Bujar leži na balkonu. Njegova žena je zavrištala: „Jadna ja, ubili su mi Bujara“, a mi smo trčali što smo brže mogli, i kada smo stigli našoj kući, dakle mojoj kući, tamo su zaustavili mog muža Nedžada, zaustavili su Fatona, njegovog nećaka, i Nedžmedina. Mišković je držao Nedžada za ruku. To je bio policajac u Suvoj Reci kojeg sam jako dobro poznavala. On nije bio odjeven u policijsku uniformu. Nosio je crnu odjeću. Tu je bio još jedan policajac kojeg nisam poznavala. On je takođe držao Fatona za ruku. U međuvremenu, Fatonova majka, Fatima, mu je rekla: „Povedi mene umjesto mog sina, samo njega pusti da ide.“ U tom trenutku Sedat je počeo da trči, pokušao je da pobjegne ali ponovo su ga uhvatili i nikada ga više nisam vidjela.
A šta se desilo sa Vašim suprugom, gospođo Beriša, nakon što su ga zaustavili?
Shyhrete Berisha: Dakle, on je zgrabio Nedžada za ruku i rekao mu: „Sada Amerikanci treba da dođu da vas spasu“, i onda mu je pucao u leđa dva puta i Nedžad je pao na zemlju.
Šta se desilo sa Nedžmedinom, gospođo Beriša?
Shyhrete Berisha: Nedžmedin, zajedno sa svojom suprugom, je pokušavao da pobjegne. Njegova supruga, slično kao i Fatima, pokušala je da izvuče Nedžmedina, dakle to je bila Nedžmedinova supruga, bila je vrlo mlada, bila je trudna, trebalo je da rodi za dvije nedjelje, ali kada je došlo do intenzivnije pucnjave i čuli su se drugi glasovi na srpskom, čulo se kako govore: „Pucaj, šta čekaš“, tako da se pucalo sa svih strana, i ja sam rekla svojoj djeci: „Trčite, jer ubiće i nas“, tako da Nedžmedin i Lirije su takođe trčali. Ja i Herolinda smo trčali u jednom pravcu, a Majlinda sa moja dva sina, Altinom i Redonom, i takođe sa Dafinom, Vjolcinom ćerkom, su trčali u drugom pravcu. Nisam više mogla vidjeti šta se tamo dešava, bilo je strašno, mnogo pucnjave i vike i mi smo samo pokušavali da pobjegnemo.
Hvala, gospođo Beriša. Da li znate šta se desilo sa Fatonom?
Shyhrete Berisha: Sve što znam je da sam vidjela Fatona i Fatime kako padaju na zemlju, i ništa drugo ne znam.
Nakon što je Vaša porodica okupljena, šta se onda desilo?
Shyhrete Berisha: U jednom trenutku došla su moja djeca i Altin mi je rekao: „Mama, ranili su me!“ Krv mu je kapala iz ruke. Ubrzo je došla jedna grupa policajaca i rekli su nam da uđemo u neki kafić koji je bio tamo. Tu su bili stolovi unutra. Svi smo ušli unutra. Rekli su nam da sjednemo, i čim smo sjeli, počeli su da pucaju, neprekidno. To su bili rafali automatske vatre, vatre iz automatskog oružja.
Gospođo Beriša, možete li nam opisati te policajce?
Shyhrete Berisha: To je bila velika grupa ljudi na jednom mjestu. Znam samo da je došla grupa policajaca i da su nam rekli da uđemo, da su vikali da će pobiti sve Albance, da neće pustiti nijednog Albanca, ostaviti nijednog Albanca u životu. Ali iz tih glasova uvijek mi je izgledalo da je Zoran bio taj koji je najviše vikao.
Pored pucnjave, gospođo Beriša, da li ste još nešto čuli?
Shyhrete Berisha: … primjetili da ima još uvijek glasova unutra, da su ljudi živi, ubacivali su nešto unutra, i djeca, žene, su posle toga umirali. Ubacivali su neku vrstu ručne bombe, ali kao što sam rekla, ja to nisam mogla vidjeti. Ležala sam na zemlji. Samo sam čula ljude kako plaču, kako ječe, i posle ubacivanja tih bombi unutra se sve smirilo, niko više nije govorio.
Gospođo Beriša, kakve ste povrede Vi pretrpeli?
Shyhrete Berisha: Ja sam doživela niz povreda, ranjena sam na više mesta. Čitavo telo mi je bilo u ranama koje su mi naneli pripadnici srpske policije kada su me tukli, ali Bog me je sačuvao da dođem ovde pa da kažem istinu. Kada su videli da sam i dalje živa, ponovo su mi pucali u ruku, ali metak mi je prošao kroz ruku i ja sam preživela, mada su oni mislili da sam mrtva. Oni su naime mislili da su svi izginuli, ali ja sam se onesvestila pa su pomislili da sam mrtva, i zato više nisu pucali u mene. Bila sam izranjavljena po celom telu. Kada se pucnjava završila i kada su pobili gotovo sve, sada mi je veoma teško da ih pominjem po imenu, oni su govorili srpski. Rekli su: „Hajde da ukrcamo leševe u kamion.“
Da li ste prepoznali bilo čiji glas?
Shyhrete Berisha: Ne, nisam, jer nisam podizala glavu. Pretvarala sam se da sam mrtva, kao što sam već rekla. Ali čula sam ih kako međusobno razgovaraju, i to na srpskom. Jedan od njih je govorio: „Kakav je ovo život, zašto ubijaju žene i decu?“, a drugi je rekao: „Idemo sve da počistimo.“ Neki ljudi su još bili živi. Drilon je još uvek bio živ. Ali kada bi primetili da je neko i dalje u životu, ponovo bi otvorili paljbu. Umirale su žene i deca. To je važilo i za mog sina, koji je najpre bio ranjen, i on je ranjen u nogu, i Gramos je takođe ranjen, ali oni Gramosa nisu videli, jer mu je lice bilo prekriveno jaknom. Moj Altin još je bio živ, i rekla sam mu: „Pretvaraj se da si mrtav.“ Nije puštao zvuka, ali su primetili da je živ, kada su ga podizali. Tada su ponovo otvorili paljbu i čula sam samo jauk. Onda su počeli da prenose sve leševe. Isto su postupili i sa mnom. Ja sam oko vrata nosila dva zlatna lančića, ali njima je delovalo da su ti lančići dragoceniji od mog života. Oni su ih otkopčali i oduzeli ih. Naravno, za mene su oni bili bezvredni, ali samo želim da vam pokažem kako su oni postupali. Dakle, oduzeli su mi te lančiće i bacili me u kamion, a tamo je bila cela moja porodica.
Šta se dogodilo pošto ste ukrcani u kamion, gospođo Beriša?
Shyhrete Berisha: Pošto su nas ukrcali u kamion, dopirao je smrad sa svih strana. Svuda je bilo i krvi. Tu je bilo oko 40 ljudi. Kamion se neko vreme kretao, onda se zaustavio. Kada se zaustavio, neka žena je progovorila na srpskom i rekla je sledeće. Rekla je: „Sine, je l’ si završio?“, a on je odgovorio: „Da. Gotovi smo.“ Onda mu je rekla: „Srećan put“, i meni je delovalo da je ona Zoranova majka, mada nisam mogla da je vidim, ali na osnovu njenog glasa, pričinilo mi se da je to Zoranova majka.
Među svim imenima koja se navode na ovoj stranici, a označena su plavom bojom, ko je, gospođo Beriša, preživeo ovaj događaj koji se odigrao u kafiću?
Shyhrete Berisha: Od svih nas preživeli smo samo ja, Vjolca i Gramos. Svi ostali su pobijeni. Kao što sam rekla, neki su još uvek bili živi kada su nas ukrcavali u kamion.
Koliko je godina Gramos u to vreme imao, gospođo Beriša?
Shyhrete Berisha: 8 godina.
Gospođo Beriša, pošto su vas ukrcali u taj kamion, šta se potom dogodilo?
Shyhrete Berisha: I Vjolca i ja bile smo veoma uplašene, zabrinute, uznemirene. Ja sam rekla: „Hajde da iskočimo iz kamiona, jer neću da se predam ovim gnusnim Srbima koji su nam pobili decu. Hajde da iskočimo i da kažemo svima ko nas je pobio.“ I tada je Vjolca rekla: „Ne, Šihreta, ne možemo da iskočimo iz kamiona, ali kada nas sahrane i pokriju zemljom, onda ćemo pokušati da izađemo.“ Ja sam rekla: „Ne, ne možemo to da uradimo.“ I onda sam videla da postoji neka vrsta plastične cirade preko kamiona, i videla sam rupu. Nisam znala gde se nalazimo i rekla sam Vjolci, koja je bila na ivici kamiona. Rekla je: „Nemoj da skačeš sa strane, jer mogu da nas vide u retrovizoru.“ Rekla je: „Bolje da skačemo iz zadnjeg dela kamiona, jer nas onda neće videti.“ Kamion se kretao brzo i dok sam razgovarala s Vjolcom, ja sam iskočila. I kako sam pala, povredila sam čelo. To je bila velika povreda, teklo je puno krvi. A onda, posle nekog vremena, Vjolca i Gramos su takođe iskočili. Pošto sam pala, neki ljudi su me videli i pomogli su mi. To je jedno selo koje se nalazi u blizini Prizrena.
Koliko ste dugo ostali na Kosovu posle ovog događaja, gospođo Beriša?
Shyhrete Berisha: Ostala sam do maja meseca. Onda sam otišla u jedno selo, Budakovo. Tamo sam se sastala sa svojim roditeljima, koji su saznali šta se dogodilo našoj porodici. U blizini se nalazi jedna šuma. Mi smo se sastali i ja sam im se pridružila, zajedno sa svojim ujacima u Vraniću. I sve vreme smo ostali u planinama. Veoma sam se rastužila jer je mnogo dece pomrlo u šumi. Neka deca su poludela i više nisu mogla da izdrže, tako da su muškarci odlučili da moramo da se predamo. Imali smo uz sebe svoje traktore, i oni su rekli: „Ako će da nas pobiju, nek nas sve pobiju, jer ne možemo više da trpimo ovakvo stanje stvari.“ Tako da su muškarci istakli belu zastavu, i jedna kolona traktora i vozila počela je da se kreće. Kad smo stigli u selo Bukoš, tamo je došlo do velike zbrke, i za mene je to bio jedan veoma težak dan, podjednako težak kao kad su mi pobili decu. Nisam mogla da podnesem haos, na sve strane je bilo ljudi. Dolazili su oružani pripadnici policije, ljudi su vikali, pucali… Muškarce, mladiće, neke mladiće su odveli. Isto važi i za mog strica, a neke žene su odveli u obližnju školu, i oduzeli su im sve dragocenosti koje su imali. I vratili su žene ali neke od muškaraca nisu. Neki od muškaraca nikada se nisu vratili, a leševi su im otkriveni tek po završetku rata. Potom smo otišli u drugo selo i tako je započeo naš put ka Albaniji.
***
Kada ste rekli da ste vidjeli ljude koji bježe iz kuće, možete li da opišete te ljude koje ste vidjeli?
Velibor Veljković: Da vam kažem nešto: ja, znači, sa te daljine baš nisam mogao da procenim godine starosti ljudi i pol ljudi, međutim, kad sam ja posle toga otišao u toj piceriji, gde su oni bili ubijeni, onda sam ja video da su tu bila deca, imala su neki možda 5-6 godina, neki su imali 12-13, neki 15… Bile su žene i bili su, znači, još neki muškarci ali uglavnom, kažem, pretežno žene i deca. Ja sam nakon toga otišao baš u pravcu odakle sam vam rekao da se čuju pucnji, jer sam pretpostavljao da ljudi koji su pobegli iz te kuće su želeli da nađu spas u nekom lokalu. Međutim, oni su ušli u tom lokalu ali spasa nisu našli. I onda, ja sam onda krenuo da vidim, znači, u kom lokalu su ti ljudi ubijeni. I onako sam napamet mislio, utoliko je bolja procena ako ljudi nisu ubijeni, ako su ljudi živi. I onda ja kad sam se približio, ja sam video tu, ne mogu da kažem, kazaću vam, znači, ljude za koje sam siguran, a ne za koje sam nesiguran. Znači, tu su bili: Radovan Tanović, Slađan Čukarić i Miroslav Petković, ispred vrata picerije. I onda, ja kada sam video to, onda sam se ja setio da su tu ljudi ubijeni, i onda sam ja prišao ulaznim vratima i jednostavno sam video težak prizor, jednostavno sam video mrtve ljude. Znači, onda sam ja sa te daljine mogao da procenim da su tu bili pretežno žene i deca, imalo je, znači, nekih muškaraca… i toliko.
Ja sam nekoliko leševa utovario, i žena jedna je bila pored vrata – mislio sam da je mrtva – starosti između 65 i 70 godina. Imala je na sebi one dimije, albanske, i samo mi je nešto rekla na albanskom, mada ja albanski jezik ne znam, i pružila je ruku. I ja sam onda video, ne znam tačno koja ruka joj je bila ranjena. I ona mi je nešto rekla. E sad, šta mi je rekla, ja pojma nemam. Ja sam se uplašio, pošto sam ja utovarao. Kažem vam, poneo sam sa mnom i pušku i pištolj. I onda pištolj, normalno, je stajao na struku na opasaču, a pušku sam ja stavio pored vrata. I onda sam se jednostavno uplašio kad sam čuo, kad sam je video da je ona živa, uzeo pušku i mislim da sam rekao: „A ona je živa.“ Neko od kolega je ušao u toj piceriji, ispalio je metak i žena je bila ubijena. Znači, ta žena je faktički tad samo bila lakše ranjena i preživela je bila streljanje. E, posle toga što je nešto ona rekla, i oni su videli da je živa, ona je ubijena, i tako.
Ko je pucao, ako možete?
Velibor Veljković: Za to se ne mogu izjasniti. Ne mogu da kažem ko je nju streljao, nikako. Jednostavno ne mogu da se setim.
Da li ste prepoznali ikoga od tih ljudi koji su ležali na podu u piceriji?
Velibor Veljković: Kada je ta žena ubijena, ja sam, znači, nastavio utovar leševa, i onda, posle ne mogu da se setim kog vremena, jedan čovek koga ja sam poznavao, znam da je vozio autobus, i on je samo rekao, znači lično sam video kad je on ustao, i rekao: „Celu porodicu ste mi pobili, ostavite barem mene.“ I ja sam ponovo izašao vani. Neko je ušao opet u toj piceriji, ispalio metak, čoveka je ubio. Ne mogu isto da se setim ko ga je ubio. I onda ja, mislim, pred kraj, kad sam video, znači, šta je… da je jednostavno događaj prilično jeziv, ne znam koliko leševa su ostali, ja sam samo otišao u dvorište policijske stanice. Više nisam hteo da utovaram, jer sam video da će ljudi koji su došli iz, mislim, komunalnog preduzeća Suva Reka, da oni nastave, da oni još malo utovare te ljude, i da ti ljudi budu odveženi u pravcu Prizrena, jer, mislim, nenornalno je bilo reći da budu odveženi u pravcu Prištine kad su teroristi napadali, znači, svuda, i kidnapovali, i sve i svašta radili.
Kada sam se vratio iz ove picerije, ne mogu tačno da se setim od kolege od koga sam čuo, ali lepo se sećam da je bilo naređenje da su nadležni iz našeg Ministarstva, znači iz Beograda, naredili, znači, da se prestane sa ubijanjem ljudi, i da se ljudima, pripadnicima albanske nacionalnosti, od kuće do kuće kaže da su dužni da u roku od pola sata napuste teritoriju Suve Reke, i da će u suprotnom proći kao i ovi ljudi, znači, porodica Beriša. I onda, kada sam ja to čuo, bio sam znači baš u zgradi Policijske stanice Suva Reka, zazvonio je telefon, znači fiksni, u dežurnoj službi, i onda jedna žena, Albanka, me je pitala, kaže: „Javili su nam ljudi da mi odavde treba da napustimo.“ A onda me… ja sam onda odgovorio da treba da napuste, a ona mi je rekla, kaže: „Gde treba da idemo?“ Ja sam joj dao odgovor: „U Albaniji.“ I ona mi je rekla: „Šta ćemo mi u Albaniji?“ i onda sam ja rekao, znači jednostavno nisam želeo više da odugovlačim razgovor na telefonu. Rekao sam. „U Albaniji, morate da napustite jer ćete isto proći kao i ovi ljudi što su prošli.“ I ja sam spustio slušalicu, i onda u roku od pola sata je počelo, znači, masovno iseljenje, kolona vozila je bila u kojoj su bili ti pripadnici albanske nacionalne manjine, i oni su svi otišli u pravcu Prizrena, odnosno u pravcu Albanije, i od toga trenutka više nije bilo ubijanja ljudi, i tako. Ljudi su, znači, otišli, i onda… mi smo, znači, tu nastavili rad kako smo nastavili. Mislim da posle 2-3 dana smo napustili zgradu policijske stanice u Suvoj Reci, izmestili se na drugo mesto, znači na različitim lokacijama. Bombardovanje je prestalo. Mi smo napustili Kosovo. Više se nikada nismo vratili.
***
U martu 1999, gdje ste živjeli, gospodine Vejsa?
Lulzim Vejsa: Živjeo sam u Đakovici.
U vašoj kući, te noći, 1. aprila 1999, bilo je oko 24-oro ljudi. Možete li nam reći ko su bili ti ljudi, tih 24-oro ljudi, i zašto su bili u vašoj kući?
Lulzim Vejsa: Dakle, istina je. Bilo je 24-oro ljudi. Tu sam bio ja, moja rodbina, moja porodica. Sakrili smo se u podrumu. Bilo je tu mesta za oko 21 osobu. Tu je bila moja porodica, moja supruga, petoro dece, moja sestra, njena porodica, još jedan rođak sa troje dece, rodbina takođe sa porodicama, moj ujak, koji je živeo u drugoj kući, ujak po majci… on je bio sam. Dakle, 21 nas je bilo, u podrumu. Rekao mi je zet, on je bio u dvorištu i video ih je, video je vojnike pred kućama, a ja sam sa tastom bio unutra, pokušavao sam da zaspim. On nas je probudio i rekao nam da bežimo što brže možemo, jer policija stiže. Čuli smo da će pobiti sve muškarce, a da će ostati samo žene i deca, te smo stoga rešili da pobegnemo. No u našem slučaju, bilo je upravo obratno: žene i deca su stradali.
Kažete da su vaš zet i tast, da su otišli u podrum da vide šta se desilo, ali da nisu pronašli leševe. Možete li nam reći šta se desilo s telima ljudi koji su bili u podrumu?
Lulzim Vejsa: Ove žrtve su najpre ubijene a potom spaljene do kosti. Jednostavno nisam mogao da verujem da se to desilo. Nisam imao snage da odem i da vidim sam. Oni su otišli da provere šta se desilo, i nisu našli nijedno jedino telo. Našli su samo parčiće mesa.
Kažete u svojoj izjavi da ste tog istog jutra, oko 9 ili 9:30, videli 7-8 hiljada Albanaca iz vašeg susedstva koji su dolazili ulicom, a da ste vi i vaši muški rođaci odlučili da im se pridružite…
Lulzim Vejsa: Niko više nije ostao. Nismo želeli da budemo jedini koji smo ostali. Dolazili su iz prigradskog naselja. Videli smo ih kako prolaze kraj naše kapije i pridružili smo im se. Išli su ka Albaniji.
***
Saranda Bogujevci: Natrag su nas odveli u dvorište našeg susjeda. Tada sam vidjela moju tetku Šefkatu. Ona je plakala. Kao što sam već rekla, jedino što sam razumjela je da ona njima kaže: „Pa to su samo djeca.“ Jedan vojnik ju je odveo iza kuće, i nas su odveli iza kuće. Tamo ide jedan puteljak, i taj ju je vojnik gurnuo i ustrijelio. Sjećam se kako su mi sestrići plakali i zvali svoju majku. Onda sam opet pogledala moju tetku, ona je ležala na tlu, i taj je vojnik ponovo ustrijelio. Onda je promijenio svoje oružje i počeo pucati i na nas. Kad je počeo pucati, ja sam se naslonila na zid, pomakla malo prema dolje, pogođena sam u desnu nogu. I nakon nekog vremena pucnjava je prestala. Začula sam zvuk, znate, krkljanje, kad pokušavate disati. I onda se ponovo čula pucnjava. Tada sam pogođena u ruku i u leđa. I nakon nekog vremena, pucnjava je prestala. Onda je bila tišina, tako da nisam bila sigurna jesu li vojnici još uvijek tamo ili su otišli. Onda sam odlučila da podignem glavu.
Pogledala sam uokolo i vidjela mog rođaka Genca, koji je također digao glavu. Vidjela sam mog brata, Špetima, kome je bilo 9 godina. Ležao je licem prema zemlji kod mojih nogu. Pogođen je u glavu. Hitac mu je odnio pola glave. Vidjela sam i mog sestrića Fatosa, on je bio ispred mene. Nešto je bilo iza njegovih leđa, jedan dio tijela iznutra, iz unutrašnjosti tijela. Mislila sam da je mrtav, međutim, on je podigao glavu i onda sam shvatila da je živ. Također sam vidjela i Enverovog starijeg sina. On je pogođen u lice. Zapravo, niste mogli vidjeti gdje su mu oči, ili gdje su mu usta. Vidjela sam i moju baku. Ležala je na zemlji, okrenuta prema meni. Oči su joj bile otvorene. I onda, nakon nekog vremena, čula sam neki zvuk, rekla sam Gencu da legne. I ja sam legla. I onda sam čula glasove kako razgovaraju. Čula sam jednog od mojih sestrića koji je stenjao, znate ono kad vas boli, pa sam onda odlučila da se pomaknem, nisam bila sasvim sigurna što se dešava, ali to mi je bio instinkt. Pomakla sam se. Tamo je onda u dvorištu bilo drugih vojnika. Oni su me izvukli iz leševa, no ti su imali drugačije uniforme od onih prethodnih vojnika, ali su isto govorili srpski.
Da li prepoznajete osobe na ovoj fotografiji?
Saranda Bogujevci: Da, to je moja majka Sala i moj otac Safet.
Da li je vaša majka bila u grupi koja je ustrijeljena u dvorištu?
Saranda Bogujevci: Jeste.
Šta se desilo s vašom majkom?
Saranda Bogujevci: Ubijena je.
Koliko je godina imala u to vrijeme?
Saranda Bogujevci: 38.
Da li prepoznajete osobu na ovoj fotografiji?
Saranda Bogujevci: To je moja baka, Šehida.
Da li je vaša baka bila u toj grupi u dvorištu?
Saranda Bogujevci: Jeste.
Šta se desilo s vašom bakom?
Saranda Bogujevci: I ona je ubijena.
Da li se sjećate koliko je ona imala godina u to vrijeme?
Saranda Bogujevci: Pa, oko 60.
Da li prepoznajete dvije osobe na ovoj fotografiji?
Saranda Bogujevci: Da, desno je moj stariji brat Špend Bogujevci. On je imao 12 godina u to vrijeme. On je takođe ubijen. A levo je moj brat Špetim, koji je u to vrijeme imao 9 godina, i takođe je ubijen.
Koliko je ukupno osoba ubijeno u dvorištu koje smo vidjeli ovdje?
Saranda Bogujevci: Moja majka, moja dva brata, moja baka, moja tetka Šefkate, moja rođaka Nora, očeva tetka, tetka Fitnete, njena snaha Nefise. Dakle, osam članova moje porodice i takođe sedam članova porodice Durići. I Selman Gaši.
Ko je preživio to ubijanje?
Saranda Bogujevci: Moj rođak Fatos, moj rođaka Jehona, Lirije, Genc i ja.
Peščanik.net, 30.03.2024.
Srodni link: VIDEO: Nema optužnica – nema zločina
KOSOVO