Foto: Predrag Trokicić
Čitanje novina danas lako dovodi do zabrinutosti za sudbinu demokratije. Nove demokratije u Poljskoj, Mađarskoj i Turskoj skliznule su u neliberalizam i pseudo-autoritarizam, a etablirane zapadne demokratije su izložene napadima, pre svega populističkih partija čija je privrženost liberalnim, a možda i demokratskim vrednostima pod znakom pitanja. Neki komentatori, posebno Yascha Mounk i Roberto Foa, smatraju da se „pale crvene lampice upozorenja“ i da demokratija na zapadu možda ulazi u terminalnu fazu. Šta je uzrok takvog stanja i šta je rešenje?
Provokativan odgovor na to pitanje ponudio je pre skoro 20 godina novinar Fareed Zakaria u uticajnom ogledu o „neliberalnoj demokratiji“ – po njegovom mišljenju, kriva je sama demokratija. Demokratija znači „vladavina naroda“, a elite se često plaše „naroda“: on može biti neobavešten, iracionalan i sklon da se rukovodi ličnim interesom, a ne „opštim“ ili javnim dobrom. Nekontrolisana vladavina naroda lako može odvesti u neliberalizam ili u nešto još gore. Kao što kaže Zakaria, „danas se dva sastojka liberalne demokratije… razdvajaju. Demokratija cveta… a liberalizam ne.“
U poslednjih nekoliko godina povećava se zabrinutost zbog „nekontrolisane“ demokratije i vladavine demosa, ali te brige postoje od pojave demokratije. Stari Grci su često poistovećivali demokratiju s vladavinom rulje. Aristotel je, na primer, brinuo zbog sklonosti demokratije da se izmetne u „haotičnu vladavinu masa“, a u Platonovoj Državi Sokrat kaže da će se mase, čim dobiju moć i slobodu, povoditi za strastima, uništiti tradicije i institucije i postati lak plen za tirane. U međuvremenu, klasični liberali su živeli u smrtnom strahu od demokratije, uvereni da bi „narod“, kad bi mu se dala moć, pogazio slobode i konfiskovao imovinu elita. Veliki liberalni mislioci kao što su Tocqueville, John Stuart Mill i Ortega y Gasset stalno su izražavali bojazan da demokratija vodi u „tiraniju većine“ i da su mase podložne neliberalnim diktatorima.
Mada su strahovi od neliberalizma, populizma i majoritarizma izvesno opravdani, pripisivanje takvih pojava „višku“ demokratije to nije. Takvi argumenti počivaju na suštinskom nerazumevanju istorijskog razvoja liberalnih demokratija i interakcije između liberalizma i demokratije.
Što se tiče prvog, mnogi analitičari smatraju da problemi s kojima se suočavaju nove demokratije dolaze otud što je demokratizacija prethodila uspostavljanju liberalizma. U takvim situacijama „narodne strasti“ se rasplamsavaju i oslobađaju sile koje u velikoj meri otežavaju kasnije uspostavljanje stabilne liberalne demokratije. Zakaria, na primer kaže da je „ustavni liberalizam doveo do demokratije, ali demokratija, čini se, ne donosi ustavni liberalizam“. Slično tome, politikolozi Jack Snyder i Edward Mansfield kažu da će demokratizacija u zemljama koje nemaju čvrste liberalne tradicije verovatno završiti u neliberalizmu i konfliktu. „Preuranjeni, haotični pokušaji demokratizacije mogu kasnije napore učiniti težim i nasilnijim nego što bi inače bili.“
Što se tiče drugog, mnogi se slažu da je problem s kojim se suočavaju etablirane zapadne demokratije posledica „viška“ demokratije i s njim povezanog slabljenja liberalizma. Kao što kaže komentator Andrew Sullivan, živimo u „hiperdemokratskim vremenima“ u kojima razularene „strasti gomile“ ugrožavaju samu demokratiju. „Demokratije umiru kad postanu suviše demokratske“ – tako glasi naslov njegovog članka u magazinu New York.
Oba ta argumenta su pogrešna. Istorijski gledano, neliberalna demokratija je bila faza na putu ka liberalnoj demokratiji, a ne krajnja tačka demokratske političke putanje. U prošlosti su iskustvo i pouke izvučeni iz manjkavih, pa čak i propalih demokratskih eksperimenata imali ključnu ulogu – pomagali su društvima da shvate i više cene liberalne vrednosti i institucije. Mnogi problemi koji se danas pojavljuju u zapadnim demokratijama nisu posledica „hiperdemokratizacije“, već suprotnog procesa. Tokom poslednjih decenija demokratske institucije i elite postepeno su gubile dodir sa građanima i zatvarale se u sebe, što je znatno pojačalo gnev, frustraciju i ogorčenost koji sada nagrizaju liberalnu demokratiju. Ispitaćemo redom svaku od ovih tačaka.
Kratka istorija liberalne demokratije u Evropi
Ključni i vrlo poučan slučaj je Francuska – postojbina kako moderne tako i neliberalne demokratije. Godine 1789. kada su se francuski građani pobunili protiv diktature, mnogi su se ponadali da je to osvit novog doba, ali tranzicija je uskoro skrenula s dobrog puta. Četiri godine kasnije kralj je pogubljen i proglašena je republika sa opštim pravom glasa i širokom lepezom građanskih i političkih prava. Ali prva moderna demokratija u Evropi nije dugo trajala i brzo se izmetnula u „vladavinu terora“, u kojoj je zbog „kontrarevolucionarnih“ aktivnosti pogubljeno 20-40 hiljada ljudi. Engleski politički teoretičar Edmund Burke bio je samo najpoznatiji među konzervativnim kritičarima koji su tvrdili da je francusko iskustvo pokazalo opasnosti od demokratije i potrebu da se zauzdaju narod i njegove strasti. Međutim, Burke i drugi kritičari nisu bili u pravu. Iako je prvi demokratski eksperiment Francuske brzo skliznuo u neliberalizam, a potom i u diktaturu, svrgavanje starog režima (ancien régime) bilo je veliki doprinos razvoju liberalne demokratije. Ono je zamenilo feudalnu ekonomiju i društveni poredak tržišnim sistemom zasnovanim na privatnoj svojini i jednakosti pred zakonom, i posejalo u Francuskoj (a zatim i širom Evrope) ideju da su društva sačinjena od jednakih građana, a ne od funkcionalno različitih naslednih grupa (poput aristokratije i seljaštva).
Čak i kada se novi kralj iz dinastije Burbon vratio u Francusku posle Napoleonove abdikacije, on je morao da poštuje ustav koji je nalagao ograničeno pravo glasa i zaštitu osnovnih građanskih sloboda. Kad su kraljevi 1830. i 1848. godine pokušali da ukinu te odredbe, ljudi su se pobunili. Drugi ustanak je doveo do nove tranzicije u demokratiju. I ona je propala, a ishod je bio uspon populističkog diktatora Luja Napoleona Bonaparte (Napoleonovog bratanca). Kad je njegov režim pao posle poraza u ratu sa Nemačkom 1870, u Parizu je buknuo krvavi ustanak (Pariska komuna iz 1871), praćen još jednom tranzicijom u demokratiju s Trećom republikom. Taj treći pokušaj stvorio je najstabilniji režim posle revolucije, a ujedno i najbliži liberalnoj demokratiji. Treća republika je propala 1940 – oslabljena teškim međuratnim godinama bila je lak plen za nacističku ratnu mašinu – ali se posle rata liberalna demokratija vratila u Francusku i konačno se učvrstila uz podršku blagonaklonog okruženja, Sjedinjenih Država i iskustava iz prošlosti. Iz sadašnje perspektive vidimo da ranija nesposobnost Francuske da održi liberalnu demokratiju nije omela njen kasniji uspeh; u stvari, prethodni pokušaji su bili deo dugotrajnog procesa koji je započeo s Francuskom revolucijom, čije su nedemokratske institucije, elite i kultura na kraju uklonjene da bi bili iskovani njihovi naslednici. Slično važi i za druge evropske zemlje.
Italija se, na primer, demokratizovala pre Prvog svetskog rata, ali je njena demokratija bezmalo od početka bila zaražena haosom i sukobima. Prvi svetski rat i neposredno poratno vreme ubrzali su metež u zemlji: između 1918. i 1922. gradske i seoske oblasti su bile zahvaćene ustancima i nasiljem. Oktobra 1922, podstaknut od konzervativaca, italijanski kralj je zatražio od Musolinija da formira vladu. Prelasku u fašizam aplaudirali su mnogi u zemlji i van nje koji su verovali da će diktatura biti u stanju da obezbedi preko potrebni red i razvoj zemlje. Takva gledišta su, naravno, bila pogrešna: fašistički režim je bio nasilniji i razorniji od slabe demokratije koju je zamenio.
Nered u zemlji početkom 20. veka nastao je u velikoj meri zato što je nedemokratski režim koji je pre tranzicije vladao Italijom delio i manipulisao italijanske građane, umesto da obezbedi odgovarajuće kanale za njihove legitimne zahteve i izražavanje nezadovoljstva. Pretežno liberalne elite koje su vladale Italijom pre ujedinjenja zanemarivale su interese građana i nisu se trudile da ih integrišu u politički sistem. One su vladale pomoću sistemske korupcije, koja je delegitimizovala političke institucije i izazvala ogorčenje i nezadovoljstvo nekih grupa kojima je bio onemogućen pristup političkoj moći i pratećim dobitima. Pošto politički sistem nije vodio računa o interesima i zahtevima građana, niko nije ozbiljno nastojao da prevlada podele u italijanskom društvu: na religijski i sekularni deo; na napredni sever i zaostali, čak feudalni jug; na grupe koje imaju pristup politici i one koje ga nemaju. S demokratskom tranzicijom te podele su izbile na površinu i novi režim je bio zatrpan ogromnim mnoštvom različitih problema. Drugim rečima, tvrdnja da su nered i sukobi u međuratnoj Italiji uglavnom posledica „disfunkcionalnosti“ demokratije ili prirodne „nezrelosti“ i „iracionalnosti“ masa predstavlja veoma pogrešno tumačenje istorije.
Isto se može reći i o Nemačkoj koja se demokratizovala posle Prvog svetskog rata. Mladu Vajmarsku republiku odmah su zahvatili ekstremizam i sukobi koje su podstakle Velika inflacija iz ranih 20-ih i Velika ekonomska kriza iz ranih 30-ih godina prošlog veka. Oklevanje glavnih političkih aktera omogućilo je prodor ekstremista. U januaru 1933. Hitleru je ponuđen položaj kancelara i time je okončan nemački demokratski eksperiment. Kritičari su tvrdili da su vajmarski i drugi neuspeli demokratski eksperimenti između dva rata siguran put u katastrofu. Samo autoritarni politički sistemi sa snažnim vođom na čelu, govorili su oni, mogu da obezbede red i spreče društveni sukob, političku nestabilnost i opadanje morala. I ovoga puta kritičari su se prevarili. Sudbina Vajmara nije se mogla pripisati pre svega suštinskim nedostacima demokratije, već problemima koje je stvorio prethodni, nedemokratski režim.
Moderna Nemačka se ujedinila odozgo, pod pokroviteljstvom svoje najmoćnije države, konzervativne i militarističke Pruske, čiji režim bismo danas okvalifikovali kao „poluautoritaran“. Postojalo je nešto nalik vladavini prava, ali je izvršna vlast bila zaštićena od punog uticaja izbora za donji dom parlamenta (Rajhstaga), jer kancelaru nije bila potrebna njegova podrška da bi ostao na vlasti. Nedemokratska priroda režima je omogućavala vladarima da manipulišu raznim društvenim grupama kako bi dobili ono što žele. Otto von Bismarck, koji je bio na položaju kancelara dve decenije (1971-1890), majstorski je delio, potiskivao i demonizovao svoje socijalističke i katoličke protivnike, i produbljivao podele između protestanata i katolika, vernika i svetovnih građana, radnika i elita. Bismarckova politika potrage za neprijateljima kobno je uticala na nemački nacionalizam pomogavši da se učvrsti uverenje da Nemačku ugrožavaju unutrašnji i spoljašnji neprijatelji. Nemačka se politički ujedinila, ali je unutar svojih granica bila sve podeljenija, a takvo stanje je bilo pogodno tlo za izvitopereni nacionalizam, paranoju usmerenu na unutrašnje i spoljašnje neprijatelje i porast nivoa frustracije i ekstremizma, pošto su se nedemokratske vlasti pokazale nesposobnima ili nevoljnima da odgovore na javne zahteve. Dakle, nova demokratija koja je nastupila 1918. nasledila je velike probleme: podeljeno društvo, radikalne nacionalističke pokrete, razorenu ekonomiju, krivicu za ratni poraz i sve političke, ekonomske i psihološke posledice koje su odatle proizašle. Ukratko, muke Vajmarske republike manje su imale veze s demokratijom ili htenjima nemačkih građana, a više sa otrovnom nedemokratskom politikom prethodnog režima.
Mada su početni pokušaji demokratije u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, kao i u Austriji, Španiji i mnogim drugim evropskim zemljama završili u neliberalizmu i/ili propali, oni nisu omeli potonji razvoj liberalne demokratije. Naprotiv, često su mu znatno doprinosili tako što su slamali antidemokratsko nasleđe starih režima i gradili infrastrukturu novih, demokratskih. Kada je zapadna Evropa dobila šansu da se demokratski rekonstruiše posle 1945, građani i elite su se osvrnuli na greške iz prošlosti i u poratne ustave novih demokratija svesno uneli instrumente za sprečavanje takvih grešaka: između ostalog, kontrolu nad izvršnom vlašću, zaštitu manjina, garancije individualnih prava i socijalnu sigurnost. Ukratko, u većini evropskih zemalja propali liberalni i demokratski pokušaji doprineli su većem poštovanju liberalnih vrednosti i institucija, kao i svesti o važnosti njihovog udruživanja s demokratijom.
Čak i oni slučajevi koje analitičari neliberalne demokratije navode kao idealne oblike – u kojima se liberalizam naizgled razvio pre demokratske tranzicije – često su pogrešno shvaćeni i zapravo otkrivaju sasvim drukčiju povezanost između liberalizma i demokratije od one koju navode savremeni kritičari „viška“ ove druge. Posebno treba naglasiti da je navodni liberalizam koji je prethodio demokratiji bio slab i ograničen.
Uzmimo na primer Britaniju, zemlju koju mnogi pa i Zakaria smatraju primerom političkog razvoja koji se odvijao idealnim redom. Institucinalizacija liberalizma u Britaniji najčešće se vezuje za Slavnu revoluciju iz 1688 – ona je Britaniji dala ustav kojim je ograničena moć kralja i proširena moć parlamenta i kojim su uspostavljena važna građanska prava. Međutim, početkom 20. veka Britanija je bila aristokratska oligopolija, jer je moć bila koncentrisana u rukama anglikanske elite. Ta elita je bila politički najmoćnija u Evropi: zauzimala je sve položaje koji su uživali visok ugled u javnoj upravi i u vojsci, pravosuđu, crkvi, vladi i oba doma britanskog parlamenta. Ona je kontrolisala i političke, administrativne i pravosudne funkcije na selu i posedovala ogromno bogatstvo. Britanska zemljoposednička elita je bila bogatija i kontrolisala je veći deo nacionalnih ekonomskih resursa nego ijedna druga elita u Evropi. Ukratko, tokom 19. veka „liberalizam“ u Britaniji nije omeo britansku zemljoposedničku elitu da uživa u kombinaciji bogatstva, društvenog statusa i političke moći, koja bi postidela današnje plutokrate.
Slaba ili ograničena priroda britanskog liberalizma bila je neposredno povezana s nedemokratskom prirodom političkog sistema: imovinska i verska ograničenja prava glasa i manipulacije izborima u prilog seoskih okruga omogućili su elitama dominaciju nad ekonomijom, društvom i vladom, i obezbedili isključenje ogromne većine britanskih građana iz bogatstva, statusa i moći koje bi im puna participacija svakako donela. Pored toga, nedostatak demokratije je pogodovao korupciji. Opustele seoske oblasti često su nazivane „trulim okruzima“, jer su ih kontrolisale zemljoposedničke elite koje su odatle slale u parlament sopstvene, brižljivo izabrane predstavnike. U drugim izbornim jedinicama veliki zemljoposednici su kontrolisali ishod izbora pomoću svog bogatstva i uticaja. Drugim rečima, i pored navodnog liberalizma, nedostatak demokratije u Britaniji omogućio je održavanje oligarhije i obezbedio da ni manjinska ni individualna prava ne uživaju punu zaštitu. Engleski katolici bili su zakonski potlačeni i politički isključeni, a irski katolici su naravno prolazili još gore. Radnici i sirotinja, međutim, nisu bili samo isključeni iz punog političkog učešća, već su im bile ograničene i mnoge građanske slobode (na primer da se organizuju ili protestuju). Tek s jačanjem pritiska tokom 19. veka da se u društvo uključe dotad isključene grupe – to jest, tek sa demokratizacijom – „blagodeti“ liberalizma postepeno su se proširile na celo stanovništvo.
Sličan slabašni ili ograničeni liberalizam bio je karakterističan i za Sjedinjene Države, drugu veliku zemlju koja se obično navodi kao primer za to da je uspostavljanje liberalizma pre demokratije recept za uspeh. Kao što su uočili Zakaria i drugi, osnivački oci bili su vrlo skeptični prema nekontrolisanoj vladavini naroda i zato su je ograničili na mnoge načine. Ali naravno, prvobitni američki politički poredak nije ograničio samo demokratiju već i liberalizam. Liberalna prava su imali beli američki muškarci. Žene, robovi i domoroci bili su potpuno isključeni iz vladavine prava i drugih osnovnih sloboda. Pogotovo pre Građanskog rata, veliki deo Sjedinjenih Država – jug – bio je tiranska oligarhija uprkos proklamovanom liberalizmu našeg političkog poretka. Tek s Građanskim ratom, najkrvavijim sukobom u američkoj istoriji, to stanje je počelo da se menja, a morao je proći još jedan vek da bi vlast postala sposobna – ili možda voljna – da zaštiti manjine, obezbedi vladavinu zakona, nametne individualna prava i garantuje važenje osnovnih građanskih sloboda za sve građane.
Previše ili premalo demokratije
Mnogi tvrde da je „hiperdemokratizacija“ u temelju problema s kojima se danas suočava liberalna demokratija na zapadu. To takođe nije tačno. U Evropi i Sjedinjenim Državama nezadovoljstvo liberalnom demokratijom i sklonost da se glasa za populističke partije nisu posledice viška već manjka demokratije – naime, građani demokratske elite i institucije vide kao udaljene i neprijemčive za njihove potrebe. Godine 2017. Pjuova anketa je pokazala da samo 28 odsto Amerikanaca veruje da će budućnost sledeće generacije biti bolja. Druga anketa iz 2015. pokazala je da samo 19 odsto građana veruje da vlasti rade „za dobrobit svih“, a jedna studija iz 2016. je pokazala da i demokrati i republikanci suparničku partiju vide kao „nemoralnu“ ili kao „pretnju“. (Slično opadanje poverenja karakteristično je i za evropske birače – razne studije su pokazale da postoji jasna korelacija između nedostatka poverenja u političke institucije i glasanja za populiste.)
U Evropi se tokom poslednje generacije članstvo tradicionalnih političkih partija osipalo (a često su se osipali i njihovi glasači), čime je uklonjena snažna karika između građana i političke sfere. Osim toga, kao što su mnogi primetili, političari su sve više dolazili iz obrazovno i društveno-ekonomski privilegovanih sredina, što znači da se povećavala distanca između njih i onih koje su navodno predstavljali i da su se interesi te dve strane verovatno razilazili. Štetno je bilo i rasprostranjeno uverenje da su finansijsku krizu izazvale vlasti koje su više brinule o globalizaciji i tržišnim silama nego o sopstvenom građanstvu i koje su se najbolje osećale u društvu bankara i bogataša. Nezadovoljstvo je pothranjivala i nedemokratska, tehnokratska Evropska unija. Posebno tokom nedavne finansijske krize, pitanja koja imaju ogromne posledice po distribuciju moći i bogatstva oteta su iz ruku izabranih nacionalnih vlada i stavljena u nadležnost neizabranih tehnokrata i nedemokratskih institucija EU. U južnoj Evropi ta tendencija je dovedena do ekstrema: u Italiji je nedemokratski izabrana tehnokratska vlada zamenila, po volji Brisela, demokratski izabranu vladu, a u Grčkoj je EU prisilila demokratski izabranu vladu da povuče obećanja koja je izričito dala sopstvenim građanima tako što joj je zapretila finansijskim Armagedonom. Treba naglasiti da to podrivanje nacionalne demokratije nije Grčkoj donelo nikakvu (ekonomsku) korist. Politički ekonomisti Matthias Matthijs i Mark Blyth su čak tvrdili da je nedemokratska, tehnološka priroda EU verovatno čak i pogoršala upravljanje tokom krize tako što je „eksperte“ izolovala od pritiska građana i da je zato potrebno temeljno preispitati nepopularne i neefikasne mere štednje:
„U demokratijama, kolektivnim glasanjem za određenu partiju sa određenim političkim idejama građani daju šansu tim idejama, ali zadržavaju mogućnost da glasaju za nekog drugog ako se pokaže da one ne valjaju. Glasači uvek mogu da uklone nosioce trulih ideja.
U tehnokratiji građani nemaju tu mogućnost već hteli ne hteli moraju da žive s lošim idejama jer nisu birali njihove nosioce. Zato tehnokrati imaju snažnu motivaciju da neprestano implementiraju ideje, makar i loše: njihov autoritet počiva na tome što ih ljudi vide kao eksperte, a pravila im dopuštaju da se ogluše o pritiske i zahteve da isporuče bolja rešenja. U tom slučaju, građani ne mogu da se predomisle pa loše ideje opstaju.“
Ukratko, teško je poverovati u to da su sadašnji problemi Evrope posledica „viška“ demokratije. Naprotiv, verovatnije je posredi manjak demokratije: vlasti su postepeno gubile dodir sa većinom građana. Uz to, njihovu moć su potkopavale globalne tržišne sile i EU. Treba li se onda čuditi zahtevima za ponovnim potvrđivanjem nacionalnog suvereniteta i „vlasti naroda“, koji odjekuju po mnogim evropskim zemljama?
I tekuće probleme u Sjedinjenim Državama verovatno su izazvala ograničenja demokratije, a ne njen višak. U američkom političkom sistemu uvek je postojalo mnoštvo institucija čiji je cilj da ometaju prevođenje želja građana u politička rešenja. Da nije bilo tih institucija, danas verovatno ne bismo bili u ovakvom haosu. Bez očigledno nedemokratskog Izbornog koledža, na primer, ne bismo imali Trumpa za predsednika ni eroziju američke demokratije. Isto tako, da naša nacionalna zakonodavna grana vlasti neposrednije prevodi želje građana u politička rešenja nego što to čini Senat, naseljenije liberalne obale dominirale bi politikom na nacionalnom nivou, što bi imalo ogromne posledice za proces odlučivanja o konkretnim merama. U međuvremenu, na državnom i lokalnom nivou, ograničenja prava glasa i manipulacija izbora prekrajanjem izbornih okruga omeli su i učešće glasača i prevođenje želja građana u politička rešenja, i pretvorili manjinsku Republikansku partiju u postojano većinsku. A možda je najopasnije to što se uloga novca u američkom političkom sistemu izruguje demokratskom idealu jednakih političkih prava tako što omogućuje ekonomskoj oligarhiji da svojim bogatstvom kupuje nesrazmernu političku moć i uticaj. Ukratko, razumljivo je zašto mnogi Amerikanci smatraju da su demokratske institucije i elite suštinski korumpirane i oslobođene obaveze da polažu račune građanima, i što onda radije glasaju za političare i stranke koji obećavaju da će ukloniti te institucije i te elite.
Demokratski put u liberalizam
Današnja zabrinutost zbog neliberalne demokratije je razumljiva: bez osnovnih liberalnih zaštita, demokratija lako može skliznuti u populizam i majoritarizam. Međutim, u žurbi da osude neliberalne demokratije, mnogi su zaključili da je sužavanje demokratije izlaz iz sadašnjih političkih problema. To je pogrešno, pre svega zato što su se u istoriji liberalizam i demokratija zajedno razvijali – neliberalni ili neuspeli demokratski eksperimenti često su bili deo dugotrajnog procesa u kome su bivale eliminisane institucije, odnosi ili norme starog režima i istovremeno izgrađivana infrastruktura liberalne demokratije.
Drugo, mada je Zakaria u pravu kada kaže da „demokratija bez… liberalizma nije samo neadekvatna već i opasna“, isto važi i za liberalizam bez demokratije. U prošlosti je liberalizam bez demokratije često vodio nekoj vrsti oligarhije – koju su na primer u Britaniji činile bogate (zemljoposedničke) elite, a u SAD dominantne etničke ili verske grupe (beli protestanti). Baš kao i građani, elite se povode za strastima i ličnim interesom, i ako građani nisu potpuno uključeni u politički sistem, elite će verovatno zadržati samo za sebe blagodeti liberalizma i pristup ekonomskim resursima i društvenom statusu. Danas se malo ko (otvoreno) zalaže za oligarhiju. Reakcija na strahove od tzv. naroda obično je zalaganje za tehnokratiju – uzurpaciju velikog dela političkog života i odlučivanja radi njihove navodne zaštite od uticaja neobaveštenih, neukih glasača i njihovo predavanje u ruke eksperata. U uticajnom članku iz 1997. „Da li je vlast suviše politička? / Is government too political“ Alan Blinder kaže da prepuštamo „suviše konkretnih odluka domenu politike, a premalo domenu tehnokratije“. Po njegovom mišljenju, bilo bi bolje da imamo više institucija kao što su Federalne rezerve ili Evropska centralna banka, gde eksperti, neopterećeni pritiscima građana, mogu donositi mudre dugoročne odluke.
U toj argumentaciji ima mnogo grešaka. Teško se može reći da su se izolovani eksperti, oni koje Blinder hvali i drugi, sjajno izborili s nedavnim finansijskim i drugim krizama. Ali važnije je nešto drugo: takvo „rešenje“ bi pogoršalo problem koji nastoji da reši. Kao što su pokazali nedavni izbori u SAD i Evropi, što više ljudi smatra da su političke elite i institucije nezainteresovane za njihove teškoće, to je verovatnije da će ti želeti da ih uklone. Ako se bogatim pojedincima i posebnim interesima i dalje bude omogućavalo da previše utiču na politiku, ili ako se političke institucije ili odlučivanje gurnu još dalje od „naroda“, podrška populizmu će verovatno porasti. Oligarhija i tehnokratija nisu suprotnost populizmu, već su njegove zle političke bliznakinje: prva teži da ograniči demokratiju kako bi spasla liberalizam, a druga da ograniči liberalizam kako bi spasla demokratiju. Nijedna ne teži mudrosti i svaka pothranjuje i jača onu drugu.
Sve ovo bi trebalo da nas navede da ponovo razmislimo o problemima koje danas imamo s neliberalnom demokratijom i o mogućim rešenjima. Umesto da ograničimo demokratiju, kao što savetuju mnogi analitičari, trebalo bi da je oživimo. Demokratske institucije i elite treba navesti da budu prijemčivije za interese ljudi i da ih bolje predstavljaju, a ne obrnuto. Za suzbijanje populističkog talasa potrebni su veće učešće građana i veća prijemčivost elita i vlasti. Ako se to dogodi, sadašnja demokratska nelagoda može biti samo prolazna faza. Ako ne, zapadne liberalne demokratije zaista se mogu naći u smrtnoj opasnosti.
Autorka je profesorka političkih nauka na Barnard koledžu u Njujorku, jednom od najstarijih ženskih koledža na svetu (1889).
Sheri Berman, Dissent, zima 2018.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 13.04.2018.
