Punoletstvo

Radio emisija 29.06.2007, govore: Ivan Čolović, punoletstvo Gazimestana, retrospektiva sedme sezone: Vesna Pešić, Boris Buden, Nikola Vitas, Teofil Pančić, Milutin Petrović, Vladimir Todorić, Miša Vasić, Srđa Popović, Slobodan G. Marković i Desimir Tošić.

Svetlana Lukić: Srpski režim na čelu sa Koštunicom ovih dana je jasno demonstrirao kako zamišlja Srbiju. To se najbolje vidi po seriji pretnji, manipulacija i laži koje je ovih dana taj odvratni režim upotrebio povodom dve ključne stvari – rešenja kosovskog pitanja i ispitivanja političke pozadine atentata na premijera Đinđića. Lično sam odavno sigurna u sledeće – da je Srbija malo manje jadna i nemoćna zemlja, Koštunica bi nas uveo u rat. Njegovo bulažnjenje o američko-srpskom boju za Kosovo koje se vodi između sile i pravde možda jeste izraz frustracije, ali ja se ne bih kladila da je u pitanju samo to. Takozvani ministar za Kosovo, Slobodan Samardžić, rekao je kako ćemo Kosovo braniti svim raspoloživim sredstvima. Branio ga je njegov koalicioni partner Šutanovac, kao Samardžića je ponela masa, pa je bio emotivan. Slobodan Samardžić je emotivan samo prema svojim štucovanim brkovima. Ova pretnja jeste smešna, ali ona govori o intencijama Koštuničinog režima: satrećemo svakoga ko nam stane na put, a kada ne možemo to, lajaćemo dok nas ne čuje bata iz Kremlja, koji ima čime da preti osovini zla Amerika-Evropska unija.

Podela posla u novoj vlasti postaje sve zanimljivija. Zamišljam šta bi ko od aktera radio da je rat. Demokratska stranka Srbije bi ga, naravno, objavila i povela, Demokratska stranka sa Tadićem bi išla okolo i izvinjavala se za eventualne zločine, a vladike Srpske pravoslavne crkve bi se molile bogu za zločince. To je savremeno srpsko shvatanje podele posla.

Vraćam se na pokušaj ministra odbrane Šutanovca da odbrani svog kolegu ministra Samardžića. To je naime uloga koju je sebi dodelila Demokratska stranka, naša uzdanica, da bude talac Vojislava Koštunice. Demokrate su nepovratno krenule tim putem onog dana kada su podržale ustav i njegovu sumanutu preambulu na koju se sada poziva Koštunica. Koštunica je napisao ludačku preambulu i sada pokušava da stvarnost ugura u nju i ko se tome protivi moraće da snosi konsekvence. To je svima u Briselu pre neki dan lepo objasnio ministar spoljnih poslova, Vuk Jeremić. Taj mali od palube je evropskim političarima rekao – molim vas, nemojte da nas gurate u izolaciju, jer ćemo onda morati da preispitamo odnose sa svakom državom koja prizna Kosovo. Dete se malo zanelo i zaboravilo Tadićev tekst, pa je na priredbama počelo da izgovara Koštuničin.

Dok Demokratska stranka Srbije vojuje, njihovi analitičari, Slobodan Antonić, Đorđe Vukadinović, Tijanići i Ljiljane Smajlović se obračunavaju sa neprijateljima srpstva koji, kao što Đorđe Vukadinović pouzdano zna, kod kuće još uvek čuvaju američke zastavice, koje su bili spremili da njima mašu kada budu dočekivali američke trupe 1999. Slobodan Antonić već duže vreme analizira Miloševićevo nasleđe i njegov zaključak je da svako od nas treba da dobije lopatu u ruke, da ode u Požarevac pod lipu, da otkopa Slobodana Miloševića i preseli ga u Aleju velikana. A pošto u Aleji velikana nema mesta, moramo najpre da iskopamo Zorana Đinđića i zakopamo ga u Batajnici, pored leševa njegovih prijatelja kosovskih Albanaca.

Juče je Gazimestan napunio 18 godina, naše ludilo je postalo punoletno i steklo je pravo glasa.

spiker RTS-a: Dok čekamo da se prisutnima obrati predsednik predsedništva Srbije, Slobodan Milošević, da vam u najkraćem opišem ambijent u kome se nalazim. Procene su da se trenutno podno Gazimestana nalazi preko milion i po ljudi. Ono što može da se vidi sa mesta na kojem se nalazimo su nepregledne kolone koje stižu na Gazimestan. Na bini se pojavio predsednik Predsedništva Srbije Slobodan Milošević.

Slobodan Milošević: /The Armadillo string quartet, Kurt Weill: Youkali tango/ Drugarice i drugovi, na ovom mestu u srcu Srbije, na Polju Kosovu pre šest vekova, pre punih 600 godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki 600-togodišnji jubilej kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija posle mnogo godina, posle mnogo decenija povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam prema tome danas teško da odgovorimo na ono staro pitanje – sa čim ćemo pred Miloša. Igrom istorije i života izgleda kao da je Srbija baš ove 1989. godine povratila svoju državu i svoje dostojanstvo da bi tako proslavila istorijski događaj iz daleke prošlosti koji je imao veliki istorijski i simbolički značaj za njenu budućnost. Nesloga i izdaja na Kosovu pratiće dalje srpski narod kao zla kob kroz čitavu njegovu istoriju. Kada je formirana socijalistička Jugoslavija srpski vrh je u toj novoj zemlji ostao podeljen, sklon kompromisima na štetu sopstvenog naroda. Ustupke koje su mnogi srpski rukovodioci pravili na račun svog naroda ni istorijski, ni etički ne bi mogao da prihvati nijedan narod na svetu. Ali moram da kažem ovde da Srbi tu prednost što su veliki nisu nikada koristili za sebe. Zaslugom svojih vođa i političara i njihovog vazalnog mentaliteta čak su se zbog toga osećali krivima pred drugima, pa i pred sobom. Nesloga srpskih političara unazađivala je Srbiju, a njihova inferiornost ponižavala je Srbiju. Tako je bilo decenijama. Evo nas danas na Polju Kosovu da kažemo da više nije tako. Nema u Srbiji pogodnijeg mesta od Polja Kosova da se to kaže. Kosovsko junaštvo već šest vekova inspiriše naše stvaralaštvo, hrani naš ponos, ne da nam da zaboravimo da smo jednom bili vojska velika, hrabra i ponosita, jedna od retkih koja je u gubitku ostala neporažena. Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene. Neka živi Srbija. Neka živi Jugoslavija. Neka živi mir i bratstvo među narodima.

spiker RTS-a: Čujete, poštovani slušaoci, kako gotovo dva miliona ljudi okupljenih ovde na Gazimestanu oduševljeno pozdravlja govor Slobodana Miloševića. Kroz ovaj aplauz reči Slobodana Miloševića pozdravljaju i mnogi koji danas nisu mogli da dođu na ovu svečanost. U nastavku svečanosti biće izvedeno muzičko poetsko delo kompozitora Rajka Maksimovića, Pasija svetoga kneza Lazara.

demonstracije kosovskih Albanaca: Besa je data reč, ali je taj elemenat isključivosti veoma veliki kod Albanaca, znači, kad daješ besu, onda je to nešto što je više od tvog života: besa bes, besu sam ti dao, za Kosovo ću život dati.

kosovski Srbin 1: Traže nešto, a ne znaju ni sami šta traže, oni znaju da im je ova država sve moguće dala, stvorila ih od nečoveka ljudsko biće.

kosovski Srbin 2: Što se tiče krajnjeg ishoda, ja sam pesimista nažalost. Ali ako ovi ozbiljno reše da dobiju svoju državu ovde, moraće nešto drugo da upotrebe sem dlanova, jer nijedna se država do sada nije niti raspala, niti je neko stvorio državu dlanovima i tapšanjem. A znate ono – čiji narod toga i država, čije su ovce njegova livada.

kosovski Srbin 3: Pa ja ću zubima ako treba, braniću moje ognjište. I ako imam troje male dece, sva tri ću da dam, ali nečija mora da žive. Ako im je neko obećao da im da ovo, neka izvoli, neka dođe on da ga uzme. I Nemačka je ušla u Rusiju, ali je pala, i Amerika će negde da padne.

patolog: Pronađena su tela i delovi tela za koje je nesumnjivo utvrđeno da pripadaju 34 osobama. Pored leševa pronađena je bodljikava žica, na žici upletena duga crna kosa.

Dževdet Doda: Mi smo stanovnici republike Kosovo i što se tiče srpske vlasti, njih doživljavamo jednostavno kao okupatore i niko neće moći da me ubedi da sam ja ravnopravan u ovoj državi u bilo kojem smislu, bilo kojem. Ja sam po svojem ubeđenju pacifista veliki, ali kad čovek razmisli – bolji je užasan kraj, nego užas bez kraja. A ako mora pasti krv, neka padne.

Dnevnik Radija B92: Ubijeno preko 20 srpskih civila…Ubijeno troje Albanaca, među njima i jedna žena…Ubijeno najmanje 17…

Ubili, a zatim spalili…Poginulo najmanje 4 policajca…

spiker RTS-a: Generalštab Vojske Jugoslavije obaveštava jugoslovensku i međunarodnu javnost da je večeras u 20 časova NATO pakt izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.

spikerka RTS-a: Dragi gledaoci i slušaoci Radio televizije Srbije, agresija na Jugoslaviju je okončana. Pobedila je politika Jugoslavije i predsednika Slobodana Miloševića.

izbeglica: Dva brata mi ostala, obadva poginuli, nisu hteli da izbegnu, izginuli. Čovek ni spasio da ne izginemo i svaka čast njemu jednome, drugo nijednome, samo Miloševiću, Bože, da mi ga Bog poživi. Niste mi doneli sliku, pa ovde da zalepimo.

vesti Studija B: Vlada poziva sve građane da sarađuju sa pripadnicima mirovne misije. Mirovne snage nesumnjivo garantuju punu bezbednost građana i njihove imovine.

grupa Zana: Priča se, priča da Rusi dolaze, Priča se, priča da Rusi dolaze.

• Tom Waits – Russian dance

čovek iz Orahovca: Sve će ove zemlje što su nas bombardovale snaći velika kriza od Boga, ali oni ne znaju, oni ne veruju u Boga, Bog je jedan, ali važno da je Bog Srbin. Srbin, čist Srbin.

Svetlana Lukić: U vezi sa nacionalnom pripadnošću svevišnjeg, Vesti broj 8 Ivana Čolovića.

Ivan Čolović: Vidovdan je jedan od onih praznika koji su za Srpsku pravoslavnu crkvu prilika da narodu saopšti svoje viđenje aktuelnih političkih prilika, da, kako su govorili naši stari, ukaže na probleme koji stoje na putu razvoja i da smernice za dalju akciju. Ove godine crkva je požurila da iziđe sa jednom vidovdanskom političkom porukom već početkom juna, skoro mesec dana pre samog praznika koji se slavi 28. juna. Poruka se pojavila u formi knjige pod naslovom Sveti knez Lazar i kosovski zavet, čiji su izdavači Mitropolija crnogorsko-primorska iz Cetinja i kompanija Večernje novosti. Početak impresuma ove knjige sročen je u toržestvenom, arhaičnom stilu – knjiga ova pojavi se leta Gospodnjeg 2007. na Vidovdan, s blagoslovom patrijarha srpskog Pavla, trudom i ljubavlju njegovog visokog preosveštenstva, arhiepiskopa cetinjskog i mitropolita crnogorsko-primorskog gospodina Amfilohija.

Ovim starostavnim stilom crkva se služi da sebe prikaže kao instituciju koja čuva svoj tradicionalni lik prkoseći svim promenama, jezičkim ili drugim, ali retorika tradicionalista je jedno, a praksa njihove borbe za tradiciju je nešto drugo. Tako i ovde, s jedne strane starinsko – leta Gospodnjeg, a s druge strane jedna komercijalna novotarija, takozvano kiosk izdanje. Knjiga sadrži odlomke poslednjih godina često preštampavanih zapisa, povelja, pesama i beseda o knezu Lazaru i drugim kosovskim junacima, a ono zbog čega je sve to još jednom sabrano i objavljeno, politička poruka Srpske pravoslavne crkve za Vidovdan 2007, nalazi se na početku knjige u dve uvodne reči. Ispod prve je faksimil potpisa patrijarha Pavla sa onim prepoznatljivim krstićem.

Glavni stav u toj uvodnoj reči svodi se na to da Srpska pravoslavna crkva ima legitimno pravo i dužnost da se stara i o političkom, a ne samo o verskom životu Srba. To je izvučeno u naslov ove uvodne reči: Opredeljenjem na carstvo nebesko ne odričemo se staranja za svoje istorijsko postojanje. Dakle, iako se ovde politički život i državni poslovi eufemistički nazivaju istorijskim postojanjem, nema sumnje da Srpska pravoslavna crkva za Vidovdan 2007. izlazi u javnost sa zahtevom da se revidira, kako crkva tvrdi, pogrešno shvatanje da duhovna vlast nema šta da traži u politici, odnosno da se preispita ustavno razgraničenje crkve i države.

Nije ovo prvi put da crkva izlazi sa jednim ovakvim zahtevom i znamo da to ne radi uzalud. Političke vlasti u Srbiji već nekoliko godina postepeno popuštaju pod pritiskom crkve, tako da joj daju sve veće komade vlasti s glupom nadom da će zadovoljiti njen sve bolji apetit. Novo je ovde, bar za mene, što vidim da je crkva radi širenja svog političkog uticaja spremna da revidira i na nov način protumači, da apdejtuje i neke od svojih temeljnih, rekao bi čovek nepromenljivih i tradicijom osveštanih mitova, pa tako i neke ključne momente kosovskog mita. Očekivalo bi se da će crkva, koja nastoji da postane glavni politički faktor u Srbiji, pre svega raditi na tome da dovede u pitanje koncept laičke države, države odvojene od crkve. Ona to i radi, međutim, čitalac knjige Sveti knez Lazar i kosovski zavet stiče utisak da je za vrh Srpske pravoslavne crkve od osporavanja ideje laičke države važnije i preče da ospori i dovede u pitanje kosovski mit, tačnije da odbaci jednu od njegovih glavnih poruka, onu koja kaže da se mora birati između dve vlasti, između dva carstva, onog na nebu i ovog na zemlji.

Naime, u prvom uvodnom slovu za ovu knjigu, koje je potpisao patrijarh Pavle, stavlja nam se do znanja da famozno opredeljenje kneza Lazara za nebesko carstvo koje je njemu bilo ponuđeno u paketu sa odricanjem od zemaljskog carstva ipak ne treba doslovno tumačiti, da se toga ne treba držati, kako bi jedan rekao – kao pijan plota. Umesto toga sada nam se nudi jedan iznijansiran, takoreći dijalektički pristup Lazarevom opredeljenju, pa se kaže, citiram – da se opredeljenjem za neprolazno carstvo nebesko ne otkazujemo od prolaznog života na zemlji, da verom u besmrtnu dušu ne odričemo staranje za istorijsko biće. Drugim rečima, Lazarevo opredeljenje ne sme da spreči crkvu da caruje i na onom i na ovom svetu, i gore i dole, a ponekad, kad to prilike zahtevaju, više dole nego gore. To tobože zahtevaju današnje prilike u Srbiji. Zašto? Šta je dovelo do toga da mučenica crkva danas mora da se lati političkih i državnih poslova i uopšte da preuzme na svoja pleća glavni teret brige o srpskom narodu?

Odgovor na to pitanje nalazi se u drugom uvodnom slovu za knjigu Sveti knez Lazar i kosovski zavet, čiji je autor mitropolit Amfilohije. Po njegovom kazivanju već decenijama srpski političari rade protiv interesa svog naroda, prodaju srpske zemlje i svetinje. Nijesu političari naši sačuvali Kosovo, upozorava mitropolit, političari su ga izdali, prodali su ga, 40, 50 godina su ga prodavali i uspjeli su da dovedu Kosovo u položaj u koji je dospjelo. I dan danas nažalost izdaju i prodaju to Kosovo za jeftine pare, i ne samo Kosovo nego i sve druge zemlje sa srpskim hramovima i svetinjama. I kao što se moglo očekivati, mitropolit Amfilohije će pred nas izvesti zlosrećnog Vuka Brankovića koji ni kriv ni dužan mora još jednom da zamakne za Goleš planinu, to jest da po ko zna koji put odigra ulogu kosovskog izdajnika. Ali kao što je patrijarh u svom uvodu za ovu knjigu dao novo tumačenje Lazarevog opredeljenja, tako je ovde i famozna Brankovićeva izdaja predstavljena na nov način, dobila je nov smisao. U nas se, reći će mitropolit Amfilohije, zacario duh Vuka Brankovića, radije se priklanjamo silama ovoga svijeta i silnicima, radije se priklanjamo svojim uživanjima i više se borimo za svoju vlast, za svoja imanja, uplašeni od sila ovoga svijeta, nego li za svetinje one za koje se vrijedi žrtvovati. A Brankovićev lik je ažuriran, predstavljen kao preteča, rodonačelnik današnjih srpskih političara. Bio je, kaže mitropolit za Vuka Brankovića, onovremeni realan političar, kako bismo mi to danas rekli našim jezikom – političar koji se dovijao. Dakle, ovaj rimejk starog kosovskog mita o vjeri i nevjeri, odnosno o izdaji prikazuje se tako široko da se u nju pretvara svaki pokušaj da se za neki problem nađe realno i razumno rešenje.

Da li Srbija danas ima nekih drugih političara koji bi od Amfilohija i crkve zaslužili bolju ocenu, nekih koji se ne dovijaju, koji se ne bi ponašali razumno, teško je reći. U svakom slučaju, takvi se ovde ne pominju, pa se nameće zaključak da su za ovog mitropolita svi političari kao takvi jedan isti soj, soj dovitljivih, realnih, pragmatičnih ljudi, da su svi oni Brankovići, svi nevjera već po prirodi svog posla, a to je posao u državi odvojenoj od crkve. Shodno tome, među današnjim političarima laicima i ne može biti nijedan narodni vođa baš na svom mestu, to jest nedovitljiv, nerazuman, nerealan, crkvi i Bogu drag. Nekako se nameće zaključak da je sazreo trenutak da takvog vođu sama pravoslavna crkva potraži u svojim redovima. I pretpostavimo da se te nezahvalne dužnosti mora primiti sam mitropolit Amfilohije i da ga sinod kandiduje, a skupština postavi za premijera Srbije. Nema sumnje da bi program njegove vlade polazio od jasno određenih nacionalnih interesa Srbije kao interesa koji su u suprotnosti sa realnošću i razumom. Takođe verujem da bi za sve ministarske resore Amfilohije lako našao visoko kvalifikovane kandidate. Tako bi najverovatnije ministar unutrašnjih poslova postao vladika Irinej, ministar za Kosovo i Metohiju episkop Artemije, ministar za kapitalne investicije vladika Filaret, ministar za omladinu i sport vladika Pahomije. Na čelu nekih ministarstava i državnih agencija mogli bi se naći neki istaknuti vernici iz sveta umetnosti i nauke, pa bi se verovatno na položaju ministarke prosvete opet našla profesorka Ljiljana Čolić, a u fotelju ministra turizma mogao bi da sedne filmski reditelj Emir Kusturica. Za ostale resore, kao što su kultura, zdravstvo, pravda i drugi mandatar bi sigurno lako našao odgovarajuća rešenja, jer Srbija ne oskudeva u vlastoljubivim, nerazumnim, nerealnim i crkvi bliskim ljudima.

Verujem da bi mitropolit Amfilohije u svojstvu mandatara srpske vlade jedan resor ipak zadržao za sebe, resor ministarstva odbrane. On je već stekao takoreći istorijske zasluge u poslovima iz tog resora.

Ovde, u njegovom uvodnom slovu za knjigu Sveti knez Lazar i kosovski zavet ima jedno mesto koje čitaocu pomaže da lakše zamisli kojim putem bi ovaj hipotetični srpski premijer i ministar odbrane poveo svoj narod i svoju vojsku: Starim i novim stradanjima i starim i novim žrtvama koji su svjedoci da mi ako i jesmo grešan narod ipak smo Božiji narod, da hodamo za njim kao ovce na zaklanje i da kao jaganjci nosimo svoj časni krst. Ovce na zaklanje? Neko će verovatno reći – a, to je samo metafora, ne treba to tako doslovno, bukvalno shvatiti. U redu, samo da znate, do tog mudrog zaključka ovce su odavno došle.

Svetlana Lukić: Današnji Peščanik je 300-ta emisija koju radimo već sedam godina, a ovo je poslednji Peščanik u ovoj sezoni. Da se podsetimo malo šta nam se dogodilo tokom ove godine. Na samom početku slušate Vesnu Pešić, Borisa Budena i Nikolu Vitasa.

Vesna Pešić: Budući da smo od ubistva Zorana Đinđića mi praktično okrenuli leđa Evropi, jedanput mora to otvoreno da se kaže – današnja Srbija ili njeno današnje rukovodstvo neće da ide u Evropu. Meni bi bilo poštenije kad bi oni to rekli da Srbija neće u Evropu, da oni to ne žele. Ali oni to ne mogu tako da kažu nego drže to na tihoj vatri, kao neko marginalno pitanje. Oni su pokazali da su im sve stvari važnije nego taj ulazak u Evropu. Zoran Đinđić je mogao biti sve, bilo koju etiketu da mu prilepimo, da je bio gej, da je bio švaler, da je bio lopov, bilo šta, ali ono što je bilo potpuno jasno o Zoranu Đinđiću to je da je on bio najistaknutiji primer našeg političara koji je u potpunosti bio apsorbovao zapadnu kulturu. I sva njegova dela, ono što je on pisao, to su bili vrhunski dometi zapadne, i naročito naglašavam, zapadne demokratije. I on je ubijen da bi se zatrla ideja da bi ovde neko mogao biti političar, a da je potpuno orijentisan ka zapadu i u potpunosti razume ideju zapada. Znači, to je karakterisalo celu tu priču oko ubistva.

Taj čovek je ubijen na pravdi boga. Čak nisu bili ni toliko strpljivi da sačekaju sledeće izbore, koje bi on verovatno izgubio, jer jedan takav zapadnjak i ne bi mogao da dobije izbore. Ne, bili su nestrpljivi, jer ih je nervirao. Prema tome, od ubistva Zorana Đinđića do danas ja čitam tu poruku – vi ste ovde nepotrebni, vi ste za nas stranci, vi ste ovde gosti i uvek je poruka ta – mi moramo nekako da vas istrebimo.

Taj nacionalizam nema nikakav smiraj, on se ni u čemu ne realizuje. Hrvatski nacionalizam je formirao hrvatsku državu, srpski nacionalisti su u XIX veku napravili državu Srbiju. Znači, narodi imaju nacionalizme zato što hoće da naprave svoju državu. Ne, mi imamo nacionalizam da nikada ne bismo napravili državu, ali da bi nas oni sve vreme maltretirali time što je nemamo. A oni uopšte neće nikakvu državu. U stvari, problem je u tome što se ta naša nacija, taj biološki organizam, zauvek odvojio od države. U jednom momentu smo ih imali pet, pa Republiku Srpsku Krajinu, pa Republiku Srpsku, pa Crnu Goru, pa Srbiju, pa SR Jugoslaviju, pa onda nam se razbija SR Jugoslavija, pa onda smo pravili Srbiju i Crnu Goru. Pa onda propala Srbija i Crna Gora, pa sad ostala samo Srbija, a onda Toma Nikolić izjavljuje – ne, Srbija je samo deo naše buduće države, znači, oni ponovo fantaziraju. Tako sam došla do zaključka da za Rajka kape nema. Znači, te države nema, teritorije nema i to radikalno razdvajanje nacije od države, ta igranka traje i dalje. Odlazi ovaj Koštunica u Guču, mi svi treba da obučemo gunjeve i narodnu nošnju da bi dokazali da smo Srbi i da volimo Guču, jer ko ne voli Guču ne voli Srbiju. Ali nije to bilo najvažnije, ne, jer tu je i Dodik i Koštunica kaže – ta truba se čuje do Banjaluke. E sad, ta Republika Srpska je isto to plinsko svetlo – pali, gasi, pali, gasi. Znači, mi imamo jednu oštru, bezobraznu naciju, mi smo tu veoma agresivni, ali nećemo državu. Svaku državu koju smo imali, mi smo je razbili, jer mi nećemo da imamo nikakvu državu. I oni će nas stalno skupljati oko državnog i nacionalnog pitanja, za vjek i vjekova. Mi stalno bacamo oko – Crna Gora će možda imati referendum, vratiće se, eno je tamo Republika Srpska, eno ga sad Kosovo ovamo. A pogledajte koja to nacija nema kapu – nemaju je Srbi.

Čemu to radikalno razdvajanje nacije od države. Vidite, dok ste vi samo nacija, taj organizam, vi niste civilizacija. Prihvatanje minimuma civilizacije, kada kažemo – evo, ovo je naša država, sudstvo, institucije, to oni neće. To se ne stvara zato što je potreban ovaj nacionalni cilj, ta fiktivna država koja nam stalno izmiče. I onda sam ja zaključila da mi bolujemo od antidržavnosti i od takozvane fiktivne države. Znači, mi smo nacija koja ima samo fiktivnu državu i neće da se staloži u bilo kakvoj realnoj državi, zato što bi onda počeo da se pravi nekakav red. Zato mi još uvek živimo u nasilju. Oni mogu da donose ustave koliko god hoće, ove oktroisane, ali nijedan ustav neće formirati državu i neće formirati tu teritoriju, nego će opet formirati jednu fikciju, zbog koje ćemo i dalje da igramo igru oko naše zamišljene države koja će biti na svetog nikad, a po njima ne treba ni da se dogodi. Oni imaju jednu projekciju budućnosti koja je čist mrak, koja uopšte ne može da se dogodi, koja je van sveta i veka, koja ne odudara samo od naših suseda, nego je jedno čudo neviđeno. Imamo jedan narod koji uopše ne može da se stabilizuje ni u čemu i onda mi sedimo čekajući Godoa – kad će, bre, da se reši to nacionalno pitanje, je l’ ima neke nade? Oni kažu – ne, nema nade, nacionalno pitanje se neće rešiti, a i ne treba da se reši zato što ako bi se ono rešilo, onda mi ne bismo više bili na vlasti, pa bi došla neka pristojna vlast, a mi to ne damo, pa ćemo mi večno da rešavamo to pitanje.

Boris Buden: Priština je mjesto s kojeg se odlazi. Takozvana evropska perspektiva Prištine i Kosova je u tome da omogući tim ljudima da nestanu sa Kosova. Kosovo je mjesto s kojeg se mora otići da bi se živjelo, a ne mjesto koje se treba imati, na koje treba doći. To nije samo sudbina Srba, to je sudbina i Albanaca. Nema nikakve šanse da tamo krene nekakva nova industrija koja će privući i zaposliti te mase. Taj grad je grad u čekanju da se isprazni od ljudi bez posla, ali mislim da to nije ništa bitno različito od Beograda ili od Zagreba. I to su mjesta s kojih se odlazi. U njih još uvjek ljudi dolaze, međutim, ta elita će se školovati vani, djeca te elite će se školovati vani, jezici na kojima će oni recipirati nove ideje biće strani, neće biti domaći. To vrijedi za Albance, vrijedi za Srbe, vrijedi za Hrvate, to je konac ideje nacionalnog projekta. To što Srbi i Albanci još uvjek ne vide ništa izvan tih nacionalnih projekata, ne znači da je u njima bilo kakva budućnost.

Ja doista mislim radikalno: zašto biti Hrvat? Budi nešto drugo, odaberi si nešto što ti bolje paše. Mislim, ako naciji nije stalo do pravde, čemu nacija? Svi znaju i svi vjeruju da je Glavaš krivac. Riječ je samo o tome da neki ne misle da je zločin ubijati ljude pod određenim okolnostima. To isto vrijedi za Srbe. Činjenica da ljude ne smjeta da je Mladić na slobodi znači da srpstvo više nema smisla.

Kada srpske države uopće ne bi bilo, onda bi Mladić već bio uhapšen. Da Srbi nikada nisu imali Srpsku akademiju nauka i umjetnosti danas bi im bilo puno bolje. Da nikada nisu vjerovali u to da sami trebaju vladati sobom, što je ta klasična ideja suverenosti, takođe bi im bilo bolje. Možda bi za Srbe bilo zgodno da potraže po Zagorju, možda ima kakav bravar da se pozabavi problemom Kosova, možda bi se taj problem lakše mogao rješiti. Naravno, lako je zezati se izvan srpske političke scene, ali šta je ta srpska politička scena reproducirala u zadnjih 20 godina? Ništa, osim konstantnog proizvođenja jedne te iste iluzije koja je neprestano zakazivala u realnosti. Tvrdnja da nacija ima bit i da postoje ljudi koji znaju šta je ta bit, ta tvrdnja, ta ideja je ono što tim ljudima omogućava elitnu poziciju, da im neko plaća za gluposti kojima se bave. Oni u konkretnom smislu, dakle, u materijalnom smislu reproduciraju tom ideologijom, tom znanstvenom laži, svoj život.

Hrvati su počeli sa tom opsesijom vjerom, katolicizmom, crkvom, je l’, puno ranije nego Srbi. Srbi se još nisu dovoljno izdivljali, još se nisu napušili tamjana dovoljno da im bude zlo. Hrvatima je već zlo, pa znaju da iza crkve stoji zapravo posao s nekretninama, pedofilija, amoralna opsesija materijalnim bogatstvima, a ne nikakva vjera u boga. Crkva je osim toga politički faktor, ona u Hrvatskoj igra onu istu ulogu koju je nekad igrala komunistička partija, koja nije bila dio sistema, nego vansistemski opći regulator tog sistema, ne preuzimajući ni u jednom trenutku orgovornost. Naravno, hrvatske majke trebaju rađati po mogućnosti stotine sinova hrvatskih, jer to je dobro, ali crkva nema koncept kako će prehraniti te sinove, kako će te majke raditi i tako dalje. Crkva živi samo od ideje identiteta, a ne od ideje boga. To je posebno žalosno u Srbiji, gdje ta pravoslavna crkva stvarno jest epohalno potpuno jadna. Najbolje je crkvi dati što je veće moguću slobodu utjecaja na sve pore društvenog života. Tu će se onda ljudi stvarno suočiti sa tom bjedom, sa tim praznim mjestom duhovnosti.

Nikola Vitas: Tokom narednih godinu dana ja ću biti stipendista Marije Kiri fondacije, imaću priliku da uradim deo svog doktorata u saradnji sa kolegama sa dva vrlo prestižna instituta i univerziteta, sa univerziteta u Utrehtu i Instituta za teorijsku astrofiziku u Oslu. Ispalo je nekako simbolično da odlazim iz Srbije baš par dana posle referenduma. Referendum je za mene neka stvar koja me je najiskrenije zbunila. Ja sam pokušao da pročitam taj dokument. Stao sam na drugoj strani, kada sam shvatio da je to od početka, od onog prologa gde se tvrdi da je Kosovo Srbija, da je to jedna velika laž ili jedna velika iluzija ili jedna velika projekcija koja nema veze sa stvarnošću. Isto je tako moglo da stoji u preambuli da je Ontario Srbija, da je Irska Srbija, jednako bi bilo tačno. Umesto toga pretpostavljam da bi bilo mnogo poštenije da je recimo u preambuli stajalo da je Guča Srbija u prvom pasusu, a u drugom da je Srbija Guča, čime bi se zatvorila definicija. Godinama sam pričao o tome da treba otići odavde i kad god sam pričao o tome podrazumevao sam da taj odlazak ne sme da bude bežanje. Jednostavno, želeo sam da odem u onom času kada se u Srbiji budem osećao dovoljno dobro da odlazak doživljavam kao nešto što je moja volja i što je nekakva nadogradnja onoga što doživljavam u Srbiji. Sada odlazim zato što bežim odavde, bežim odavde zato što je moj život ovde postao gotovo nepodnošljiv, jer Srbija 2006. je na neki način u mnogo dubljem ambisu nego Srbija 1996.

Ako mogu da uporedim te dve godine, čini mi se da smo pre deset godina imali neku ideju da ako budemo radili to i to, stvari moraju krenuti na bolje, da se na kraju moraju završiti hepiendom ili za nas ili za njih, pa ako se završe za njih, nas neće biti, a ako se završe hepiendom za nas, njih neće biti. 2006. čini mi se da ovo ne mora da se završi hepiendom za nas, odnosno da se neće završiti hepiendom za nas utoliko što su se oni koji drže moć u Srbiji utvrdili na jedan način na koji Milošević nikada nije uspeo da se utvrdi. Utvrdili su se u inertnosti naroda koji ovde živi, utvrdili su se u kamatama i ratama koje ljudi otplaćuju na kredite koje uzimaju, utvrdili su se na tome da u samoposlugama postoje svi mogući proizvodi koji postoje u Evropskoj uniji, utvrdili su se na nekoliko priča koje su se pokazale kao sigurne teme za održavanje na vlasti, koje su bile sigurne teme za održavanje na vlasti u Miloševićevo doba i koje su to i ostale. Crna Gora im je izmakla, ali teme Kosova i suda u Hagu su i dalje tu. Čini mi se da se više nego ikada te teme jako pažljivo neguju od strane ljudi koji su na vlasti i da zapravo nije više pitanje da oni ne žele da izruče Mladića zato što imaju ikakve ideje da Mladić nije zaslužio da bude izručen, nego jednostavno, ako izruče Mladića oni će ostati bez teme za dnevne novine, bez naslovnih strana za žutu štampu, bez opravdanja za sve ostalo što se ovde dešava.

Ja svoj odlazak osećam malo kao moranje, malo kao predaju, iako racionalno znam da odlazim na jedno jako dobro mesto, na jedno mesto kojem treba apsolutno da se radujem i koje je u onome čime se bavim jedno od najboljih mesta na svetu. S druge strane, osećam to kao beg od ove zemlje i stalno razmišljam – da je malo bolje ovde možda bih ja ipak ostao, možda bismo mi napravili od Beogradskog univerziteta stvarno jedan od prvih 50 ili 100 univerziteta u svetu. Ali nekad se probudiš ujutru i pogledaš novine ili i pre nego što otvoriš oči počneš da razmišljaš šta te čeka u toku dana, koje sve sekiracije i zaista se osetiš kao da nema vazduha. To Ljuba Tadić u nekom od starih filmova kaže – ovde je Bog posejao divlje seme, nešto me pritiska, ne mogu da dišem. E, to je to, zaista pomisliš – ova zemlja kao da je prokleta, kao da koliko god uložiš truda, taj trud se stalno rasplinjava. Ti napraviš nešto dobro, ali čim se okreneš na drugu stranu da pokušaš opet da napraviš nešto dobro tamo, već vidiš da se ono prvo što si napravio rastače u nekakve sastavne delove i prestaje da ima ikakvog smisla. I ja se zaista osećam kao da ovde više nemam kuću.

Danas živim ovde, sutra ću živeti negde drugde, prekosutra na nekom trećem mestu, nakon godinu dana ću se vratiti ovde, ali neću se vratiti kući, vratiću se na novu usputnu stanicu. Od rođenja sam promenio 3, 4, 5 država, više i ne znam koliko, a da se nisam micao sa iste adrese. Zaista osećam kao da je zemlja u kojoj sam rođen nestala i da je nestalo neko bazično poverenje u sredinu u kojoj živim.

Ne znam da li mi je teško, tokom tih godinu dana ću imati priliku da uradim neke stvari za koje ovde jednostavno nisam imao vremena. Jako se radujem nekim stvarima koje me čekaju tamo gde idem. Znaš, ja sam valjda oguglao na to da ispraćam ljude odavde. Prvo sam ispraćao svoje asistente kao student, pa sam onda ispraćao svoje kolege studente, pa sam onda počeo da ispraćam svoje studente. Nakon toliko ispraćaja gde sam ja bio onaj koji ispraća, jako mi je neobično da sada budem onaj koji odlazi. Ovo me malo podseća na odlazak u vojsku, eto, opraštaš se od nekih ljudi, pa im ostavljaš neka mala nasledstva, pa znaš da ih nećeš videti. Ali nešto je drugačije. Kada odlaziš u vojsku, ti odlaziš u nešto grozno, u nešto u šta nikako ne bi voleo da ideš, a ostavljaš ljude ipak u nečemu što ti izgleda kao lepo i prijatno. A sada vas ostavljam u nekom haosu i u nečem što mi deluje kao neprijatno i ružno, a ja odlazim u nešto bolje. Kao da vi ostajete u vojsci, a ja izlazim iz te neprijatne situacije.

Svetlana Lukić: Krajem prošle godine imali smo onaj slavni referendum, izglasali smo slavni ustav sa još slavnijom preambulom i naravno, iz toga su proistekli izbori, iz kojih je sasvim logično proisteklo da je Koštunica nastavio da vlada. Slušate Teofila Pančića, Vladimira Gligorova i Milutina Petrovića.

Teofil Pančić: Čak i mnogi koji nisu preterano skloni toj opciji opet su nekako skloni da nađu neki izvor legitimnosti toj njegovoj želji da po svaku cenu i dalje bude premijer. To je neverovatno, mi smo se do te mere srodili sa idejom da je to nešto što ide uz njega, kao što je drug maršal doživotno bio predsednik SFRJ, da je, bože moj, prirodno da Koštunica hoće da bude predsednik nečega, po mogućnosti predsednik vlade, pošto je i on shvatio da tu leži prava vlast, pa zašto ne bi nastavio u tom stilu. Čak se razmišlja o tome da ako slučajno, eventualno, ne daj bože sačuvaj i sakloni, ako bi se on i pomerio s tog mesta da recimo pusti Tadića, e onda, eto njemu da bude predsednik Srbije. Znači, mi smo se negde potpuno primili na to da čovek voli da predsedava i mora da bude predsednik nečega. Mi smo kupili tu priču valjda od ovih nezavisnih DSS analitičara, ali to je potpuno glupa priča, nema nijednog razloga za nju. Molim lepo, čovek je izašao na izbore i na jedvite jade, na mišiće upumpavajući silne Veljine glasove dobio 16 odsto. Gde je DSS dobro prošao – tamo gde Velja dobro stoji. Znači, on sa tih svojih 16-tak odsto sada ucenjuje sve žive i mi to tretiramo kao normalno. Pa nije normalno, čoveče božiji, nije normalno da ti hoćeš da praviš vladu sa Demokratskom strankom, a onda kažeš – mnogo vam je da imate i predsednika i premijera. Pa nije to pitanje mnogo vam je, to je, bre, pitanje matematike.

Dakle, predsednik Srbije je Boris Tadić zato što je dobio najviše glasova na predsedničkim izborima. Demokratska stranka treba da formira vladu takozvanog demokratskog bloka zato što je unutar tog bloka dobila najviše glasova, a ne zato što će neko da sedi pa da razmišlja šta je kome mnogo, a šta je kome malo. Na kraju krajeva, DSS ima premijera u dosadašnjem deljenju karata zato što je DSS najjači unutar te vlade. Zašto nije premijer do sada bio iz G17? Pa zato što G17 ima manje glasova od DSS-a. Kako je moguće da je to jasno, a da ovo nije.

Što neko reče – hajde da nađemo radno mesto za Vojislava Koštunicu. Šta me briga za njegovo radno mesto, bre, neka ide u Institut društvenih nauka pa neka dočeka penziju tamo, šta fali. Neću da mu tražim nužni smeštaj na funkciji. Neću da se bavim time. Poštenije bi onda bilo da radikali dobiju mandat, jer radikali su ga milion puta više zaslužili. Može to mene da užasava, ali realno gledano, ti ljudi imaju 30 odsto glasova u ovoj zemlji. Ne može Koštunica ni na koji način i ničime, a najmanje rezultatima na izborima, da se kvalifikuje da bude predsednik vlade Srbije i to treba jasno reći. E naravno, svi se mi pribojavamo toga da će Tadić po ne znam koji put u svom burnom odnosu sa Koštunicom da popusti i da ćemo na kraju svi da se osećamo kao magarci. Pa daj, objasnite nam onda kako se u ovoj zemlji pravi vlada. Ako se ne pravi na izborima recite kako, je li govnjivom motkom, recite koje je to sredstvo, dajte da jednom to raščistimo. Ako se nama poručuje – ne, to nisu izbori, nego je to privatni kapric i opštenje sa istorijom Vojislava Koštunice, pa onda daj da donesemo zakon. Možda treba doneti zakon po kojem Vojislav Koštunica treba da bude doživotni premijer. Daj da ozvaničimo tu stvar.

On je psihološki u prednosti jer gro javnosti sedi i vrača kako bi se njegovom veličanstvu Koštunici nekako ugodilo, odnosno kako bi ubedili demokrate da ipak odustanu od onoga što su na izborima govorili i da pristanu, eto, u ime nacionalnog, opšteg, državnog interesa da ostave Koštunici njegovu omiljenu igračku. Pošto je sad pravom, državotvornom i odgovornom političaru samo Kosovo važno, možemo da zamislimo situaciju – ovi spolja priznaju neku formu nezavisnosti Kosova, a mi kažemo – ne zanimate nas, prekidamo diplomatske odnose. To automatski znači završetak priče sa Ratkom Mladićem. Pa ne misliš valjda da će neko ko prekida odnose sa Amerikom i Evropskom unijom da ganja Ratka Mladića okolo? Pa ne, pre će da ga unapredi u načelnika generalštaba. To je idealno retoričko pokriće, a sve vreme baratamo nepostojećom monetom, virtuelnom valutom koja se zove Kosovo. Meni je smešno kad čujem to – ne damo. Od 1999. tu nema damo, ne damo – već ste ga dali. Baš ti koji viču da ga ne daju, oni su ga dali. Ljudi stvarno razmišljaju kao da je ovo XIX vek pa valjda uzmeš neko zlatno nalivpero, pa na parčetu nekog pergamenta treba da potpišeš neki dokument, verovatno uz neku muziku. To naprosto ne funkcioniše na taj način, niko te ne pita šta ćeš ti da potpisuješ ili nećeš da potpisuješ. Ali mi ne možemo da se oslobodimo tih slika.

Kao da se ceo svet upravlja prema agendi 3-4 čoveka u Beogradu. I sad ceo svet treba da stoji u prikrajku, pred vratima, onako malo da kucne bojažljivo – izvinite, da li možemo možda slučajno da uđemo, a iznutra se čuje – odbij. I oni ništa, kao povuku se i čekaju još neko vreme, pa kao, eto, ako biste bili ljubazni, samo nam javite kad završite, pa ćemo da se vratimo. Ni Džordž Buš nema takvu iluziju o samome sebi, kao ovi gubitnici ovde. To je žalosno, žalosno kad pogledaš. U tim pregovorima često se govorilo o tome kako je srpska strana strašno popustljiva i tolerantna, a kako su ovi drugi isključivi, jer oni hoće samo nezavisnost, a mi pristajemo na sve varijante, apsolutno. A toliki milioni varijanti postoje, osim nezavisnosti. Zašto nas optužuju kada mi pristajemo na sve osim jedne, a ovi drugi pristaju samo na jednu? To ti je kao da zamisliš fudbalsku utakmicu u kojoj naši suparnici vode sa 1:0 i mi kažemo – hajde da pravimo remi, ima li ičeg tolerantnijeg od nerešenog. A ovaj kaže – čekaj, čoveče, ja vodim sa 1:0, moj interes nije da pristajem na remi. Lako je tebi da pristaješ na remi kada gubiš s 1:0. Ti dobijaš remijem, a što bih ja pristajao, neću, branim svoj gol, ne pada mi na pamet, čekam devedesti minut. To je jedna potpuno kretenska pozicija. Treba stvarno da budeš malouman, pa da poveruješ u takvu retoriku.

Onda imaš drugu retoriku, meni potpuno bizarnu, da te ljudi ubeđuju kako se to dešava prvi put u istoriji čovečanstva, kako je najveći presedan na svetu to što ćemo mi ostati bez 15 odsto teritorije. Čoveče božiji, sve vreme u istoriji se ne dešava ništa drugo, nego upravo to, sve vreme. Do pre nekoliko godina na svetu nije postojala država koja se zove Eritreja, sad postoji. Da li je Eritreja dobila neku teritoriju koja do tad nije postojala, je li to neko novo tle koje je izdignuto iz mora? Pa ne, nego je to deo dotadašnje etiopske teritorije. E, od danas to više nije Etiopija nego je Eritreja. Pa mislim, sve vreme se dešava to. Čim pređeš Brankov most ti dođeš na teritoriju koja je vekovima bila ugarska teritorija, austrougarska, bila, pa više nije. Cela istorija je to. Pa dajte, ljudi, recite nešto inteligentno, a ako nemate šta, ćutite. Njihova diplomatija se zasniva na tome i zato ih svi gledaju kao imbecile. Ja ne mogu da verujem da neko može da dođe u Brisel, u Vašintgon, u Moskvu, svejedno, i da prodaje takve priče. Tamo onda sigurno kažu – ćuti bre, budalo jedna.

Pre neki dan sam otišao u Sloveniju na nekoliko dana. U nekim naučnofantastičnim romanima postoji muzej alternativne istorije. Kada prođeš kroz Sloveniju, kao da vidiš svoju zemlju kakva je mogla da bude. Čim prođeš onaj granični prelaz i voz ide i ti gledaš one gradove i sela usput, ti po onim kućama, po načinu na koji su izgrađene vidiš da tu jedna daska nije divlje izgrađena, a kamo li cela kuća. Imaš problem da im objasniš pojam divlje gradnje. Eventualno ćeš čuti negde – a, znam u jednom selu jednog koji je prijavio da će da dogradi terasu, pa je dogradio veću nego što je prijavio. To je vrhunac, uaau, anarhista, čoveče, baš je to neki zajeban. I ja insistiram na tome da to nije utopija nego da je to normalnost, a ovo u čemu mi živimo je utopija, ali negativna. Moglo bi se reći da je zona balkanskih ratova devedesetih zona divlje gradnje. Tamo gde prestaje divlja gradnja, počinje zona normalnog života. Trebalo bi svakog čoveka iz ove zemlje voditi na ekskurziju u Sloveniju i samo govoriti – vidiš, ovako si i ti mogao da živiš.

Vladimir Gligorov: Vi vidite dve krupne stvari koje su ružne. Jedna je da imate Demokratsku stranku koja kaže – mi nećemo sa radikalima u opštini X, ali ćemo sa Srpskom radikalnom strankom kada su u pitanju državni i nacionalni interesi. Ne znam kako možete da se na taj način predstavite kao dosledni u javnosti. Druga velika greška je da vi kažete da imate kandidata za predsednika vlade, a u stvari istovremeno kažete da vi to nemate, jer ste se već dogovorili sa Koštunicom da će on biti predsednik vlade. I u tome taj navodni kandidat za predsednika vlade učestvuje. Imate predsednika države i kandidata za predsednika vlade iz Demokratske stranke koji učestvuju u jednom vodvilju, farsi. I onda se čovek pita koja je tačno svrha postojanja te stranke. To je stranka koja bi trebalo da okuplja zaista demokratski orijentisane ljude u Srbiji, tako je nastala, to je bila osnovna ideja. Ali vi neprestano imate vrh stranke koji ima neku sasvim drugu ideju, a to je da podržava nacionalističku politiku Srbije. Da ne govorimo o tih pet načela, to je treća stvar. Vi ulazite u priču o evropskoj integraciji i o saradnji sa Haškim tribunalom sa nekim ko je u suštini sve učinio, eksplicitno i bez zazora, da se to ne dogodi. Onda ulazite u priču o socijalnom i ekonomskom razvoju, sa jednim potpuno populističkim, a ne reformističkim žargonom – bolji život, povećanje zaposlenosti.

Tačno onoliko koliko vam ljudi veruju da ste dosledni kada ste se zalagali za ustav, onoliko koliko vam ljudi veruju da ste zaista imali kandidata za predsednika vlade, toliko vam ljudi sada veruju da vi imate ikakav interes da poboljšate život i zaposlite ljude. Znači, to je jedan sled vrlo rđavih poteza Demokratske stranke, koji su proistekli iz ličnih ambicija ljudi koji je vode. Tim putem se može ići samo u pravcu konačnog dovođenja na vlast Radikalne stranke Srbije, jer već sada se govori kako su oni principijelniji, dosledniji, kako kod njih nema licemerja, hipokrizije, kako oni što kažu to i misle.

U ekspozeu Voje Koštunice, o međunarodnom pravu se govori kao o Svetom pismu, a onda imate izjavu gospođe koja govori u ime Haškog tribunala, koja kaže – Srbija je jedina zemlja na svetu koja u ovom trenutku krši Konvenciju o genocidu. I ti ljudi smatraju da je u redu da nam oni objašnjavaju šta je temelj međunarodnog prava, pri čemu kao vrhunskog stručnjaka navode Vladimira Putina, velikog poštovaoca međunarodnog prava, kojeg strašno zanima temelj međunarodnih odnosa u svetu. I sve to dolazi od ljudi koji su ostavili trag, što pismeni, što delanjem, o tome da smatraju da je sasvim u redu da kršite međunarodno pravo kada podržavate secesiju u Hrvatskoj ili u Bosni i Hercegovini, ali da to nije u redu na Kosovu. Kada vi dođete na neko brdo, kao što je došao Voja Koštunica u Bosni i Hercegovini, i rekao – odavde se najbolje vide granice Srbije, to je u skladu sa međunarodnim pravom. Ne znam gde je kraj svemu tome. Onda imate tu Demokratsku stranku koja ništa na sve to nema da kaže, tako da je sve to jedan vrlo rđav kontekst koji nije nov i koji u krajnjoj instanci ponovo gura zemlju u onu situaciju u kojoj je bila za vreme Miloševića. Imamo jednu grupu ljudi koja neprestano sedi tu, premešta se s jedne fotelje na drugu i kojima je očigledno jako dobro i koji misle da sve treba da bude upravo tako kako jeste.

Milutin Petrović: Moja procena o tome kako će LDP proći na izborima poklopila se sa rezultatima izbora na Vračaru. Znači, ja o Srbiji mislim kao o Vračaru i užasno sam nezadovoljan Srbijom i želim da je menjam revolucionarnim metodama. Onda sam shvatio da su Vračar i Dorćol elita u Srbiji, a da je drugde mnogo gore i to me je dosta porazilo. Drugi udarac mojoj naivnosti je bilo to da sam bio siguran da ćemo se ovoga puta otarasiti SPS-a i bilo mi je potpuno šokantno kada su ljudi u toj količini glasali za Ivicu Dačića. Iako ne volim SPO i Vuka Draškovića, bio sam siguran da će cenzus proći SPO, a ne SPS. Na kraju je više ljudi u Srbiji glasalo za Ivicu Dačića nego za Čedomira Jovanovića. Sva sreća da ja nisam Bog, ali da jesam, to bi vas skupo koštalo.

Živim na Dorćolu gde ima jako puno ljudi iz Demokratske stranke Srbije. Ovi što sada idu u Brisel i raspravljaju o suverenitetu Kosova su ljudi koje znam, sedeo sam sa njima i pio pivo u bašti po divnom vremenu. Kao to su DSS-ovci, oni kao mrze Đinđića i stalno mrse nešto. Kada svi idemo na demonstracije, oni traže dlaku u jajetu, ali su i dalje neki naši ljudi, iako ne vole Disciplinu kičme nego Džonija Štulića. I onda ih odjednom vidiš kako izgovaraju potpuno ludačke stvari na televiziji i pitaš se – čekaj, čekaj, šta se ovde dešava. Postoji li neka tajna u tim zgradama vlade. Čak sam snimao film o tome da bih ušao u vladu i proverio ima li nečeg iza slika, nekih sefova iz kojih izlaze neki ljudi, šta se tu dešava. Svi protagonisti ovog ludila su ljudi koje poznajem. Ja znam Vojislava Koštunicu, radio sam s njim, gledao sam ga u oči, ne mogu da verujem da on to radi i priča. On sve više liči na onu Češićevu lutku iz lutka serije Nikad izvini. Ovde vlada kolektivni gubitak kontakta sa realnošću, koji jako podseća na situaciju u kojoj su bili severnoamerički Indijanci pre nego što su izumrli. To je trenutak kada u jednom primitivnom društvu dođe do gubitka kontakta sa realnošću, u smislu da ljudi više ne misle da kiša pada iz oblaka, nego misle da pada zato što je šaman priziva. Ti onda više ne znaš kako sebe da štitiš, ko su ti neprijatelji, ko su ti prijatelji, na koji način da preživiš i onda se nađe neko raspoložen da te skloni sa scene. Mi pokazujemo eklatantnu sličnost sa ovim ponašanjem. Juče sam gledao TV emisiju u kojoj su bili Brana Crnčević i Zoran Ostojić i čika Brana je objašnjavao da oni sada shvataju da je sve izgubljeno, ali da vode rat za ono što će pisati u istoriji. Oni su spremni na nove žrtve, na novo jedenje korenja da bi u istoriji pisalo da nisu krivi oni nego Amerika. E, to je situacija koja čoveka može da dovede u depresiju, u kakvoj sam ja bio, ili on može da, predvođen energijom kakvu imaju Čedomir i ljudi oko njega, kaže – e, pa neće moći, gos’n Brano, tako.

Oni nisu nikakva ozbiljna sila. Njima bukvalno kada bi u prostorije ušli ljudi i rekli im – a sad tišina, marš napolje odavde, oni bi se ućutali i izašli. Oni zaista nisu dostojni diktature, oni nisu dostojni toga da preuzmu vlast. Jadan je narod, jadna zemlja u kojoj osoba kakva je Vojislav Koštunica uspeva da bude diktator. To je zaista dno dna, to je sramota. Činjenica da nam je osoba kakav je Slobodan Milošević bila diktator već je dovoljna da se obrukaš za sva vremena, ali posle toga nikako nisi smeo da dozvoliš da tobom vlada ludački Vojislav Koštunica i da ti nemaš hrabrosti da mu kažeš – aman, bre, budalo jedna, ućuti više, to što ti pričaš nema, bre, nikakve veze sa životom, hajde zdravo.

Znaš šta, ja imam osećaj gledajući Borisa Tadića poslednjih nedelja da on svakim trenom svog postojanja i svakom ćelijom svog bića odaje utisak čoveka koji jedino želi da ne bude u situaciji u kojoj se nalazi. On me strašno podseća na mene kada su mi jedne godine uvalili da budem predsednik saveta FEST-a. Jedino što nisam želeo je da budem predsednik saveta FEST-a, a morao sam to da radim. I ja sam obukao sako i bio veoma lojalan prema čitavoj stvari, ali u sebi sam mislio – gospode bože, šta ću ja ovde, mrzim festivale, sve me ovo užasno nervira, baš me briga za celu ovu stvar. Meni Boris Tadić izgleda kao takav čovek, koji se nalazi u situaciji u kojoj on ne želi da se nalazi. On je učinio jako puno grešaka u svom prethodnom političkom životu i sada se nalazi na jednoj velikoj raskrsnici, na kojoj mora da vidi šta će da uradi. On se našao na tom mestu tako što je puštao da mu u leđa duva vetar Udbe i udbo-mafije. On se pravio blesav i sada mora da vidi šta će sa tim. Moje osećanje je da šta god on uradio, to neće biti nešto zbog čega će moći da se probudi ujutru i kaže – super sam ono juče uradio, nego će to stalno biti – uf, uf, ovo nije bilo baš najpametnije. Gde god se okrenuo, on mora sebi da učini nešto nažao. On sada mora da da trojku u poslednjoj sekundi, mora da se ispostavi da on nije jedan bezvezni tip sa klupe koji je preko tatine veze došao u prvi tim, nego da je on ozbiljan košarkaš. Ja se plašim da on nije ozbiljan košarkaš i da je on tačno ono što svi vidimo da jeste, ali to nam je što nam je, on je sada ono što imamo.

Svetlana Lukić: Pre nego što Peščanik ode na letnju pauzu, podsećamo vas na najvažnije događaje o kojima smo govorili u ovih 40 emisija tokom ove sezone. Dobili smo novi ustav, staru vladu i starog vlastodršca, bačeno je nekoliko kamenica na kuću Mirka Đorđevića, Vesne Pešić, bačena je bomba na prozor Dejana Anastasijevića, a palo je i nekoliko presuda – kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Slušate Vladimira Todorića, Miloša Vasića i Srđu Popovića.

Vladimir Todorić: Toliko smo kostura stavili u orman i strpali ispod tepiha da kada pozovemo goste i oni sednu na kauč, uvek iskoči neki zglob ili patrljak. Nova prilika da se ta tema stavi na dnevni red biće već u ponedeljak, 26. februara 2007, kada će biti stavljena tačka na jako dug spor, koji se vodi skoro 14 godina pred Međunarodnim sudom pravde, po tužbi Bosne i Hercegovine protiv tadašnje SRJ, pa SCG, pa Srbije. Tri puta smo promenili ime države dok je trajao ovaj spor i možda nije u redu da se sada neko poput mene pravi pametan tri dana pred izricanje presude i da priča kakva će ona da bude. Ali odlučio sam da pričam, jer se već priprema tle da ono što bi svako normalan smatrao porazom u ovdašnjem prevodu izgubi smisao i da se ova presuda proslavi kao pobeda. Mi smo našu odbranu zasnovali na tvrdnji da ako nismo članica Ujedinjenih nacija, onda nismo obavezani Konvencijom o genocidu. Ta konvensija predstavlja jednu od najsuštinskijih zabrana u međunarodnom pravu i deo je međunarodnog običajnog prava, kao što je zabrana gusarenja ili trgovine robljem. Mi smo u stvari tvrdili da zemlja koja nije članica Ujedinjenih nacija, kao što je na primer Švajcarska, može da čini sve te stvari. Sve je to sporedno i predstavlja skretanje pažnje javnosti sa najbitnijeg u ovom sporu. Ono što bi trebalo da bude u fokusu javnosti je da li se genocid, odnosno zločin nad zločinama, desio u Bosni i Hercegovini i kolika je u tome odgovornost naše države. Tu je ključno pitanje stida.

Akt genocida se desio u Srebrenici i to je potvrđeno presudom u slučaju Krstić, odnosno Blagojević, Jokić, od strane tribunala u Hagu. Gotovo je sigurno da će se Međunarodni sud pravde pozvati na ovu presudu i onda ostaje samo pitanje da li je Beograd direktno umešan ili je kriv po osnovu nesprečavanja genocida ili samo neprocesuiranja optuženih. Iako stepen osude za ove akte nije isti, svi oni su predmet službenog zahteva Bosne i Hercegovine. Ono što je minimum koji se po Konvenciji o genocidu ne može izbeći kao naša odgovornost i što će sigurno biti sadržaj presude koja će biti saopštena u ponedeljak, je da ćemo mi biti odgovorni po osnovu neprocesuiranja optuženih. Iako to nije isto kao učestvovanje u genocidu ili njegovo nesprečavanje, to je još uvek daleko od toga da bi se takva presuda mogla smatrati našom pobedom.

Svaki normalan čovek bi trebalo da se zapita – zar je moguće da ćemo mi nazvati pobedom osudu najvišeg suda u međunarodnoj zajednici po kojoj skrivamo optužene za genocid, najveće zločince u Evropi posle Drugog svetskog rata. U Holandiji je cela vlada podnela ostavku od sramote što nije uspela da svojim skromnim snagama spreči događaje u Srebrenici. Međunarodni sud pravde nije sud istorije, ali presuda ovog suda će ući u istoriju i u zavisnosti od njene sadržine država Srbija može biti prva država koja je označena krivom po osnovu Konvencije o prevenciji i kažnjavanju zločina genocida. Veće osude i stigme za jednu zemlju nema i ukoliko se to desi stvarno će biti potrebno dosta vremena da se Srbija prepozna po nečemu drugom i ponovo stekne moralno pravo da poteže svoja međunarodna prava, koja svakodnevno poteže po našim novinama u slučaju Kosova. Da biste mogli u potpunosti da sprovodite svoja međunarodna prave, morate da imate kredibilitet u svetu. Sa ovom presudom taj kredibilitet sigurno neće ojačati, a već je katastrofalno loš. Zato smatram nedopustivim to što se kod nas skoro drugo nije moglo čuti osim afirmacije takozvane lukave taktike našeg pravnog tima. Jedini pozitivni rezultat njihovog rada bila je kupovina vremena, a i to vreme se moglo pametnije iskoristiti.

Morala je biti otvorena javna rasprava, pa makar to značilo prihvatanje mogućih reparacija, koje nisu ni ispostavljene u tužbenom zahtevu Bosne i Hercegovine. Sto puta je ponovljena teza da Bosna i Hercegovina jednostavno mora da odstupi i odustane od ove tužbe, jer ćemo mi toliko da se naljutimo da ćemo odbiti normalne međususedske odnose, po kojima smo toliko poznati u zadnje vreme. Argument našeg pravnog tima o važnosti dobrosusedskih odnosa sa Bosnom i Hercegovinom me neodoljivo podseća na jednu aktuelnu stranačku platformu o Kosovu. U slobodnom prevodu to znači da ćemo mi opet smatrati da je ceo svet nepravedan i da nas svi mrze, pa shodno tome više nećemo da se igramo s njima, nego ćemo zabiti glavu u pesak i prekinuti diplomatske odnose sa svima njima. Nije bitno šta se desilo, ajmo da sve to zaboravimo, stavimo u fioku, zaključamo u sef, zakopamo da deset metara pod zemlju i da o tome više ne razgovaramo, jer sad imamo CEFTA, imamo međususedske trgovinske veze, pa hajde da trgujemo zajedno, nema veze šta se desilo. Međunarodni sud pravde, čak i da hoće da se bavi politikom, jednostavno nema mandat da to čini. On ima mandat da pravne sporove koji postoje između država nazove njihovim pravim imenom na osnovama važećeg međunarodnog prava.

Miloš Vasić: Već danima idem okolo i govorim sebi – ej, budalo, Dejana su hteli da ubiju, bre, najozbiljnije. Ne samo Dejana, nego i kćer, ženu i pašče. Zašto – zato što je tako nekom došlo. E sad, zašto je to nekom tako došlo. Kada čovek pogleda reakcije na taj događaj, on dedukcijom može da izvuče razne zaključke. Prvo je čuveni mafijaški konsiljer, ovaj advokat Goran Petronijević – dragi slušaoci, to je onaj što je sudio čelnike NATO pakta onomad kad su bile cedulje na stolicama – na tom Radio Fokusu kod onog Uglješe Medića, koji je isti kao i on, počeo da razvija teoriju da to nije bez neke, jer kaže on, citiram – to je još jedan slučaj Markale, jedno podmetanje na naš račun. Pa ga pita Uglješa siromah – a zašto, a čovek kaže – pogledajmo ko je od toga imao koristi, Čeda Jovanović i LDP. Drugim rečima, Čeda i LDP su stavili Dejanu bombu da bi imali političku korist. Hvala. Onda je urednica vrlo značajnog dnevnika, izvolela u jednom telefonskom razgovoru postaviti teoriju – a da nije to zbog toga što će Dejan možda da svedoči protiv Ramuša Haradinaja, uvodeći na taj način ugao albanskog terorizma. Dakle, sva ta gospoda, sav taj ološ i šljam nama svima rade o glavi i treba da prestanemo da se oko toga zavaravamo. Hoću da kažem da je stvar takva da se preko nje ne prelazi.

Novi Ćuruvija je poslednje što je ovom režimu potrebno i iskreno se nadam da se ovo neće završiti kao sa Ćuruvijom, mada postoje neke indicije. Tu je pre svega stvaranje opšte atmosfere u kojoj je Dejan prokazan kao svedok Haškog tribunala i pisac raznih tekstova neprijatnih po vladajuću ideologiju. Od 2004, kada su na vlast došli legalisti, pravna država i vladavina prava, postoji sistematska revizija 10 Miloševićevih godina i još sistematskija revizija tri Đinđićeve godine. Opet se kao 1990. i 1991. delimo na izdajnike i patriote, je li, pa su to špijuni, pa se haške optužnice pišu u Beogradu, a znamo ko ih piše. Dakle, stvorena je politička atmosfera u kojoj je društveno poželjno i politički poželjno i, kako bi to rekao naš predsednik Koštunica, nacionalno odgovorno ukantati nekog izdajnika kao što je Dejan Anastasijević. A tim dripcima, tom polupismenom kriminalnom šljamu ne treba mnogo da ih se ohrabri i na kraju će se to svesti na – kakve bombe, ode nam Kosovo, kakav budžet, ode nam Kosovo. Ako se ovako nastavi, otići će EPS i NIS i klepićemo lovu i ugradićemo se, a sve vreme ćemo kao Dragan Jočić pokazivati na Kosovo koje je otišlo, na Hilandar koji gori. Drugim rečima, ta gospoda nas lepo, uredno vaćare na najbezobrazniji mogući način. Neka ih s milim bogom, ali ja da im tu bombu na Dejanovom prozoru oprostim neću i ne mogu.

Svetlana Lukić: Da li misliš da je u lancu događaja koje si pominjao, okidač bila presuda Škorpionima i Dejanovo gostovanje na Radiju B92 posle te presude.

Miloš Vasić: Mislim da je ta Dejanova priča o presudi Škorpionima potreban, ali ne i dovoljan povod ili motiv za ovaj napad. Mislim da je Dejan svima njima iritantan već dosta dugo, a da im se kao haški svedok čini nekako mnogo zgodnijim za napad od, daleko bilo, mene ili tebe, jer je već stigmatizovan. Počev od Slobinog čuvenog pitanja u Hagu, gde ga rahmetli efendija pita – a je l’ radite vi za neku obaveštajnu službu. E, to počinje odatle. A ekipu Škorpiona i Beretki možemo da prosejemo na dva dela. Jedno su siromašni dečaci iz Krajine koji su se sa 16, 17, 18 godina priključili kampu kapetana Dragana, onda ušli u Frenkijev sastav, a završili u Legijinom sastavu i koji su mislili – dobar posao, lepa plata, da se ja mnogo ne mešam nego da ćutim i slušam. Druga ekipa su oni aktivni, koji su u tome videli priliku da se klepi neka kinta. Tako da imamo vegetarijance i mesoždere. Pre godinu ili dve smo saznali da ih ima 4-5 u sudskoj straži, imamo neke koji su bekstvu, onog jednog koji sedi u Kanadi, a ovo ostalo se prosulo nekuda. Imamo njihovog šefa Mrguda, imamo Mrgudovog šefa Frenkija. Ne bih ja sad ukazivao prstom na Frenkija i Mrguda, ali pristojna policijska istraga koja je krenula u dubinu i širinu bi trebalo da proseje i te neke likove, pa da vidimo da nije neko nekom namignuo, da nije neko nekog ohrabrio u smislu u kojem kralj Henri kaže svojim vitezovima o Tomasu Moru – hoće li neko da me liši postojanja tog dosadnog popa. Onda oni odu, pa ukantaju Tomasa. I Slavka Ćuruvije smo se lišili na istu vrstu miga – baš ga je preterao i ne treba valjda da vam crtam šta da radite, budale. Tako glasi poruka – sklonite Stambolića, ne zanima me kako, ukantajte Vuka Draškovića, ne zanima me kako, vi ste stručnjaci, smislićete.

Ta zmija je uvek imala samo jednu glavu i tim nesrećnicima, uz disciplinu koja je vladala među njima, ne bi palo na pamet da nešto urade a da to nije sankcionisano, makar i prećutno. Imamo mi, hvala na pitanju, bezbednosnu kulturu i ne dao bog da počnemo sami da se branimo. To kažem vrlo ozbiljno. Hoću da živim u državi u kojoj se ne ostavljaju bombe, pa ni u prizemlju. I to nije bila nikakva opomena, što kaže Dejan – da su hteli da me opomenu, bacili bi bombu u haustor koji se nikada ne zaključava. Kao što su ubacili bombu u sedište DSS-a, kada im je to bilo potrebno. Ovo je bio pokušaj ubistva i to je politički terorizam. Ako ekstrapoliramo tu situaciju, uopšte nije nemoguće da dođe do neke vrste samoorganizovanja i samoodbrane, na ovaj ili na onaj način, ja se nadam putem pameti, a ne putem sile. Ali u krajnjoj liniji, ni ta druga mogućnost nije isključena. Pitanje je samo koliko oni smatraju za shodno da mogu da nas zajebavaju, kako da ti objasnim. Hajde, vucarajte me po sudovima do mile volje, anatemišite me do mile volje, ali nemojte s kašikarama, molim vas, jer će jednog dana neko da izgubi živce, pa će se ispostaviti da će taj, ubijen u legitimnoj samoodbrani, biti pripadnik BIA ili bivša Crvena beretka ili bivši Škorpion ili član Srpske radikalne stranke. Da li je potrebno da neko nekog ubije, pa da vidimo ko stoji iza toga. Nemojte ljude terati na legitimnu samoodbranu.

Srđa Popović: Sve što je vezano za pobunu je moralo da se ispita do poslednjeg detalja. O tome je govorio i Goran Petrović, o tome je govorio i Dušan Mihajlović, o pobuni je govorio i sam Ulemek. I drugi okrivljeni su ispitani na činjenice koje se odnose na pobunu. Tako da je potpuno nejasno zašto sud sada, kada su u pitanju Koštunica, Jočić i Bulatović, primenjuje neku drugu logiku.

Svetlana Lukić: Naročito zato što je Acu Tomića prihvatio kao svedoka za istu stvar.

Srđa Popović: Acu Tomića je prihvatio na isti konkretni događaj na koji je odbio da sasluša Bulatovića i Mikelića. Vojislav Koštunica, to je najupadljivije. Pobuna je po optužnici bila delo zločinačkog udruženja. Uspeh te pobune je ohrabrio Legiju i Spasojevića da organizuju atentat na Đinđića. To je stav optužnice i ja se s tim delom slažem. Vojislav Koštunica je u to doba bio predsednik države i on je imao ustavnu dužnost i obavezu da u takvom slučaju, kada se desi oružana pobuna kojom je ugrožen ustavni poredak i bezbednost zemlje, preduzme sve što je u njegovoj moći da to spreči, da to zaustavi. Zašto on u tom trenutku ništa ne čini? Ne samo da ne čini, nego on podržava tu pobunu, to delo zločinačkog udruženje. Kada je bio saslušavan Goran Petrović, koji je tada bio načelnik SDB, on je izneo podatak kako je jednom presretnut razgovor pobunjenika u kojem jedan drugome kažu – ovo sada može da zaustavi samo Koštunica. Ja sam ga pitao – pa kada ste to čuli, šta ste vi mislili, on kaže – ja sam onda shvatio da je jedini čovek koji na njih ima neki uticaj Vojislav Koštunica. Pa, kažem, dobro, da li je neko od vas tamo kazao – hajde da zovemo Voju Koštunicu, da kažemo – Vojo, predsedniče, već kako ga zovete, daj pošalji vojsku da ovo svršimo. A Goran Petrović na to kaže – ma, kakvi, to bi bilo kontraproduktivno. Koštunica i Legija su jedan front – to su njegove reči.

E, pa čekajte onda, to je ono čime bi jedan ozbiljan sud morao da se bavi. Pogotovo kada znamo, a to su izjavili poslanik DSS-a Mamula i Ljilja Smajlović u dve različite prilike, da je, dok je vođena istraga u doba Sablje od strane međunarodnih faktora izvršen pritisak na tadašnju Živkovićevu vladu da se Koštunica ne saslušava, jer što pre treba da se stabilizuju prilike u zemlji, a to bi zaoštrilo sukob između dve strane na način koji bi mogao dovesti do nestabilnosi, što oni ne žele. Imate, eto, izvršioce, a organizatori će se sada povući u mišju rupu. I Mamula i Ljilja Smajlović su o tome govorili javno, iz čega mogu da izvučem samo jedan zaključak, a to je da je tužilaštvo bilo pod političkim pritiskom Živkovićeve vlade da se to nužno saslušanje ne obavi. I tako je došlo do toga da se to nejasno stanje vuče do danas. Ja ne znam, možda je politički i bila celishodna odluka da se tu stane. Možda je ovo stepen istine koji ovo društvo može da podnese. Možda mi konačnu istinu ne možemo da podnesemo, jer bismo se slomili pod njom. To može da bude politički argument. Ja sam pravnik i advokat i takve argumente ne prihvatam. Sud mora da radi svoj posao. Drugi vode politiku, a sud istražuje istinu.

Radi se o ljudima koji javno opstruiraju postupak sve vreme i mi njih hoćemo da saslušamo. To su ljudi koji imaju neki interes za ishod. Odakle njima taj interes za ishod? Onaj doček koji su oni priredili Legiji je neshvatljiv, neshvatljiv je taj doček. I ministar Stojković do dana današnjeg pokušava da dovede javnost u zabludu odbijajući da odgovori da li je on te noći bio tamo ili nije. A bio je, o tome je svedočio general Milošević, u čijem kabinetu se to desilo. Zoran Stojković je tvrdio da je on za hapšenje Legije saznao iz štampe, a kada je general Milošević kazao da je i Stojković bio tamo, novinar sa televizije B92 ga je ponovo pitao – jeste li bili tamo. On se naljutio – kako me to pitate, šta me to pitate, gde ste vi bili te noći. Mislim, ta arogancija kojom se štite te neistine koje su ti ljudi izgovarali je nešto što bi moralo da se raščisti u interesu javnosti, čak i da se ne radi o suđenju. Ti ljudi su na visokim položajima i ko zna o čemu nas oni još lažu. Kada te uhvatim tri puta u laži, pa ne verujem ti više ništa. Taj sud u stvari nema snage da pozove te ljude, oni prosto nemaju snage da takve pozive napišu, eto, to je cela priča.

Miloš Aligrudić: Srđa Popović je jedan kompletan idiot, kompletan idiot, koji lupeta sve što mu padne na pamet. Znači, to je Srđa Popović, po onome što je izgovorio, pošto je to sve naravno netačno što je on rekao vezano za DSS i Legiju.

Srđa Popović: U odnosu na ostale izvedene dokaze, tu nema mnogo šta da se priča. Da su optuženi izvršioci krivičnog dela koje im se stavlja na teret je u potpunosti dokazano. Odbrana optuženih prilično je očajnička i može se sažeti u tri reči – sve je montirano, materijalni dokazi su podmetnuti, priznanja iznuđena, svedoci naučeni da lažu, dokazi o njihovoj nevinosti uništeni, veštaci pristrasni, šta o tome ima da se kaže? To je nekakva zavera u kojoj učestvuju stotine i stotine ljudi, samo da bi se ovim nevinim ljudima, koji su oduvek poštovali zakon, kako reče prvooptuženi, nešto napakovalo. Očekujem da ćemo sada čuti i ko je u stvari ubio premijera. Tokom postupka je već nagovešteno da su to u stvari trećim metkom učinili narko dileri, strane obaveštajne službe, Albanci, foto robot, Čeda Jovanović. Da li optuženi i svi oni koji im pomažu da lansiraju ovako fantastične teorije, stvarno misle da u to neko može poverovati? Pa naravno da ne, oni se time izruguju oštećenoj porodici Đinđić, pravdi, poštovaocima premijera Đinđića i ovom sudu. Kako je neko jedanput ironično kazao – laž je tu izgubila časnu svrhu obmanjivanja, ona je sama postala sredstvo nasilja. Dozvolite samo još na kraju da u jednoj rečenici iznesem svoje viđenje ovog dela. Upoznao sam Zorana Đinđića kao klijente pre 39 godina, zastupao sam ga u više navrata i znam da ga je celog života Udba proganjala i vidim, Udba ga je na kraju i ubila. Drugačije sam zamišljao svoju završnu reč kada sam ulazio u ovaj postupak, ali vidim da za tu drugačiju reč nema potrebe. Krivica ovih ljudi koji sede na optuženičkoj klupi je banalna. Kao i uvek radili su ono što im je rečeno da rade. Za drugačiju završnu reč možda će imati prilike na nekom sledećem suđenju za ubistvo premijera Đinđića, kada se bude sudilo onima koji su ovo organizovali i naredili.

Svetlana Lukić: Sada ćete čuti šta je istoričar Slobodan G. Marković govoreći o junaku svoje knjige, Čedomilju Mijatoviću, rekao u jednom od prethodnih Peščanika.

Slobodan Marković: Velike sile su imale ambasadore, male su imale poslanike i Mijatović je bio po treći put poslanik u Londonu. On je bio i jedini naš poslanik, koji je posle majskog prevrata podneo ostavku. Ne slučajno, jer je u Engleskoj sa posebnim gnušanjem primljen taj čin. Da podsetim, ubijeni su kralj i kraljica, iskasapljeni i bačeni kroz prozor, a nova vlada je sastavljena od ljudi koji su direktno učestvovali u njihovom ubistvu. Polovina članova nove vlade bili su zaverenici. Mijatović se tada našao u nekoj vrsti dobrovoljnog izgnanstva i tada se desila jedna situacija koja nalikuje današnjoj. Preda mnom je jedan proglas koji glasi ovako: Danas, pak, posle ovako jezovitog, strašnog, varvarskog, a još zakonima zemaljskim nepodvrgnutog zločina, posle onako jasno ispoljenih diplomatskih opomena, pa čak i pretnji, danas cela Evropa, ceo prosvećeni svet, a naročito visoko kulturna i svesilna Engleska sa gnušanjem odvraća lice svoje od Srbije, smatra je kao zemlju varvarsku i zločinačku, kao elemenat nereda i nemorala, kao čudovište i sablazan među ostalim državama, te se ograđuje, izbegava svaki bliži dodir sa njom smatrajući je kao propalu i obrečenu na strašnu pogibao. Danas je srpsko ime omrznuto i po zlu čuveno, danas je Srbija izgubila sve negdašnje prijatelje i poštovaoce. Ona je danas sama ubila sav svoj prestiž na Balkanu, pa čak i u srpstvu i stoji usamljena, nemoćna, izdvojena kao žrtva određena da i život izgubi. Ako bi se zavereničko pitanje koje u svoj svojoj nagoti stoji, i pred našim državnicima i pred forumom celog civilizovanog sveta, rešilo polumerama, ovo strašno i sudbonosno pitanje ne samo da ne bi bilo rešeno, nego samo još pozleđeno, pogoršano i dovedeno u novu, najopasniju fazu.

Dalje se u proglasu kaže: Mi hoćemo da se jednom prestane i sa besprimernom kapitulacijom državnog autoriteta pred ovim ljudima, mi hoćemo da državni faktori jednom budu svesni svog odgovornog položaja i sve težine državnog autoriteta koji predstavljaju. Mi hoćemo da jednom svaki državni službenik svesno i do samopregorevanja vrši dužnost koja mu je određena i da svaki svojom energijom štiti državne i zakonske interese. Ko se, pak, ne oseća sposoban za ovo, pošteno je i patriotski da uzme kapu i ode kući. Ovde se radi o jednom slučaju koji ima paralele sa današnjim. Radi se o tome da je sudbina diplomatske izolacije Srbije zavisila od nekoliko ljudi, glavnih kraljeubica, glavnih zaverenika čije je uklanjanje tražila Engleska, ali koji su u Beogradu ustanovili neku vrstu svoje kamarile, držali u određenoj zavisnosti samog kralja Petra Karađorđevića i u takvom kontekstu ih je bilo vrlo teško ukloniti. Polumere o kojima se ovde govori su na kraju primenjene, a to je da se kraljeubice ne uklone, kako je to traženo, već da se penzionišu sa penzijama koje će biti ravne platama i još uz određenu odštetu.

Ovo je u stvari proglas onih građana Srbije koji su osnovali časopis Za otadžbinu, organ Društva za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. Ovo je proglas od utorka, 19. decembra 1905. pod naslovom Šta mi hoćemo. Mijatović je bio jedan od ljudi koji je pripadao ovom društvu. On je istovremeno nagovarao Engleze da obnove diplomatske odnose sa Srbijom i srpsku vladu da kazni zaverenike. Na kraju je, naravno, pobedio ovaj kompromis, za koji Mijatović intimno nije bio.

Čovek koji se najviše istakao u ovim naporima da se tadašnji zaverenici kazne, generalštabni kapetan Milan Novaković, pokušao je da izvrši protivzaveru. To je otkrio čuveni, ozloglašeni Dragutin Dimitrijević – Apis i svi protivzaverenici su uhapšeni u septembru 1903. Tada je Novaković osuđen na dve godine zatvora, iz kojeg je izašao 1905. i osnovao Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. Ono je okupilo 700 uglednih članova i pokrenulo list Za otadžbinu, iz kojeg smo upravo čuli ovaj proglas. Međutim, list je posle pritisaka prestao da izlazi, štamparije su se plašile da ga objavljuju. Marta 1907. Novaković je obnovio list tako što je sam morao da kupi štampariju, ali mu je onda štamparija zatvorena od strane vlasti. On je na osnovu lažnih navoda uhapšen 29. avgusta, a zatim je 16. septembra 1907. ubijen u zatvoru uprave varoši Beograda zajedno sa žandarmerijskim oficirom Maksimom Novakovićem. I tako je u vreme takozvane zlatne demokratije, 1907. godine ubijen jedan čovek zato što je različito mislio i to nakon što je cela afera već završena, jer je 1906. napravljen taj kompromis. Sve što je još moglo da se uradi bilo je da se obavi jedna rasprava u skupštini o tome, ali skupština je većinom glasova odbila da se ta afera dalje ispita. I tako je, eto, poslednja žrtva majskog prevrata ubijena četiri godine nakon samog prevrata i ovaj proglas i sve što je pokušano završilo se tragično po glavne protagoniste.

Desimir Tošić: Ja sam gajio optimizam od 27. marta 1941, ali od tada do danas nisam video napredak u ovoj zemlji. Zašto da ne budem pesimista? Molim vas, 60 i nekoliko godina ovaj narod ne ide napred. Najteže mi je kada vidim da svi naši napori nisu dali nikakav rezultat. Užasno je to pogledati. Nemate ustanove, imate možda jedan list ili dva, Ekonomist i Danas, koji diskutuju. Pazite, to je vrlo važno za Drugu Srbiju, mi stalno moramo da se raspravljamo, kao preko Peščanika i u Danasu. Mi ne možemo da diskutujemo sa Prvom Srbijom. Tu nema šta da se diskutuje, pošto su oni svi isti. Međutim, u drugoj Srbiji moramo da čačkamo dalje, da stalno ispitujemo i tražimo neka rešenja.

Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Desimir Tošić. Sledeći Peščanik je u prvoj nedelji septembra, tada se završava letnja šema Radija B92. Čoveka malo hvata strah šta će se letos događati, dokle je ovaj iracionalni režim spreman da ide u svom pobedničkom pohodu. Raščistili su sebi teren, apsorbovali Demokratsku stranku, uzeli skoro sve medije, Fokusi i Pravde i Kuriri obeležavaju mete, Politika, RTS rade temeljnu reviziju svega, počev od rezultata Drugog svetskog rata do uloge Slobodana Miloševića i atentata na premijera Đinđića. Kako su počeli ovi iz Demokratske stranke Srbije, ne bi bilo neobično da za atentat na premijera na primer optuže tužioca Vitorovića i Čedomira Jovanovića. Da imaju malo više kapaciteta, na informativni razgovor bi mogli da pozovu sve nas koji smo bili na toj sahrani, jer svi smo mi sumnjivi. A sve to samo zato da ne bi morali da odgovore – kakva je, braćo, vaša uloga u pobuni Jedinice za specijalne operacije? Može biti da je ova najnovija hajka samo bacanje prašine u oči, možda samo demonstriraju silu, možda samo novine hoće da podignu tiraž, možda Dragoljub Žarković hoće da podigne tiraž Vremena, pa ponižava sopstvenog novinara Miloša Vasića, možda hoće da sačuva obraz Miloša Vasića kao što je onomad otpuštajući ga čuvao obraz Koraksov. Možda je sve ovo normalno, možda su svi oni normalni i samo mi patološki tipovi imamo osećaj da krvava farsa koju smo počeli pre 18 godina nije završena.

Svetlana Vuković i Svetlana Lukić vam se zahvaljuju što ste bili sa nama i u ovoj sezoni Peščanika. Doviđenja do septembra.

Emisija Peščanik, 29.06.2007.

Peščanik.net, 29.06.2007.