Prošli put pokušao sam da teram sprdnju sa onom blesavom i neurednom tužbom onog Dejana Vilovskog (zadnja pošta: solunski zatvor). Ne verujem da će od toga biti neke koristi, jer sudije nemaju smisla za humor, kako vidimo iz primera kolege Stojana Markovića iz Čačka. Ostaje mi samo pomalo sumnjiva uteha da će mi privatnog tužioca opet dovoditi iz Ce-Zea u marici; već sam imao slučaj.
Ovo što se događa, međutim, više nije zajebancija. Pravosuđe u Srbiji, sasvim očigledno i u prećutnom savezu sa političkom klasom, pokušava da uguši slobodu reči. Ovo što se događa sa parnicama za klevetu više nije problem duševnih bolesnika i patoloških kverulanata; ovo je sudska praksa koja ohrabruje svaku alu i vranu da se obogati novcima neposlušnih novina. Sudije, stare i ove nove, „reformisane“ po stranačkim kvotama, uostalom, kao prvo pojma nemaju o Zakonu o informisanju; kao drugo, u mojoj sve bogatijoj praksi (približavam se Željku Bodrožiću) nisam naišao na sudiju koji bi znao/znala elementarne stvari o tome kako se novine uopšte prave; ne razlikuju činjenični od vrednosnog suda; ne znaju šta je humoreska ili karikatura. Najstrašnije od svega je da nemaju profesionalnog integriteta, niti građanske hrabrosti da slaboumnu i neurednu tužbu odbiju. Kolega Basara u pravu je kad kaže da je za Miloševićevog vakta bilo više slobode štampe nego danas, sa izuzetkom, naravno, onog Šešelj-Vučićevog zakona.
Evo novijih primera: onaj dosadni Đorđe Vukadinović tuži Svetislava Basaru zbog rečenice koja nije sporna ni u kom smislu, a objavljena je u „Danasu“ još u februaru. Zakašnjenje dugujemo tome što Đorđe misli sporo i peške, a ne nekoj od teorija zavere kojima je Basara inače sklon. Uostalom, Bas je Đorđu rekao šta ima u prošlom broju NIN-a, pa vas toplo savetujem da pročitate; sjajan primer lucidne polemike, ali neće pomoći, plašim se na osnovu iskustva. Đorđe, inače, traži 750 hiljada za „duševni bol“; dobiće 350: to je ustanovljeni prosek za parnice koje pokreću duševni bolesnici, svesni da je najbolji lek od duševnih bolesti gotov novac. Ne znam šta psihijatri misle o tome, ali sam siguran da takvu terapiju fond za zdravstveno osiguranje ne bi prihvatio. Zanimljivo je i da novinari dobijaju većinu krivičnih sporova za klevetu, a gube većinu parničnih za nadoknadu „nematerijalne štete“, „časti i ugleda“ itd. Upravo to je važna razlika, jer sve manje duševnih bolesnika podnosi privatne krivične tužbe.
Parničenje zbog „kleveta“ spada u niske strasti i svodi se na pohlepu. To vlastima odgovara: sramotu cenzure prebacuju na dobro motivisana privatna lica. Pa nismo mi izmislili taj metod: još za Drugog carstva Luja Bonaparte, polovinom XIX veka, postojao je isti sistem, pa su kasnije Francuzi uobičajili da za naknadu povrede „časti i ugleda“ traže jedan simbolični franak. Kad smo kod simbolike: čujem da je muftija Zukorlić uvređen, jer da su mu u nekoj humorističkoj rubrici „Blica“ stavili na glavu pogrešno pokrivalo, pa sada Islamska zajednica traži „simboličnu odštetu“ od 100 miliona evra; to mora da je bila štamparska greška: pa reč je, s dužnim poštovanjem, o muftiji, a ne o Poslaniku Muhamedu a.s.! Demokratska stranka Srbije tuži državnog sekretara za ljudska prava Marka Karadžića, jer da je imao primedbu na njihove primedbe Statutu Vojvodine. DSS nije zadovoljna izjednačavanjem pripadnika manjina sa Srbima (u „Pečatu“ bi rekli: „Srbima srpske nacionalnosti“), a Karadžić je to precizno kvalifikovao. Suđenje je zakazano smesta. Ja sam ovih dana dobio dve presude: prvom sam pravosnažno osuđen da Saši Tijaniću platim 200 hiljada plus troškove (tražio je mnogo više), jer sam citirao iskaz narodnog poslanika u skupštinskoj debati, sa govornice i uz direktan TV prenos. Apelaciono veće, međutim, uopšte ne uzima u obzir tu okolnost. Slično se proveo i moj drug Ljuba Stojadinović: njega je tužio gen. Aca Dimitrijević, jer se Ljuba žalio da mu je ovaj pretio smrću, pa će sada Velikom Aci biti lakše na duši, kao onom Čvoroviću („Oprostiće ti što te je tukao“). Sada, pre neki dan, Ljuba razmišlja ovako: „Ja sam mu kupio čast i ugled. Njegovi čast i ugled su moji“. Druga presuda je čudo: prvostepena (naravno po drugi put osuđujuća) presuda u mom maratonskom sporu s Biljanom Kajganić stigla mi je sa dve i po godine zakašnjenja, musava kopija bez pečata. Uostalom, gledajte večeras „Insajder“ na TV B92: možda budemo pametniji.
Problem je u tome što čast i ugled čovek ima ili nema; nikakav sud i nikakve pare ne mogu nekome pribaviti čast i ugled; može samo čovek sam svojim rečima i delima. Niko čast i ugled ne može nekom da oduzme; nije to novčanik. Šta je „nematerijalna šteta“? Kad se lažljivi gazda-Velja Ilić prepozna u humoresci o mandarinima u „Čačanskim novinama“? Nušićeva Živka ministarka imala je sličan slučaj sa mandarinima još onda: morala je da pokuša da kupi ceo tiraž novina, jer čak ni ona tadašnja vlast nije htela da ih zabrani, kako nas podseća Mita Boarov pre neki dan na skupu povodom toga.
Ovako kako je krenulo, notorni kriminalci, vojnici Luke Bojovića i trgovci narkoticima na veliko pravosnažno dobijaju parnice protiv novinara dok SBPOK dokumentuje njihove veze sa onim iseckanim Cveletom sa Jaruna, onim Darkom Šarićem koji ide na doboš i sličnim umetnicima. Novinari su pri tom sudu dostavili izvode iz krivične evidencije i Operativnog kriminalističkog indeksa, ali nije pomoglo. Dodajmo tome i ovu sramotnu priču sa šestoro anarhista, sa Miletom Dragićem i ostalim. Ko će i koliko da plati tim klincima šest meseci pritvora na pravdi Boga, iako je od prvog dana bilo jasno o čemu je reč? Hoće li da dobiju onoliko koliko je nenarodni režim Voje Koštunice, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika platio Debelom Aci (Tomiću), Radetu Bulatoviću i drugima? Barem toliko bilo bi pošteno!
E, pa gospa-Nato i gospa-Snežo, tu nešto nije u redu. Tu više ne pomaže ni višenamenski Homen sa svojim verbalnim prevrtačinama. Ovo što se događa sa sudskom praksom gušenje je slobode reči i štampe u Srbiji, podla puzajuća cenzura.
Danas, 20.06.2010.
Peščanik.net, 21.06.2010.
