Ja ne znam šta bih radio da nemam radio; tako je počinjala jedna lepa i setna dečja pesmica (na radiju, naravno) od pre tridesetak godina. Niko je više ne pušta, što je sramota. U toj pesmi usamljeni dečak priča da mu je radio jedini drug i već što ide uz to. Kome pričaš, brate slatki; isti sam ti takav, druže moj. Ceo život prošao mi je uz radio (bio sam jedinac, što ne savetujem). Evo kako.
Prvo je bio „Kosmaj 49“, onaj sa okruglom skalom i onom iglom nalik na kompas, sa srednjim i kratkim talasima. Noćima sam se borio sa frekvencijski nestabilnim superheterodinom (to se tako zvalo) ne bih li čuo dokle se stiglo u Koreji, drži li se još Dien Bien Fu, uspeva li vijetnamski car Bao Dai da se izvuče pred navalentnim Francuzima, šta kaže Grga Zlatoper, a šta „gavaritj Maskva“. Naučio sam i da mu menjam „lampe“ (elektronske cevi) kad crknu. Prvi „detektor“ na bazi silicijumske diode napravio sam sa deset godina, ali je hvatao samo srednje talase. Bez kratkih talasa, međutim, radio ničemu ne služi. Onda je tata iz Švajcarske doneo „Nordmende“ kabinet (imao je i gramofon gore, ispod politiranog poklopca). Uskoro sam ih naterao da mi kupe „tranzistor“, japanski „Sharp“, najsolidniji radio ikad: jednom mi je pao u more, oprao sam ga u slatkoj vodi, osušio u hladovini i radio je taj radio. Hvatao je BBC, Glas Amerike, RFE, RL, Luksemburg (jako važno!) i gomilu italijanskih stanica preko Jadrana. Posle sam prešao na moderne PLL digitalce koje držim i dan-danas.
Čemu sve to? Zato što je radio nezamenljivi medij, bio „hladan“ ili „vruć“, svejedno šta čiča-Herbert Mekluen o tome misli. Ne govorim o muzici, mada se sa nežnošću sećam radio-Luksemburga, dok ove današnje stanice postaju nepodnošljive terajući modu tipa Lady Gaga (za uzrast do osam godina). Govorim o vestima i informaciji: da li bi Drugi svetski rat bio dobijen bez radija? Šta bismo doznali za vreme nenarodnih režima, od 1941. do danas, bez radija? Je li Gestapo tek tako hapsio za slušanje radio-Londona? Je li to bez neke što je SSSR uporno ometao zapadne kratkotalasne radio-stanice? Je li Aca mali Vučić 1998. kao prvo ukinuo reemitovanje BBC i ostalih stanica? Nema razumnog novinara u ratnoj zoni bez kratkotalasnog radija: može oko njega da prašti i da se vode operacije, on će tek preko radija doznati šta se uopšte događa. Verujte mi, probao sam više puta. U vreme Hladnog rata, kad se znao neki red, kratkotalasni radio bio je nezamenljiv.
A sada se neko u Londonu setio da ukine srpsku redakciju BBC, posle sedamdeset plodnih i korisnih godina. Na početku zversko-fašističke antipušačke kampanje ta je redakcija bila (između ostalog) jedino mesto u Buš Hausu gde se mogla zapaliti cigareta i tamo su pušili Srbi, Hrvati, Makedonci, Slovenci i Albanci – sve dok nisu ispušili. Ako je neko tamo pomislio da mi ovde možemo bez BBC, jer da smo sada demokratija, je li, taj se prevario; na našu štetu. Do sada smo imali barem neki oslonac za procenu pouzdanosti, nepristrasnosti i poštenja u vestima. To je loš znak, to sa BBC; Svetska služba na engleskom, naravno, ostaje za profesionalce, ali emisije na svim našim jezicima (B,H,MN,S) bile su značajnije nego što se to nekome učinilo.
Onda čujem da je zagrebački Radio 101 otišao u stečaj. Ta lokalna stanica bila je nešto najviše nalik na B-92 u najbolje vreme, agresivna, duhovita, informativna, mada sa povremenim nepotrebnim ispadima na nacionalističkoj osnovi, ali mnogo blažim od ostalih medija. Kada je Tuđman hteo 1996. da ugasi Stojedinicu, sto hiljada jako ljutih Zagrepčana izašlo je na Jelačić-plac i reklo da to ne može. Ispalo je sada da su tu radio-stanicu pojeli njeni šefovi: „radio propuštenih prilika“, kako ga je neko nazvao, služio je svojoj „menadžeriji“ kao bankomat i tako je napravljen dug od preko 20 miliona kuna. Uzalud su sjajni novinari odlično radili svoj posao; uzalud su kreativni i duhoviti muzičari pravili satirične songove antologijske vrednosti bar jednom nedeljno; uzalud onoliki ugled i harizma kultnog gradskog radija: glodavci su sve oglodali. Svaka sličnost sa sudbinom Ferala je neizbežna. Šta ću ja sada slušati u Zagrebu? Šta će Zagrepčani slušati, što je mnogo važnije? Narodni radio sa turbo-folkom na latinici? Katolički radio, koji barem ima dobru muziku kada ne smara s propovedima? „Hrvaški radio Krku“, kao ga zovu u šali, obližnju slovenačku stanicu iz Krškog? Nepodnošljivi hip-hop i tehno sa Radio studenta? O Hrvatskom državnom radiju i da ne govorimo: oni još žive u 1970; ili 1991; svejedno.
U Srbiji barem imamo mrežu i nacionalnih i lokalnih radio-stanica koje su među sobom različite. Dokle? Strani kapital ulazi i u njih. Uskoro će početi „Gleichschaltung“, upeglavanje i poravnavanje po receptu medijskih multinacionala, kao što se događa u štampi i na televiziji. Okanite se novinarstva i vesti; proizvodite „sadržaje“; ne ljuljajte čamac – inače… Nezavisni radio živi od reklama, podsećaju tajkuni. Uđe strani suvlasnik, koji ima svoje ciljeve; uskoro postane većinski vlasnik; dok si rekao „turbo-folk“, počinje uvrtanje repa urednicima i novinarima.
Ovo se neće dobro svršiti, pazite šta vam kažem. Ne govorim napamet. Zato nije trebalo ukidati srpski program BBC i slične programe.
Danas, 30.01.2011.
Peščanik.net, 31.01.2011.
