Tata je došao doma sa posla. On je odgibao u banj za oprat ruke. Mama je u kužini namištala stol za obid. Ja sam mami pomagao dodat perune i žlice. Moja mala sestra Damjana je dodavala salvete. Onda smo mi obitelj sili za stol dašmo žnjopat. Tata je zavrnijo rukave od košulje i trljao je ruke. Mama je sa kacijolom vadila leću iz teće u pijate. Ja i Damjanica smo puvali u pijate da nam se brže oladi. Onda je tata pitao: „A jel imamo još štagod za žvaknit uz leću?“ Mama je rekla: „Nemamo!“ Tata je rekao: „Nismo ni juče imali ništa uz kupus!“ Mama je rekla: „Nećemo ni sutra! Samo šta sutra neće bit ni kupusa ni leće!“ Tata je pitao: „Zašto, jebemu jarca?“ Mama je rekla: „Žalin slučaj, ekipa! Nemamo više u kući ni dinara!“

Tata je zaustavijo žlicu sa lećom u zraku i rekao je: „Misliš, ni kune?“ Mami je uletila zbunjoza: „Šta kune?“ Tata je rekao: „Nemoš reć da nemamo u kući ni dinara, nego da nemamo ni kune! Pošto dinara više nema!“ Mama je rekla: „Pa ja i govorin da ih nema, glupsone!“ Tata je rekao: „Mislin, dinara općenito više nema! Ne postoje, razumiš! A kune postoje, al ih mi više nemamo!“ Mama je rekla: „A jel ti to neka razlika?“ Tata je rekao: „Razlika je šta dinare ne možemo ni imat, a kune možemo, al ih nemamo!“ Mama je značajski se okrenila prema tati i pitala je: „Oprosti, di ovi razgovor vodi?“ Tata je slegnijo sa ramenima i rekao je: „Nigdi ne vodi! Di bi vodija?“ Mama je rekla: „Jel ti to oš kazat da ja nisan dobra Hrvatica?“

Tata je progucao guc leće i rekao je: „Zašto bi ja to iša kazat?“ Mama je viknila: „Zato šta me ispravljaš da ne govorin dinare nego kune! Šta to znači? Jel znači da si ti jedna velika Hrvatina, a ja da san neka Jugoslavenkuša i komunjara?!“ Tata je rekao: „Ama ne znači, samo san te iša bezveze ispravit, ono, čisto lingvinistički…“ Mama je itnila žlicu u pijat i rekla je: „Znaš šta ja ne razumin? Ne razumin zašto se u ovoj zemlji svaki ekonomski problem mora pritvorit u nacijonalni i ideomološki! Ja to ne mogu skužit, majkemi irudove!“ Tata je rekao: „Ni ja! Uopće ne berem o čemu ti pričaš!“ Mama je dreknila: „Kako ne bereš!? Ja ti govorin da smo ostali bez šoldi, da nan je kućni budžet prisušija, a ti mi ovdi prid dicon jebeš jugokomunističku mater! Pa di to ima, čoviče!? Jel tako razgovara pristojan muž sa svojon ženom?!“

Tata je rekao: „Iskjuz mi, ja ti majku nisan spominja!“ Mama je rekla: „Nisan rekla majku nego mater, kad smo kod lingvinistike…“ Tata je podviknijo: „Jebešmi m-a-t-e-r ako si ti normalna!“ Mama je viknila: „Ja nisan normalna? Ja?! Pa jel ti sebe čuješ, čoviče božji? Ponašaš se ka neki ustašinjo!“ Tata je zinijo: „Ja da san ustašinjo? Ja?!“ Mama je dreknila: „Nisan ja kriva šta smo dekintoza, papane! Ako smo ostali bez đengi, ne moran ja zato odma bit Jugoslavenkuša i velikosrkinja!“ Tata je zalemnovao se i govorijo je: „Ujmeoca isina iduva…“ Mama je vrtila sa glavom i rekla je: „Nema šanse, to je uvik ista šema! Čim ekonomska situacija zaškripi, odma se broji ko je koliki Hrvat, odma udri lov na jugokomunjare, odma okreni priču na četnike i udbaše…“ Tata je opalijo čudilo: „Ama šta ti drobiš, za gospu bleženu…“ Mama je nagnila se prema njemu i rekla je: „Aj objasni mi, molinte lipo, šta bi bilo da san ti rekla da doma nemamo ni kune? A? Jel bi ti onda ekonomska situacija možda bila bolja?“ Tata je rekao: „Pa bila bi tačnija, akošmo pošteno!“

Mama je arlauknila: „Eto viš! Inzistiraš! Inzistiraš, gubo gubava! Nije ti važno šta nan je likvidnost ukurcu, šta smo financijski potaracani, šta nan je kriza izila zadnje unutrašnje resurse, nego ti je važno šta ti žena nije dobra Hrvatica! Pa idi slušat Tompsona i lovit zmije, debilčino!“ Tata je zarežao: „Šta bi iša lovit zmije kad san jednu oženija!“ Mama je stisnila oči i prosikćala je: „E pa onda pripazi šta jedeš! Možda ti je zmija sipnila malo otrova u leću!“ Tata je odgurnijo pijat prema teći i rekao je: „Dobro, oš mi sad objasnit koji je tebi kurac?“ Mama je rekla: „A ti se to praviš da ne razumiš, je li? Okej, miki, evo ti usporeni film! Ja ti kažen da doma nemamo ni dinara, i onda čekan da ti ka normalan čovik kažeš: Ajme majko, šta ćemo sad… ili: A u pizdu strininu, pa to je grozno… Ali ne! Sve šta ti imaš reć je: Ne kaže se dinar, nego kuna… Pa ubij se, majmune!“

Tata je opet primaknijo pijat sa lećom i rekao je: „Ovo nema smisla! Sa tobon se ne može ljucki razgovarat!“ Onda je on složijo kilersku facu i nastavijo je sa žnjopanjem. Mama je drobila mrvice od kruva po tavajolu. Ona je uzdahnila i rekla je: „Lipo mi je moj ćaća govorija za tebe, samo ga ja glupača nisan slušala! Reka mi je, čuvaj se ćerce, dižgracjana je to familja, po svojte mu je bilo u domobranima… svaka mu je pivala!“ Onda je tata rekao: „Ako ti je ćaća tako famozan, šta ga sad kad je ljuta kriza ne nazoveš?“ Mama je pitala: „Zašto da ga nazoven?“ Tata je rekao: „Pa ćer si mu, jebiga! Ako smo ostali bez celera, moga bi nan on posudit koji dinar!“

Mama je okrenila se prema njemu i rekla je: „Misliš koju kunu?“ Tati je uletila zbunjoza: „Šta kunu?“ Mama je rekla: „Nemoš reć da bi nan moj ćaća moga posudit koji dinar, nego koju kunu! Pošto dinara više nema!“ Tata je rekao: „Tvoj ćaća da ih nema?“ Mama je rekla: „Mislin, dinara općenito više nema! Ne postoje, razumiš! Postoje samo kune, kojih mi nemamo, al ih moj ćaća možda ima!“ Tata je značajski dignijo livu ombrvu i pitao je: „Oprosti, di ovi razgovor vodi?“ Mama je slegnila sa ramenima i rekla je: „Nigdi ne vodi! Di bi vodija?“ Tata je rekao: „Jel ti to oš kazat da ja nisan dobar Hrvat?“

Mama je misila kuglicu od kruva i rekla je: „Zašto bi ja to išla kazat?“ Tata je viknijo: „Zato šta me ispravljaš da ne govorin dinare nego kune! Šta to znači? Jel znači da si ti jedna velika Hrvatuša, a ja da san neka Jugoslavenčina i komunjara?!“ Mama je rekla: „Ama ne znači, samo san te išla bezveze ispravit, ono, čisto lingvinistički…“ Tata je itnijo žlicu u pijat i rekao je: „Znaš šta ja ne razumin? Ne razumin zašto se u ovoj zemlji svaki ekonomski problem mora pritvorit u nacijonalni i ideomološki! Ja to ne mogu skužit, majke mi irudove!“ Mama je rekla: „Ni ja! Uopće ne berem o čemu ti pričaš!“ Tata je dreknijo: „Kako ne bereš!? Ja ti govorin da smo ostali bez šoldi, da nan je kućni budžet prisušija, da je situacija takva dašmo morat ić u nova zaduživanja, a ti mi ovdi prid dicon jebeš jugokomunističku mater! Pa di to ima, čoviče?! Jel tako razgovara pristojna žena sa svojin mužem?!““

Onda sam ja uletijo: „Dragi gledaoci, saborska rasprava o teškoj gospodarskoj situaciji ni posli četrdesosam sati nije završila…“ Damjana je uletila: „O danjem razvoju događaja izvjestićemo vas sa lica mista u našim narednim informativnim emisijama…“ Ja sam rekao: „A sad sljede sport i vremenska prognoza…“ Damjanica je rekla: „Nakon bloka reklama saznajte od koga su danas naši rukometaši popušili u Danskoj…“

Robi K. (IIIa)

T-portal, 27.01.2014.

Peščanik.net, 28.01.2014.

The following two tabs change content below.
Viktor Ivančić
Rođen u Sarajevu 1960, osn. i srednju školu završio u Splitu, u novinarstvo ulazi kao student elektrotehnike. Za studentski list FESB 1984. dobija nagradu 7 sekretara SKOJ-a. Urednik i jedan od osnivača nedeljnika Feral Tribune, u čijoj biblioteci je objavio „Bilježnicu Robija K.“ (1994, 1996, 1997. i 2001) i studiju „Točka na U“ (1998, 2000). Izabrane tekstove objavio 2003. u „Lomača za protuhrvatski blud“ i „Šamaranje vjetra“. Prvi roman „Vita activa“ objavio 2005, od kada Fabrika knjiga objavljuje: „Robi K.“ (2006) u dva toma; „Robi K. Treći juriš!“ (2011); zbirke ogleda „Animal Croatica“ (2007), „Zašto ne pišem i drugi eseji“ (2010), „Jugoslavija živi vječno“ (2011) i „Sviranje srednjem kursu“ (2015, u saradnji sa Peščanikom); romane „Vita activa“ (2005, drugo izdanje ) i „Planinski zrak“ (2009), te zbirku priča „Radnici i seljaci“ (2014, u saradnji sa Peščanikom). 2018. sa Hrvojem Polanom i Nemanjom Stjepanovićem piše fotomonografiju „Iza sedam logora – od zločina kulture do kulture zločina“ u izdanju forumZFD-a. 2018. Fabrika knjiga u 5 svezaka objavljuje „Robi K. 1984-2018“ (zajedno sa Peščanikom i riječkim Ex librisom), a 2019. troknjižje „Radnici i seljaci, Planinski zrak i Vita aktiva“. Redovno piše za tjednik Srpskog narodnog vijeća Novosti i za Peščanik. Živi u Splitu.
Viktor Ivančić

Viktor Ivančić (Svi tekstovi)