Kad nema, onda nema; a kada ima, onda se preliva. Kako kome, naravno; sirotinji nikad. Prva vest je da je nestalo protivgradnih raketa. Nema, baš leti kad je gradu vreme. Kako nema? Nema, nestalo, neko nije naručio ili nema para. Rakete se, koliko se sećam, proizvode ovde; relativno jednostavni sistemi za koje u budžetu obično ima para. Bilo kako bilo, sad je svejedno ko je kriv, tek nema se čime gađati oblake.
Preostaje nam provereni lek: da crkve bez prestanka zvone na sav glas čim se naoblači. Ja predlažem i da se drže „molebancije“ (kako to bogradska deca zovu), da se nosaju litije i da se služe namenske liturgije. Ako pomaže u „odbrani Kosova“ (od čega?), valjda pomogne i od grada, za ustuk.
Ima sve to još jednu posledicu: onaj marljivi Sektor za zaštitu i spasavanje MUP Srbije ponudio se da od Hidrometeorološkog zavoda preuzme poslove protivgradne zaštite. To ih ionako na neki način spada, kažu, a aludiraju i da bi to mnogo bolje radili iz organizacionih i drugih razloga. Na primer: da vidim samo ko bi odbio da im isporuči te rakete kad dotle dođe… Pouka iz ove tužne priče jeste da nema tog problema koji se MUP Ivice Dačića neće ponuditi da reši. To je za pohvalu i uskoro ćemo imati Ministarstvo za zaštitu, spasavanje i vanredne situacije (nadam se da će onaj vredni i agilni mladi Predrag Marić biti ministar). Mislim da će nam takvo jedno ministarstvo biti veoma potrebno – kako stvari stoje. Vlada ekstremnog centra sve više poslova „prepušta stihiji“, kako su govorili drugovi komunisti, a od stihije najbolje pomažu vatrogasci, spasioci, dobrovoljci, žandarmi i vojska (po potrebi). Nemojte me krivo shvatiti, nisam mislio na TO na šta ste vi odmah pomislili, daleko bilo; mislio sam na elementarne nepogode: klizišta, požare, poplave, izbor patrijarha, sporove pred međunarodnim sudovima, skupštinske rezolucije i preambule, Ujedinjene nacije i to. Vatrogasci, na primer, najbolje hlade usijane glave.
Kad ima, onda se preliva. Eto je pre neki dan onaj mladi Cvijan slavodobitno saopštio da je „oko 650“ (od hiljadu) neizabranih sudija i tužilaca čoporativno pristupilo Srpskoj naprednoj stranci. Pokazao je likom i imenom četvoricu. Ljudi iz struke pomalo su sumnjičavi kad je toliki broj u pitanju; ipak je malo mnogo, s jedne strane. S druge strane, biće još izbora i imenovanja, pa se čini da je brzopleto stupanje u bilo koju stranku ne baš razuman potez, pošto Ustav sudijama i tužiocima zabranjuje članstvo u strankama. Jeste, bilo je „slučajova“ (kako kažu u Bačkoj) da su neki pred nedavni izbor i imenovanja istupali iz stranaka, kako nas je Cvijan podsetio, a neki su se čak razvodili od bračnih drugova advokata, na šta vas mi podsećamo, ali o principu je reč, a drugovi naprednjaci – kao što je poznato – nadasve su principijelni.
Kad je koleginica novinarka telefonom zamolila mladog Cvijana da navede imena „oko 646“ preostalih mladonaprednjaka, on se naljutio. Pa da novinarka ta imena dojavi ministarki Sneži Malović, kaže. Ne, nego će naprednjaci svoje iskušenike iz pravosudne struke predstavljati polako na konferencijama za štampu, pa dok ne izbroje do „oko 646“, a dotle će ih biti još, kako je krenulo. Preliva se, kažem, tome kraja nema. Onda je koleginica izrazila osnovanu sumnju da tih novih ima baš toliko, a Cvijan se sada zaista naljutio: da zna li ona da će se vlast promeniti? A on će postati ministar pravde, dovršila je koleginica rečenicu, pa ćemo da vidimo svoje. Tako je, a on će nju da prijavi u UNS, jer da on svoje razgovore snima. Da, za to snimanje je ekspert, kao što znamo, rekla je koleginica, a neka je prijavljuje slobodno, ali u NUNS, tamo je učlanjena, Vukašin će se radovati.
Nije da mi je nešto mnogo stalo do ugleda i uverljivosti bilo koje političke stranke, hvala lepo, pa ni naprednjaka; šta ja marim. Ali: ako se već neko gađa krupnim brojevima kao što je „oko 646“, bilo bi dobro da ima spisak pri ruci. Mnogo je krupan broj i bez odgovarajućeg spiska zli ljudi mogu da ih proglase za lažove, jer su i od ranije bili skloni da slažu, kao što znamo. Spušćavali smo se mi niz njihovo uže, što reče Vladika.
Osim toga, očigledno iskreno i duboko uverenje mladog Cvijana da nijedna, pa ni žuta, nije do zore gorela i da je – prema tome – baš on naslednik Sneže Malović na tronu jednog Zorana Stojkovića (ej!) nije baš za razglašavanje na sva usta – sve i da ispadne istina. Ako žuti i izgube, izgubiće sami, bez ičije pomoći, pa se ne treba kurčiti unapred. Ako naprednjaci dobiju, biće to par forfait, by default; i uz pomoć u Srbiji neizbežnih izdajnika i prebeglica-pragmatičara. Ideoloških i programskih razlika koje bi biraču bile razvidne na prvi pogled ionako nema, jer nema ni ideologija, a ideologija nema jer nema ideja. Jasno? Zato mi sva ta priča o „sukobu interesa“ tako šuplje zvuči. Nema sukoba interesa, jer je priznati interes samo jedan – novac i ekvivalenti novca (vlast, moć, nameštenje, položaj). Javni interes jedva i da postoji, a ni on neće dugo ako one skupštinske ptice zloslutnice pozobaju čak i ono malo zastupnika tog javnog interesa, kao što su namerile. Naime, jedan Rodoljub Šabić i jedan Saša Janković izuzeci su i odudaraju od dogme; jeretici koji će Skupština preslišati, islediti, osuditi zato što nisu stranački ljudi (najveća jeres) i predati svetovnim vlastima na dalji postupak. A položaji poverenika za ovo i ono i zaštitnika ovoga i onoga biće pošteno (pa ko koga zajebe) podeljeni među vladajućim strankama, sadašnjim i budućim, i ninje i prisno i vo vjeki vjekov, amin.
Danas, 14.08.2010.
Peščanik.net, 16.08.2010.
