Iskreno, nameravao sam da pišem o nečemu sasvim drugom, ali vest da je mladi punoletnik Jeremić Vuk, ministar spoljnih poslova u proevropskoj vladi proevropske Srbije, dobio nagradu “Najevropljanin godine” – uzgred, pitam se da li, na primer, u Koreji dodeljuju nagrade za “najazijca godine?!” – onemogućila me je da mislim o bilo čemu drugome, da se skoncentrišem na bilo šta izvan nje. Ta je vest, u svoj raskošnosti svoje bizarnosti, usrkala svaku stvarnost izvan sebe same, učinivši sve drugo nebitnim: tamo gde je takvo nešto moguće, “normalna” stvarnost ionako više ne postoji, ukinuta je srećnim konsenzusom Ludih i Zbunjenih.
Šta uopšte, u nekom zamišljenom, inicijalnom kontekstu ove vrste nagrada znači biti “Evropljanin”, te samim tim, šta znači biti “najevropljanin”, onaj koji se posebno ističe u torn hvalevrednom “evropejstvu”? To svakako ne znači biti naprosto geografski lociran na evropskom kontinentu, jer da je to, svi bismo bili “najevropljani”. Pretpostavljam da “najevropljanin” nije ni onaj ko je u protekloj godini posetio najviše evropskih zemalja; doduše, ako je ipak o tome reč, onda je Jeremić možda i zaslužio časnu titulu, ali nije li to ipak njemu u opisu radnog mesta? Mislim, šta da radi ministar spoljnih poslova nego da putuje po stranim zemljama, sve obavljajući poslove spoljne naravi? Po toj logici, svaka stjuardesa je Najevropljanka. Elem, ništa od toga ne bi trebalo da je odgonetka. Tačan odgovor je da je “najevropljanin” onaj ko je svojim angažmanom najviše doprineo stvarnoj evropeizaciji Srbije, njenom čvršćem povezivanju sa Evropskom unijom i ostalim zemljama kontinenta, naročito onim susednim (zašto naročito njima? Pa, zato što su susedne!).
Kako tu stoji naš Jeremić Vuk? Politički odnosi sa Evropskom unijom ponekad su nam gori nego i za najmahnitijih Koštuničinih nadahnuća, Jeremić nije propustio ni jednu priliku – dapače, stvarao ih je ni iz čega – da demonstrira svoju besprimernu i ni na čemu suvislom zasnovanu aroganciju u odnosima sa Briselom i sa vodećim zemljama EU, ponajpre nadgornjavajući se oko “kosovskog pitanja”. A ta “najskuplja srpska reč” ionako je alfa i omega spoljne politike Srbije, onako kako ju je zamislio Jeremić, a (u najmanju ruku) aminovao Boris Tadić, i to je nešto što naš drčni diplomatski junior ne propušta da podvuče, sav ponosan na to – šta god to bilo: jeste da ne radi i nikome ne koristi, ali makar lepo zvuči.
Tužakao je Evropsku uniju i njene članice svima redom, od Ujedinjenih nacija do Međunarodnog suda pravde, demonstrativno je ignorisao ambasadore evropskih zemalja, a bogme i predstavnike EU u Beogradu. Najnoviji skandal te vrste je onaj sa predstavnikom EULEX. A upravo je EULEX ona institucija koja je zadužena da obezbedi mir i bezbednost na Kosovu, torn Kosovu zarad kojeg Jeremić navodno ne može da spava od patriotske brige. I za sve to i štošta još, dobio je titulu “najevropljanina godine”, pa se sad zblanuti posmatrači sa strane pitaju “ako vam je ovaj najevropljanin godine, kakav li vam je tek najantievropljanin?!” Taj valjda prvo puca pa pita ko ide, ili šta?
Uz sve ovo, genijalna Jeremićevska spoljnopolitička strategija proterala je iz Beograda ambasadore Crne Gore i Makedonije, dve zemlje od kojih Srbija teško da ima bliže i srodnije na svetu, pa kako god se uzme; u Bosnu se, srećom, nije mnogo petljao, ali nije ni učinio ništa da obeshrabri dodikovski ekstremizam; sa Hrvatskom je tenzije podigao do impresivno nepodnošljivih razmera, uspevši svojim olakim i nadobudnim manipulisanjem tragičnom istorijom da iznova pozledi čak i stare rane iz Drugog svetskog rata – ove novije mu valjda nisu bile dovoljne. I za to je takođe Jeremić dobio priznanje za “najevropljanina godine”, jer, šta je evropskije od toga da budeš u simboličkom ratu sa manje-više svim susedima?! Da, bez šale i ironije, to jeste veoma evropski, ali pripada nekoj drugoj, nadati se zauvek sahranjenoj Evropi beskonačnih plemenskih zaslepljenosti i resantimana, onoj koja je izgorela u Drugom svetskom ratu, jer je, takva kakva je bila, pre ili kasnije naprosto morala izgoreti. Izdižući se iz pepela i masovnih grobnica, današnja je Evropa sagrađena na upravo suprotnim premisama od Jeremićevskih, ali izgleda da Jeremića o tome niko nije obavestio, baš kao ni njegove političke izumitelje i pokrovitelje, baš kao ni one koji su uspeli da budu dovoljno cinični pa da ga proglase modelom neke idealne mere “evropejstva” u današnjoj Srbiji. Ako su to ideal-tipski Evropejci, ja se dobrovoljno prijavljujem za prekvalifikaciju u Afrikanca, ili bilo šta drugo, samo neka je što dalje.
Pa ipak, jedno se ne sme zaboraviti: nije Jeremić Vuk samog sebe nagradio, i utoliko on u ovom zamešateljstvu nije ništa kriv. To što ima ljudi koji će, mrtvi ozbiljni, Jeremića proglasiti “najevropljaninom”, i to što će svi mediji to, takođe mrtvi ozbiljni, preneti kao gotovo pa sasvim normalnu vest, a ne nešto isporučeno direktno iz Zone sumraka, ne govori mnogo o Jeremiću, ali govori više nego što je podnošljivo o stepenu zagubljenosti ovog društva, to jest, njegovih političkih i ostalih elita, o nedostatku svakog ozbiljnog kriterijuma, svake suvisle vizije. I to je udeo strašnog u ovoj priči: mnogo gori od nekog Jeremića – koji je, uostalom, ipak prolazan u svom ministarskom svojstvu – jesu oni koji Jeremića i Jeremiće tretiraju kao našu najbolju meru. A oni koji misle da je Jeremićevština ono najbolje za šta je Srbija sposobna i što Srbija zaslužuje, takvi duboko preziru ovu zemlju. A ono što preziru, to i ponižavaju, lako i veselo, kao što Jeremić landara po svetu, za naše pare, u naše ime.
Helsinška povelja, januar-februar 2009.
Peščanik.net, 13.03.2009.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
