Pogovor iz knjige: Аксёнов, Владислав, „Война патриотизмов: Пропаганда и массовые настроения в России периода крушения империи / Rat patriotizama: Propaganda i masovno raspoloženje u Rusiji u doba sloma imperije“, Москва: Новое литературное обозрение, 2023.
Istorija patriotske ideje pokazuje da su tokom 19-20. veka u ruskom društvu jedan uz drugog, međusobno se povremeno isključujući, postojali različiti patriotizmi: građanski, nacionalni, revolucionarni, internacionalistički, paternalistički i drugi. Neki od njih se mogu prepoznati kao prirodni, poput lokalnog patriotizma „rodnog kraja“ i građanskog patriotizma, dok su drugi simptomi psiholoških problema svojih nosilaca (rasni patriotizam, nacional-šovinizam). Odnosi između „patriota“ i „rat patriotizama“ izazivaju sumnju u pogledu mogućnosti postizanja društvenog konsenzusa po tom pitanju, sve dok u osnovi patriotskih osećanja leži nereflektovana individualna ili kolektivno-nacionalna trauma.
Patriotizam kao ljubav prema „maloj domovini“ uporediv je sa nostalgijom prema detinjstvu i svemu svetlom, naivnom što je bilo u njemu. Takav patriotizam je svojstven većini ljudi koji su imali dom i porodicu. Međutim, s političkog stanovišta on je nepraktičan jer gleda u prošlost, a ne u sadašnjost. U odnosu prema sadašnjosti čovek često ispoljava kritičnost koja se nekima (po pravilu, predstavnicima desnog, konzervativnog patriotizma – šovinizma ili nekritičnog „službenog patriotizma“) čini ispoljavanjem nepatriotske pozicije ili čak nacionalne izdaje.
Ozbiljni problemi sa patriotizmom počinju onda kada se on pokušava povezati sa takvim apstraktnim kategorijama kakve su otadžbina, nacija, država. Ako se ova poslednja može identifikovati pomoću političkog sistema, državnih organa, tj. vlasti, onda su pojmovi „nacije“ i „otadžbine“ mnogo amorfnije kategorije pri čemu se – kako su to primećivali još Katkov i Aksakov – interesi nacije i otadžbine mogu razilaziti sa interesima vlasti. Ali, ako su interesi vlasti razumljivi, ko može definisati istinske interese nacije? Sve rasprave o nacionalnim interesima nužno će imati apstraktni, filozofski karakter i uvek će dovoditi do raskola patriotskog pokreta. Sa stanovišta političkih tehnologija mnogo je praktičnije poistovetiti otadžbinu sa državom, pa vlast proglasiti bezuslovnim glasnogovornikom interesa otadžbine. Takav „udobni“ patriotizam je arhaičan i u saglasju je sa paternalizmom – odnosom prema glavi države kao ocu velike patrijarhalne porodice. On je karakterisao većinu maloobrazovanih i neobrazovanih slojeva Ruske imperije, kao i deo konzervativnog plemstva koje je ispoljavalo političku pasivnost.
Osim idejnih razlika unutar patriotizma kao neke racionalne koncepcije, fenomen patriotizma iznutra razdiru i emocionalne protivrečnosti. Kao unutrašnje, duševno raspoloženje patriotizam je tesno povezan sa psihičkim stanjem pojedinca. U njegovoj osnovi leže takve pozitivne emocije neophodne za koheziju grupe, kao što su altruizam i empatija, razvijanje osećanja solidarnosti. Međutim, budući kolektivnim, društvenim raspoloženjem, patriotizam u sebe uključuje i takozvane „negativne“ emocije povezane sa opozicijom između „mi“ i „oni“, tj. između „naših“ i „drugih“. U određenim slučajevima patriotizam je sposoban da u odnosu prema „drugima“ stvori gnev i mržnju. U ratnim uslovima, kada su „tuđinci“ ratni neprijatelji, ove emocije potpomažu mobilizaciju društva, ali u periodima unutrašnjih političkih kriza odvija se patriotski raskol društva, počinje „rat patriotizama“ u kome jedne „patriote“ svrstavaju svoje sunarodnike, druge „patriote“, u unutrašnje neprijatelje, „tuđince“. Po pravilu, „rat patriotizama“ je sukob nejednakih. Ako imamo u vidu emocionalnu podlogu patriotizma – to da se jedna od njegovih glavnih funkcija sastoji u održavanju emocionalne stabilnosti individue – onda, po principu konformizma, individua intuitivno teži da se identifikuje sa onom grupom koja joj nudi veću zaštitu. Posledica toga je da jača grupa koja, po pravilu oličena u vladajućim krugovima, prisvaja patriotizam i počinje da stigmatizuje „drugačije“ patriote. To se može odvijati u vidu emocionalnih pritisaka ili sudskog progona po administrativnim ili krivičnim odredbama, ali u svakom slučaju reč je o obliku političke represije. Ove represivne mere u društvu samo povećavaju stepen političke napetosti i jačaju građanski otpor bremenit revolucijom. Po pravilu, posle revolucije dolazi do patriotske inverzije – jučerašnji nacional-patrioti postaju novi nacional-izdajnici, kao i obrnuto.
Jedno od najšire rasprostranjenih patriotskih osećanja je osećanje nacionalnog ponosa. Njegov paradoks se sastoji u tome što se čovek ispunjen tim osećanjem ne ponosi svojim zaslugama ili zaslugama svojih najbližih, već zaslugama svojih sunarodnika – slavnih ličnosti iz prošlosti ili savremenosti. Mada oni sunarodnici (naučnici, umetnici, sportisti, javne ličnosti i drugi) koji pobuđuju ta osećanja sami imaju razloga za ponos, participirajući u pozitivnim emocijama drugih, „patriota“ parazitira na njihov račun. Patriotski ponos kao pozitivna emocija deluje i kao emocionalna kompenzacija za osobu koja doživljava izvesno nezadovoljstvo ili čak kompleks manje vrednosti. To je posebno važno za ljude koji, živeći u oskudnim materijalnim i duhovno-kulturnim okolnostima, nemaju, osim dostignućima uspešnijih i poznatijih sunarodnika, ništa čime bi se ponosili. U tom slučaju, patriotizam se može objasniti njegovim psihoterapeutskim efektom na pojedinca, dok je na kolektivnom nivou on sličan fenomenu „post-istine“ – stanju masovne samoobmane u koje društvo, preferirajući propagandne mitove umesto činjenica, dobrovoljno (ponekad nesvesno) pada radi očuvanja psihološkog komfora.
Sa osećanjem nacionalnog ponosa povezan je i drugi problem – problem nacionalnog resantimana i kolektivne traume. Igranje na kartu emocija uvek je praćeno opasnošću od povređivanja osećanja – u nizu slučajeva „osetljivi patriota“ spreman je da se uvredi kada drugi ne dele njegove emocije. Publicisti iz različitih zemalja su uoči Velikog rata pisali o vređanju njihovog nacionalnog ponosa, što je pojačavalo napetost u međunarodnim odnosima dajući političkim protivrečnostima nacionalistički podtekst. U tom slučaju, pozivanje na istoriju i davnašnje međunarodne sporove, to jest, korišćenje istorije kao propagandnog resursa ne potpomaže prevladavanju protivrečnosti već ih, naprotiv, zaoštrava. Pošto je nacionalni patriotizam često povezan sa nacionalnom traumom, veoma je važno prihvatiti traumu, prepoznati poraze i greške koje su učinjene u prošlosti kako bi se otvorio put ka budućnosti.
Uzimajući u obzir za patriotu nužnu emocionalnu vezu sa otadžbinom, test patriotizma je emocionalni test koji mora potvrditi sposobnost patriote da doživi čitav spektar osećanja – od stida zbog svoje otadžbine, do ponosa njome. U slučaju emocionalnog naginjanja u stranu samo „pozitivnih“ osećanja može se govoriti o nerazvijenosti patriotskog osećanja.
Osim idejne i emocionalne komponente patriotizma, postoji i komponenta delovanja jer nije patriota svako ko se tako izjašnjava, kao što patriota može biti i čovek koji taj izraz zbog njegove diskreditacije ne želi da koristi. Patriotizam kao delanje stavlja nas pred nova teška pitanja. Kakva se aktivnost smatra patriotskom, a kakva ne? Po pravilu, ideja patriotizma pretpostavlja žrtvu, spremnost patriote da svoje lične interese potčini interesima otadžbine kao društva/države/klase/nacije. Međutim, o kakvim žrtvama je reč u mirnodopskim okolnostima kada čovek jednostavno radi za sopstvenu dobrobit, dobrobit svoje porodice i, samim tim, za dobrobit društva i države? Možda je svaki pošteni rad već dovoljan uslov za potvrdu patriotskog delovanja? Verovatno, patriotsko ponašanje je ono koje pretpostavlja građansku odgovornost pojedinca, pomaže mu da se oslobodi iskušenja koja mogu naneti materijalnu ili moralnu (da ni ne spominjemo fizičku) štetu drugim ljudima. A ako je tako, nije li pojam patriotizma zastareo, ne bi li ga trebalo zameniti pojmom građanske svesti i odgovornosti? Taj pojam pretpostavlja kritički odnos prema stvarnosti, uključujući i kritički odnos prema postupcima onih ljudi koji utiču na političku situaciju. Građanski aktivizam – od sistemske opozicije u demokratskim režimima do nelegalne revolucionarne delatnosti u uslovima samodržavne, autoritarne države – u nizu slučajeva ukazuje na postojanje svesne građanske pozicije i osećanja odgovornosti. S tog stanovišta, primeri patriotskog delovanja su i dekabristi i narodnjaci i revolucionari s početka 20. veka.
Po svemu sudeći, o ovim i drugim pitanjima vezanim za fenomen patriotizma u bliskoj budućnosti neće biti moguće postići konsenzus, sve dok je među našim sugrađanima suviše visok stepen patriotskih strasti. Ipak, razgovori o unutrašnjim problemima ideologije patriotizma, kao i društvena refleksija na temu koegzistencije ponekad međusobno isključujućih patriotizama mogu, u krajnjoj liniji, pomoći da se smanji ukupna emocionalnost koja prati ove teme i da se sa emocionalnog pređe na racionalno-analitičko rešavanje protivrečnosti.
Veoma je važno vratiti diskusiji o patriotizmu humanističku dimenziju, priznati živog čoveka i „mali svet“ koji on stvara najvažnijom patriotskom vrednošću. U suprotnom slučaju, patriotizam gubi vezu sa onim „dimom očinskog ognjišta“ iz koga je početno i izrastao, rasplinuvši se u visinama apstraktnih i demagoških sporova i stvorivši gorki talog u vidu nacionalnog šovinizma. Pogrešno shvaćeni patriotizam na državnom nivou vodi ka lažnim vrednosnim stavovima i nacionalnim strategijama koje za posledicu imaju rat. Na to su upozoravali domaći i zapadni mislioci 19. i 20. veka, te je to još neophodnije razumeti u 21. veku.
Preveo sa ruskog Milan Subotić
Peščanik.net, 06.05.2023.
