Članica Saveta za borbu protiv korupcije napadnuta je fizički u subotu u podne u haustoru zgrade u kojoj živi. Razgovor vodila Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Miroslava, objavljena je vest da ste juče bili fizički napadnuti. Imate vidne povrede na licu. Da li ste napad prijavljivali policiji?
Miroslava Milenović: Juče sam dobila opomenu. Ja to zovem opomenom jer sam imala dosta sreće i ove povrede koje jesu vidne, zapravo su male u odnosu na ono što je moglo da bude. Dobro sam prošla.
Ne, napad nikome nisam prijavila zbog toga što sam pre nekoliko meseci prijavila tužiocu za organizovani kriminal da primećujem da me određene grupe ljudi, u različitim vremenskim periodima i u različitim delovima dana, prate. S obzirom da je to bilo učestalo, da se u prvi mah poklopilo sa prebijanjem jednog od ljudi sa kojima vrlo blisko i intenzivno radim, sa Ivanom Ninićem, pomislila sam da sam možda pala u neku vrstu paranoje, pa prosto vidite nešto što ne postoji.
Međutim, kada su ljudi sa kojima sam privatno i poslovno sarađivala počeli to da primećuju, pa mislim da smo i nas dve pričale u restoranu Moskva kada ste vi primetili da me neko prati, tada sam zapravo shvatila da je vreme da se obratim specijalnom tužiocu. S obzirom da sam posle toga kao u filmu odvedena u službu za borbu protiv organizovanog kriminala, posle nje u upravu kriminalističke policije Beograd, a zatim sam sa dodeljenim pripadnikom kriminalističke policije obišla sva ta mesta. Gledali smo gde ima kamera, pa sam sve opisivala i provela jedno par sati sa njim. Posle dve-tri nedelje nije bilo ni pisma ni razglednice.
Posle svega toga su iz policijske uprave poslali na vrata stana moga sina policijskog pozornika koji se raspitivao da li se mama plaši, da li je mama ugrožena. Tako da sam ja i to tada shvatila kao opomenu, da ne kažem kao pretnju, a ovo juče je samo jedna matrica koja se ponavlja u jednom potpuno rasturenom društvu. Tako da taj čin koji se juče desio, na svu sreću fizički me nije mnogo povredio, a sa druge strane, ako su mislili da će to biti opomena da stanem, očigledno da neko nije dobro uradio moj profil.
Svetlana Lukić: Vaš saradnik sa kojim ste sarađivali na izveštaju o vlasničkoj strukturi medija je prebijen takođe ispred svoje kuće. Da li njega neko obavestio dokle se stiglo sa istragom, da li su mu bilo šta rekli? I mi smo imali neke probleme, ne tako drastične, i matrica je uvek ista – date izjavu, a onda vam se više niko nikada ne javi, makar da vam kaže, vi ste to samo sanjali, paranoišete, vi ste sami sebe udarili, vi ste sami sebi srušili sajt?
Miroslava Milenović: Pa što se tiče Ivana Ninića nema ni pisma ni razglednice. Znači uvek isto – krugovi se sužavaju, pa su se sužavali, pa se sužavaju, ali je očigledno njima suviše veliki problem da proniknu u određene političke strukture koje očigledno komanduju ovakvim prljavim stvarima. Ovo je previše nisko i previše prljavo. Ne umem čak ni da se odredim prema tome.
Kad premotavam film, meni prosto bude žao što tog momenta nisam bila više skoncentrisana, što nisam primetila ko je kako bio obučen, ko je šta nosio. Ali to je normalno jer vas to iznenadi, prosto to ne očekujete.
Ninić je dao mnogo više detalja, ali Ivan Ninić je bio tučen, on je bio prebijen. Ja sam samo udarena. Ja sam juče dobila samo lajt opomenu. Moram samo da dodam da je Ivan Ninić moj bliski saradnik. Osim što smo radili na izveštaju o vlasničkoj strukturi medija, radili smo i na ovom budućem izveštaju, koji sam već nedeljama najavljivala, o trošenju javnog novca za rashode reklama, marketinga i propagande. Ali Ivan Ninić i ja smo zajedno osnovali Centar za vladavinu prava. On je zaista moj jako blizak saradnik. Ja sam, i kada je on prebijen, to shvatila kao opomenu.
Izveštaj o Diposu je objavljen, a treba da se objavi i ovaj izveštaj, i samo da napomenem da ja ovih meseci jako puno radim u inostranstvu, i to za Ujedinjene nacije i za agenciju za borbu protiv kriminala Velike Britanije. U petak uveče u 9 sati sam se vratila sa puta, bila sam u Kirgistanu i Egiptu, i kad sam se vratila sačekalo me je to u subotu. Napustila sam Beograd koji je tada bio pun tenzija. Da samo podsetim na izveštaj o Diposu i vrlo tešku prepisku sa članovima Saveta i sa potpredsednikom Saveta u NIN-u, od strane Diposa. Da pomenem povodom tog članka upad Nikole Petrovića u prostorije Saveta za borbu protiv korupcije, a zbog navodno velike ugroženosti njega i njegove dece zbog članova Saveta.
Da pomenem isto tako pismo Saveta REM-u, odnosno RRA, pa povodom toga kako su se oglasili i na koji način su se po medijima razračunavali i pojedinačno sa članovima Saveta i sa Savetom. Oni bi najviše voleli da mi u Savetu prestanemo da radimo, da se u toj trci izmorimo, ali eto neko je odradio pogrešno moj profil. Juče su mi pomogli da shvatim da sam na početku trke.
Svetlana Lukić: Kada ste pomenuli upad Nikole Petrovića, da podsetimo naše slušaoce da je gospodin Petrović direktor javnog preduzeća Elektromreža Srbije i da je…
Miroslava Milenović: …kum premijera.
Svetlana Lukić: I premijerov kum. Prostorije Saveta su u vladi, dakle, on dolazi u zgradu vlade da bi…
Miroslava Milenović: Da, ali nenajavljen dolazi u prostorije Saveta. Tu je, onako, svratio. Verovatno mu je WC bio prekoputa, pa mu je bilo blizu da svrati. Ali radi se o slobodi koju neko, prilikom takvog upada, daje sebi za pravo.
Mi nismo objavili adrese stanovanja ljudi, da se mi razumemo. Mi smo objavili adrese javnih objekata koje su ti ljudi zakupili. Da li su to uradili da bi tu živeli, da bi tu radili, da bi sadili cveće, gajili mačke, to nas nije interesovalo. Ali kada zakupljujete od dražve, taj ugovor mora da bude javni i to je javni podatak. Ako ne želite da to bude javno, onda možete od neke babe da iznajmite neki stan. To je prosto vaš lični izbor. Hoću da kažem da to samo pokazuje koliko se oni u ovom trenutku osećaju moćnim, a sa druge strane isto tako pokazuje da je izveštaj o Diposu bio tačan.
Svetlana Lukić: Da samo podsetimo da je taj izveštaj jasno pokazao da je mnogo ljudi koji zauzimaju visoke državne funkcije taj prostor zakupljivao mimo svih zakonskih procedura, da mnogi od njih nikada ništa nisu ni plaćali, da su im dugovi opraštani, da su i procesi koji su sporadično pokretani potpuno zatajili….da ne ulazimo u detalje, ali u svakom slučaju, kada pokušam u glavi da napravim spisak ljudi kojima ste se zamerili, velika sila je u pitanju.
Miroslava Milenović: Da. Mislim ako idete ka tome da me pitate na koga sumnjam, lista onih koji su sa druge strane reke je jako dugačka. Ja se bavim opasnim poslom. Ja sam forenzični računovođa. Ja sam 10 godina sa ugovorom američkog ministarstva pravde na ispomoći i pomoći srpskom tužilaštvu. Očigledno, poverenje za koje sam mislila da smo međusobno izgradili bilo je jednosmerno. Vrlo je jasno da pomaka u mnogim slučajevima nema zato što su političke i ekonomska elite vezali ruke pravosuđu. Pravosuđe nema nezavisan budžet, pravosuđe nije nezavisno, ono je politička marioneta. Meni je žao to da kažem, ali pravosuđe danas u Srbiji ne postoji.
O policiji ne bih mnogo pričala jer ja lično učestvujem u treninzima srpske policije i imam visoko mišljenje o pojedincima, ali o instituciji nemam. Institucija ne poštuje prave policajce, i institucija policije ne prepoznaje ljude koji su sertifikovani u inostranstvu u svojim redovima. Ona ne prepoznaje blago koje ima u sebi. Ona je isto udavljena u moru afera i moru političkih razračunavanja.
Tako da mi je bilo jako taško da pre svega priznam sebi da sa onima sa kojima radim i sarađujem u proteklim godinama, da po prvi put njihovu pomoć stvarno ne želim, jer imam utisak da mogu samo da ih dovedem u problem. A pomoć koju sam zatražila od specijalnog tužioca za organizovani kriminal sam glupo zatražila, jer on je tužilac u reizboru. A od tužioca u reizboru u Srbiji se ne traži nikakva pomoć, naročito ne pomoć da zaštiti članicu Saveta za borbu protvi korupcije.
Svetlana Lukić: Naravno da je nasilje nasilje, ali nije isto kada fizički bude napadnut neko ko radi u zgradi Vlade. Savet je vladino savetodavno telo. I to onda dobija na težini. Šta onda mi, takozvani obični građani, da očekujemo ukoliko je neko ko radi u Nemanjinoj, čiji je posao da savetuje vladu, fizički napadnut ili praćen. Oprostite na poređenju, možda nije umesno, ali mi smo četiri ili pet puta odlazili u policiju da prijavljujemo napad na naš sajt, i uvek se sve na tome završi. Onda shvatite da je to poruka svakome ko hoće da vas napadne da to može slobodno da čini, i da sigurno neće snositi nikakve posledice.
Miroslava Milenović: Pa to jeste poruka. Ja sam je vrlo jasno pročitala iz njihovih reči kada su mi rekli – pa dobro niko me nije uhvatio za ruku, niko mi nije pretio, nemamo leš. Tada mi je bilo jasno o čemu mi pričamo.
Mi živimo u razorenom društvu u kome premijer ima dovoljno kuraži da saopšti da ne može da reši probleme sportskih klubova i da onda ni navijače ne može da reši. Ne može da reši ni privatizaciju Politike, da to rasčivija, a pritom je kao margarin, u sve se meša.
Svetlana Lukić: Vi ste u prvoj izjavi rekli da sumnjate da bi ovaj napad mogao biti opomena za izveštaj o medijima koji ste najavili. Međutim, i onaj prvi izveštaj o medijima o kom smo govorili prošle godine, ticao se vlasničke strukture medija. Iz njega smo jasno videli kako se mediji kontrolišu. Sada su na redu marketinške agencije, novac koji državna preduzeća izdvajaju za oglašavanje…tu se radi o ogromnom novcu, stotinama miliona evra.
Miroslava Milenović: Jeste.
Svetlana Lukić: Mi smo naučili sa prethodnom vlašću da je to bilo u rukama određene grupe ljudi, međutim ima puno indicija da su se samo ruke promenile a da je koncept ostao isti. Da li u sledećem izveštaju možemo da očekujemo jasnu sliku o tome ko zahvaljujući novcu namenjenom oglašavanju kontroliše medije? Vi ste se vi žalili da ne možete da dobijete elementarne podatke od EPS-a, od Telekoma?
Miroslava Milenović: Potpuno ste u pravu, Taj novi izveštaj faktički će pokazati koliko je tržište oglašavanja u Srbiji, ali tržište oglašavanja koje se plaća javnim novcem. To je važno da se zna. Svako ima pravo da svojim novcem angažuje nekoga da to radi mimo tendera, mimo procedura, prosto da sam uspostavi procedure trošenja svog novca.
Veliki je problem što u ministarstvima, agencijama, fondovima, u javnim preduzećima, kako na državnom tako i na lokalnom nivou, javni novac je moj novac. Javni novac je novac onoga ko je na čelu te organizacije ili ministarstva, i oni se tako ponašaju. U ovom izveštaju se pokazuju veze između političkih partija koje su na čelu određenih javnih preduzeća i ministarstava, kako određene poslove, mimo svih procedura, ili dovodeći procedure do potpunog apsurda, faktički novac daju svojim istomišljenicima. Pričamo o jako velikom novcu i paradoksalno je da se to dešava čak i u javnim preduzećima koja su gubitaši, u javnim preduzećima koja su hronično na budžetskim jaslama kakva je Železnica.
Da ne pričamo uopšte o tome da Telekom i Srbija gas ne žele da obelodane podatke, pri tom ovde govorimo o jednom preduzeću koje treba da se privatizuje, a da ne pričamo da smo sa prošlom političkom garniturom imali ono osnivanje Arene sport koja je na krajnje sumnjiv način urađena, i gde je vidno oštećen budžet Republike Srbije. O tome smo pisali u prethodnom izveštaju o vlasničkoj strukturi medija.
Tako da je trend isti. Promenili su se određeni igrači, a određeni igrači se nisu ni promenili, samo su presvukli dresove i patike. Obrazac je potpuno isti. Problem je to što su to naše pare. Kada neko troši novac javnog preduzeća, on faktički smanjuje dobit, a ta dobit bi išla u budžet, iz tog budžeta bi se isplaćivale mnoge druge stvari. Ovo je zemlja u kojoj su socijalna davanja vrlo mala, penzionerima se smanjuju primanja. Ovo o čemu pišemo u novom izveštaju pokazuje da postoji jedan paraleleni svet, nepristojni svet, u kome se ljudi bahato ponašaju sa našim parama.
Mislim da privatizacija neće doneti ništa dobro. Potvrdila se pretpostavka iz našeg prošlog izveštaja da će određeni eksponenti političke i ekonomske elite pokupovati medije i da će napraviit svoju infrastrukturu za buduće izbore. Tako da vlasnička struktura sama po sebi u Srbiji ne znači mnogo, mnogo više znači koga taj vlasnik poznaje, sa kim i šta čini vladajućoj strukturi, i šta u kontri dobija.
Samo da napomenem da se u ovom trenutko mnogo građana i građanki Srbije suočava sa izvršenjima zbog neplaćenih računa, Infostana, struje, za televizijsku pretplatu, itd. Ja sigurno nisam neko ko bi imao samilosti prema onima koji ne plaćanja u roku, ali s obzirom da je ekonomska situacija u zemlji stvarno katastrofalna, a da je čak i premijer, kada nije bio premijer, pozivao građanstvo da ne plaća pretplatu za televiziju, vrlo je interesantno da se sada građani suočavaju sa tim prinudnim naplatama. Isto tako poreska uprava sprovodi vrlo interesantne stvari, daju opomene, i kad platite po toj opomeni, vama se skidaju neke kamate, a onda vam oni sa tom opomenom izdaju rešenje i rade plenidbu sa vaših računa. Sve je to katastrofalno šibicarenje koje sprovodi poreska uprava.
Zašto o svemu tome pričam? Zato što se u ovom slučaju radi o dugu od nekoliko hiljada dinara, a sa druge strane imamo reprograme jednoj ružičastoj televiziji u milionima, i onda ni to ne plaćaju, pa onda dobijaju reprogram reprograma, itd. I kada smo za potrebe ovog novog izveštaja pratili razne tokove novca, otkrili smo da su dobili kredit za podsticaj izvoza, verovatno da bi platili taj isti porez. Znači, tu je najveći problem. Vi imate kvazi vlasnika, jer vlasnik Pinka nije taj vlasnik. Vlasnik Pinka je onaj kome Pink duguje i ko mu daje sve te podsticaje. U rukama vladajuće strukture su i pogača i nož. Tako da u ovom konkretnom slučaju finansijski tokovi zapravo određuju vlasnika medija.
Svetlana Lukić: Dakle, vi kao građanin platite porez, oni taj novac potroše dajući nekom takozvanom privatnom vlasniku koji ima samo lepe reči za vlast. To znači da vi sopstvenim novcem sečete sebi glavu jer ostajete bez slobodnih medija. Mi na taj način, zapravo, finansiramo sopstvenu neslobodu. Tako ispada.
Miroslava Milenović: Da. Tako ispada, mi finansiramo naš medijski mrak. Samo da napomenem da je u Briselu na konferenciji Speak Up o slobodi medija gospodin Han izrekao nešto što mislim da je vrlo tačno, a to je da bez slobodnih nema ni slobodnih izbora. A svi oni koji rade u državnim organima, u policiji, u tužilaštvu, itd, treba da znaju da svoj posao treba da rade časno, jer kad jednom uprljaju ruke, one će večno biti prljave. Ne možete tek tako da ih operete. Taj sapun još uvek nije pronađen.
Peščanik.net, 22.11.2015.