U Beograd je došao s robije – kao otpadnik; iz Beograda je otišao na robiju – kao grešnik. Sa robije će se vratiti u Beograd – kao pobednik. Ili tako bar on voli da veruje, a sa njim i cela jedna glomazna sekta, monoteistička jer joj je On jedini Bog, i monoumna, jer je On tu da misli, a oni da se dive i sprovode. A i njima lepo, pošto ne moraju ništa da čitaju: on je već pročitao sve što im treba. Povremeno izvadi ponešto iz tog Trebnika, pa im dobaci – da glockaju natenane dok je na Službenom Putu. A ono što nije pročitao – e, to je napisao. Sada i to čita, pa im prepričava na rate, da se ne muče.
Ko je taj čovek (ili šta je već, pošto vidimo da ima i drugačijih, ambicioznijih sagledavanja njegovog ontološkog statusa)? Odgonetka je nepodnošljivo laka: Vojislav Šešelj, srpski vojvoda i haški uznik, doktor ONO i DSZ i jedini čovek koji je, u svojoj burnoj evoluciji, “pobedio”, tj. dijalektički prevazišao i Tita i Dražu, postavši i maršal i đeneral sopstvene vojske. A ta vojska, k’o prava, ima žustar aktivni (stranački) i nepregledan rezervni (glasačko-simpatizerski) sastav. Ovih dana svi ti ljudi transirani čuče pred televizorom, ćutke i otvorenih usta slušajući Objavu, trudeći se da zapamte što više, ne bi li posle prorađivali materijal po katakombama, to jest po sekcijama. To je ta neuporediva sugestivna moć religijskog iskustva: možeš ti i brbotati besmislice, ali od tvog “harizmatičnog” brbotanja i kljasti će Vernik prohodati; doduše, samo dok se iznova ne skljoka na zemlju.
A šta je to što Vojislav Š. zapravo ima da kaže? Savršeno ništa, i u tome je štos. Jednom je programatski blazirani Endi Vorhol, negde na vrhuncu slave, rekao kako on zapravo nema šta da kaže – eto, lepo ne razume kako ljudi ne uviđaju jednu tako jednostavnu istinu; ova “autopoetička” izjava sa pažljivo doziranim (auto)ironijskim punjenjem ima bar tri zavijutka koje treba savladati, bar jedno duplo dno koje treba locirati; sa Šešeljem je obrnuto: ceo njegov larmajući program zapravo je Ništa koje je “utripovalo” spektakularan uspeh svog metafizičkog uspona ka Neštosti.
Otuda je bilo tako smehotresno blesavo ono sveopšte očekivanje da će se zemlja zatresti Kad Šešelj Progovori: to se nije dogodilo, jer Šešelj i nije progovorio. Niti će se to – početak nekakvog stvarnog govorenja – ikada dogoditi. Istina je, naravno, da iz usta građanina s tim imenom izlaze neke reči, čak veoma mnogo reči, ali u njima zapravo nema ničega, tj. one su praktično bez razmatranja dostojne supstance, savršeno nenaseljene smislom (ili bilo čime drugim), nešto kao onaj prazni međugalaktički prostor, “tama nad bezdanom”, kako se to lijepo pjesnički veli u jednoj staroj, veoma tiražnoj knjizi. Pa dobro, ako je u pitanju Ništa, onda tu ne može biti krivice: kako biti kriv za nešto čega nema? Bojim se da je ta stvar malo složenija. Neka dnevna štampana stvar koja se zove Pravda (a ne izlazi u Moskvi) ovih je dana objavila na naslovnoj strani, sve zgražavajući se zbog te Vapijuće Nepravde, kako je Šešelj optužen “zbog retorike”. Ta duhovna sirotinja ni sama ne može da nasluti koliko je, metodom obnevidnog bauljanja i čeprkanja kljunom po dvorištu, nabola u samu srž stvari: da, Šešelj je zaista optužen “zbog retorike” i da, “retorika” može da bude i nešto mnogo opasnije – samim tim i zakonom kažnjivije – od neodgovornog mehanskog brbljanja, u kojem pijani anonimus izliva svoje verbalne brabonjke na slučajno okupljenu publiku, sutradan se ni sam ne sećajući mikrobakteriološkog sastava svoje leksičke stolice. No, Šešeljeva je – ako ništa drugo – društvena uloga bitno drukčija. Šešeljeva “retorika” u intelektualnom je smislu Ništa, a u političkom i moralnom minus beskonačno, ali to ne znači da ona ne postoji; naprotiv, nje i te kako ima, baš kao što i Ništa kao pojam (i kao prazni sadržaj) bez sumnje postoji u našem svetu, baš kao što je nula legitimni, neizostavni deo nekog broja; oduzmi mu nulu, i taj broj nestaje, pretvara se u nešto drugo.
Bivajući Ništa koje deluje, Šešeljeva “retorika” prevazilazi okvire trivijalne definicije “verbalnog delikta” i postaje Ubojito Oružje. Pošto mašta može svašta, uzmimo u obzir i mogućnost da Šešelj toga “u početku” nije bio svestan, da je bio samo cinični lakrdijaš koji je uživao u larpurlartističkom besmislu svoje kanibalske “retorike”, onako kako bezbrojni poluintelektualci ponekad vole da se prave da su Nezgodni Momci, a ne tek kabinetske zamlate; čak i u tom slučaju, on je u jednom trenutku nužno morao primetiti da ona – njegova famozna “retorika”, naime – proizvodi posledice u fizičkoj realnosti. I da li ga je to zaustavilo? Naprotiv, tek tada se svojski razgoropadio.
Šta Šešelj zapravo želi svojom “odbranom” ofanzivnog stila? Na jednoj strani, on bi da ukaže da u onome što je činio “nema krivičnog dela”, nego ga to mrski imperijalistički antisrpski sud kažnjava zbog njegove “ideologije”. Na drugoj strani, V. Š. sam za sebe pompezno traži ništa manje nego smrtnu kaznu, objašnjavajući kako bi za njega bilo fenomenalno da skonča kao mučenik/šehid za “nacionalnu stvar”, onu čiji je on – po sopstvenom dubokom uverenju – pravi prvosveštenik, odnosno najistaknutiji ideolog, a bogme i gorljivi praktičar, barem u granicama (vajka se) preskromnih tehničkih mogućnosti. Gotovo da čovek pomisli da bi ga Tribunal najviše zeznuo ako bi ga oslobodio – kao da bi mu oduzeo simbolički “trijumf”, čitan iz koda jedne kulture smrti. Naravno, na “nižem” nivou ovo je trivijalna varka – jer, lepo bi bilo ponovo osetiti dašak slobode – a na drugom je živa istina. Zašto? Zato što je Šešelj uistinu posvršavao sve svoje zemaljske/balkanske poslove, zato što se tu više ne da učiniti ništa što bi bilo dostojno njegovih “herojskih” vremena. Karlobag, Virovitica i ostale fantazmagorije vratile su se u slabo prozirni svet zaumnosti, Srbija, doduše, i dalje živi u svom imaginarnom svetu, ali ne na njegov način, drugi seoski iluzionisti sada vode paradu. Moram na ovom mestu da se autocitiram; kada je Šešelj odlazio u Hag, napisao sam za Helsinšku povelju i ovo: “Njegov je odlazak u Hag logično zaokruživanje jedne karijere, lukavo izveden ‘prometejski’ gest čoveka koji je svestan da su ‘najbolji’ dani za njega prošli: ostanak u Srbiji za njega bi bio tek ponavljanje već viđenog, u sve bleđim varijantama. Odletevši u Hag da ‘pobeđuje’ svoje vetrenjače, Šešelj je s radošću otišao u mit, u sve one mutirane ‘đedovske priče’ iz kojih se takav duh jedino i mogao ispiliti”. Šešeljev uvodni solilokvij na početku suđenja, rekao bih, u potpunosti potvrđuje ovakvu ocenu.
Ako ne bude mogao da se vrati u Beograd kao Pobednik kojem će na aerodromu biti svečano uručen zlatni ključ grada, Šešelju preostaje samo da teatralno stavi tačku na svoju sudbinu u Hagu, da tu spektakularno dovrši svoje “životno delo”. U redu, već smo rekli šta je to delo: Ništa-koje-kolje. Ali, u to Ništa on je uložio Sve: zato on ne može i neće, kao Maja Gojković, da se femka kako “ni ne zna gde su, zaboga, ti Hrtkovci”. Taman posla: oduzmi Šešelju Hrtkovce i slične lokalitete njegovog “retoričkog umeća”, i neće ostati čak ni ono kobno Ništa o kojem sve vreme govorimo. Jer, Maja Gojković računa na neku budućnost u kojoj će važiti drugačija pravila igre, pa se tome valja na vreme prilagoditi, a to znači i proprati ponešto iz mrakobesne prošlosti. Šešelja to ne zanima, jer ga ne zanima ni takva budućnost u kojoj bi njegova “retorika” bila opšteprihvaćena merna jedinica (para)intelektualnog Zločina. Zato se Šešelj toga svog Ničega tako čvrsto drži, zato se on – spolja gledano – istovremeno i brani i samooptužuje. Jer je stvar u tome da kad neopozivo pređeš “s one strane dobra i zla”, sve što ti preostaje jeste očajničko nastojanje da nekako prevučeš ceo svet na tu stranu. Avaj, to uvek nekako isto završava: neko vreme ti ide dobro, a onda neka nit pukne, pa se ti i svet raziđete. Na kraju otplutaš u onu “tamu nad bezdanom” verujući da će barem to tvoje Ništa zauvek gromko odjekivati beskrajnim vakuumom. Naravno da neće: Ništa je ipak odviše banalno, a banalnost je kratkog daha i dometa, sagori još u stratosferi.
Peščani sprud
Peščanik.net, 10.11.2007.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
