Onolike trube, leb i so, opsadno stanje u Beogradu, prijateljstvo od 1506. I trt Milojka. Matuška Rosija nije poslala ni centa od milijarde dolara kojom su naši politdilberi mahali kao zavetnim darom panslovenskog bratstva i jedinstva.
Ali mani pare. Samo obećanje da će nas darivati sa milijardom nekih para u očima ovdašnje ruske pete kolone vredelo je desetostruko više. Dalo im krila. Pogotovo otkako je predstavljen najnoviji model ruskog nevidljivog aviona. Jurij Vukadinov je, na primer, fotografijom jednog ru-stealth aparata postavljenom na sajt višestruko povećao borbenu gotovost NSPM-a. I osokoljen objavio tekst Petra Ahmedoviča Iskenderova, čistog Rusa bato, koji obznanjuje da „tek slede novi ratovi na Balkanu“.
Nisam primetio da se povodom toga oglasio Antonić – zauzet valjda mistikom svinjskog gripa – iako bi kao prezimenjak konstruktora Antonova imao najviše prava na to. Komesar rasinskog partizanskog odreda, Ćosić, u uvodniku za jubilarni broj „Pečata“, osim neologizama „izgibija“ i „okazati“ smišljenim da prikriju njegovu i zasene prostotu drugih, daruje nas sloganom za nove spektakularne promašaje i gluposti: „Možemo“, veli Sikirica, „više nego što možemo.“ Moram priznati da je ovoga puta u pravu: kako stvari stoje, nema te količine zatucanosti i stupidnosti koja prvom sledećom prilikom neće biti višestruko nadmašena.
Ruski ambasador u Beogradu već se ponaša kao gubernator. Nema dana da Srbima ne objavi neku direktivu šta im je činiti. Za njim u korak ide njegovo prevashodstvo bašelčija Rogozin koji je poslao ovakvu poruku gubernijskim organima uprave: „Ako uđete u NATO, mi ćemo, bratja Serbi, momentalno da priznamo Kosovo.“ Sledi i diplomatsko obrazloženje: „Zašto bi mi bili veći Srbi od Srba.“ Eta Pravda! Mislim na ruskom – istina. Ne pravda u Fiškalovom poimanju stvari. (Kako stvari stoje, nije loše obnoviti znanje ruskog.) Rogozinovu izjavu ipak valja prevesti sa diplomatskog na kolokvijalni srpski. A prevod glasi: „Slušaj vamo, nemoj da vam padne na pamet da se petljate sa NATO, jer će da bude belaja. A za početak, isključujemo gas.“
Ne bih ja pre gasa isključio ni mogućnost da se na Kavkazu nešto kuva, pa da Rusi razmišljaju da priznanju Kosovo da bi neko njima nešto priznao. Bilo kako bilo, meni ton i ponašanje bratskih elčija liči na obraćanje kolonizatora kolonizovanima. Da nije tako, valjda bi prepustili da odluku o tome gde ćemo i kako ćemo kao bratski narod donesemo na referendumu. Nekako mi naša Srbijica, da kažem, sve više liči na Prindnjestrovlje, Abhaziju i druge polurealne entitete i – da ne bude zabune – nije daleko ni odmakla od pomenutih. A po procentu jurodivih na 1.000 stanovnika sigurno ih je uveliko i nadmašila.
Ja potpuno razumem Rusijinu potrebu da na Balkanu uvek ima neku Bugarsku koja će umesto nje svojim Crvenim Banom mlatiti imperijalne gloginje, a posle svega razumem i našu situaciju i našu političku elitu. Srbija kao samostalna država, kako vidimo, nije u stanju da opstane. Rascepila se unutar same sebe. Jugoslavija joj je bila odlično sklonište od užasa sopstvenog suvereniteta. Možda utapanje u Rusku Federaciju i nije loše rešenje. Posmatram to sa stanovišta ličnih afiniteta. Brzo bi se u azbuku vratila sva slova koja je Vuk izbacio. I bilo bi dodato još nekoliko.
Danas, 08.02.2010.
Peščanik.net, 08.02.2010.
