Radio emisija 10.02.2006, govore: Vesna Rakić-Vodinelić, Biljana Srbljanović, Svetlana Slapšak, Dejan Ilić i Petar Luković.
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Kada je Žan Mari Le Pen ušao u drugi krug predsedničkih izbora, Francuzi su taj dan nazvali – trenutkom užasa. Rusi, koji raspravljaju o krizi u svojoj zemlji govore o – tački ulaska. Ovde nema ni dana užasa ni tačke ulaska, sve je jedan isti, beskrajno dugi, užasni dan, koji je počeo, recimo, onog letnjeg popodneva 89-e na Gazimestanu.
Malo-malo, pa nam se neko žali da mi u ovoj emisiji sve vidimo crno, da takav stav nikuda ne vodi. Pa ne vodi i neće ni voditi, sve dok nas 7 miliona, ili koliko nas već ima, ne priznamo da smo nesrećni i da razlog za to leži možda u tome što se ne usuđujemo da pričamo o onome što smo se usudili da uradimo, i sebi i drugima.
Poučno je pročitati ono što je Hans Magnus Encesberger napisao u eseju o svojoj zemlji Nemačkoj. Encesberger se ljutio na svoje sunarodnike, jer stalno poriču da žive u bogatoj i uređenoj zemlji. On kaže – Razume se da je moralni skandal što je Nemcima, samo jednu generaciju posle najvećeg zločina u njihovoj istoriji, bolje nego ikad. Najmanje što u tom položaju mogu da učine jeste da poriču svoju sreću. Ostatak kolektivnog stida pokazuje se upravo u činjenici da Nemci ne žele da priznaju da su srećni.
Ministar vojni Stanković juče je priznao da je 50 ljudi iz vojske i iz vojne bezbednosti učestvovalo u skrivanju Ratka Mladića. Ministar je pomenuo i da će neko od nadležnih, po tom pitanju popričati i sa bivšim šefom vojne bezbednosti, našim starim znancem, Acom Tomićem. To je onaj isti Aco, kome je Koštunica pisao ljubavna pisma dok je ovaj sedeo za vreme Sablje u zatvoru.
Nije nepoznato da ovo stalno pominjanje Mladića, odnosno ratnih zločina, mnogima ide na živce i da smatraju za potrebno da nam na to skrenu pažnju. Šta da im kažem, osim da čak i da osvane neki sunčani petak, za koji je zakazan udar meteorita prečnika 10 kilometara, koji će izazvati katastrofu epskih razmera – i na taj dan pričaćemo o Ratku Mladiću. Da citiram još jednog Nemca – I dan pre propasti sveta morao bi poslednji zločinac biti priveden pravednoj kazni i uspostavljen pravni poredak, koji je povredom prava izbačen iz ravnoteže.
Verovatno bi se i ministar finansija, koji je trenutno na privremenom radu u ministarstvu pravde, Dinkić, složio sa ovim stavom. Dinkić je ovih dana iz faze pomahnitalog voza prešao u ulogu kamikaze. Taj čovek je natočio gorivo dovoljno za let u jednom pravcu, zaključao je kabinu iza sebe, bacio ključ kroz prozor i poleteo u bestraga. Njegov predlog da zoljom raznese celo pravosuđe tako što će pre toga dinamitom razneti ustav, pa da posle te dve vojno-pravne akcije sve sudije mace dođu kod njega na vratanca, kao što znate, nije naišao na simpatije pravnih stručnjaka.
Doduše, pravni DSS stručnjak, Đorđe Mamula, odbio je da se izjasni, kaže da će to uraditi kada mu se dostavi Dinkićev zahtev, u pisanoj formi i sa obrazloženjem i zaključcima. Zanimljivo je da posle snimka egzekucije šestorice muslimanskih dečaka, on nije imao ništa protiv toga da nam saopšti svoje stručno mišljenje. Rekao je tada kako se na snimku lepo vidi da samo dve osobe od svih Škorpiona ubijaju zarobljenike. On nam je tada u stvari ukazao na mogućnost da oni koji su dečake privodili i gledali njihovo ubistvo, možda ne zaslužuju da budu nazvani ubicama. To mi liči na ono što je Ajnhman rekao u svoju odbranu – Nikada nisam ubio ni jednog Jevrejina; sticajem okolnosti to nikada nisam morao da učinim.
Hajde da se vratimo na veselu temu, na predlog ministra Dinkića da razbije kao zvečku ovo malo pravosuđa što nam je ostalo. Govori direktorica Instituta za uporedno pravo, Vesna Rakić – Vodinelić.
Vesna Rakić – Vodinelić: Nekako mi se čini da ipak treba da pođemo od naših zakona i od našeg ustava, ma koliko nam se taj ustav i zakoni ne sviđali. Najpre, pretpostavljam da većina slušalaca zna da na osnovu ustava i na osnovu zakona o sudijama, sudije se biraju bez ograničenja mandata. Dakle, kada neko jednom bude izabran za sudiju, on može u tom zvanju otići u penziju. Prema tome, reizbora sudija nema, reizbor sudija se smatrao jednim od moćnih sredstava uticaja na nezavisnost sudija, odnosno izazivanje zavisnosti kod sudije. I danas u savremenoj Evropi nema ni jedne države u kojoj ne postoji trajnost, stalnost sudijske funkcije. Dakle u doslovnom smislu, ovo što je predložio ministar Dinkić je potpuno nemoguće, nemoguć je reizbor sudija, jer su oni svi izabrani do njihovog odlaska u penziju.
Generalno gledano, pravosuđe u Srbiji je jedno pravosuđe koje je zavisno i od izvršne vlasti i koje je zavisno od nekih moćnih pojedinaca i društvenih grupa. Potpuno je jasno da je pravosuđe do skora, na primer, bilo zavisno od klana Karić, od zemunskog klana, od raznih drugih klanova. Dakle, ne samo od izvršne vlasti, ne samo od vlade. To je, dakle, potpuno jasno, e sada, kako to pravosuđe učiniti boljim. Evo, ministar Dinkić nam je preporučio jedan metod koji do sada nije, koliko je meni poznato, primenjen ni u jednoj zemlji. Dakle, on nam preporučuje da prosto država u jednom trenutku otpusti sve sudije i da država nema ni jednog jedinog sudiju. Tako nešto se nikad nije desilo u istoriji, država bez sudija ne može da bude država.
I u državama koje su bile totalno devastirane, izgubile ratove, uzmite Hitlerovu Nemačku posle II svetskog rata, jedan broj sudija je ostao na svojim mestima i onda je polako od strane te četiri sile koje su vršile vlast, dolazilo do zamene sudija. To je bio taj proces denacifikacije, koji je vrlo dugo trajao u zapadnom delu Nemačke i koji je posebno bio oživeo 68-e, kada je došlo do studentskih protesta i završio se nekih 30-tak godina pošto je rat bio završen. Takođe, u bivšoj Jugoslaviji, znate, kada su partizani formirali svoje organe vlasti, oni su formirali te narodnooslobodilačke odbore, u kojima je neko ko je bio najpismeniji bio postavljen za sudiju. Dakle, svaka vlast, ma kako sirova, ma kako neorganizovana je vlast koja je težila da ima kakvo-takvo pravosuđe. Naše pravosuđe nije lustrirano, ni u odnosu na komunistički period, ni u odnosu na vreme autoritarne Miloševićeve vlasti.
I danas se kao sudije pojavljuju ljudi koji su učestvovali u političkim sporovima, štaviše, mi za ministra pravde imamo jednog takvog čoveka i to svi znamo. Dobro, on nije sudija, ne može da donosi konkretne odluke, ali ima ljudi koji su učestvovali u sudskoj izbornoj krađi za vreme lokalnih izbora u Srbiji 96. i 97, koji i danas vrše sudijsku funkciju. Zakon o lustraciji je još uvek na snazi, ja sam svedok, pošto sam bila član te komisije za lustraciju, da ova vlada nije ni jednim jedinim gestom htela da politički podrži tu komisiju. Bez političke podrške, lustracija se ne može sprovesti. Mi smo podneli ostavku još negde početkom 2004-e i nikad nisu predloženi novi članovi. Taj način popravljanja pravosuđa, za koji ne treba da se donese nikakav zakon i za koji nisu potrebne nikakve radikalne mere, nego samo primena postojećeg zakona, nikom nije pao na pamet. Ministar Dinkić se time ni jednog jedinog trenutka nije bavio, bar koliko je meni poznato, odnosno nije javnosti pokazao, stavio do znanja da se bavi pitanjem lustracije sudija.
Postoji način i kako se sa korupcijom izlazi na kraj. Kod nas izbije tu i tamo neki skandal u vezi sa koruptivnošću sudija, čak se i jedan sudija Vrhovnog suda nalazi u pritvoru, i posle toga se ne desi ništa. Mi imamo i telo koje se bavi sukobom interesa, ja se pitam koliko je tom telu pomogla ova vlada. I najzad, postoji tu treći segmet koji je vrlo važan, a to je pitanje edukacije, pitanje znanja sudija, i to je pitanje koje je vrlo tesno povezano baš sa trgovačkim sudovima. Na primer, ja kad sam studirala, ja sam naučila jako mnogo o osnovnim organizacijama udruženog rada, socijalističkim preduzećima i tako dalje, ja ništa nisam znala o akcionarskim društvima. U Mađarskoj, kada je tadašnja ministarka pravde, zaboravila sam njeno ime, trebalo ga je zapamtiti, kad je ona shvatila da trgovinski sudovi ne mogu da sude tu novu strukturu sporova, ona je polako, u jednom periodu od dve do tri godine zamenila 80% kadrova u trgovinskim sudovima.
Vidite, vi u Srbiji imate ukupno oko 2500 sudija i sigurno manje od 250 sudija trgovinskih sudova. U trgovinskim sudovima se moglo dosta uraditi, a šta je urađeno? Država nije uradila ništa, a mogla je, jer je to mali broj sudija. Mnogo je teže raditi sa sudovima opšte nadležnosti i njih menjati nego trgovinske sudove. Umesto toga sada se javlja ministar u toj vladi, koji bi sad hteo da sve iseče zato što je neko do koga je njemu stalo ili neko ko je sa njim povezan stranački, interesno, ja više ne znam kako, došao pod udar tog lošeg pravosuđa i zato što to loše pravosuđe ne može da izađe na kraj sa nekim moćnim pojedincima kao što je recimo Karić, sa kojima je on odlučio da se sada kratkim putem izbori.
Pitanje Karića je takođe jedno vrlo interesantno pitanje koje treba otvoreno da se čuje. Ja ću pomenuti tu dva imena. Moj kolega, profesor Ljubiša Dabić, zajedno sa gospodinom Živanovićem, koji je inženjer i radio je nekad u PTT-u, je proveo jako mnogo vremena proučavajući kako je uopšte došlo do ugovora kojim je osnovam Mobtel. I oni su, da uprostim stvar, došli do zaključka da jedna ugovorna strana, a to su Karići, ma kako se zvali tada kao firma, uopšte nije bila registrovana kao pravno lice u Rusiji i da je zbog toga taj ugovor ništavan. I kolega Dabić i gospodin Živanović su se obraćali, ja ne znam koliko puta, i preko novina i na jednom okruglom stolu koji je bio organizovan u Institutu za uporedno pravo, javnom tužiocu, republičkom tužiocu, tražeći od njega da podnese tužbu za poništaj tog ugovora. I to nije bilo tako davno, to je bilo možda pre pola godine i ništa se nije desilo, znate, taj javni tužilac nije reagovao.
Zašto recimo gospodin Dinkić nema ništa da kaže o javnim tužiocima, nego traži da se otpuste sve sudije? Nema postupka bez javnog tužioca, sudija ne može da vodi postupak po službenoj dužnosti. Tako da ja njegov apel da se radikalne mere preduzmu prema pravosuđu, njegov apel zaista ne mogu da kvalifikujem kao dobronameran pokušaj da se loše pravosuđe u Srbiji učini boljim. Ja to mogu samo da okvalifikujem kao jedan politički potez, kojim on pokušava da zameni sudije koji su valjda podložni nekom drugom, sudijama koji bi bili politički podložni onima koje on predstavlja ili treba da predstavlja ili zamišlja možda da predstavlja. Dakle, to je jedan potez jednog političara koji i dalje namerava da pravosuđe drži pod kontrolom. Način na koji on to pokušava da uradi nije primenjen nigde. Možda se to dešavalo posle revolucija nekih, ali mi revoluciju ovih dana nemamo, koliko je meni poznato – ili možda nisam dobro obaveštena.
Ono što jeste novo je to što se ne vide jasno protivnici na političkoj sceni. Primer su najnoviji parapolicijski događaji, sa navodnim podmićivanjem viceguvernera Narodne banke, sa nekakvim aluzijama na pokušaj podmićivanja i samoga guvernera, sa još neartikulisanim aluzijama na pokušaj podmićivanja jednog srodnika po tazbini potpredsednika vlade. Dakle, tu ne možete tačno da ocenite sa kog političkog stanovišta se takve akcije izvode, ali nekako je interesantno da se traga za onima baš koji pripadaju ili se misli da pripadaju određenoj grupaciji ili određenom lobiju ili određenoj interesnoj grupi. Interesantno je to što je ta grupacija, ako se radi o G17, a ja mislim da možete identifikovati nju kao takvu, ipak članica vladajuće koalicije, znate. S druge strane, na čelu policije se nalazi moj omiljeni bivši student, o kome sada ne bih ništa dalje da pričam, koji pripada Demokratskoj stranci Srbije kao vladajućoj stranci te koalicije. Dakle, politički je zaista vrlo teško prepoznati ko tu koga napada i sa kojih pozicija. Ostavljam po strani pravni i policijski aspekt te cele stvari, politički međutim nije jasno šta se tu dešava. Politički je jasno šta se desilo u odnosu na familiju Karić, e, nije međutim tako kad su u pitanju neki ljudi koji su vezani ili koji su bliski stranci G17 plus.
Onda imamo tu jednu vrlo interesantnu situaciju koja je vezana za pregovore koji se vode povodom budućeg statusa pokrajine Kosovo. Tu, onako na prvi pogled, nema disonantnih tonova, ali opet tu postoje nekakvi signali koji pokazuju da je to jedinstvo samo prividno. To se vrlo dobro moglo videti posle izjave britanskog diplomate Sojersa, koji je rekao da Kosovo treba ili da će biti nezavisno, ne znam da li je dobro to prevedeno, i onda je oko toga napravljena čitava jedna pozorišna predstava u kojoj su se jedni opredeljivali za prekid pregovora, čak iz DSS-a, mislim tu na gospođu Sandru Rašković – Ivić, dok je sa druge strane savetnik predsednika vlade objašnjavao da se radi o omašci i o Sojersovom privatnom mišljenju, a ne o mišljenju čitave Kontakt grupe. Ima i nekoliko vrlo interesantnih dimnih zavesa koje su vezane za status Crne Gore.
Ono što je u celoj toj našoj političkoj situaciji sada sporno jeste da je državno pitanje Srbije najnejasnije političko pitanje u političkom životu zemlje. Niko ne pokušava da ga artikuliše, ali ako političari hoće da zavijaju to u maglu, mislim da građani to ne smeju nikako da dozvole. Oni imaju pravo da traže od političara da im kažu šta misle sa ovom zemljom za narednih šest meseci, godinu dana, godinu i po dana, i tu svest, građansku svest o pozivanju političara na odgovornost mi moramo da negujemo. O tome uopšte niko ne piše, mnogo je važnije da li ova ima onakvu ili ovakvu suknju ili, ne znam, da li je gej ili nije gej, a nekakva temeljna tema od koje zavisi život naše dece, od koje zavisi da li će ona ići u inostranstvo, ostajati ovde, to je tema koja je nekako ostavljena po strani. Ja mislim da je to neka kombinacija murdarluka u kome ovo društvo živi već stotinama godina, društvene neodgovornosti i svih građana ove zemlje i naravno neke predstave našeg prosečnog političara o tome šta je politika. Za njih je politika trač, zavera i informacije o tome šta radi ova ili ona tajna služba.
I da završim sa tom pričom, mislim da je način na koji jedan deo naše političke elite doživljava te magle isto tako vrlo interesantan. Recimo, mogli smo videti na naslovnim stranama mnogih novina juče kako G17 seče tortu u obliku Ajfelove kule i slavi to što su otpisani neki dugovi Srbiji. I sad to samo po sebi, hajde, da li je za slavlje državno, stranačko, nije važno, ne mislim ja o tome da pričam, nego je vrlo interesantno da G17, kada god dođe do nekakve frke političke oni prave tortu i seku tortu i to jeste možda i neki građanski manir, jesti tortu je bolje nego jesti masnu prasetinu i piti rakiju. Primetila sam da su te njihove torte uvek čokoladne, a kažu da u čokoladi postoji nešto što popravlja raspoloženje.
Ako sam ja dobro razumela, temelj ove platforme jeste da se pitanje Kosova reši primenom međunarodnog javnog prava. Prvo što tu moram da primetim, iako uopšte nisam stručnjak za međunarodno javno pravo, jeste da danas baš nije jasno šta je međunarodno javno pravo. Ono se jako mnogo promenilo i pretrpelo je vrlo velike promene za poslednjih 50-ak godina. Do skora ono je bilo zaista zasnovano ili bar se nastojalo da bude zasnovano na nekom poimanju i tumačenju ljudskih prava, sada to nije uopšte tako. Posle septembra 2001. godine i posle tog Patriotik akta Bušovog zaista se sada međunarodno pravo sve više zasniva na nekom poimanju bezbednosti država, ne na bezbednosti pojedinca. I ono je u velikoj tranziciji i jako mnogo se menja, znate, i to što premijer smatra međunarodnim pravom neko drugi ne smatra međunarodnim pravnim pravilom. Prosto se radi o jednom fluidnom mehanizmu koji je u stanju promena. I zasnovati celu strategiju na jednom poimanju međunarodnog prava mislim da sa strateške tačke gledišta nije baš mnogo pametno.
Vrlo je važno da postoji neki ekonomski tim, vrlo je važno da neko štiti tu javnu svojinu koju je nekadašnja SFRJ, a posle i SRJ stvarala na tom Kosovu, bez obzira kako. Kao što su nas nekad zvali da gradimo socijalizam, mi sada gradimo kapitalizam. Nekad je to bila državna i društvena svojina, ali uvek u svakoj državi postoji nešto što je javna svojina, postoji nešto što je javno dobro, nešto što je javno bogatstvo i u stvaranju tog bogatstva su sudelovale brojne generacije ljudi koji nisu samo oni koji žive na Kosovu. Osim toga, mnogo ljudi je moralo da pobegne sa Kosova, tu se nećemo lagati, ti ljudi su Srbi, šta je sa tom njihovom imovinom, kakav je to argument u pregovorima. O tome, ne znam da li grešim, nisam mnogo čula. Takođe, tu je neko strateško pitanje budućnosti Srbije sa Kosovom. Hajde da zamislimo tri federalne jedinice, Srbija, Crna Gora, Kosovo. Da li mi znamo čemu to vodi?
Ja sam čitala jednu studiju koju je objavljivao Danas u nastavcima, koju je napisao gospodin Ivan Ahel. Ako imate zajedničku državu, kako bi Srbija podnela šefa države koji je Albanac, kako bi Srbija podnela recimo naseljavanje velikog broja Albanaca u istočnoj Srbiji koja je, kao što znamo, poluprazna. Čitala sam ljude koji nude neke odgovore na ta pitanja, pitam se zašto naša vlast ne posluša takve ljude. Ne mora da ih sluša, ali treba da ih sasluša, niko nije najpametniji na svetu. Da vidimo šta će da se desi, hajde da napravimo taj model. I najzad, ono što je za mene užasan problem, ova država nema strategiju za prekosutra, nema strategiju šta će biti za 20 godina, šta se dešava sa demografskog stanovišta, sa ekološkog stanovišta, sa stanovišta istorijske perspektive Evropske unije koja je u krizi i mi ne znamo kako će izgledati kad izađe iz te krize. Sa stanovišta toga čemu nas istorija uči o životu naroda koji je u demografskoj ekspanziji i naroda koji je u demografskom opadanju, šta mi tu možemo da očekujemo. To država koja drži do sebe mora da ima kao studiju.
Živeti od danas do sutra, pa to je lepo, krasno, ali ne možemo svi da budemo boemi. Možemo mi to kao pojedinci, zašto da ne, ali država ne sme, ona ima odgovornost za buduće generacije. Da li ćemo naučiti nekakve lekcije iz ovih krvavih događaja kroz koje smo prošli, da li ćemo naučiti nekakve lekcije iz te inflacije kroz koju smo prošli, da li ćemo naučiti nekakve lekcije iz sečenja torti i ostalih ornamenata? A i mi moramo da postavimo stvari drugačije. Naravno, ja znam da nema energije za neke demonstracije, to je meni potpuno jasno, znam da tu mora da bude neki konkretan povod, ali znam da ima strašno mnogo očajnih ljudi, naročito ljudi u 40-im i 50-im godinama koji su ostali bez posla, koji ne vide nikakvu perspektivu, koji ne znaju šta će biti sa njihovom decom. I znam da očajanje uvek vodi lošim rešenjima, očajanje vodi tome da se misli da postoji neko radikalno rešenje, neko brzo rešenje, neko hitro rešenje posle koga će sve biti dobro. Hitro rešenje, brzo i radikalno rešenje je uvek antidemokratsko rešenje, a antidemokratiju, nedemokratiju smo probali. Je li nam bilo lepo? Pa, nije baš.
Evo ja imam jednu dobru prijateljicu, koja je stomatolog. Znate da je donet zakon o obaveznom plaćanju stomatoloških usluga i moja prijateljica ima nevolju da bude zaposlena u instituciji koja pruža stomatološke usluge studentima. Vi znate da studenti nemaju para da plaćaju stomatološke usluge, a sada za njih one nisu besplatne. Ona je ponudila jedno rešenje, da se svim studentima ponudi neka vrsta jeftinog osiguranja, kao što za njih postoje jeftine karte za GSP, tako da imaju i neku vrstu osiguranja od hiljadu, dve godišnje. Ona sa tim predlogom nije mogla da dopre dalje od svog rukovodioca. I evo, ja vam predlažem da takve ljude nekako organizujete u nekakav forum pri bilo čemu i da takvi ljudi koji su so zemlje, što bi se reklo, i koji stalno pokušavaju da se vade iz nekakvih problema i imaju dovoljno imaginacije da vam predlože nešto, da njihovi predlozi nekako steknu pravo građanstva i da se njihovi predlozi čuju i da na taj njihov predlog može nekakav ministar zdravlja da kaže – aha, hajde malo da vidimo da li je ovo sprovodivo, da li ovo može. Hajde da se takvi ljudi čuju, da se takvi ljudi vide i da predlozi koji su razumni i relativno jednostavni zaista steknu neko pravo na debatu u društvu.
Kad sam videla toliku gomilu policajaca sa rekvizitima koje su korišćene i protiv tih istih policajaca relativno nedavno, ja sam onako rekla – ua, pa me je jedan policajac pitao zašto sam to rekla i zašto nisam na njihovoj strani. Onda sam ja rekla – biću ja na vašoj strani kada se vi nama izvinite što ste nas mlatili 96. i 97. godine po onoj ciči zimi, poledici i tako dalje. I onda je on rekao – pa, nisam ja mlatio, a ja mu kažem – dobro, naravno, ne mislim ja na vas nego mislim na policiju kao jedan korpus. U suštini moram da kažem da posle kad sam malo krenula kući i počela da razmišljam o svemu tome, meni je to delovalo ohrabrujuće. Mnogi ljudi su bili besni – šta oni, otkud njima pravo da bubnjaju, da koriste naše rekvizite iz vremena tih velikih demonstracija. Ja mislim da je svako sindikalno osvešćivanje dobro, bez obzira da li se dešava u vojsci, policiji, među poljoprivrednicima, prosvetnim radnicima, jer sindikalno osvešćivanje polako vodi političkom i demokratskom osvešćivanju. Naravno, treba tu mnogo vode da protekne, ali ipak to je jedan značajan prvi korak. Drugo, ima u tome nekakve pravde, pošto je svaka pravda možda pomalo i vrsta odmazde, jer ja sam tu onako zlurado pomislila – mi smo njih strašno nervirali s tim pištaljkama i bubnjevima i sad im ništa drugo nije preostalo da se izbore za svoja prava nego iste te pištaljke i bubnjevi. Ne mogu da uzmu pendrek pa da se bore za svoja prava. To je, generalno gledano, jedna od ohrabrujućih stvari koje su se desile u poslednje vreme, bar sa moje tačke gledišta.
Svetlana Lukić: Kao što ste čuli, Vesna Rakić-Vodinelić ima veoma konstruktivan pogled na štrajk policajaca. Ja nemam, volela bih da imam, ali nemam. Kad god ih vidim, a pogotovo kad mi se šetkaju ovako po gradu sa pištaljkama i bubnjevima, setim se da su bili batinaši 91, 96. i 97. Setim se da su to ljudi koji su iz oklopnih transportera ratovali protiv albanskih seljaka. Vidim i da su zakazali nastavak protesta za 9. mart. Ni manje ni više nego na 9. mart će protestvovati i tražiti veće plate, na dan kada su pucali na demonstrante i ubili, ako se sećate, jednog mladića. Zakazati štrajk policije za 9. mart je isto kao kad bi Jedinica za specijalne operacije tražila povećanje plata 12-og marta. Pozdrav štrajkačima uz pesmu koju je Ljubomir Simović napisao o policijskim čizmama. Ovu pesmu nam je u septembru 2000. godine pročitala Mirjana Karanović.
Mirjana Karanović: Ne pamtim kad sam video takve čizme. / U tako dobro građenim čizmama / Čovek bi se iz potopa vratio suv. / To su zaista prave državne čizme. / To nije samo obuća, to je oružje. / Kad si obuven, ti si naoružan / Nema toga pred čim će ustuknuti / Čovek obuven u tako moćne čizme. / Ne samo blato, makadam i sneg / Te velelepne čizme gaze sve / Gaze vino, gaze zube, gaze usta /
A đonovima kroz prazne sobe / Raznose ukosnice, pepeo, brašno, krv. / Ko ti je obuo tako moćne čizme? / Bolje da pitam zašto ti ih je obuo. / Dokle misliš da stigneš u tim čizmama? / Zar ih se nećeš nikad osloboditi / Osloboditi i odahnuti,
i prema reci poći u letnji dan / Bos kroz cveće prepuno skakavaca. / Zar ćeš obuven u krvave čizme / Leći u zemlju kraj bosih otaca.
Svetlana Lukić: Nastavljamo Peščanik, dok mi ovde kopamo po sopstvenom pupku, napolju stotine hiljada muslimana širom sveta besni protiv svih onih koji su objavljivanjem karikatura proroka Muhameda, po njihovom mišljenju uvredili i proroka i njih same. Vi ćete u narednih nekoliko minuta čuti našeg specijalnog izveštača iz Pariza, od juče i zvanično dopisnicu Peščanika iz Pariza, Biljanu Srbljanović, da čujemo kako to izgleda u Francuskoj.
Biljana Srbljanović: Ovde je danas izašao časopis, koji je kao neki Ošišani jež, satirični časopis, koji je jedini francuski časopis koji je odlučio da preštampa svih 12 osnovnih karikatura. On se štampa u 100 000 primeraka, ja sam jutros odmah išla da kupim, nije ga bilo naravno nigde. 400 000 su štampali od jutros, sve je prodato u roku od pet minuta. Jedno milion evra su danas ti ljudi zaradili na karikaturama koje su zabranjene. E sad, ne znam koliko se tu zna, karikature su izašle još u septembru mesecu i trebalo je jedno mesec i po dana za prve organizovane islamističke reakcije, koje su bile tek u oktobru. Pa su onda nekoliko puta intervenisali ambasadori svih tih arapskih zemalja u Danskoj i premijer nije hteo da ih primi. Onda su u decembru ponovo intervenisali, ponovo su bili odbijeni i u stvari je bilo potrebno jedno četiri meseca logističke podrške i tako dalje, da se te ekstremističke islamske grupe svuda po arapskom svetu organizuju i da ove demonstracije izbiju.
Znači, one nisu nikakav odgovor de facto na te karikature, ja sam ih tražila po internetu i na kraju ih našla, koje nisu ništa posebno. Prilično su neujednačene i ima jedno dve-tri koje su stvarno super, duhovite i vrlo su tačne i uopšte se ne podsmevaju islamu, nego se prevashodno podsmevaju na vrlo surov način, pun crnog humora, terorističkom tumačenju islama. Jedna od tih karikatura, koju je Mond preštampao, je super i izgleda ovako – kamikaze stoje u redu na nebu i Muhamed ih čeka i kaže – sad stanite, stanite, nemamo više devica na lageru, zbog toga što, kao po Kuranu, sve koji izvrše samoubistvo u korist džihada, na nebu čekaju device.
Između ostalog, negde sam čitala da prodavac u Gazi štampa ove zastave koje oni pale i 10 evra po komadu ih prodaje i ne može čovek da se naštampa i da se naprodaje. Tako da se to malo vrti i oko toga, ali s druge strane, ono što je zanimljivo meni ovde u Francuskoj jeste kako ljudi reaguju na to. Išla sam da se muvam malo, da vidim da li ima nekih protesta i danas šetam kuče i gledam tu po intelektualnom komšiluku u Bulonji da li ih ima, međutim, bili su samo radnici Renoa, koji su protestovali protiv nekih drugih zakona i nešto su me svi otkačili, jer tu uopšte nema oko čega da se razgovara i protestuje u Francuskoj. Ovde je prošle godine slavljeno 100 godina od donošenja zakona, koji razdvaja državu i religiju i to je jedan od najneprikosnovenijih zakona ovde. I to je ono što je za našu zemlju vrlo važno i indikativno da se razume.
1905-e je ovde, posle nekoliko stotina godina borbe i zalaganja, krvavih međureligioznih ratova, izglasan zakon u kome su potpuno razdvojeni država i religija, u kome država ne sme da finansira ni jednu religioznu organizaciju, niti bilo koju crkvu, niti može bilo gde da ističe bilo koje religiozne simbole na javnim mestima. To ne znači da je religija zabranjena, naprotiv, država puno pomaže rekonstrukcije crkava ili podržava raznorazne kulturne, umetničke, istorijske, konzervatorske programe, po raznoraznim religioznim ustanovama raznih religija. Konačno, ovo je država groblja. S druge strane, naravno da je Francuska jedna od prilično religioznih država u Evropi. Širak, predsednik, je deklarisani katolik. Kad je papa umro, on je došao u Notre Dame na misu. Znači, ti privatno imaš pravo da izražavaš i javno da pokazuješ svoja religiozna osećanja, ali država ne sme da se meša u to ni na koji način, to je u Francuskoj jedan od postulata jednakosti ljudi.
Isto je zanimljivo što ovde Širak malo hladi stvar i on je kao već dao neku izjavu da otprilike ne treba da se talasa toliko i stvar treba da se smiri. I naravno, treba da se smiri, desetine ljudi je pobijeno zbog toga svuda po svetu. Po tome se vidi da je on neki veliki državnik, bez obzira što on kaže stvari koje ja nikad ne bih rekla – zato ja nikada neću biti predsednik Francuske. Predlažem ljudima da pogledaju na Internetu te karikature, one se vrlo lako nalaze, da vidite oko čega se digla cela frka. To uopšte nije tako kako se predstavlja, da je to nešto uvredljivo za religiozna osećanja. Tu se prevashodno, posebno nakon pobede Hamasa, udara po tome da su ekstremističke organizacije kidnapovale muslimansku veru i smatraju se jedinim ispravnim tumačima islama, što nije tačno.
Ovde postoji kritičan odnos prema levičarima, koji smatraju da je islamski terorizam, posebno onaj protiv Amerike, u stvari neka vrsta poslednje brane pred globalizmom, mondijalizmom, kapitalizmom u krajnjem slučaju. Ljude sa takvim stavovima mnogi nazivaju korisnim idiotima, jer se smatra da oni misle van konteksta. Sličan slučaj je kada kažeš da je što se devojčicama ne dozvoljava u francuskim školama da nose marame i da ističu svoje religiozne nošnje i simbole posledica amerikanizacije, pop kulture i tra-la-la. To je bilo aktuelno pre jedno godinu dana, država je bila užasno čvrsta i rekla – ako nema ni jednog religioznog simbola, onda nema ni marame, nema ničeg. To je stvarno postalo strašno, male devojčice od 12-13 godina budu iznenada, nakon letovanja provedenih u Maroku, Tunisu, Alžiru, odakle su im roditelji, vracene pretvorene u robinje svojh roditelja. Ovde su veliki problem ti brakovi na silu u koje roditelji guraju te devojčice, tako da tu uopšte nije u pitanju nekakva romantična borba za slobodu, a protiv kapitalizma i neokolonijalizma, nego je to nametanje jednog veoma konzervativnog pogleda na svet, koji je užasno opasan – posebno po žene.
E sad, u Iraku su bili kidnapovali onu dvojicu reportera, one prve, najpoznatije, na dan kada je trebalo da deca prošle godine krenu u školu. I sad ta deca kreću u školu, zabranjeno im je da uđu sa religioznim simbolima, mada se na kraju ispostavilo da se na nivou cele Francuske pedesetoro dece pojavilo sa simbolima i svi su pristali da skinu te marame. E, kidnaperi te dvojice novinara Figaroa tamo u Bagdadu su rekli – mi ćemo njih pustiti, ako vi oborite taj kao zakon i dozvolite da naša deca ističu religiozne simbole. I Širak je rekao – ma ne pada mi na pamet. Na kraju se, naravno, ispostavilo da se sve vrti oko para i kada je plaćen otkup za dvojicu novinara, kao i za novinarku Liberaciona, oni su bili pušteni. Znači, najvažnije je da te stvari uopšte ne treba romantizovati, jer se uopšte ne radi ni o kakvoj slobodi religioznog izražavanja. Radi se o nečemu što je najretrogradnije, o najgoroj varijanti tumačenja jedne vrlo konzervativne religije, kakve su u stvari sve.
Ali ono što je meni najsimpatičnije u svemu tome je da je danas na naslovnoj strani tih novina koje su svuda rasprodate, izašla karikatura jednog drugog Francuza, koji je dosta poznat ovde, koji je nacrtao Muhameda koji se drži za glavu i užasno je besan, očajan i ima balončić u kome on kaže – koliko je teško kada te obožavaju idioti. Mislim da to može da se odnosi i na našu crkvu i našu državu i naše ideologije, da ti je u stvari užasno teško kada te idioti podržavaju. Onda se ti suprotstavljaš crkvi, umesto da budeš protiv idiota, koji tumače tu crkvu na najgori način. Što se tiče podrške muslimanima Saramaga i Gintera Grasa, mislim da je to zato što oni pripadaju nekoj staroj, staroj generaciji, koja čitav problem sagledava pomalo romantičarski.
Pazi da ti kažem, te karikature, to je toliko buke ni oko čega, jer su one bezveze, u tome je za mene najveći problem. I niko ovde nikad ne bi imao nameru da vređa muslimanska osećanja, niti se iko ikada bavio time. Znači, uopšte se ne radi o tome. Jedna karikatura mi se mnogo dopala, ona spada u odjeke na sve ovo – sede na nebu Buda, Jehova i Isus, a pored njih neraspoloženi Muhamed. Oni mu kažu – šta ti je, svi smo mi već bili tema karikatura, što je istina. A kao paralelni odgovor su karikature u nekim arapskim časopisima – Ana Frank u krevetu sa Hitlerom, pa onda, danas sam videla, Spilberg telefonira Piteru Džeksonu, koji je uradio Gospodara prstenova, i kao drži scenario na kome piše – Holokaust. I onda Spilberg ga pita – je li, Pitere, možeš li da mi pomogneš sa ovim. A ovaj kaže – izvini, Stivene, nemam ja baš toliku maštu – kao holokaust je izmišljotina i tako dalje. Tako da su i te islamističke partije kao krenule u organizovanu borbu protiv Jevreja, jer danske karikature su kao jevrejska podmetačina, a u stvari je sve to – blow out of the proportion. Uopšte niko nije imao nameru da vređa muslimane, nego je tu postavljeno jedno političko pitanje slobode – šta ti smeš, a šta ne smeš.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Srebljanović iz Pariza, sa njom se nisu složili Ginter Gras i Žoze Saramago, oni su smatrali da ove karikature vređaju muslimane, da je to osiono i bezobrazno ponašanje zapadnjaka. Verovatno ste čuli da je najprodavaniji dnevnik u Iranu raspisao konkurs za 12 najboljih karikatura o holokaustu, deliće se zlatnici najboljim karikaturistima, a zanimljivo je objašnjenje urednika tog lista koji je rekao – želimo da vidimo da li će na isti način zapadnjaci tretirati karikature o holokaustu. A vi slušate pismo iz Ljubljane Svetlane Slapšak.
Svetlana Slapšak: /čita Svetlana Vuković/
Muhamedov lik, evropska maska, srpska šminka
Veoma je teško dati bilo kakvo pametno objašnjenje zašto su evropske novine, pre svega danske, morale da objave nešto što je svakome ko malo poznaje politiku i stanje duhova moralo izgledati kao neposredna provokacija muslimana širom sveta. Prvi problem je posledica evropskog maskiranja, kako u Zajednici tako i oko nje, među evropskim državama koje joj još nisu pristupile. Maskiranje počinje sa za sada – srećom – neprihvaćenim evropskim Ustavom, nastavlja se u svakodnevici i ne rešava se – nažalost – u evropskom Parlamentu. Reč je o religiji, odnosno religijama. Evropska zajednica umesto da bez oklevanja i dosledno sprovede laičnost kao osnovu svake politike i svakoga ponašanja građanina u javnosti, da postavi ateizam ne samo kao jednak svim drugim verskim opredeljenjima, nego i kao nedvosmisleno bolji oblik opredeljenja građanina, kada se regulišu svakodnevica, kultura, nauka, školstvo i politika – umesto da učini to, Evropska zajednica trabunja o hrišćanskim korenima Evrope, pa još umereno o antičkim, dakako samo grčkim i rimskim, ne bi li pitanje identiteta bilo malo više seksi.
Iz te situacije govoriti o slobodi govora naprosto je deplasirano. Ne samo da to koketiranje sa hrišćanskim religijama i crkvama otvara prostor svim bigotnima i netolerantnima, ozbiljno narušava pitanje ljudskih prava i jednakosti, uključujući ženska prava, već još gura pod tepih najbolje što je Evropa stvorila, a to je prosvetiteljstvo i sistem javnih škola. Dodatni problem je što to sa jedne strane negira druge religije Evrope, a sa druge nimalo ne problematizuje kolonijalni evropski pogled na drugoga izvan Evrope. Nekadašnji kolonijalni zločinac, sada kod kuće ne prestaje da ograničava, muči i ponižava svoje bivše podanike.
Na drugoj strani, ništa lakše nego navesti nepismenu sirotinju da sebi da oduška paleći, rušeći, urlajući, šta god, samo neka veruju da su užasno uvređeni. Nikakav razuman odgovor ili pokušaj vraćanja racionalnosti tu ne znači ništa, posebno ne ako argument dolazi iz, zamislite, istorije umetnosti. Kome je u stvari poslana primedba da se u muslimanskoj umetnosti ponekad ipak prikazivao Muhamedov lik? Možda indonežanskim muslimanima koji kao nešto znaju o persijskoj minijaturi XVIII veka. Ili vojskama i političarima koje pripremaju mase za mogućni sveti rat. Otkuda evropska nadutost da se soli pamet drugima, dok je Evropska zajednica još uvek okružena ne samo teškim graničnim prelazima, nego i minskim poljima u Grčkoj.
Posebno je komično kada se kod nas umetnici ratne propagande oglase da se zgroze nad muslimanskim ekstremistima i to oni isti koji su koliko-toliko site i pismene građane Jugoslavije naveli da se ponašaju isto, još gore i svakako mnogo duže. Posebno je stvar groteksna u kulturi u kojoj istrošeni starac i loš pisac, koji je od svake vlasti dobio sve i više, još uvek tvrdi kako on nije izazivao rat koji mu je doneo najviše. Kakav je odgovor uvređenih muslimana? Kako izgleda, oni nikako ne mogu napasti hrišćanskoga Boga. Zahvalimo to evropskoj kulturi zavitlavanja, ateizma i uspešne desakralizacije. Pa, kad već ne može da se napadne hrišćanski Bog, napašće se holokaust. Uistinu, osnovna ideja prvih evropskih ideologa ujedinjenja Evrope, iz uglednih italijanskih jevrejskih porodica, bila je da se zauvek onemogući ponavljanje najstrašnijega doba evropske istorije. U tome smislu holokaust Jevreja i drugih žrtava nacizma uistinu jeste sveti.
Zamena Boga humanističkom vrednošću je postupak koji bi morao da otvori oči Evropljanima, da ih podseti kako je jednostavno i lako zavesti mase, iskoristiti lične frustracije kao pogonsku silu rata i istrebljenja, izazvati i usmeriti slepilo. Na evropskim mapama premišljanja prošlosti danas se izvesno ističe Srbija, u kojoj niko ko je zaurlavao od sredine 80-ih do septembra 2000. nije zaćutao na više od dva meseca, ako se dobro sećam, negde do početka decembra 2000. Umesto ućutkivanja njih, ućutkivani su oni drugi, naročito oni koji se zalažu za govor i misao o odgovornosti. Zamena vređanja Boga vređanjem humanističkih vrednosti se tu kod nas već desila, što znači da je Srbija dala sjajan primer današnjem dirigovanju muslimana. A danske i druge ambasade, zasad još jedine u plamenu, mogle bi biti pouka Srbiji da je krajnje vreme da se počne sa skidanjem šminke, i to ne samo zbog stavljanja evropske maske.
Svetlana Lukić: Slušate Dejana Ilića, urednika izdavačke kuće Fabrika knjiga.
Dejan Ilić: Čak više nisam nešto ni ljut, sad neka glavna moja emocija je da sam tužan. Počeo sam da sažaljevam ove ljude, ove takozvane nacionaliste, sad mi ih je žao. Nas mi je žao odavno, a sada mi je njih žao, kao i oko ovog nesrećnog Kosova, razumeš. Svi ti kažu biće nezavisno, sad je već gotovo, sad više nema ni rukavica, jedan po jedan svi izlaze i govore – biće nezavisno. I ti vidiš, evo, Vladeta Janković kaže – to je stav samo jednog člana. Ja sad više ne mogu da se ljutim na njega, meni je sad njega žao. Eto, o tome razmišljam poslednjih mesec dana, kako su nas baš razvalili, temeljno. I sad ti kažeš – dobro, koji su to parčići koje mi možemo da skupimo u tu neku sliku o nama samima, a da nas nije sramota, pošto ja mislim da mi imamo elementarni problem sa stidom zbog 90-ih. I ovi koji nas sada vode, i oni imaju problem sa stidom. Znaš, uđeš u nekakve ratove bez razloga, onda iz izgubiš, budeš potučen i još se obrukaš u svemu tome. E sad, šta ti možeš da postaviš pored toga, a da pravi neku ravnotežu sa tim? Pa ništa. Ali ti vidiš jedan užasni napor prvo da se to sakrije, jer je teško sad baš reći – znaš, ispali smo stoka.
Mislim da će nama na kraju da ispadne da je tih 50-ak godina socijalizma najsjajniji period u našoj istoriji i da ćemo na kraju morati da se okrenemo tome i da kažemo – kad imamo uslove i kad je relativno mirno mi i umemo nešto da pravimo, umemo nešto i da pišemo i da crtamo i da slikamo i da snimamo. A jutros sam izneo televizor iz sobe, onako demonstrativno, pošto već ne znam koliko vremena ga ne gledam uopšte, a jutros sam ga izneo prosto, to je ono kao da ne dođem u iskušenje. Novine stvarno odavno ne čitam i kada pogledam naslove u novinama kažem sebi – pa dobro, jesmo li se dogovorili da to ne radiš, pa zašto si gledao to, šta će ti sad to, sad ćeš da razmišljaš o tome.
A užasno me nerviraju, eto, imam još snage da se iznerviram – psovke na naslovnim stranama. Mislim, mi jesmo otišli dođavola, nije to sporno, ne treba meni sad neki novi dokaz da smo mi otišli dođavola, to je u redu. Ali način na koji smo otišli dođavola je, bojim se, još porazniji od toga da smo otišli dođavola. Sad rastu neka deca tu u tom okruženju i sad, šta ona uče? Ali hajde sad, na stranu deca, nego mi, bre, pa živećemo mi još neko vreme. Pred 5. oktobar ja sam se spremao, jer sam uvek imao strah od onog kordona policajaca, koji krene na nas i uvek sam bežao, šta da radim. I onda sam pred 5. oktobar sebe pripremao za to da ne bežim, i onda sam razmišljao ovako – dobro, on krene i najgore što može da se desi to je da ti se neki pendrek spusti gde god. I onda sam razmišljao koliko to može da boli i shvatio sam da ne može da boli mnogo i shvatio isto tako da taj pendrek može da se spusti dva-tri puta, četiri puta, peti put već ne može jer kao, ako mi krenemo isto, onda on nema više prostora ni da zamahne, ni ništa. I onda sam govorio sebi, znači, nema bežanja, nije to ništa strašno, pa te udari jednom, pa te udari drugi put, pa to prođe, ali se nešto desi. I kao, čak je to malo i delovalo tog 5. oktobra.
Sad hvatam sebe da se spremam za to kad idem ulicom i neko me slučajno zakači, znaš, kao, da se spremim za to, i onda pomislim – zašto uopšte razmišljam o tome. Kao, da li će me neko zakačiti na ulici, pa zakačio me taj s tom naslovnom stranom u novinama, zakačio me – voleo bih da izbegavam teške reči, dakle, zakačio me jedan nepromišljeni visoki vladin službenik, koji je rekao da je naš problem to što je Hrvatska uhapsila Gotovinu. Uvredio me je, šutnuo me je kad je to izgovorio.
Jedna od mojih omiljenih rečenica iz 90-ih je, to je izgovorio valjda tadašnji šef državne bezbednosti, on je rekao – ja to ne želim i neću da čujem. I čoveče božiji, posle 15 godina mi imamo istu politiku – mi ne želimo i budući da ne želimo, mi to nećemo da čujemo. Pošto nećemo da čujemo, mi vas zapravo i ne čujemo. O kojim mi pregovorima pričamo? Što oni uopšte idu da pregovaraju? Hajde da sastavimo listu neku zahteva i kažemo – evo, to mi hoćemo, jel’ nećete to, ima da ratujemo, ima da izginemo svi do jednog, ili ćemo vas da pobijemo sve do jednog i kraj priče. Da li mi imamo neki period u našoj istoriji kad je neko izgovarao rečenicu – ja se s vama ne slažem, ali vas pažljivo slušam i vrlo ću podrobno razmisliti o tome što mi govorite, pa ako nađem neki način da svoje interese izmirim sa vašim interesima biću vrlo srećan. Jesmo mi imali ikad nekog takvog pregovarača? Kad bismo to našli, pa da izvučemo te ljude, pa da njih veličamo.
Taj srednji vek je naše prvo zlatno doba, a drugo zlatno doba je taj početak XX veka. I onda je Dubravka Stojanović napisala tu divnu knjigu o tom drugom, zlatnom dobu srpske demokratije, možeš misliti. I onda žena napiše knjigu i pokaže – koja crna demokratija. Nego je zanimljivo da smo mi i tada bili u jednoj situaciji prilično neizglednoj, jer se tražilo da budu sklonjeni sa svojih mesta oni koji su učestvovali u ubistvu kralja, pa su nam postavljene sankcije. I to je trajalo godinama i konačno su ti ljudi koji su učestvovali u tom atentatu sklonjeni, a zbog čega su sklonjeni – da bi Srbija mogla da kupi topove, jer joj je, između ostalog, bilo zabranjeno da kupuje oružje. Sad, pazi ti kako je to neverovatna priča – ti si sklonio jedne nasilnike da bi nastavio sa nasiljem. Hajde da uzmemo u obzir istorijske okolnosti, pa kao trebalo je, Srbija se spremala za te ratove i sve ostalo, ali nekako je to meni izbor – rat ili rat.
I sad ja nešto razmišljam, sad nama traže ove dve osobe optužene da su činile ratne zločine i sad nam kažu – ako ih izručite biće sve u redu, mi ćemo sa vama da razgovaramo, dogovorićemo se oko nekih stvari. Možda bi trebalo drugačije da nam ponude, možda bi trebalo da kažu – ako iz izručite, mi ćemo vam stvoriti uslove da opet ratujete, i možda bi ih ovi izručili, jer znaš, kad nama ponudiš da će nam biti fino, da ćemo da radimo, pa ćemo da gradimo i sve, možda nama to ne odgovara. Ma mislim, nije smešno. Ne, ozbiljno, baš je tužno. Možda da su nam rekli – daćemo vam topove ako ih izručite, daćemo vam avione, možda bi ih ovi izručili, ali oni kažu – ne, nego ćemo da razgovaramo s vama, pa će ekonomija da vam krene, pa ćete dobiti kredite, pa će biti stranih ulaganja. Pa izručite ih, ljudi, da živite normalno. Ne, nego treba da kažu – ako ih izručite, mi vam obećavamo, nećete živeti normalno, daćemo vam oružje i tucite se k’o mala deca. Pa stvarno je strašno.
Ja slušam šta priča Vesna Pešić i to je stvarno da je poljubiš u čelo, koliko ona njemu crta gde on greši. I nema trunke ružnih emocija u onome što ona govori. To je jako ozbiljna kritika, takva da bi neko ko vodi Demokratsku stranku morao da se zapita – da li ja treba i dalje da vodim tu stranku. To je jedna ozbiljno utemeljena kritika, ali u njoj nema ni trunke zluradosti, ma ne, ne, nego žena kaže – pa bre, upropastili ste sve, hajde prizovite se pameti, potrebni ste nam. Ona to njima kaže – potrebni ste nam. To kaže ljudima koji su direktno odgovorni što se Građanski savez raspao, koji su radili na tome da razvale Građanski savez. I ti sad imaš nekoga ko je uložio sebe u Građanski savez, a ne priča sa ogorčenjem, ne priča s mržnjom, nego kaže – u redu, ovu poziciju smo izgubili i sad ste ostali sami, pa dajte, uozbiljite se. Ali nema, to se odbija kao od zida.
Mislim, na čije glasove računa DS? Na glasove DSS-a, na glasove radikala? Pričom o Kosovu, nošenjem srpske zastave na Kosovo? Šta, oni će da dobiju radikalske glasove ili DSS-ove glasove? Pa nema šanse, nikad ih neće dobiti, ne mogu da ih dobiju. Predsednik DS-a i tadašnji predsednik vlade Srbije izručio je Slobodana Miloševića i to je najveći potez, nije najveći, napravio je čitav niz velikih poteza, ali to je jedan od poteza koji će mu se pamtiti. Pa kako oni mogu sa tim nasleđem da računaju da će dobijati ne znam koje glasove? Pa ne mogu – i ne treba, i ne treba. Ne, oni se stide tog svog nasleđa, oni ga guraju pod tepih. Pa čoveče božiji, svaki dan treba to da govore, to im služi na čast, da su bili članovi te stranke u vreme kad je taj čovek vodio Srbiju. Oni kao da kažu – hajde to da zaboravimo. Šta, sada je DSS kao bolji. Mislim, ti ne možeš njima da objasniš da oni ne mogu da se stalno kolebaju između toga – jesmo s DSS-om ili nismo s DSS-om. Pa nisi s DSS-om, nisi! Kao Kosovo je sad prioritet, nije nam Kosovo prioritet. Izađi s tim i reci to i garantujem da će ti rasti ta neka glasačka baza, sigurno, jer kad pitaš ljude u tim istraživanjima – šta su vama prioriteti, preko polovine građana odgovara da im Kosovo nije prioritet. Kosovo je nametnuta tema.
Pa izađi i kaži bre – ne zanimaju me pregovori o Kosovu. To je trebalo da kaže predsednik Srbije – ma ne zanimaju me pregovori o Kosovu, kraj. I onda neka izađe s nekim drugim programom, neka kaže – problem Srbije nije Kosovo, problem Srbije nije Crna Gora, problem Srbije je ekonomija, problem Srbije su institucije, problem Srbije je obrazovanje, problem Srbije je zdravstvo. Ti imaš medijski prostor koji je zagušen pričom o Kosovu i Crnoj Gori i sad je nama jasno ko drži taj medijski prostor i ko ga pumpa, ali šta ćeš sad ti da radiš – da se povinuješ tome, da se pomiriš s tim? Pa ne, bre, čoveče, ti si predsednik Srbije, ti imaš prostor da izgovoriš stvari. Kad ti daš izjavu, to moraju svi da prenesu. Pa koristi taj prostor.
Juče mi je došao dečko koga znam već dugo, radimo zajedno, ja mu kažem – baš su nas pritisli, a njemu pune oči suza, kaže – ja ne znam gde ću. Dečko radi, ima posao i sve, kaže – samo neka mi garantuju da kada obavim posao, kada isporučim robu da će neko to da mi plati, ja ovako ne mogu, ja ne znam kud ću. A danas sam video, nekada smo bili komšije, i ona sa svojim detetom ulazi u prodavnicu i ima visak, i onda uzima namirnice i proverava viskom da li su te namirnice dobre. Ja prilazim i drago mi je bilo što ih vidim i kažem – igrate se, kao, fino vam je. Ona kaže – ne, ne, ovo je ozbiljna stvar. Ja kažem – dobro, i sad šta ću, prosto sam pogrešno počeo razgovor, mogu samo da se pozdravim i da se okrenem i odem. Ali gledam majku i dete ispred frižidera sa mlečnim proizvodima, kako proveravaju da li je jogurt ispravan viskom. Jebo te, šta nam se desilo? Pošto nema nikog normalnog da vodi ovu državu, da napravi okvir, pa da kaže – biće vam teško, ostajaćete bez posla, ali mi vam garantujemo izvesnu socijalnu pomoć, mi vam garantujemo za pet godina ćemo doći tu i tu i onda će biti lakše. Ne, niko ti ništa ne govori, meni pričaju o tome da li će Kosovo da bude u Srbiji ili ne. Pa, dobro, biće u Srbiji i svi ćemo s viskom da proveravamo da li je mleko ispravno ili nije ispravno.
Ti vidiš kako se ljudi sami snalaze, ti vidiš kako ljudi prave svoje okvire, da se suoče s tom neizvesnošću koja ih je pritisla sa svih strana. Pa neko nosi visak, nekom su pune oči suza, neko iznese televizor, kao što sam ga ja izneo. Znaš, prestao sam da gledam televiziju kad sam prestao da urlam na televizor, pošto je to dobra stvar. Neko priča gluposti i ti se svađaš, urlaš, vičeš, razmenjuješ argumente, to je jedan zdrav stav. Onda sam shvatio da to više ne radim i onda sam shvatio da me neko tu pritiska, razumeš, i kao, čekaj malo, zašto bih dozvolio to, što da me pritiskaju, šta sam ja – lud, pa će oni da mi objasne, pa će mi biti lakše. Ne, ja ih gledam i sve mi je teže, nemam više snage ni da vičem i onda kao – nosite se, televizor napolje iz sobe. Svako od nas traži neki način, mislim, Peščanik je dobar primer. Znaš, ako je to tako bilo, a nemam razloga da sumnjam da je bilo preko 500 ljudi u Čačku, pa čoveče božiji, vi kao šaljete neku lepu poruku Peščanikom. Šta, vi pričate o prijatnim stvarima, došli su da se zabave? Pa nisu, ne, nego za jedan broj ljudi u Srbiji vi dajete okvir.
Ako je istina da ima 100 000 ljudi, a nemam razloga ni u to da sumnjam, koji slušaju Peščanik, znaš ti koliko je to, 100 000 ljudi koje je spremno da se suoči sa onim što izgovaraju ljudi ovde. Ako ništa drugo, ovih godinu dana sam čitao pažljivo te razgovore, tu je malo ko dao nekakvu sad optimističku viziju u nekakvom doglednom periodu. Znači, imamo visak, pune oči suza, televizor kroz prozor, Peščanik i imaš, naravno, s ove druge strane – Srbija, Kosovo, Crna Gora. Pa možda je bolje da sav svoj teret, svu svoju brigu projektujem na Kosovo, jer tu ionako ne mogu ništa da uradim, pa ću da razmišljam o tome i to najmanje boli. Pa sad i ako bude nezavisno, šta da radimo, nisam mogao ništa da uradim. To što mi se u međuvremenu život raspao, pa bolje je da razmišljam o Kosovu, nego kako mi se život raspada.
Koja je priča Srbije? Hajde da zamislimo Srbiju kao jedno telo, Srbija je jedna osoba, jedno lice, lice koje je činilo priličan nered poslednjih 15-ak, 20 godina, priličnu štetu nekim drugim licima. Naravno, trpelo je i samo. Da li je to lice doživelo onaj kraj kako bismo očekivali da doživi u nekoj priči da bi to bila dobra priča, da bismo rekli – ova priča je u redu, ona je realna? Pa nije. Još uvek se ništa nije desilo toj osobi, ta osoba i dalje kako-tako funkcioniše i dalje ima taj kapacitet da proizvodi nekakav nered. Sa stanovišta narativne logike mi u jednom trenutku moramo biti kažnjeni. Da li će ta kazna biti to kao – aha, nemate više Kosovo, da li je ta kazna da Republika Srpska više ne postoji i Bosna i Hercegovina je jedna centralizovana država. Ja mislim da to nisu kazne, ja mislim da i dalje oni koji su pokretači neće snositi posledice takvih odluka, jer njih zapravo, i tu se slažemo, i nije briga za Republiku Srpsku, nije njih briga ni za Kosovo. Dakle, onaj ko je pokretač, onaj ko je akter, ko nosi radnju, on mora da snosi posledice.
Kako ćemo mi ovde snositi posledice – ne znam, bojim se ozbiljnih sukoba unutar Srbije. Onda će se pokazati da je ta priča o jednom telu i na toj ravni pogrešna, ona je pogrešna na svim ravnima, mi nismo jedno telo, mi nismo jedna osoba, mi smo jedno društvo koje nije monolitno, koje nije homogeno i mi ćemo se pocepati kao društvo i krenuti jedni na druge i time zapravo krenuti da se kažnjavamo za sve ono što se radilo. Ja verujem u to pričanje priča. Ono što se nameće sa one druge strane, to je da smo mi mnogo propatili, pa da se zapravo ne očekuje kazna, nego se očekuje nagrada za patnju. I onda vas dovode u situaciju da merimo patnje. Ja sam spreman, hajde da izmerimo patnju, haj’mo da vidimo, haj’mo na papir i da vidimo – žrtve,uništenu imovinu i sve ostalo. Ne znam, bojim se da nismo najviše patili i da ne možemo da očekujemo baš neku nagradu za tu patnju.
Ja sad gledam i čitam te knjige o srednjevekovnoj srpskoj književnosti. Trud autora tih knjiga da nađeš nešto dobro, ta potreba da postoji nešto s čim ćeš se identifikovati i da te nije sramota ni pred sobom, ni pred drugima. I onda čitam niz kompromisa sa zdravom pameti i sa činjenicama, koje moraš da napraviš da bi iskonstruisao tu neku sliku s kojom bi hteo da se poistovetiš. E, to je potresno. Ima genijalna jedna rečenica kod Pavla Ivića u onoj knjizi Srpski narod i njegov jezik, tako nekako i on kaže – Taj srednji vek srpski, to je čudo jedno od kulture, bogatstva i svega, jedino što nemamo nikakva svedočanstva o tome. Ima čovek tu rečenicu, ej, ta rečenica je potresna, onda shvatiš tu muku. To se sve dešava negde tamo krajem 60-ih, 70-ih i 80-ih, i ti vidiš u stvari kako se neko spremao, kako je neko hteo da sa tom veličanstvenom slikom pokrije sve ono što se spremalo za 90-te. I onda zapravo ne možeš više da iz mrziš, shvataš da su to ljudi koji su imali nekakve ozbiljne probleme. Potpuno je neverovatno da su ljudi koji su mogli da prave u svojim strukama tu vrstu logičkih pogrešaka, da su ti ljudi oblikovali nešto što je bio dominantan govor i za 80-te i za 90-te. Znači, da ti ne vidiš šta je problem u rečenici – Ta srednjevekovna Srbija, to je bilo čudo jedno od države, samo što mi više nemamo nikakvih dokaza o tome. Pa kako je onda to bilo čudo?
Bila je ta rasprava između takozvanih postmodernista i takozvanih tradicionalista sredinom 90-ih godina i onda su naši sadašnji savetnici, obojica profesori, bili na strani tradicionalista i vrlo ozbiljno kritikovali postmoderniste. Profesor antičke književnosti ih je kritikovao tako što je rekao da oni prave krov, a da nisu postavili temelj. Vrlo zanimljiva slika, ali to što oni rade sada, to je čist postmodernizam. Kao činjenice ne obavezuju ni na šta, ja na osnovu bilo kojih činjenica mogu da ispričam bilo koju priču i sve su priče jednako važne, jednako bitne. Mi ne znamo gde se nalaze ljudi koje vi tražite, a onda, posle ne znam koliko godina, ti kažeš – sve vreme smo ih mi štitili, ali kakve veze ima. Ti mu kažeš – hej, ali čekaj, malopre si rekao da ne znaš gde su, a on kaže – pa šta. Kako bre, pa šta, valjda postoji neka veza između tebe pre i tebe danas. Oni kažu – ne, pre za pre, danas za danas. Oni su paradigma postmodernizma.
Ono što je neverovatno, to je da svi u ovom trenutku, ali svi, rade kampanju za radikale, zato što postavljaju kao prioritetna ona pitanja za koja su se radikali u prethodnom periodu pokazali kao da najviše o njima brinu i da jedini znaju kako da ih reše, a to su sve ta lažna pitanja, od Kosova do Crne Gore. I ti onda držiš dnevni red aktuelnih pitanja tako da zapravo sve vreme radiš kampanju za radikale. I sad kao, šta ćemo, da se iznenadimo kad oni dobiju ne znam koliko glasova? Biće potreban užasan stranački rad da se motivišu ljudi da izađu na izbore, jer se pokazuje po svim istraživanjima i kad se pogleda analiza rezultata izbora, da je biračko telo u Srbiji podeljeno i da o rezultatima izbora ne odlučuje trenutna opredeljenost birača, nego samo njihova volja da izađu i glasaju, samo to odlučuje o rezultatima izbora i to se vidi. Nije problem što će radikali pridobiti nove glasove, neće ih pridobiti, i oni od 2000. ne uspevaju da povećaju svoje biračko telo. Njihovo biračko telo se ne povećava, nego se osipa, ali problem je što ne izlazi na glasanje biračko telo ove druge strane. To čak više nije ni problem programa, nego samo kako da uveriš ljude – hajde, ljudi, izađite, glasajte.
Šta je tu još problem, ako je zaista tačno da je biračko telo u Srbiji raspolućeno, na šta vama to liči? Ako se uprkos svemu u poslednjih pet godina ne događaju nikakvi prelazi, ako uprkos svemu ljudi dosledno glasaju uvek za isto, šta god da se događa, i ako živimo bolje i ako živimo lošije, vidite li kako smo mi ušančeni i kako je to potencijalno jedan užasan, užasan teren za nekakve sukobe. To je sad glavna priča, kao možda je Tomislav Nikolić novi Sanader. Aha, jeste. Ej bre, u Hrvatskoj su uveli PDV i prve godine pošto su uveli PDV je država imala višak u budžetu, nisu znali na šta da potroše novac i onda su rekli – hajde da gradimo stanove. Jesmo mi videli posledice uvođenja PDV-a te prve godine? Dinkić se ubi pričajući kako smo mi stalno u plusu, kako je budžet dobar, stabilan, ovo, ono. Ja čak ne mislim da je to nešto pokradeno, nego je ovde toliko sve razvaljeno da su oni, znaš, pumpaj penzije, pumpaj plate, a novac od PDV-a zapravo treba da se iskoristi da se u nešto investira, pa da se obrnu nekakvi krugovi, pa da se proizvede još novca. Ali ne, ti vidiš zapravo da ovde curi na sve strane i sad kao Tomislav Nikolić će da bude novi Sanader. U kojoj državi i sa kojim ideološkim okvirom?
Ja nešto slušam te naše političke analitičare, oni sve nešto kao – pa možda nije strašno, pa možda treba da pridobijemo radikale. Neću uopšte da ih pridobijam, ja njih ne mrzim, to su građani ove države kao što sam i ja građanin ove države, imaju, bre, ljudi pravo da misle šta god hoće. Ali imam pravo da kažem da se bojim da oni nisu u stanju da reše probleme sa kojima se svi mi suočavamo, i oni i mi. Ali sad da ja njima pružam ruku – pa zašto da im pružim ruku, ne razumem, da li oni pružaju meni ruku? Pa ne. Ja neću da ih prevodim. Znaš kao, da učinimo od njih demokrate. Pa majke ti, kako se to od nekog pravi demokrata? Kad god vidiš da imaju neki prostor da naprave neku štetu, oni je naprave. On lupi šamar onom čoveku u Novom Sadu, a član Radikalne stranke, koji je predsednik tog Odbora za bezbednost, znači užasno važna pozicija za tu situaciju, kaže – pa šta, taj čovek je i onako krpa. Hej, neka je krpa sto puta, niko ne sme da ga ošamari, čoveče, to je čist fašizam. Ta stranka zastupa fašističke stavove i to je meni jasno i šta sad ja treba njih da prevodim, gde da ih prevedem, u koju demokratiju da ih prevedem? Kako, čoveka, bre, koji je predsednik Odbora za bezbednost da prevedem u nekakve demokratske okvire kad on kaže – pa šta ako ga je išamarao, kad je krpa. Poštovanje elementarnih prava podrazumeva da ti i ja možemo da budemo po sto puta krpe, to nije dovoljan razlog da nas neko šamara. Imam pravo da budem krpa, o tome se radi. I oni to naprosto nikad neće usvojiti i ja neću s njima da se dogovaram.
Svetlana Lukić: Dejan Ilić neće, a Koštunica hoće, znači, osvedočeni demokrata se sastaje danas sa drugim osvedočenim demokratom, novim srpskim Sanaderom, Tomislavom Nikolićem, zboriće o Kosovu, a iu 11 sati, kao što ste čuli u vestima, Albanci u svojoj skupštini biraju svog novog predsednika. Za kraj Peščanika, slušate Petra Lukovića.
Hoćemo da krenemo od policije?
Petar Luković: Pa, ne znam, možemo o policiji, evo, danas sam gledao protest i ono što me fasciniralo je ista ikonografija koja je bila tamo 96, 97. To se sve poništilo sada, svako može da uzme bilo koju ikonografiju. Mogu da zamislim sad SPS i radikale sa bubnjevima. Mislim da su ovo trenuci kada počinješ da se gušiš. Znaš, kad dođem pred kiosk i kad vidim sve one novine meni se povraća, ja bih se izbljuvao na sve ono tamo što stoji, da li me razumeš, na one naslove, na one ljude, na one političare, na sve ono tamo, onaj šareniš koji tamo stoji, ne mogu više. Međutim, što više bežiš to te sve više stiže, znaš, to je kao da si neka zver progonjena pa te sad svi jure, to je sve gore od goreg. Nikad u istoriji bivše Jugoslavije nijedna afera, nijedan skandal, ništa se nikad nije desilo uoči praznika. Neko je u tom marketingu komunističkom shvatio da tih dana treba da pustimo te ljude na miru, pa ćemo posle toga šta god imamo da im radimo. Ovde je Nova godina počela sa aferom Karić. Znam ljude koji su se za Novu godinu svađali da li je Karić u pravu ili nije, Nova godina im je tako prošla.
Način na koji je cela afera počela, način na koji se afera nastavila, način na koji se afera sad pokušava – šta? Ja ne znam šta – završiti, okončati, zaboraviti, zakopati. Ja sad ne mogu da ti kažem šta, to je naprosto jedan primer ludila vlade. Nekom se digla ona stvar, Dinkiću očigledno, a kad se Dinkiću digne ona stvar, onda to postane problem svakog čoveka. Njegov privatni problem, njegovo ludilo privatno postaje problem svakog od nas. Ja zaista mislim da s njim nešto nije u redu. Cela ta ekipa iz te G17 plus, pogotovo onaj Albijanić. On kad bi ušao u banku da pljačka, njemu ne treba maska. To je sve potpuno poludelo, pomahnitalo. U redu Karića, ali zašto stvarno sada? Ne bi se ništa, kunem ti se, desilo da nisu ovih pet članova poslaničkog kluba nesrećnog prešli kod Karića, ne bi se ništa desilo. Ko sad pominje Ekrem Luku – niko više ne pominje onaj ugovor o kojem su svi znali još pre dve godine. Da pitaš sad ljude – ko je Ekrem Luka, oni bi rekli – molim?
Danas baš čujem, nezadovoljan Dinkić traži reizbor kompletnog pravosuđa, svi, sve. Pa gde je do sad bio? Šta beše ono, lustracija, pravda, pravosuđe, pa šta je govorio njegov koalicioni partner, legenda Stojković, hvalio se da je pravosuđe dobilo kompliment od Evropske unije da je najviše napredovalo u svemu tome, da je fenomenalno. Neka se dogovore među sobom šta je. Znači, pravosuđe ne valja zato što Dinkiću i Labusu nešto nisu po volji, ne sude kako bi oni hteli. Mislim da ovoj zemlji ne treba nikakva vlada, hajde da postavimo samo Dinkića i Labusa, pa neka oni odlučuju o svemu. Sad sam tek saznao, naravno da sam tek saznao, otkud ja znam da je Labus zaposlio zeta u Narodnoj banci, čućemo sutra da je zaposlio i ženu i svastiku i pašenoga i tasta. I sad ja treba da kažem – Karić je đubre, a Dinkić je genije. Pa, ne mogu to da kažem, kako mogu to da kažem. Pa gde su ostali, gde je taj Vojin Lazarević, gde je Vuk Hamović, pa slušali smo strašne priče o aferama. Jebo te bog, šta je bilo afera s ovom vladom. A samo se seti, molim te, G17 plus sa onom nesrećnom Ksenijom Milivojević, drže slike skupštine i kako je ko sedeo, pa onda ona drži onaj štapić kao u školi – evo, ovaj je mali Srđa Popović, evo, pobegao iz levog reda, pobegao u desni red ovde, oni su ukrali, vidi papire. Cela priča oko toga što je izabrana Kori Udovički – hajde, u redu, jeste, muvalo se, u redu je.
Pazi kad to porediš sa svim ovim aferama. Je li govorio Labus da će za sedam dana, do kraja decembra da donesu izveštaj o Knjazu Milošu? Šta bi sa tim izveštajem? Pa šta beše sa onim hipi lokomotivama? Gde su ti izveštaji, gde je to? Ti sad čitaš samo o Kariću, na kraju samo očekujem da siluju ovu Milanku Karić i da je obese. Da sam na mestu Bogoljuba Karića, ne bih se uopšte vratio, ko bi se normalan vratio. Nekako mi žao čak i onog nesrećnog Davinića, moram da kažem, žao mi ga, mislim, on je bio izgubljena figura celog života, on mi je išao na nerve, sad mi ide na nerve, ali izgubljen čovek. Njega je G17 iskoristio kao sapun, znaš onako, uzme te, izgnjavi, opere ruke s tobom, šutne te i sad kao ko te… I gde god zakopaš, dođeš do Dinkića, Labusa i G17 plus. Kad ti kažem, to je jedna pijavica onako strašna. Zamisli stranku koju medijski predstavlja Miroljub Albijanić. To je problem čitavih sektora medicine. Kako da objasnim nekom ko živi u inostranstvu šta se kod nas dešava. Pazi, da je samo ovo, pa da opet kažeš – pa jebo te bog, nije vama lako.
Imaš tog Mladića, neću više da slušam priču o Mladiću, kad će da ga hapse i o tim datumima. Pomene li mi neko još jedan datum udariću ga, jebeš mi mater. Tri godine slušam te datume, jebo te, hoću da popizdim više od datuma – još 30 dana, još 10 dana, još 15 dana, evo, samo što ga nisu uhapsili, gotovo, nemamo rok, imamo rok. Pa stani, bre, ako nećete da ga hapsite, u redu, kažite – nećemo da ga hapsimo, ali nemojte me zajebavati, svaki jebani dan to slušam. Evo danas kažu – hapšenje je do 21. februara, ja pogledam, danas je 7-i, 14 dana će da ga hapse. Ne zajebavajte me, pa mislim stvarno, koga zajebavaju više. Predsednik vlade, molim te, koji ne sme da kaže – uhapsiti. On nikad nije rekao – mi ćemo da uhapsimo Mladića, nego – mi ćemo gledati da nesporazume koje imamo izgladimo i da tu čitavu stvar rešimo. Pa čekaj, pa kaži šta ćeš da radiš, na koji način, šta, ne razumem uopšte. A svaki dan Ljajić kaže – uhapsićemo, pa ozbiljno, pa hoćemo da damo arhive, pa nećemo da damo arhive.
Očigledno je kad neće neko da ti da. Kada navaljuješ na neku ribu da ti da onu stvar, pa neće žena da ti da, neće i gotovo, tačka, ne. A ti svaki dan – evo, sad će da mi da, samo što mi nije dala, samo što nije raširila noge, evo, idemo ka tome, rešićemo taj problem uskoro, što bi rekao Koštunica. Ko normalan to može da čita kad će on da bude uhapšen, počinje glava da te boli direktno od toga. Mi proživljavamo golgotu, svaki dan čekam da li će da bude, da li neće. Rasim Ljajić ako nije dao pet stotina miliona intervjua. Kako mu nije dosadno, i to uvek sa notom optimizma – uverio sam se, baš ovog puta iskreno rade. Pa mislim, nemoj da ga hapsite. Uopšte me ne interesuje da li će ga hapse ili neće, ništa se moj život pod ovom vlašću neće promeniti. I ako ga uhapse i predaju, opet će da naprave neko drugo sranje. Mi dok imamo ovu ekipu ovde, ovo ludilo koje imamo ovde, ne znači mi ništa ako isporuče Mladića. Kao ovi će da kažu – jao, vi ste genijalci, pa će kao da nas puste. Koga? Pa ja da sam na mestu Evrope – meni je nejasna i ta Evropa, iskreno da kažem. Ja da sam neki Evropljanin, pre dve godine bih nekog oterao u pizdu materinu i rekao – daj, odjebite me. Ovi ih jebu kao sanske koze, neverovatno šta im rade, neverovatno. Znaš, ovaj ode u Brisel, ljubi se tri puta, Labus, gledam ga sa nekim ministarkama gore – super, obećali smo, radićemo. I oni sve veruju, pa ja ne znam stvarno, i svet je pun kretena, što ne pitaju mene – da li da verujem Lukoviću, ja ću da im kažem – pa jesi normalan?
I kao nuklearni oblak nad Srbijom – Kosovo. Došao sad ovaj Englez, Tom Sojer ga ja zovem, došao ovde i rekao ono što smo mi barem u Peščaniku je bilo milion puta izrečeno to što je ovaj Sojers rekao. I sad kuknjava opšta, sad šta da radimo, slušaj predloge, molim te – da se povučemo, da ne idemo uopšte na pregovore. Drugo, kaže, da mi ništa ne potpišemo, Anđelković Baki kaže – mi ako ne potpišemo, ništa oni ne mogu. Ko će, bre, da potpisuje, ko će da te pita da potpisuješ? Treće, Toma Nikolić – da se svi udruže sad, sve stranke i šta onda, ne razumem, šta onda, idemo na Kosovo da se bijemo? ko je lud da sluša sve to, on sluša mesecima priču – više od autonomije, manje od nezavisnosti, niko živi ne zna šta to znači, jer svako ima svoju interpretaciju toga. Kao što u ovoj zemlji sve ima svoju interpretaciju, evo, policija ima svoju interpretaciju bubnjeva. Da li se sećaš kad je donošena ta čuvena deklaracija o Kosovu u skupštini Srbije, kad su Nataša Mićić i nesrećni Žarko Korać pokušali da kažu da pitanje Kosova nije više pitanje teritorije, nego pitanje onog nesrećnog naroda koji tamo dole živi. Jebali su im majku.
Poslednje rešenje je čuvena okupacija, da mi proglasimo okupaciju, pa onda da čekamo 826 godina dok se stvari ne promene, pa da se mi onda vratimo. Sad ja kako nekom da opišem sa strane ovu zemlju i da neko mene ne gleda kao ludaka koji tu živi i kako ja na osnovu toga da kažem sebi – hajde, ja više sad neću da baš to sve gledam. Šta god da upališ, ti se nerviraš. Neko veče bezveze upalim Prvi program i vidim Boru Jovića na televiziji. Stani, jebo te, mislim da se nisam vratio u 91. godinu. Bora Jović sedi u studiju, razgovara sa Vasilom Tupurkovskim, razgovara o raspadu Jugoslavije. Jebeš mi mater, deja vu najgori na svetu. Bora Jović posle 15 godina, apsolutno ga ništa nije pomerilo u zarezu – Milošević je super, sve je bilo ovako, mi Srbi ovako, Ante Marković hteo da nas zajebe, dao nam plate da bi od nas uzimao. Ne, ne mogu, mislim, da li me razumeš. Dođe ti stvarno da uzmeš motornu testeru, pa da kreneš. Brana Crnčević, Smilja Avramov, sve su to isti ludaci, bre, to non-stop ide, pa dokle, jebo te.
Predsednik vlade, čuo sam skoro Koštunicu na nekom savetovanju, nešto se on uzda u Ujedinjene nacije, u pravni sistem. Gde je taj čovek uopšte? Pazi, da je predsednik ne znam koje zemlje, ne potcenjujem bilo koju zemlju, pa probudili bi ga iz zimskog sna, pa bi rekli – čoveče, stani, pa vidi, jebo te bog, vidi šta se dešava, pa, vidi, čoveče. Ne, kod njega nije pitanje neobaveštenosti, on je mentalna paraliza, ti moraš da budeš paralizovan mentalno da ti ne vidiš šta se dešava oko tebe ovde. Pa pazi, njemu su uzeli vlast, sad hajde, neću da ga branim, mislim, šta on radi, kakve on veze ima uopšte sa vladom, on na nekom skupu nešto priča. Da li su ga ubedili, pojma nemam, da će biti neka konferencija ne znam gde, u Beču, velika konferencija oko Kosova gde će on da ustane da drži govor kao Fidel Kastro osam sati i da se poziva na pravnike i da mu tu stoji Vladeta Janković da mu šapuće i da će ceo svet da kaže – uf, majku ti jebem, kako je ovaj objasnio, evo, dajemo vam Kosovo, vi ste genije. Gde je taj čovek, ne razumem, pa bilo bi potrebe da izađe da kaže – čekajte, ljudi, da vidimo, imamo Kosovo, imamo Mladića, imamo bre ove lopove, oko njega su lopovi, Hamović, Lazarević, nafta, Sirija, Češka, Erikson, Knjaz Miloš. Jebo te blagi bog, pa znaš ti šta je to, sateliti vojni, Mile Dragić. Ne, mislim, strašno. Predsednika vlade nigde, čoveče, nema ga, makar da znam da se ne brinem da li je u manastiru, jebo te, da znam gde je.
To ti je s jedne strane, a mediji su refleks toga. Šta imaš od medija? Politiku, u kojoj je Smajlovićka, Karadžićev V.I.P. obožavalac, ona je neko koga prezireš najviše, zato što je to neko na ekstremno suprotnoj strani tvog političkog svetonazora – meni je Gebels bliži nego što je ona. Imaš onog Reljića u NIN-u, on je takođe kadar iz Republike Srpske, imaš Željka Cvijanovića koji je isto Republika Srpska. Mi živimo pod medijskim terorom Republike Srpske, nemoj da se lažemo. To je jedan kišobran ovde gde su svi ti ljudi uzeli ta glavna mesta, ta bitna mesta, oni kreiraju to javno mnjenje. I šta ti očekuješ, da to javno mnjenje govori o zločinima u Bosni, da objasni ulogu Mladića, Karadžića, da pomene bilo šta što je bilo ovde. Ne znam, neko iz Evrope je skoro bio došao i kao – Srbiji su potrebni racionalni, slobodni mediji koji bi to objasnili. Kome, bre, da objasni, ko, bre, da objasni, ko? Reljić i Cvijanović i Smajlović? Jeste, bre, vi normalni uopšte?
Iz Evrope nam sve vreme lepo kažu – ovo je najmanja cena koju moramo da platimo za Miloševića, za rat u Bosni, za sve ratne zločine i za sve ono što se desilo. Prema tome, to je najmanja cena koju moramo da platimo. Mi tu cenu smo već platili, šest godina, znaš, ti više ne živiš sa tom ženom kao što s tim Kosovom ne živiš već sedam godina, nemaš pravo da joj priđeš, jebo te, kao u Americi, možeš da joj priđeš samo na 500 metara, da je gledaš ovako i da čezneš za njom. I sad je razvod definitivan. I ima raznih slučajeva, gledali smo serije, neki polude, neki pokušavaju da ubiju bivšu ženu, neki se ponovo zaljube u neku drugu, otkud ja znam šta, neka Koštunica vidi šta mu je činiti. Ali, mislim, zadovoljstvo mi je što se to baš njemu desilo, pakosno sam srećan što se to baš njemu desilo. Svim tim tužnim, olinjalim, melodramatičnim piscima – Kosovo je naša duša, pa ako nam izvade Kosovo iz očiju, iz srca, ostaće rupa. Čitao sam tekst tog Antonića u toj Novoj srpskoj fašističkoj misli, znaš, to je to otprilike – ako nam izvade Kosovo, duša će naša da plače pri prvoj svadbi, sahrani i fudbalskoj utakmici. Šta je zajedničko svemu tome – pa, piće, naravno, alkohol, kad dođe do alkohola onda ćemo shvatiti koliko smo voleli Kosovo i koliko nam fali. Super, znači, samo u alkoholnom stanju Kosovo će nam faliti. To je u principu sve gotovo, Kosovo je gotovo.
Samo ću da ilustrujem naš odnos prema Evropi i s tim ću da završim. Pazi, na državnoj televiziji, na javnom servisu u vreme Dnevnika postoji deo dnevnika koji se bavi Evropom. Taj segment TV dnevnika se zove Evropska posla, to znači otprilike kao, jebi ga, evo, njihova posla. Nisu – Evropski poslovi, nego su – Evropska posla. Njihova emisija o politici se zove – Šta radite, bre, pazi, tako se zove emisija na javnom servisu o političkim partijama u ovoj zemlji – Šta radite, bre. I to je ismevanje, evo vam budale, evo, Evropa, samo mi koji smo na vlasti mi znamo šta je dobro. Je li tako – tako je. Super.
Mi kad odemo u svet i njih kad zovemo ovde, kad mi kažemo – šta ima novo, to se ne podrazumeva da li si zdrav i da li ti je keva O.K. i to, nego da se neko sranje nije desilo, jebo te, neka pizdarija da se nije desila velikih razmera. Vidiš, policija, ti si otišla u London i tebi kažu policija demonstrira s bubnjevima, ti bi rekao nemoj me zajebavati. Kod nas je svaka vest strašna. Znaš, kod nas nisu izbori da ja gledamda li će porez na imovinu biti, ne znam, 14%. Ovde su ti izbori pitanje života ili smrti -pitajte Bogoljuba Karića. Danas slušam, pazi, vest počinje ovako – postoji mogućnost da se Kariću oduzmu i vile. Pa još i decu da mu oduzmu. Hajde sad da mu i decu uzmemo i stavimo u domove. I sve to ako ne bude platio porez, objašnjava ko – pa Dinkić, naravno, ovoga puta ne znam u kojoj ulozi. I zamisli da ti se javim ja sad iz Italije i kažem – izvini, šta ima novo, ali ako možeš samo kratko, znaš, nemam puno para za telefon. Pa ne možeš kratko, pa kako možeš kratko ti o Srbiji da kažeš šta ima novo. Tekst sam napisao, jebo te, 14 kucanih strana. Ne postoji ovde stvar koja važi za ostali deo čovečanstva, ali tako je svaki dan. Da li je gola Maja Mandžuka, da li je pornić, da li Dinkić, da li je Labus, da li je Dinkić, da li je Labus, da li je Dinkić, da li je Dinkić. Svaki dan, ko je uzeo pare, da li je milion, da li je ovo, svaki jebeni dan. Ti kad vidiš tu mašinu, ja sam postao kao oni ovisnici od Kurira, ja sad gledam to na svim kanalima, meni je sad sve malo. Strašno, nemam više reči. Pazite, da neko napravi špansku seriju ovako sa ovim odnosima ovde, ovo, vlada, ludila, odnosi, ucene. Ja sam uveren, nemam nikakav dokaz, ništa nemam, ali ja sam ubeđen da u toj vladi svako svakog ucenjuje, da li su pare, da li je seks, da li su banke, da li je sodomija, da li su krediti, da li je droga, da li je heroin, da li su sestre, da li su svastike, da li je striptiz nekakav bio, građevinske dozvole, pojma nemam, ali sam siguran, kunem ti se, da ova vlada funkcioniše na sistemu ucene. Nemoguće je, pa valjda bi se neko našao da nešto kaže povodom nečega.
I taj zahtev Vlade da se ja, ti, nije važno, odredimo prema tome, da mi stanemo na njihovu stranu u borbi protiv korupcije. Pazi sad, ja da stanem na stranu Dinkića u borbi protiv korupcije. Pa, ja ne znam, to je kao sad kad bi Čarls Mensona sad u Americi postavili, ne znam, za direktora za lepo ponašanje ili Pahomija da postave za upravnika svih muških zabavišta do šest godina u Srbiji. I sad ja treba to da podržim, treba da se odlučim ko je bolji, odnosno ko je gori, da li Karić ili on. Mislim, stvarno, neko mene zajebava u ovoj zemlji, a to ti je svaki dan. I kad me zovu iz Hrvatske i iz Bosne, kad te onako potpuno bezveze pitaju – ej, šta ima novo kod tebe, znaš dođe mi da kažem – marš, bre, u pičku materinu, mislim, kako da ti kažem, jebo te, niti te interesuje, šta te boli, mislim, šta te interesuje više, dovoljno je meni muke, još da ti pričam, jebo te. Mislim, da li me razumeš, kao da si bolestan pa još neko hajde, sedi pa pričaj kako si bolestan. Pusti me, jebo te. Ne postoji način, kunem se, da bilo kome ko je razuman racionalno sad objasniš šta je kod nas. Ja odakle god da počnem, on će da kaže – čekaj, a zašto nije ovo. Kako da ti objasnim zašto nije. Kako kod vas ministar za finansije radi kao ministar policije, pa je li honorarno radi? Pa ne znam da li radi honorarno, otkud znam, zamenjuje možda ovoga, ne znam, kako da ti kažem. Pa ko hapsi – otkud znam. Kako ja to sve da objasnim nekom čoveku? I sad na kraju čujem ovde poziv da mi svi treba da imamo poverenja uopšte u institucije. Da sam ja na mestu Karića, ja ne bih otišao u Rusiju, ja bih pobegao u Fidži bi pobegao, jebote.
Živeli smo svi u vreme Miloševića i svaku vrstu apsurda koji smo mi onda imali mi smo onda smatrali da je to kraj sveta, ali mi živimo u jednom društvu koje poseduje jedan talenat koji nigde ne postoji – svaki sledeći događaj, svaka sledeća afera je do te mere luda da ti nikad ne možeš da pomisliš da je to moguće. Samo se seti, 91. su bile velike demonstracije u Beogradu protiv Dušana Mitevića, koji je bio oličenje najvećeg zla televizijskog koje je postojalo, je li tako bilo. Posle toga došao Milorad Vučelić, bog te jebo, posle toga došao Milanović… Imaš jedan rast, imaš jednu geometriju, jebo te. I u svemu je tako, u politici, znaš koji su naši izbori bili u životu – hoćeš Šešelja ili Milutinovića, bili su izbori, sećaš se, hoćeš Lilića ili Šešelja, kažeš – daj Lilića, bog te jebo, nećemo Šešelja. Ja sam sad tako post festum doživeo izbor između Tadića i Nikolića, da me neko pitao ne bih glasao ni za koga. Kad sam morao da glasam za Koštunicu, ej, molim te, to sebi nikad neću oprostiti, kad god odem u WC govnima ću se mazati celog života što sam tada, 24. oktobra, glasao za njega. Bolje da sam glasao za Vuka Draškovića. Gde mi je pamet bila, to ti je kao beleg do kraja života koji nikad neću izbrisati – glasao sam za Koštunicu. Kao izbor između dvojice serijskih ubica, ali ovaj je bolji pošto je manje ubio žena, a ovaj je više ubio žena i dece. Ovog puta, po prvi put u mom životu, ako mi se nešto ne bude svidelo neću da glasam i ne postoji ta sila i ne postoji to što me može naterati.
Znaš, kad je bio Tadić, ja sam primio 1500 SMS poruka – molim te, izađi, glasaj za ovoga, hajde, kampanja, sad moramo da mu pomognemo. Zašto da pomognemo? Šta je taj Tadić u vezi bilo čega ovoga o čemu smo sad pričali uradio? Kakva je to moja sreća što je Boris Tadić postao predsednik Srbije? Šta? Stavio sam veštačku biljku jednu ili Tadića, učinak je apsolutno isti. I naravno, verovatno da izgleda drukčije kad neko ima 20 godina, kad ima užasno puno razloga da bude još ljući i besniji, a kad čovek dođe u ove godine mislim da mu onda preostaje samo neka vrsta tihog zadovoljstva nad tuđim mukama. Ja uživam nad mukama ove vlade, uživam, što je njima teže meni je lepše, meni je sreća što se večeras Koštunica sekira. Njega taj Sojers sekira, koliko god ga ubeđivali da to nije nešto bitno, on se sekira i meni je to zadovoljstvo. Mora da se Dinkić sekira sada zbog nečega, da li će neko da otkrije još neke pare, još neku aferu koju on nije sprečio. Nemam drugog zadovoljstva, samo mala, sitna, ljudska, pakosna, srpska zadovoljstva!
Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Za kraj emisije prvo da se zahvalim Čačanima koji su nam bili domaćini na promociji, dakle, i organizatorima i ljudima koji su bili na promociji, i na samom kraju informacija da smo u ponedeljak u Vršcu. Dakle, 13. februara u 18 sati u sali Mesne zajednice 2. oktobar, moji i Svetlanini gosti biće Teofil Pančić i Žarko Korać. Prijatno.
Emisija Peščanik, 10.02.2006.
Peščanik.net, 10.02.2006.