Saopštenje Predsednikove press službe : “Verujem da će policija obaviti svoj posao i pronaći napadače koji su napali i povredili Teofila Pančića. Moramo još mnogo napora da uložimo kako bi se stvorila atmosfera u kojoj siledžijsko razračunavanje sa neistomišljenicima nikako ne sme da se događa” implicira da divljaci koji su pretukli Teofila Pančića takođe imaju neko mišljenje, a da ga samo na pogrešan način iskazuju. Dakle, način je nedopustiv, a mišljenje je mišljenje i baš svako je jednako legitimno, ma kakvu protivzakonitu, gnusnu fašističku ideologiju promovisalo.

Inače, predsednikova press služba je već više puta pokazala istu vrstu uvređenosti i nad “siledžijama” kako je oni zovu “Druge Srbije”, žigošući tekstove i nastupe intelektualaca kao vulgarne i nedopustive, na potpuno isti način kao ovaj napad metalnom štanglom na čoveka u autobusu.

Teofil nikada nije koristio Lukovićevsku grotesku (to mu nije stil), pa je zato dobio saopštenje press-službe Predsednika bez ijednog ALI. Pera bi dobio krompir ili još gore, potuljeni smešak i razumevanje za nasilnike.

Što pokazuju i brojni anonimni komentari na gotovo svim sajtovima na kojima je vest objavljena, gde ti slučajni posmatrači masovno i na pristojan način komentarišu kako eto, sažaljevaju slučaj, IAKO se ne slažu sa Teofilovim načinom razmišljanja. Ti komentatori jednako pristojni koliko i očevici što su se razbežali iz autobusa i baš isto kao press-predsednikova-služba, misle da je štanglom takođe izraženo neko mišljenje. Sa kojim, dakako, Teofil može, a i ne mora da se složi… i tu se krug zatvara.

Ili zapravo ne zatvara, jer to nije najgore u ovom saopštenju. Najgori je početak “Verujem da će policija obaviti svoj posao i pronaći napadače”. Znači, predsednik se nada, ali ne može sa sigurnošću da tvrdi. Može možda da sazove moleban ili jednostavno da se jako koncentriše na svoju želju, ali i dalje može samo da veruje i da se nada, a ne i da potvrdi. Onda, njegova se nada ne preliva i na pravosuđe, već samo na policiju, jer sada već svi znamo šta dalje sledi: ako i kada policija “obavi svoj posao” i pronađe napadače, e tu će krug zapravo zaista da se zatvori – onda kad se i Prva i Druga Srbija još jednom isponadivljuje Dačiću i isponahvaljuje njegovu legendarnu efikasnost i kada siledžije budu u pritvoru dovoljno dugo da se priča potpuno izrelativizuje, izađe iz mode i potroši, onda, ako ikad i dođe do suđenja, pitanje je da li će i do kakve presude uopšte doći.

Jer, ipak i ipak, kaže predsednik, svako ima pravo na svoje mišljenje. Neko ga iskazuje motkom, neko psovkama, za njega je to jednako loše.

A groteska i to predsednik odlično zna, uvek boli više nego šamar. Pa ovi ove rečima, oni njih štanglom, šta se to tiče pristojne Srbije, ove što sve nešto misli po sredini, bežeći naglavačke napolje iz autobusa, da slučajno ne bi došla u situaciju da svoje mitomansko nacionalno junačenje i bitku za svetsku pravdu, zbog pravde, dakako, a ne zbog sopstvene guzice, jednom mora konkretno i da pokaže. Da se, na primer, umeša i pokuša da odbrani čoveka što premlaćen u autobusu GSPa mora sam da zove upomoć.

Zgađena sam i nemam reči. Pa da skratim. Znate li zašto smo izgubili Kosovo? Zato što su tamo naoružane siledžije ubijali ljude, a mi bežali iz autobusa. I još se posle nismo slagali sa načinom, ne ulazeći u to što se apsolutno slažemo sa mišljenjem.

PS : “Isponahvaljivanje” i “isponadivljivanje” jesu barbarizmi, a “guzica” jeste psovka. Jeste, nepismena sam i prosta. Al kad nekog tuku, ja ne bežim, nego uzmem pa ga branim kako god da umem.

 
Peščanik.net, 26.07.2010.

Leave a Reply