Radio emisija 01.02.2008, govore: Nataša Kandić, Marko Milanović, Jovan Byford, Ivan Čolović i Svetlana Slapšak.

Svetlana Lukić: Bilo je frustrirajuće praviti današnju emisiju, jer ne smemo da spominjemo izbore, ne smemo da pominjemo čoveka čije ime počinje na T, a bogami ni čoveka čije ime počinje na B. Onda vam preostaje da psujete ili da pričate o Koštunici, što meni dođe na isto.

Ali između psovki i Koštunice izabraću ovo drugo. Predsednik vlade se povodom izlaska na izbore usudio i da izgovori ono što već dugo čini – izuzeo se iz političkog života, iz demokratskog procesa i demokratskih procedura i inaugurisao sebe u srpskog monarha koji je iznad političkih događaja. Uskoro će po srpskim selima i zaseocima Velja umesto asfalta početi da gradi spomenike sa Koštuničinim likom.

Francuzi su posle revolucije, kada je nestao stari sistem, morali da grade nešto novo, pa su počeli masovnu proizvodnju spomenika. Neko je zamislio republiku u liku Marijane i za nekoliko godina svaka opština u Francuskoj je imala svoju Marijanu. Radikalnije opštine su imale Marijanu sa bar jednom golom dojkom, a ove malo manje radikalne – Marijanu zakopčanu do grla. Tako će ovi u Svilajncu imati golišavog Koštunicu, a ovi u Nišu obučenog.

Znate i sami da nam Evropska unija nije ponudila na potpisivanje Sporazum o pridruživanju, nego neki prelazni sporazum. Koliko ja znam, ovakvu vrstu sporazuma Evropljani nisu nudili nikome pre nas. Opet smo postali specijalni slučaj i tako se specijalno vaspitavanje Srbije nastavlja.

Da li će skupština ratifikovati i ovaj specijalni sporazum pitanje je, a odgovor na njega zavisi i od rezultata drugog kruga predsedničkih izbora i eto opet zabranjene teme.

Ako imate malo kompjutera i malo živaca, predlažem vam da pročitate tekst na našem sajtu koji smo preuzeli sa stranica najstarijeg lista na Balkanu. To je tekst Branka Milanovića, saradnika Karnegijeve zadužbine iz Vašingtona, koji kaže kako je pred nama savršena oluja. To je u stvari naslov filma u kome se vidi nastanak savršeno strašne oluje, koja nastaje kada se idealno poklope svi meteorološki parametri. Kroz nekoliko meseci, kaže Milanović, može se desiti da Srbija ostane bez Kosova, bez Evropske unije, u hladnom ratu sa SAD i bez gasovoda. U prvih šest meseci, kaže on, Kosovo će priznati dve trećine zemalja sveta: Amerika, većina zemalja Evropske unije, islamski svet i doći će do snižavanja odnosa Srbije sa evropskim zemljama na nivo otpravnika poslova. Sa evropske strane, u daljem zaoštravanju na listi uslova pojaviće se novi – prekid ekonomske blokade Kosova.

Ako na predsedničkim izborima u Americi pobedi Hilari Klinton, u njenom timu biće naši stari znanci, Madlen Olbrajt i Vesli Klark. Da li će gasovod stvarno biti izgrađen i kako Srbija može Gasprom, to jest Rusiju da natera na bilo šta? I tako dalje, i tako dalje, sve do savršene oluje.

Ali da vam ne sagorevam poslednju kapljicu nade, ako ste baš zapeli da se nadate. Ne brinite, sve će se na ovaj ili onaj način dobro završiti u nedelju uveče. Pa i ako ne, treba se tešiti vešću od pre neki dan iz Turkmenistana – opet će građani te daleke, ali nama prijateljske zemlje, imati bioskop, cirkus i operu. Umro je onaj njihov ludi predsednik Nijazov, koji je pre deset godina rešio da sruši operu, zabrani cirkuske predstave i zatvori bioskope. I eto, posle kraće pauze, predsednik Turkmenistana će svojim građanima opet graditi operu, dovešće im cirkus i otvoriti bioskope.

Dakle, zabranjeno je pominjati B i T, ali niko mi nije rekao da ne smem da pominjem BIA-u i Radeta Bulatovića i Vojislava Šešelja, a mene je mrzelo da telefoniram RRA ili kome god i pitam za dozvolu. Niko nije pitao za dozvolu ni Natašu Kandić da čita njene SMS poruke, mejlove i da špijunira ko i kada dolazi u njen stan. Verovatno ste čuli da je Šešelj pre nekoliko dana na suđenju citirao poruke predsednice Fonda za humanitarno pravo i iznosio podatke o tome kada je i ko bio u njenom stanu. Sa Natašom Kandić smo razgovarali i o izveštaju njenog Fonda o suđenju za ratne zločine koja se vode u Srbiji i na Kosovu. Nataša Kandić.

Nataša Kandić: Ono što znam na osnovu kontakata sa određenim pripadnicima Srpske radikalne stranke, a to se može dobrim delom videti i iz knjiga koje SRS, to je da oni imaju koncepciju da se ne dozvoli da bivši dobrovoljci svedoče protiv Vojislava Šešelja. Tako da je njihov zadatak da ih prevode i prevedu u svedoke odbrane. Tamo gde vide da ima problema, razgovaraju sa njima na radikalski način, tako da oni uspešno obavljaju posao prevođenja svedoka iz svedoka optužbe u svedoke odbrane. To rade Aleksandar Vučić, Vjerica Radeta, Zoran Krasić, čitav njihov tim za odbranu Šešelja. Da bi to ozvaničili, svi ti svedoci odlaze u opštinske i okružne sudove, daju izjave kako su na meti maltretiranja haških istražitelja. Dobar deo njih se pojavljuje i na domaćim suđenjima, pre svega u predmetu Zvornik. To je stvarno galerija likova, tih četničkih vojvoda, komandanata.

Jedan od svedoka koji govore o konkretnoj odgovornosti Šešelja, Goran Stoparić, bivši pripadnik radikalske jedinice Leve supoderice, a kasnije pripadnik Škorpiona, zaslužan je za otkrivanje zbilja strašnih i brutalnih zločina. Od njega sam saznala da je jedinica Škorpioni bila uključena u streljanje šestorice muslimana iz Srebrenice. On je taj koji je svedočio 2003. na suđenju pripadniku Škorpiona za ubistvo albanskih žena i dece. E, dogodilo se da kada je taj svedok svedočio, mene pozove jedan pripadnik Škorpiona, vrlo blizak Stopariću i zamoli me za broj telefona Gorana Stoparića, koji nije javan i koji imaju samo haški istražitelji. Poslala sam poruku Goranu Stopariću pitajući ga da li mogu da dam taj broj. Tačno je da je on mene nazvao, ali uopšte nije bilo nikakvog razgovora o suđenju, zato što sam ja svesna da on svedoči i znam da kontakt sa svedocima nije dozvoljen i ja to nikada ne činim.

Onda su me pozvali novinari frankfurtskih Vesti, koji su mi rekli da su im u radikalnoj stranci rekli da je suđenje Šešelju prekinuto zbog SMS poruke koju sam ja poslala svedoku. To znači da je SRS skinula tu SMS poruku, a imajući u vidu da se oni javno hvale svojom dobrom saradnjom sa Bezbednosno informativnom agencijom, nekako mi je logično da SRS dobija tu vrstu podataka od BIA-e. A podaci koje je, najpre na zatvorenoj, a onda na javnoj sednici, Šešelj izneo o mojim kontaktima sa bivšim pripadnicima Škorpiona, govore o tome da BIA Srpskoj radikalnoj stranci daje podatke o mojim kontaktima. Na ovo neko ovde mora zvanično da reaguje. Da li smo mi kao država na tom nivou da BIA prati i prisluškuje pojedince koji se bave ljudskim pravima i onda to daje na uvid zainteresovanim političkim strankama. Vlast se zapravo slaže sa Vojislavom Šešeljom i BIA-om da kontakte organizacija za ljudska prava treba kontrolisati, da pojedince iz tih organizacija treba pratiti, čitati im e-mailove, SMS poruke, stalno ih držati na oku.

Dovodim u vrlo nezgodnu situaciju ljude sa kojima razgovaram i koji bi hteli da pomognu, ali ne javno, nego bi u poverljivom razgovoru hteli da daju neke podatke. Ako oni znaju da su ti podaci dostupni SRS i BIA, onda se postavlja pitanje šta mi u ovoj zemlji uopšte možemo da uradimo kada su u pitanju identifikacije onih koji su počinili ratne zločine. Ja se spremam da napišem pismo BIA-i, da ih pitam odakle zainteresovanost BIA-e za takve stvari i na koji način oni prosleđuju te podatke. Videćemo da li će BIA dati bilo kakav odgovor ili će reći nešto slično sudiji Gordani Petrović-Božilović – valjda će doći do promena, onda više ništa neće biti bitno.

To je sudija koja je 10. aprila 2007. izrekla presudu pripadnicima Škorpiona, kojom je komandant jedinice, Slobodan Medić, kažnjen na 20 godina, njegov telohranitelj i rođak, Branislav Medić, takođe na 20 godina, zatim Pera Petrašević na 13 godina, zato što je on priznao svoje delo, Aleksandar Medić na 5 godina, dok je zamenik komandanta jedinice, Aleksandar Vukov, oslobođen svake odgovornosti. To suđenje je krenulo vrlo dobro, dokazni postupak je tekao vrlo profesionalno. Sudija se posebno trudila da prikupi što više dokaza o statusu jedinice, htela je da utvrdi da li je u pitanju paravojna jedinica ili jedinica koja je bila u sastavu Vojske Republike Srpske ili Državne bezbednosti Srbije. Međutim, u julu 2006, kada je svedočio bivši ministar policije Republike Srpske Tomislav Kovač, videlo se da više nema poleta da se utvrde činjenice u vezi sa statusom jedinice. Sudija je požurila da što pre završi predmet, a prilikom izricanja presude je rekla da nema dokaza da su žrtve dovedene iz Srebrenice. Rekla je da su neki pripadnici Škorpiona tamo bili iz patriotskih razloga i da ona to uvažava.

Bilo mi je užasno teško zbog tih porodica, zbog tih majki, sestara. Sudija je otišla i dalje, počela da daje intervjue po medijima pošto ju je predsednik Okružnog suda Srbije vratio na njene ranije poslove. Ona je tvrdila da je uklonjena sa pozicije sudije za ratne zločine zbog toga što ona ne dozvoljava da se određeni slučajevi politički eksploatišu. Smatrala je da se predmet Suva Reka politički koristi u vreme pregovora o statusu Kosova. Ona sebe vidi kao nekoga ko, osim zadatka sudije, ima i neke političke zadatke. U njenom pismu javnosti ona kaže da je njen zadatak da štiti integritet i teritorijalni suverenitet zemlje i dodaje da očekuje da ovde zavlada drugačija politička klima. Pri tome ona može da misli samo na to da više neće biti suđenja za ratne zločine, kao što neki stalno najavljuju.

Tužilac je taj koji određuje šta će biti predmet optužbe. U njegovim rukama je odluka da li će se taći u institucije ili će sve ostati na nivou običnih počinilaca. Ima tu i sjajnih postupaka i suđenja koji pokazuju da neke sudije imaju integritet. U predmetu Morina sudija je vrlo otvoreno rekla da optužnica nije zasnovana na ozbiljnim dokazima. Na tom suđenju,  ona je Albanca Lekaja oslobodila po nekoliko tačaka optužbe, sa obrazloženjem da tužilac nije ponudio dovoljno dokaza. Tu se ništa ne može zameriti sudu, već političkoj odluci da se ovde sudi Albancima. Postoji neprekidan strah od te narodnjačke javnosti i dela vlade koji je protiv suđenja za ratne zločine. Tužilaštvo stalno mora da im se dodvorava i da pokazuje kako je u njihovoj nadležnosti da sude i drugima, a ne samo Srbima. Tako imamo i suđenje koje treba da počne Iliji Jurišiću, koji je optužen za stradanje stotinak pripadnika tadašnje JNA u tuzlanskoj koloni. Nema razloga da se Iliji Jurišiću sudi ovde i ako naše tužilaštvo za ratne zločine ima dokaze protiv njega, trebalo bi da ih preda tužilaštvu Bosne i Hercegovine. Taj postupak bi trebalo da se vodi tamo, jer građani Bosne i Hercegovine treba da znaju šta se dogodilo 15. maja u Tuzli.

Nije zadatak tužilaštva da se dovija da dođe do predmeta koji bi opravdali suđenja za zločine protiv muslimana ili kosovskih Albanaca. Imamo jednu pravno nesigurnu, nezdravu i opasnu situaciju, koja čak i one koji su počeli da rade nešto pozitivno, navodi da to čine na jedan naopaki način.

A onda se dogodi da u jednom trenutku svedoči bivši visoki policajac, čovek koji je bio profesionalno zadužen da ode u Bjeljinu, na zahtev međunarodne zajednice koja je to tražila od Srbije, da pokuša da zaustavi Arkanove jedinice u ubijanju i da zaustavi formiranje lokalne paravojne jedinice. On zatim biva poslat u Zvornik po istom zadatku. On kaže da je Srbija imenovala koordinatore, koji su imali zadatak da formiraju paravojne formacije, da ih naoružavaju, da kontrolišu njihovo kretanje, da procenjuju gde je potrebno pojačati prisustvo paravojnih formacija, a gde ga treba smanjiti i premestiti ih na neko drugo mesto. Tom čoveku je bilo potpuno jasno kako se priprema taj rat, ko u svemu tome učestvuje i on se zbog toga užasno osećao, i profesionalno i  ljudski. Taj svedok je svedočio u decembru 2007.

Takva tišina je vladala dok je on svedočio. Nikada takvu tišinu nisam čula u sudnici. Pomislila sam – evo čoveka koji zaslužuje da ga slušamo danima i danima, dok ne saznamo šta se to dogodilo. Za mene je taj dan bio jedinstven. Onda sam videla da o tome u medijima nema gotovo nikakvih izveštaja. Učinilo mi se da sva ta suđenja postoje samo u sudnici, da se, kada izađemo napolje, ta vrata zatvore i to prestaje da postoji. Tužioci stalno procenjuju koliko će ih radikali napadati, pa imaju više optužnica protiv nesrba, jer će biti manje napadani. Oni su veoma oprezni kada odlučuju protiv koga će uopšte podizati optužnice.

U predmetu Ovčara se jako vodilo računa da budu optuženi samo oni koje je Srbija otpisala, a to su pripadnici srpske teritorijalne odbrane, Šešeljeve paravojne formacije. Nijedan oficir bivše JNA nije optužen. Tu ima pomaka. Od 14-oro optuženih za zločine u Lovasu nad hrvatskim civilima, četvoro su pripadnici bivše JNA. Još uvek se jako vodi računa o tome da se ne iznose dokazi da su te grupe u Zvornik, Brčko ili neko drugo mesto organizovano poslate od države, da pripomognu srpskom narodu.

Svetlana Lukić: Kada sam čitala vaš izveštaj o suđenjima za ratne zločine u Srbiji, setila sam se Gurija koji je nestao iz zemlje.

Nataša Kandić: To je predmet braća Bitići i on stvarno pokazuje kako se ovde dolazi do optuženih. Goran Radosavljević-Guri je uz znanje policije i verovatno vlade, uz znanje tužilaštva za ratne zločine, mirno otišao iz ove zemlje, iako su svi oni vrlo dobro znali da on ne bi smeo da bude na slobodi ni jednog trenutka. Tako da se to suđenje svelo na suđenje dvojici koji se brane sa slobode. Suđenje vodi sjajan sudija, ali on ne može ništa da uradi bez dokaza, koji se nalaze u rukama policije, koja ne želi da daje dokaze protiv svojih ljudi na visokim funkcijama, a koji su umešani u ubistvo trojice braće Bitići. To suđenje je veoma karakteristično po svedocima. To su likovi kakve nikada ne viđamo u privatnom ili javnom životu. To su bivši pripadnici Crvenih beretki i trebalo bi da ih ljudi vide, trebalo bi preko televizije pustiti te snimke, da se vidi kako izgleda ta zavera ćutanja.

Svedoci Srbi u predmetu Suva Reka ne žele da iznesu nijednu reč o tim događajima. Oni otvoreno kažu da ih nije zanimalo šta se događa sa Albancima, a oni su prolazili pored gomile tela. Tu su ležala i deca, a oni kažu da nisu ni zastali, jer ih to nije zanimalo. Kao svedoci su dovedeni i Romi, koji su 1999. bili maloletnici, koje su srpska policija i civilna vlast u Suvoj Reci naterali da utovaruju leševe u kamione. Sud pokušava da dokaže tu optužnicu preko svedočenja tih romskih dečaka. Ali nema nijednog Srbina koji je spreman da kaže bilo šta o tome što se tamo događalo u periodu od marta do juna 1999. godine.

Svetlana Lukić: Nedavno sam čitala neko svedočenje o Goranu Radosavljeviću-Guriju, sećate se, on je bio komandant žandarmerije, a u toku rata komandant nastavnog centra u Petrovom Selu. Taj svedok je rekao da je u taj centar dva puta dolazila i Gurijeva ćerka da puca na strelištu i da je jednom putovala helikopterom zajedno sa Legijom.

Ovih dana je izašao dosta poražavajući izveštaj Amnesty International o suđenjima za ratne zločine na samom Kosovu. Tu se kaže da su ta suđenja veoma neefikasna, da nema dovoljno međunarodnih tužilaca i sudija, da se optužnice gomilaju i da nema adekvatne zaštite svedoka. Slušate mišljenje Nataše Kandić o suđenjima za ratne zločine na Kosovu.

Nataša Kandić: Tamo nema mnogo suđenja za ratne zločine i većina tih suđenja su suđenja protiv Albanaca koji su počinili ratne zločine nad Albancima. Mislim da je to rezultat odluke međunarodnih sudija i tužilaca. Njima je tako lakše u sredini u kojoj UNMIK ne uživa veliko poverenje. Veliki problem tih suđenja je strah ljudi da svedoče. Taj strah je mnogo veći od straha ovde. Problem je i to što nema saradnje između tužilaštva ovde i međunarodnih tužilaštava. Ovde smatraju da, ako bi se obratili UNMIK-u ili lokalnim sudijama za pomoć u saslušavanju i obezbeđivanju svedoka, priznali bi nezavisnost Kosova. Tako da to otežava preko potrebnu saradnju. Znamo da je iz zatvora u Mitrovici 1999. pobeglo između 17 i 20 zatvorenika u Srbiju i da se oni i danas nalaze ovde. Optužnica koja je podignuta protiv njih stoji, zato što se ovde smatra da ne treba sarađivati sa UNMIK-om ili lokalnim tužilaštvom, nego da se treba ponašati kao da Srbija ima nadležnost na Kosovu.

Već treći put Vrhovni sud Srbije ukida presudu koju donosi Okružni sud u Prizrenu izmešten u Požarevac. Znači, sudija koji je bio sudija u Okružnom sudu u Prizrenu sudi dvojici pripadnika policije iz Orahovca, koji su ubili tri albanska civila u martu 1999. Naravno da je to jedno skaredno suđenje i niko se zbog toga ne uzbuđuje. Mi odavde i dalje igramo tu igru da postoji SUP Đakovica, koji ima istureno komandno mesto u Jagodini. To je potpuno suluda igra u kojoj smo izgradili čitav jedan virtuelni svet izmeštenih SUP-ova i izmeštenih sudija, koji onda sude ovoj dvojici policajaca. Mnogi od tih ljudi primaju plate od 1.000 evra.

Svetlana Lukić: Vi znate, kao što to zna i svaki gačak, ona glasna ptica što se gnezdi u krošnjama drveća u Bulevaru revolucije, da je na strani Srbije, kada je u pitanju Kosovo, božija pravda i međunarodno pravo. Predsednik vlade se dobro oseća u ulozi čoveka koji brani međunarodni pravni poredak. O tom argumentu, koliko je međunarodno pravo na strani kosovskih Albanaca, a koliko na strani Srbije, govoriće u narednih nekoliko minuta mladi pravnik Marko Milanović. Marka ste već slušali u Peščaniku, on je saradnik Beogradskog centra za ljudska prava, magistrirao je u Americi, asistirao jednom od sudija Međunarodnog suda pravde u Hagu, a trenutno je na doktorskim studijama iz međunarodnog prava na Kembridžu.

Marko Milanović: Nesumnjivo je da Srbija kao država ima pravo da štiti svoj teritorijalni integritet, ali to ne može da se kaže u ovako apsolutnim izrazima, kao što to radi ova vlast. Mi tvrdimo da je Srbija jedina na braniku međunarodnog prava, zajedno sa Rusijom. To zvuči aspurdno i potpuno licemerno, jer Srbija je zemlja koja je flagrantno kršila međunarodno pravo poslednjih 15 godina i dan-danas to nastavlja da čini neisporučivanjem Ratka Mladića i ostalih optuženika sudu u Hagu, pri tome ne poštujući ni presudu Međunarodnog suda pravde iz februara 2007, kojom joj je direktno naloženo da isporuči Ratka Mladića. Zato je krajnje licemerje reći – mi se borimo za međunarodno pravo. Ali opet, to ne znači da Srbija nema nekih argumenata.

To ne znači ni da Albanci nemaju nekakve argumente. Pravo na samoopredeljenje je smišljeno pre svega radi rešavanja kolonijalnog problema. U slučaju kolonija, pravo na samoopredeljenje podrazumeva pravo na otcepljenje i tako je došlo do celog procesa dekolonizacije posle Drugog svetskog rata. Države imaju jednu fantaziju, a to je da su one preteča međunarodnog prava, a činjenica je da države nastaju u okviru međunarodnog poretka. Dve trećine od dvesta država, koliko ih danas ima na svetu, nastalo je u poslednjih 60 godina. One pre toga nisu postojale. Pravo na opredeljenje je značilo da si od 50 zemalja dobila 150 zemalja. 100 bivših kolonija su postale suverene države.

Ali u pogledu nekolonija, pravo na samoopredeljenje ne podrazumeva otcepljenje. Ti nemaš pravo da se otcepiš kada 55 odsto tvog stanovništva glasa za. Crna Gora se nije otcepila od Srbije i Crne Gore zato što je 55 odsto ljudi glasalo za to na referendumu, već zato što su se pre toga Srbija i Crna Gora dogovorile da to bude osnov za otcepljenje.

Pravo na samoopredeljenje podrazumeva da kada neki narod želi samoopredeljenje, država mora da mu udovolji internim samoopredeljenjem. Ti moraš da mu daš autonomiju, da dopustiš tom narodu da sam upravlja svojim poslovima. Sa te strane Srbija ima jače argumente. To što 90 odsto građana Kosova želi da se otcepi od Srbije ne znači da oni imaju pravo da se otcepe od Srbije. Ali to pravo na samoopredeljenje je možda doseglo stepen prava kolonizovanih naroda, ako si ti narod koji je bio potčinjen stranoj dominaciji, okupaciji i kršenjima ljudskih prava. To je jedino pravilo na osnovu koga kosovski Albanci mogu da kažu – suverenitet Srbije nije prepreka za našu nezavisnost. Sve ostalo što oni pričaju – mi smo bili autonomna pokrajina u SFRJ – sve je to pravno irelevantno. Jedini njihov osnov za samoopredeljenje je to što su oni bili žrtva zločina Miloševićevog režima, i to vrlo velikih zločina. I ne u kratkom periodu, nego je u pitanju 10 godina sistematske diskriminacije i 1999. proterivanja 800.000 ljudi i ubistvo 10.000 ljudi. To je to i ti sada ne možeš mnogo da se buniš i pričaš o suverenitetu, ako si sve to radio tim ljudima.

Evropa ne kaže eksplicitno Srbiji – vi morate da dozvolite Kosovu da se otcepi zato što ste kršili ljudska prava kosovskim Albancima. Oni to ne kažu, oni ne žele to da kažu iz političkih razloga i to je njihova priča o tome da Kosovo nije nikakav presedan nego da je izuzetan slučaj. Onda, od trenutka kada je bilo kršenja ljudskih prava proteklo je više od osam godina. U tih osam godina Srbija nije bila Miloševićeva Srbija. Ne može se reći Albanci imaju osnova za strah da će Srbija ponovo da im radi to što im je radila, posebno jer postoji i međunarodno prisustvo na Kosovu. Imaš takođe i činjenicu da su Albanci kršili prava Srba i drugih manjina na Kosovu, i to vrlo sistematski u poslednjih osam godina. E, to je razlog zašto albanska pozicija nije kristalno jasna. Po međunarodnom pravu, ta konfuzija je nerazrešiva pravno. Kada bi to došlo pred sud pravde, da on kaže da li Kosovo ima pravo da bude nezavisno ili da li Kosovo jeste nezavisno, oni jadni ne bi znali šta da urade. Odnosno, oni bi izbegli da reše taj slučaj.

To je problem koji može samo politički da se reši, jer ni jedna ni druga strana nemaju jasne argumente na svojoj strani. Tu dolazi priča da će Srbija da zatraži od Međunarodnog suda pravde da kaže da li Kosovo sme da bude nezavisno ili ne. Do toga postoje dva puta, jedan put je tužba protiv država, drugi put je savetodavno mišljenje.

Svetlana Lukić: Tužba protiv država koje su priznale Kosovo?

Marko Milanović: Da. Prvi problem sa takvom tužbom je što ti treba osnov nadležnosti, ali čak i da postoji nadležnost suda, on će to priznanje najverovatnije tretirati kao diskrecioni akt svake pojedine države. Znači, on će da kaže – znate šta, Kosovo možda jeste, možda nije nezavisno, ali Engleska ima pravo da kaže da ono jeste nezavisno i mi tu ne želimo da se mešamo. Ja zaista mislim da je to najverovatniji ishod takvih tužbi i da su one unapred osuđene na neuspeh. Drugi put je savetodavno mišljenje, ali savetodavno mišljenje ne može da traži država, nego mora da traži neki od organa Ujedinjenih nacija. Znači, ti moraš da u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija obezbediš većinu ili u Savetu bezbednosti da obezbediš većinu bez veta da se zatraži savetodavno mišljenje. To se neće desiti, ne postoji šansa da se to desi. To je jedno zamajavanje, Srbija Kosovo gubi i dobija isključivo u političkoj areni.

Ako ga Srbija izgubi, a najverovatnije će ga izgubiti, šta je to što Kosovo dobija. Ono dobija vrlo malo. Srbija će biti u stanju da opstruira prijem Kosova, posebno u saradnji sa Rusijom, u mnoge međunarodne organizacije uključujući i Ujedinjene nacije. Znači, oni će dobiti nezavisnost od Srbije, koju već imaju, ali će i dalje biti protektorat Evropske unije. To je njihova tuga, šta da im radiš. Jaka im ta nezavisnost koju će da dobiju, a i jako nama naše protivljenje. Ali ono što će verovatno da se desi, a to je da Evropska unija, koja danas priča da su proces pridruživanja Srbije i proces rešavanja statusa Kosova odvojeni, kada Srbija bude na poslednjoj stanici, a nadam se da će do toga doći, a to je prijem u članstvo – da će neka ili više država Evropske unije reći Srbiji – vi ne možete da postanete članica Unije, dok ne rešite status Kosova, vi ćete morati da priznate Kosovo. To znači da za deset godina Kosovo opet može da nam se vrati kao problem.

Za prijem Srbije u Evropsku uniju će u konačnoj instanci biti potrebna saglasnost svih 27 država članica. Holandija na primer može da kaže – ili priznajte Kosovo ili ne ulazite, kraj priče. Zaista može tako da se desi, mada oni danas pričaju kako su to dva razdvojena procesa. Nisu ni Evropljani pošteni, znaš, oni vrlo lako na kraju mogu da povežu ta dva procesa. To je uostalom njihovo političko pravo, ne možemo mi njima da diktiramo uslove za naše učlanjenje u Evropsku uniju.

Misija Evropske unije može da dođe na Kosovo. To je pitanje tumačenja Rezolucije 1244. U konačnoj instanci Savet bezbednosti je taj koji tumači svoje sopstvene odluke, ali vrlo lako može da se desi da će generalni sekretar Ujedinjenih nacija dati široko tumačenje i da će kazati – dođite. Mi možemo da se bunimo, ali tako će da bude, Rusija će možda da uloži neki protest i šta? Ali će to da zatruje političku scenu u Srbiji, jer će tada DSS opet krenuti sa pričom – kakva crna evropska integracija kada oni nama otimaju 15 odsto naše duše. Ja mislim da je to čak izvesno. Kosovo ne može ostati u vakuumu, oni će morati da pošalju tu misiju, a mi nećemo na to da pristanemo, zato što mi kažemo da je to prvi korak u ostvarivanju odbačenog Ahtisarijevog plana.

Svetlana Lukić: I još jedna stvar koja me je podsetila na period bombardovanja, a to je kada se ovde računalo na nejedinstvo u NATO paktu. Kao, ako izdržimo još koji dan, pući će to. Nema sumnje da je bilo rasprave među njima da li treba bombardovati civilne ciljeve, mostove ili ne treba.

Marko Milanović: Kriza koja je izazvana iračkim ratom 2003. je poremetila odnose u Evropskoj uniji, ali i to je bilo pa prošlo, a Kosovo… Mislim, oni imaju daleko preča posla.

Svetlana Lukić: Moraš da tražiš saveznike, a ne da se osloniš na samo jednog.

Marko Milanović: Koji će pritom skupo da ti naplati – ajde, daj ti nama NIS koji vredi milijardu i po evra za 500 miliona. Rusi će sve da naplate, kao i svaka velika sila. Ne dobijaš ti njihov savez i prijateljstvo za džabe. A to što mi imamo samo sebe da prodamo je druga priča. To je prostitucija radi Kosova.

Šešelj je jedan vrlo vešt čovek i, kao i Milošević, on cveta u Hagu, njemu je lepo da je u centru pažnje, da sedi u toj sudnici, da svi čekaju šta će on da kaže, on uživa u tome. Ono što je on vrlo vešto uradio je da je uspeo da proda narativ u javnosti o njegovom suđenju i da preokrene javnost u svoju korist. To je uradio na dva načina. Prvo je rekao da se njemu sudi za neku stvar koja apsolutno ne postoji, a to je zajedničko zločinačko udruživanje, zajednički zločinački poduhvat. Drugo je da se njemu sudi za verbalni delikt. To ovde odmah izaziva asocijacije na nasleđe komunizma. On tvrdi da se njemu sudi za izgovorenu reč – on nikome nije izvadio srce zarđalom kašikom, on je samo pričao o zarđalim kašikama.

To što mi imamo slobodu govora ne znači da je ta sloboda apsolutna i ne znači da za bilo koju izgovorenu reč ne možeš da odgovaraš. Postoje mnoge situacije u kojima sama činjenica da neko nešto kaže, bez toga da fizički uradi, predstavlja osnovu za odgovornost. Kleveta, na primer. Ako ja sad javno za tebe kažem da te neko plaća, ti mene možeš da tužiš krivično i građanski. Znači, ja odgovaram neposredno samo za nešto što sam rekao. U krivičnom pravu klasični slučaj odgovaranja za to šta kažeš je podstrekavanje. Znači, ako ja sada kažem – Ceco, idi ubij muža, ja odgovaram za to. Za to što je on konkretno radio, tu vrstu širenja mržnje i propagande, u srpskom pravu postoji zasebno krivično delo izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje. Njemu nikada za to nije suđeno ovde, niti će mu bilo kada biti suđeno, niti je suđeno mnogima poput njega, od novinara do koga god hoćeš koji su širili govor mržnje.

U međunarodnom pravu govor mržnje uopšte nije krivično delo. Njemu se ne sudi za to. U međunarodnom pravu postoji samo jedan sličan zaseban zločin, a to je direktno i neposredno podstrekavanje na genocid. Za to su osuđeni u medijskom slučaju pred tribunalom za Ruandu urednici medija, koji su direktno pozivali ljude da ubijaju Tucije – Tuci su bubašvabe, zaslužuju da umru, ubij, ubij mačetom. Oni su objavljivali spiskove imena ljudi koji treba da se ubiju. To mi nismo imali, uz sav govor mržnje koji su sejali režimski i drugi mediji u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni. Ali jesmo imali nacionalističku propagandu.

Svetlana Lukić: Sad se osećam glupo zato što sam lično upletena u to, ali imaš situaciju 1991. kada je na prvom programu RTS-a spikerka državne televizije čitala spisak novinara Radio Beograda koji su antisrpski elementi unutar kuće, pri čemu je odmah davan atribut – da je agent VMRO-a, agent ustaški i tako dalje. Naknadno su pitali Šešelja da li ostaje kod tog spiska i on je rekao – da.

Marko Milanović: Tome ne možeš ništa sa aspekta međunarodnog prava. Zašto je to tako – to je zato što su mnoge države morale da se slože oko toga koju vrstu govora će neposredno kažnjavati. Prvi čovek koji je osuđen po tom osnovu je Julijus Štrajher na Nirnberškom suđenju. On je uređivao časopis Jurišnik, u kojem je sprovođena najgora moguća genocidna kampanja protiv Jevreja, sa direktnim pozivom na nasilje. On je osuđen u Nirnbergu i obešen. Od tada imamo krivično delo direktnog i neposrednog podstrekavanja na genocid, koje se razlikuje od običnog podstrekavanja, koje mora da bude usmereno na konkretnu osobu. Shvataš me, a ono je da ti izađeš na televiziju i pričaš kako sve Jevreje treba pobiti. Onda si krivično odgovoran po međunarodnom pravu. Šešelj je optužen da je svojim delovanjem doprineo ostvarivanju zajedničkog zločinačkog poduhvata čiji je on bio član, a taj zajednički zločinački poduhvat je za svoj cilj imao stvaranje etnički čiste Srbije, Bosne i Hrvatske, znači proterivanje nesrpskog stanovništva sa tih teritorija.

Zajednički zločinački poduhvat je jedan poseban oblik odgovornosti u međunarodnom pravu. Tu postoji zajednička namera da se izvrši zločin protiv međunarodnog prava. Ti i ja se dogovorimo da opljačkamo banku i pritom se dogovorimo da ubijemo bilo kog stražara. Mi upadnemo u banku, ti ubiješ stražara i sada je pitanje da li sam ja odgovoran za to što si ti ubila stražara. Ako tužilac može da dokaže da smo mi delili nameru da ubijemo bilo kog stražara u banci, pa je samo jedan od nas to uradio – i ovaj drugi će da bude odgovoran. Onda postoji kategorija zločinačkog poduhvata koja kaže sledeće – ne odgovaraš samo za to za šta postoji zajednička namera, nego odgovaraš i za zločin koji je bio predvidiv da će se desiti. Znači, mi se dogovorimo da opljačkamo banku, ne dogovorimo se ništa više. Mi upadnemo u banku, ti ubiješ stražara, ali ja ću odgovarati zato što sam mogao da predvidim da će pri pljački banke neko ubiti stražara.

Na međunarodnom planu to ima više svrhe. Imaš vršenje zločina na masovnoj razini, imaš gomilu ljudi koji su zločinci i gomilu ljudi koji su žrtve. Tu se javlja problem nedostatka dokaza. Ti ne možeš da dokažeš da je Hitler naredio holokaust, ne postoji naredba Hitlera – ubijte šest miliona Jevreja. Kada bi ga uskrsnuo nekim magičnim putem i stavio na sud, ne bi mogao da ga osudiš po klasičnim oblicima saučesništva. Zato ti je potreban zajednički zločinački poduhvat i komandna odgovornost, zato postoji taj oblik odgovornosti. To što je neko član tog poduhvata i što je doprineo ostvarenju tog poduhvata, po međunarodnom pravu te čini odgovornim za sve što je bilo koji član tog poduhvata uradio. Ta vrsta odgovornosti je primenjivana u Nirnbergu, primenjena je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju i Ruandu i upisana je u statut međunarodnog stalnog suda pravde, koji je Srbija potpisala.

Šešelj odgovara ne za verbalni delikt, nego za zločine koji su izvršeni, za ubistva i progon ljudi. A on odgovara za ubistva i za progon ljudi zato što je bio član zločinačkog poduhvata kome je doprineo svojom propagandom. Širenje mržnje nije zasebno delo nego razlog zašto on odgovara za krivična dela koja su činili drugi.

Svetlana Lukić: Od samog početka suđenja Vojislavu Šešelju bilo je problema kojih nije bilo na suđenju Miloševiću, tako da se oseća da postoji mala panika u samom sudu šta da rade sa tim čovekom.

Marko Milanović: To je zato što su oni mekušci, ako mene pitaš. Oni su njemu dozvolili da radi stvari koje ne bi sebi dozvolio opštinski sud u Babušnici. Znači, jedno je ta opstrukcija koju on sistematski radi, koja je vrlo primitivna, to je ono – neću da vas gledam kako ste obučeni, hoću sve na ćirilici da mi dostavljate, ja ne razumem kada vi kažete točka, ja znam samo za tačku i tako dalje. Dobar je i primer njegovog štrajka glađu, kojim je on hteo da prisili sud da da ogromnu lovu ljudima koji nisu kvalifikovani da budu njegovi advokati i tako dalje. Ako dozvoliš da ti to radi Šešelj, pa ko ti je kriv. Ono što sad imaš je da Vojislav Šešelj vodi svoje sopstveno suđenje. Drugo pretresno veće koje je imenovano vodi francuski sudija, koji je potpuno nekompetentan. Taj čovek je dozvolio Šešelju da sedi u klupi za advokata, a ne u klupi za optuženog. On na najidiotskije zahteve Šešelja odgovara kao da je to nešto najrazumnije, pa će on to da razmotri. Vojislav Šešelj je rekao – ja želim da uvrstite ovu moju knjigu od hiljadu strana o Jovanu Pavlu Drugom kao antihristovom namesniku na zemlji u dokazni materijal i hoću da to prevedete na engleski. I umesto da sudija kaže – beži bre, on mu je rekao – molim vas, nađite engleskog izdavača, pa neka oni to prevedu, a mi ćemo to da uvrstimo u predmet.

Tužilac je tražila izuzeće jednog od sudija, zato što je on navodno bio član Helsinškog odbora za ljudska prava u Norveškoj, što su problemi za koje je kriv sam sud. Meni se čini da je sama tužiteljka u tom slučaju vrlo sposobna, da je hladna kao špricer i da je ona sama okej, ali sa takvim većem i Šešeljem to će da bude papazjanija neviđenih razmera. Čak i kada on bude osuđen, a biće osuđen, on će dobiti relativno malu kaznu.

Svetlana Lukić: Već je tamo četiri godine…

Marko Milanović: …to će mu se uračunati…

Svetlana Lukić: … i trajanje suđenja…

Marko Milanović: … i za par godina eto njega nazad…

Svetlana Lukić: Mnogo puta ste u ovoj emisiji slušali o politici zaborava koja vlada u Srbiji. Nedavno sam pročitala da se odlivak Titovog spomenika u Kumrovcu, rad vajara Antuna Augustinčiča, danas nalazi na jednom užičkom otpadu. Na tom istom užičkom otpadu nalazi se i spomen ploča iz 1961. sa izlivenim likovima svih učesnika prve konferencije nesvrstanih, koja je 5. oktobra skinuta sa zgrade Skupštine SFRJ.

U današnjoj emisiji čućete Jovana Byforda koji govori o politici iskvarenog sećanja. Jovan će govoriti i o Topovskim šupama, to je ono mesto u Beogradu na kome je pre neki dan predsednik položio venac na Dan sećanja na žrtve holokausta. Jovan živi u Engleskoj i radi na univerzitetu u Notingemu.

Jovan Byford: Često se zaboravlja da je Beograd većim delom svoje istorije bio grad koji se nalazio na granici. Do 1918. Beograd je predstavljao granicu između Srbije, pre toga turskog carstva, i Austrougarske monarhije. Prema tome, Beograd se nije razvijao preko reke i upravo zbog toga su svi urbanistički planovi posle stvaranja Jugoslavije počeli da planiraju proširenje Beograda. Čekalo se prvo da se izgradi most 1934. Ideja je bila da prva izgradnja sa leve obale Save bude nešto simbolično. Opština Beograda je odlučila da tamo izgradi sajam. Početak gradnje Sajma je bio 1937. i to je bio veliki uspeh. Postoje fotografije koje prikazuju za to vreme velelepne građevine. Volovi su vukli kola sa građevinskim materijalom, to su gradili ljudi u šajkačama i opancima. Sa kalemegdanske tvrđave se vrlo dobro videlo to sajmište, koje se sastojalo od jednog trga, u čijem centru je bila kula, a okolo su bili sajamski paviljoni. Sajam je otvoren u septembru 1937. Tamo se odigrala prva televizijska projekcija na Balkanu, u Filipsovom paviljonu gde su ljudi čak mogli sebe da vide na televiziji. Škoda je podigla veliku kulu sa koje su mladi Beograđani impresionirali svoje devojke izvođenjem onoga što je ekvivalent današnjem bandži-jumpingu i bacali se sa te kule sa padobranom. Automobilski i razni drugi sajmovi su se smenjivali do 1941. Tada se funkcija Sajma drastično menja.

Počela je nemačka okupacija i nemačka vlast je imala potrebu da u Beogradu formira jedan logor namenjen Jevrejima. Odlučili su da to urade na Sajmištu. I onda su slali Jevreje muškarce, koji su bili stacionirani u Topovskim šupama, da izgrade krevete i ležaje na tri sprata. Upotreba logora na Sajmištu je bila potpuno u kontekstu uništenja Jevreja u Srbiji. Kada se danas govori o merama odmazde koje su nacisti vršili u Srbiji, govori se da je ona podrazumevala ubijanje sto Srba za jednog nemačkog vojnika. Međutim, postoje dokumenti koji ukazuju da su kategoriji zatvorenika za streljanje pripadali svi Jevreji i oni Srbi za koje se sumnjalo da su simpatizeri komunističkog pokreta. To je naročito bio slučaj u Beogradu. Žrtve koje su ubijane u znak odmazde su uglavnom bili Jevreji i do novembra meseca 1941. svi su bili streljani. Ono za šta je trebao da posluži logor na Sajmištu je bilo da se tamo interniraju jevrejske žene i deca.

Jedan od razloga zbog kojih žene i deca nisu prosto streljani je taj što su nemačke vlasti imale problema sa svojim vojnicima koji je trebalo da vrše ta streljanja. Drugo, ono što su nacisti smatrali konačnim rešenjem jevrejskog problema, često je zavisilo od njihovih birokratskih komunikacija. Ovi u Beogradu su želeli samo da ih se oslobode, ovi u Nemačkoj nisu baš želeli da ih prime i na kraju je iz Berlina poslat jedan gasni kamion, koji je ovde prozvan dušegupka, kojim su oni u roku od nekoliko meseci, od marta do maja 1942. ugušili sve žene i decu, koji su bili smešteni na Sajmištu. Jednom dnevno, a ponekad i dva puta, oko sto žena i dece stavljali su u taj kamion dušegupku. Vozači tog kamiona bi onda izašli, povezali auspuh kamiona sa prikolicom u kojoj su bili Jevreji. Onda su ih vozili, praktično kroz centar Beograda, za Jajince, gde su oni stizali već mrtvi, i tu su ih sahranjivali. Oko 6.500 jevrejskih žena i dece bilo je na taj način ubijeno za ta dva meseca.

U tom logoru se u to vreme nalazila i grupa od oko 600 Roma. Oni nisu bili ugušeni u dušegupci, koja je isključivo korišćena za ono što se zvalo rešenjem jevrejskog pitanja. Većina tih Roma sa Sajmišta, oni koji su preživeli zimu 1941/42. koja je bila užasno hladna, Sava je bila potpuno zaleđena – njih oko 500 su bili pušteni, nakon što su uspeli da izdejstvuju dozvolu da imaju stalno prebivalište. Kada je logor u potpunosti ispražnjen, njegova svrha je promenjena i on je postao prihvatni logor za partizane. Tada je već bio ugušen ustanak u Srbiji i on se pomerio na Bosnu, Kozaru i delove NDH, tako da su zatvorenici uglavnom dolazili odatle i veliki broj njih je umirao od bolesti, trovanja, tukli su ih i mučili i tako dalje. Neki su odvedeni u Jasenovac, gde su bili ubijeni, ali najveći broj je bio prosleđen u Nemačku i Norvešku na prinudan rad. Kroz jevrejski logor je u periodu od decembra 1941. do maja 1942. prošlo oko 6.500 jevrejskih žena i dece, od kojih je možda nekih 50 ili 60 bilo pušteno, jer je utvrđeno da su im muževi Srbi. Ostali su svi bili ubijeni ili su prethodne zime umrli u logoru. Broj ljudi koji su tamo poslati posle ovog perioda iznosi oko 30.000, od čega je 10.000 umrlo.

Jevreji su jedina etnička grupa u Srbiji koja je bila sistematski uništena, i muškarci i žene i deca. To je ono što stradanje Jevreja u Srbiji čini jedinstvenim u odnosu na stradanje bilo koje druge etničke grupe. Zbog toga postoji pojam holokausta, kao nečega što je drugačije od drugih vrsta stradanja. U tom kontekstu treba posmatrati način na koji se konstruisalo sećanje na taj logor posle Drugog svetskog rata. On je postojao do savezničkog bombardovanja 1944. u aprilu, kada je nekoliko bombi palo na logor i on je ubrzo zatvoren i napušten. Tada počinje posleratna istorija tog mesta.

Ruševine su raskrčene i počele su da se grade barake u kojima su bili smešteni radnici iz omladinskih brigada, koje su krenule u izgradnju Novog Beograda. Ima jedna zanimljiva fotografija, na kojoj se vide omladinci sa zastavama i parolama posvećenim Titu, koja datira iz 1949. Oni stoje na stepeništu češkog paviljona, koji je samo deset godina pre toga imao potpuno drugačiju namenu. Čak i kada je državna komisija za istraživanje ratnih zločina izdala svoje saopštenje o stradanju na Sajmištu, ono je označeno kao mučilište naroda Jugoslavije. Svi planovi vezani za uređenje tog prostora neposredno posle rata su podrazumevali potpuno rušenje svega što je ostalo. Trebalo je da to bude travnata površina, a bilo je i raznih ideja o tome šta tamo izgraditi, od zgrade parlamenta do zgrade opere 70-ih godina.

Mnogi logori u istočnoj Evropi posle rata su prezervirani da bi se videlo kako je to izgledalo kada je tamo bio logor. U Jugoslaviji je to vrlo retko činjeno. Jedini koji su se zalagali za to da se ovo mesto adekvatno obeleži su bili članovi SUBNOR-a, koji su formirali Udruženje bivših logoraša. To su uglavnom bili ljudi iz druge etape logora, koji možda nisu ni znali da su pre njih tamo bili Jevreji, a od samih Jevreja gotovo niko nije bio preživeo. I od kraja 50-ih postoji inicijativa da se to mesto adekvatnije obeleži, ali nije se znalo kako to učiniti. Jedan od razloga je to što se to mesto nalazi gotovo u centru, između Novog Beograda i starog Beograda. Smatralo se da bi trebalo da ovo mesto ima funkcionalniju ulogu u urbanističkom razvoju Beograda, nego da se tamo napravi neki spomenik koji bi ličio na onaj iz Kragujevca ili sa Sutjeske. Logor u Banjici i Jajinci su već bili zauzeli centralno mesto stradanja u Beogradu. Takođe, kultura sećanja u komunističko vreme nije negovala kult žrtve, već kult otpora. Sećanja logoraša iz svih logora su, na primer, bila objavljena pod nazivom – Otpor u žicama.

Prvo obeležavanje Sajmišta odigralo se 70-ih godina, kada je podignuta jedna mala ploča na jedva vidljivom mestu na ulazu u Sajmište. Tekst na njoj kaže da su tu stradali pripadnici svih naroda i narodnosti od strane okupatora i domaćih izdajnika. Ta spomen ploča je nestala i tvrdi se da se nalazi na nekom depou opštine Novi Beograd. Novi spomenik je podignut 80-ih godina, sa identičnim tekstom, ali je stavljen na travnatu površinu neposredno pored kule. U Socijalističkom savezu radnog naroda se u to vreme pojavila bojazan da mlade generacije nakon smrti druga Tita gube kontakt sa revolucionarnom prošlošću Beograda i od tada se svake godine 9. maja održava školski čas na Starom sajmištu. Pronašao sam podatak da je 1989. tamo izveden i jedan kratak pozorišni komad na temu Starog sajmišta, koji je napisala, niko drugo do Isidora Bjelica.

To je vreme kada je pažnja počela da se pomera sa stradanja ljudi u rukama nemačkog okupatora ka stradanju srpskog življa u NDH. Sajmište postaje predmet sporenja između srpskih i hrvatskih istoričara. Srpski istoričari i kvaziistoričari počeli su da potenciraju Jasenovac, a njihovi pandani u Hrvatskoj su počeli da govore o tome kako je i Beograd imao svoj logor, koji uopšte nije obeležen. Jedan od odgovora iz Srbije bio je da je taj logor bio na teritoriji NDH. Donesena je odluka da se tamo napravi spomenik, koji je radio akademski vajar Miša Popović i trebalo je da se taj spomenik podigne 9. maja 1989. Onda je to odloženo iz raznih razloga, ali kada je spomenik konačno podignut 1995, to više nije bilo 9. maja, nego 22. aprila.

Čitav kalendar sećanja u Srbiji se potpuno promenio. On je premešten na događaje vezane za NDH i stradanje srpskog življa tamo. 1992. skupština Srbije je uspostavila 22. april, dan kada je bio proboj logoraša u Jasenovcu, kao Dan sećanja na žrtve genocida uopšte. Sajmište je reinterpretirano i to više nije bilo mesto stradanja svih naroda Jugoslavije, nego je to sada postalo simboličko mesto na kojem se u Beogradu obeležava stradanje srpskih žrtava u NDH. To se jasno moglo videti i po tekstu na tom spomeniku, koji je kasnije takođe nestao. U tom tekstu su se spominjale srpske žrtve u NDH i žrtve mađarskog terora u Novom Sadu. To je objašnjeno time što je taj spomenik blizu ušća Save, koja je dolazila iz NDH, i Dunava, koji teče od Novog Sada, a tela žrtava iz Jasenovca i novosadske racije tim rekama su plivala do Beograda. Važno je da se ovo dešavalo 1995, kada je postalo jasno da Jasenovac neće ostati u rukama srpskih snaga. Sajmište je pretvoreno u ekspozituru Jasenovca u Beogradu.

Sama ceremonija komemoracije je kasnih 90-ih bila ista svake godine: dolazilo se ujutru, postavljali su se venci na spomenik, zatim se prelazio Brankov most, odlazilo se u Sabornu crkvu i tamo je držano opelo. To je bio još jedan način na koji su pravoslavne, srpske, žrtve terora stavljane u centar pažnje. Spomen na jevrejske žrtve i spomen na Sajmište kao mesto holokausta, stradanja Jevreja koje je bilo kvalitativno i kvantitativno drugačije od svih drugih stradanja, ni na koji način nije bilo obeleženo.

U vreme NATO bombardovanja vraćena su u centar pažnje sećanja na period od 1941. do 1944, naročito na činjenicu da je logor bio bombardovan od strane saveznika. Kao da je najstrašnija stvar koja se dogodila na Sajmištu bila pogibija sto logoraša od savezničkog bombardovanja 1944, a ne da su desetine hiljada ljudi pobijeni od strane Nemaca pre toga.

Sve to vreme u tim zgradama su živeli ljudi. Jedno vreme tamo je bila i velika kolonija Roma. 60-ih godina, kada je trebalo da bude prvi sajmit nesvrstanih u Beogradu, a autoput prolazi pored Sajmišta, tadašnje vlasti su smatrale da državnici koji dolaze u Beograd ne bi trebalo da vide te slamove i onda su sve Rome iz tog kartonskog naselja preselili u Ledine. Tu je napravljena kožarska škola, koja još uvek postoji, tu je bilo i fudbalsko igralište. To je vrlo važno spomenuti u kontekstu sadašnje polemike o Starom sajmištu. Kada je klub Posejdon tamo organizovao koncert ili boks meč, u javnosti je to ocenjeno kao nešto što je posebno problematično. A tamo se već 50 godina dešavaju stvari koje nisu adekvatne tom mestu. Pitanje je šta uraditi sa tim prostorom. Obnavljanje svih paviljona neće to obeležiti kao mesto stradanja, nego će obeležiti mesto gde je bio Sajam pre Drugog svetskog rata. Paviljoni ne bi izgledali kao u doba kada je tamo bio logor, oni neće biti sivi, bez prozora, sa tim ležajevima na tri sprata. Neko bi ih gledao sa Kalemegdana i mogao bi da kaže – pa nije taj logor izgledao loše. Znači, to nije podizanje spomenika logoru, to je podizanje spomenika Sajmu od pre Drugog svetskog rata. Ako treba da se adekvatno obeleži to mesto, neka se izgradi novi muzej, savremena zgrada, ali podignuta kao muzej žrtvama, na način na koji je podignut Muzej holokausta u Berlinu.

Sa Topovskim šupama, odakle su na streljanje vođeni jevrejski muškarci, situacija je još dramatičnija. Topovske šupe posle rata nijednom nisu bile obeležene, čak se i u nekim listama logora koje je radio SUBNOR ponekad ni ne spominju kao logor. Razlog je jednostavan: tamo su bili samo Jevreji i Romi, od kojih najveći deo nije preživeo i broj ljudi koji su mogli da napišu sećanja na taj logor je bio minimalan. Topovske šupe su odmah pretvorene u neke hangare i ničim nisu bile obeležene do 2006, kada je tamo podignuta mala spomen ploča. Novinari koji su izveštavali o tome nisu dobro izgovorili i napisali ime tog logora, pa se on u izveštajima naziva topovske šume. Još bizarnije je to što je 1994. spomen ploča podignuta na potpuno pogrešnom mestu, na Bulevaru revolucije kod tramvajskih šupa zato što je neko pomislio – tramvajske, topovske, to je manje-više isto. I još uvek na tom zidu stoji ploča na kojoj se kaže – sa ovog mesta su Jevreji odvođeni na streljanje, iako to nije to mesto.

Topovske šupe su sada predviđene za rušenje i, po svemu sudeći, tamo će biti izgrađen veliki šoping centar, u kojem će biti i kuglana, bioskop i velika samoposluga. Pitali su Acu Singera šta misli o  tome i on je rekao kako je neko isto tako poželeo da izgradi samoposlugu u blizini Aušvica, ali da to nije prošlo. A u Beogradu će na mestu sa kojeg je 5.000 ljudi, skoro svi Jevreji muškarci iz Srbije, odvedeno na streljanje, zaista biti samoposluga i kuglana i bioskop.

Svetlana Vuković: A gde je lokacija Topovskih šupa?

Jovan Byford: Topovske šupe su na Autokomandi, kada se izađe sa avalskog druma na veliku raskrsnicu, između nekadašnjeg Bulevara JNA i Tabanovačke ulice. To je veliki prostor na kojem se vidi jedan hangar koji je izgrađen posle rata, a sa leve strane, znači tamo gde se vidi da je nekad bio ulaz, stoje dve zgrade od cigle i logorska uprava je bila u tim zgradama. Te zgrade su predviđene za rušenje i samo je pitanje vremena kada će sve to biti sravnjeno sa zemljom.

Ako pogledate istoriografiju holokausta na Zapadu, apsolutno je dominantna ideja da se ni u jednoj zemlji, pa ni u Srbiji, ne može govoriti o holokaustu van konteksta kolaboracije. Nije bitan samo onaj ko je izvršio akt ubistva, nego ko je sve to pripremio, ko je u specijalnoj policiji bio u odseku za Jevreje, ko je skupljao spiskove, ko je potkazivao Jevreje koji su se krili i ko je zapravo desenzitizovao ljude da imaju manje simpatija i manje saosećanja za Jevreje. Kada su u taj logor dovedeni prvi Srbi, Nedić je uputio pismo nemačkim vlastima, u kojima je izrazio bojazan da će i oni biti ubijani dušegupkom. On je bio spreman da interveniše, ali ne kada su u pitanju Jevreji. To je i bila logika po kojoj su Nemci streljali Jevreje, a ne Srbe. Postoji dokument u kojem jedan od nemačkih oficira shvata da Jevreji možda nemaju mnogo veze sa ustankom, ali da, ako ubijaju Srbe, imaju problema sa kolaboracionističkom vlašću. Kada su ubijali Jevreje ili Rome, Nemci te probleme nisu imali. U tom smislu postoji veza između same ideje kolaboracije i holokausta, čak i ako kolaboracionističke vlasti nisu bile te koje su te zločine izvršavale, na način na koji to jesu činile u Rumuniji ili Hrvatskoj. …

Svetalana Lukić: Slušali ste Žorža Bresensa. Ova pesma bila je izbor Svetlane Slapšak, koja je DJ u današnjoj emisiji, kasnije ćete čuti od nje same zbog čega. A sada Vesti broj 13 Ivana Čolovića.

Ivan Čolović: U intervjuu koji je objavljen početkom ove godine u listu Nedeljni telegraf, slikar i književnik Momo Kapor otkriva da su za njega jelo, piće i žene samo sredstva koja mu služe za stimulaciju umetničkog rada. Zbog toga umetnika u njemu, objašnjava on, strašno interesuju žene, i jelo, a naročito piće, koje mu omogućava da dosegne posebnu vrstu duhovnosti i opijenosti životom.

Ali, čitalac ovog intervjua, objavljenog povodom nagrade za životno delo koju je Kapor nedavno dobio od Srpske književne zadruge, saznaće i to da se njegov odnos prema jelu, piću i ženama kao stvaralačkim i duhovnim stimulansima u poslednje vreme u mnogome promenio. Jednim delom zbog toga što je zašao u godine, o čemu on sam ovde otvoreno govori. A možda još više zato što se tokom devedestih godina prošlog veka ovaj naš umetnik, poput mnogih drugih, nacionalno probudio i duhovno preobrazio, pa su, u skladu s tim, i njegove gastronomske i erotske navike morale da budu korigovane. Bar ono što on o tome javno govori.

Na primer, počeo je manje da jede i da sebi u toj stvari manje ugađa. Danas on sve ređe odlazi u izvikane skupe restorane, jer se u njima oseća bedno, glupo, neprijatno. Promenjen stav prema hrani Momo Kapor duguje Hilandaru. Nema u tome ničeg neobičnog. Naprotiv, naš umetnik je primenio uobičajeni postupak, onaj kome pribegavaju svi oni koji se trude da svoj političko-verski identitet usklade sa stanjem na tržištu te vrste identiteta. I on se – kao i mnogi drugi pojedinci i kolektivi u Srbiji – obratio jednoj od nadležnih institucija za korekciju, ažustiranje i radikalnu promenu političko-verskog identiteta. Jer manastir Hilandar je danas jedno od najpoznatijih mesta ovlašćene zamene svih legitimacija, znački, zastava i simbola kojima je u Srbiji istekao rok ili pala cena, svih ovde zastarelih ili loše kotiranih navika i uverenja. Sve to može danas u Hilandaru da se zameni i da se o zameni dobije odgovarajuće svedočanstvo, čijem se imaocu potvrđuje da se prosvetlio, očistio i preobrazio u vrlog pripadnika srpske crkve i nacije, koji se kao takav odnosi prema svemu, pa tako i prema jelu, piću i sličnim čulnim iskušenjima.

Gastronomsko prosvetljenje Momo Kapor je doživeo dok je obedovao u društvu hilandarskih monaha. Ručak s njima otkrio mu je svu glupost i nedoličnost preteranog jela i izlišnog razgovora o jelu. Tamo, dok se jede, objašnjava sada Kapor čitaocima Nedeljnog telegrafa, niko ne govori da li je jelo sjajno ili da je ručak bio bolji. Svi su i u toj prilici, kad se obeduje, skromni, skrušeni, to jest, kako priča naš gastronomski preobraženi umetnik, okrenuti duhovnosti. Posle toga, priča on dalje, bilo mi je smešno što putujemo sat vremena kolima do mesta gde se navodno dobro jede, mučimo se, rezervišemo. U Hilandaru je shvatio da je to potpuno besmisleno, da uživanje u jelu nikud ne vodi, odnosno da vodi samo na jedno mesto. Jer to što se dobro jede, kaže sada Kapor, završava u toaletu. Zaista, duhovne istine ponekad mogu da budu sasvim jednostavne.

Ipak, jelo i piće i dalje stimulišu ovog umetnika. Ali to njemu više ne služi da bi u sebi izazvao neku neodređenu opijenost životom, neku nepriličnu rauzdanost čula. On sada bira samo jela i pića koja imaju tajanstvenu moć da ga povežu sa duhom njegovog naroda, sa bićem srpske nacije. Kako to postiže, šta i kad konzumira, u kojim količinama, kojim priborom se služi da bi izazvao doživlja mističnog sjedinjenja sa nacijom ? O tome Kapor više govori i u svojoj nedavno objavljenoj knjizi, Putopis kroz biografiju. Tu saznajemo da naš umetnik počinje dan tako što uzme kašičicu slatkog od trešanja, zatim uživa u krupno mlevenom kukuruznom brašnu, umače crni hleb u maslinovo ulje, srče čorbu od kopirva. Ranije nije dovoljno cenio vrednost zdrave srpske hrane, pa je iz neznanja jeo stranu, odvratnu, plastičnu hranu. Fuj ! Ali jednom, dok je s društvom ručao u nekom otmenom stranom restoranu, dogodilo se čudo. Slučajno poručujemo zelenu salatu, priča Kapor o tom događaju, i gle ! Srbija nam se smeje sa ruba tanjira: to nije ukus naše zelene salate! Istina, lepša je od naše naoko, i veća, i čistija, i zelenija, ali čini nam se da smo prevareni i da žvaćemo plastiku.

A i za sve što poslenjih godina naš umetnik pije – a o čemu takođe piše u Putopisu kroz biografiju – ima on pouzdan nacionalno-verski sertifikat: voda iz srpskog bunara, manastirsko osveštano vino ili šljivovica, prepečenica, i ona manastirska. Čitalac ove knjige uživaće i u jednom opisu mističnog sjedinjenja sa Srbijom koji je izazvala čašica prepečenice. Pošto ste pojeli slatko, pripoveda Kapor, ispijate čašicu šljivovice, prepečenice iz obližnjeg manastira… Osećate ukus tradicije i vremena, blagost i žestinu, pritajenu životnost ovog srpskog eliksira koji vas istovremeno i opušta i uzbuđuje na jedan neviđen način… U tom ukusu iz te krhke staklene čašice kao da je sadržana čitava Srbija koja vas neodoljivo obuzima i žari.

A žene? I u odnosu na njih Momo Kapor se menja, a u pomenutom intervjuu u Nedeljnom telegrafu opširno govori i o toj promeni. Još ga ponekad đavo začikava, pa on – kao da za trenutak zaboravi da je jedna od danas najviđenijih srpskih glava – sedne pred neki kafić i potajno merka devojke koje tuda prolaze. Kao da je nekadašnji Momo, onaj iz Foliranata, on iznenađenim čitaocima patriotski i crkveno usmerenog Nedeljnog telegrafa, sablažnjivo priča o neizdrživoj – inflaciji lepote na ulicama Beograda, o – reviji lepotica u ulici Strahinjića Bana. Ljuti se što danas te beogradske lepotice izlaze s nekim njih nedostojnim mladićima i razmišlja o tome šta će jadan da radi kad ga godine stignu – a samo što nisu – i kad, kako se izrazio – više neće moći da dodiruje lepe stvari: mladu kožu, svilastu kosu.

A onda se prene, seti se ko je i koliki je danas, opomene se da je upravo dobio izuzetno važnu nagradu za srpsko životno delo, te njegova kazivanja o ženama i nadahnuću kojim ga one uspunjavaju ođednom dobiju nov smer. Kaže nam da on na žene – i na ljubav uopšte – danas ipak gleda na drugi način, drugim, duhovnim očima. Poput gastronomskih, i njegove erotske sklonosti dobile su versko-patriotsku dimenziju, pa je i slasni i mračni predmet Kaporove erotske želje uzdignut do visina nacionalnog mističnog Erosa, izaziva neku vrstu patriotske erekcije i teži isto takvom orgazmu. Predajući se tom patriotskom erotizmu, Kapor misli da može da ga izrazi jezikom koji je usavršio opisujući manje nacionalno važne vrste ljubavi. Zar jezik ljubavi nije uvek isti, univerzalan? Zar se voleti devojke i voleti Srbiju ne može istim rečima? Na jednom mestu u knjizi Putopis kroz biografiju on kaže da mu se čini da u njegovoj ljubavi prema Srbiji ima – odbojnosti i kobne privlačnosti, ima neprestanog vraćanja toj ljubavi što podseća na mladalačke jade, pune nežnosti i suza.

Ali, ovu teoriju o jedinstvenom jeziku ljubavi – nazovimo je tako – Kapor ne uspeva da sprovede u praksi. Izgleda da nacionalno napaljeni Eros traži jače, grublje, gromkije reči od onih koje spadaju u erotski vokabular mladog Kapora, onog koga se i on sam danas ponekad maglovito seti. Zato je on prinuđen da – kad je već promenio temu svojih ljubavnih priča – promeni i njihov jezik. Danas se nacionalno zaneseni Kapor služi pozajljenim, tuđim rečima, koristi citate, fraze, formule koje je počeo da sakuplja od kad se nacionalno-verski preobrazio.

Na primer, u intervju u Nedeljnom telegrafu, čitalac će, uporedo sa pričom o tome kako se naš umetnik priprema na rastanak od devojaka ispred beogradskih kafića, naći i priču o njegovom tužnom rastanku od lepe Simonide, one na fresci u manastiru Gračanica. Njegovi čitaoci ne sećaju se da je on sa njim ranije nešto imao, o njoj na Adi nije nikome pričao. Tek, eto, sad mora tobože da se sa njom rastane. Došlo takvo vreme, da se patriotski nakostrešen umetnik oseća obaveznim da se rastaje i od onih sa kojima se ranije nije sastajao. Otišao sam na Kosovo, počinje on svoje kazivanje o tom tužnom rastanku, i dodirnuo prstima noge Simonide u Gračanici. Znao sam da je to veliki oproštaj, jer je nikad više neću videti, i u tome ima mnogo tuge. Zašto je više neće videti? Zato što će kosovski Albanci, po Kaporovom mišljenju, uskoro uništiti sve srpske spomenike. A uništiće ih zato što su kosovski Albanci navodno obični divljaci.

Ta poludivlja plemena, grmi Kapor, koja u svojoj istoriji nemaju nikakvog traga od kulture, nemaju kamen na kamenu, nijedan spomenik, gaje strašnu mržnju prema lepoti i istoriji, kao i prema spomenicima koji svedoče o dugoj tradiciji jednog naroda. Ustremili su se na sve to i ti spomenici su u velikoj opasnosti, ne može im pomoći ni Unesko, ni UN, niko, jer se palikuća prikrade, baci baklju i – 12. vek slikarstva, renesansa pre Italije, ode u dim, u vazduh, u ništa.

Da li je ovo zaista rekao Momo Kapor, upitaće neko od njegovih starih čitalaca. Jeste. Ali reči nisu njegove. Njegovo je samo uživanje.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ivan Čolović. Maločas sam saznala da će, kako je to neobično, sutra u dva sata biti priređen doček Novaku Đokoviću. Novak Đoković je pre nekoliko dana osvojio Australian Open i baš sutra, dan pred izbore, dolazi u Beograd, gde će mu ispred gradske skupštine biti organizovan doček. Onda on zajedno sa ostalim teniserima i teniserkama ide u Rusiju da igra protiv Rusa. Biće to ogromna duševna patnja za našeg predsednika vlade – za koga da navija, a da ne bude veleizdajnik. Vlada bi mogla da na prvoj sledećoj, hitno sazvanoj sednici uvede moratorijum na utakmice sa Rusima, makar dok se ne reši status Kosova. Za kraj emisije čućete neobično pismo Svetlane Slapšak iz Ljubljane, o lakim notama.

Svetlana Slapšak: Postoji trenutak kulture, proizvod nepredvidivih tokova i zrelosti, kada se u popularnoj kulturi, negde na rubu obično, pojavi nešto što izražava one koji su skoro izgubili nadu da će se sa bilo čime u svetu u kojem žive moći bar privremeno identifikovati. A tek kada to pogodi one, koji se naročito trude da se ni sa čim u svetu u kojem žive identifikuju! Omekšavanje? Saučestvovanje? Priznavanje ljudske okoline? Kako god da to nazovemo, deluje eksplozivno. U mome slučaju (a i u Božidarovome), to je prvo bio grčki Rom Kostas Hadzis, koji je u doba pukovničke diktature pevao promuklim glasom o teško odredivim osećanjima, koja su mnogi tumačili politički: kontekst je stvarao tekst. Posle je diktatura pala, a za Kostu smo saznali da je Jehovin svedok. Tekstovi su postali banalni i zaboravljivi.

Zatim smo imali Dionisija Savopulosa, genija reči i muzike, koji je godinama ispunjavao naš svet mudrim i šašavim slikama; govorili smo njegovim formulama (“jedno malo more”), prepoznavali njegove kalambure (“guzogrci”), ulazili u njegove slike (“stočići napolju”, Mesec se udvaja”), služili se njegovim jezikom (“ne znam šta da pevam večeras dečici u Lavrionu, a ni starijima”), čak smo ga i upoznali, hteli da ga dovedemo u nekadašnju Jugoslaviju – ali tada za njega niko nije imao zanimanja. Mnogo docnije, otkrio je svoju naklonost za srbske ratne osećaje, i gostovao je u Beogradu: niko ga nije razumeo, što je i zaslužio. Otkačili smo ga za vreme njegove patriotsko-nacionalističke faze, i onda ga ponovo čuli na zatvaranju Olimpijskih igara u Atini. Bio je stari, korozivni, gadni Savopulos. Možda mu oprostimo.

A negde u sredini smo našli svoga najboljega, koji se više nije mogao menjati, jer je umro: Žorž Brasans. Jedini koji je do kraja rekao šta treba o nacionalistima (“srećni idioti koji su rođeni negde”), jedini je spevao prelepu, čednu pesmu o – ženskom polnom organu (“krajnje je vreme da se za ovaj instrument sreće nađe lepa hrišćanska reč”), bio je do kraja nežan i zloban. U Brasansu sam prepoznavala ono što najbolje može biti u muškome.

Sa tim konstantama za opuštanje preživeli smo dosta godina u Ljubljani. Pomogao nam je Iztok Mlakar, pesnik iz Primorske, koji je pevao o svemu što nas se u Sloveniji ticalo, sarkastično do mile volje. Ima njegova prekrasna pesma o jelu, koja je ravna staroj Balaševićevoj o tome kako se nekada jelo…

Vlado Kreslin je nedavno ušao u naš izuzetno uski vidik. Svake godine u decembru, Vlado Kreslin, zrela zvezda dobre muzike, ima koncert u Cankarevom domu, na koji se dovuče sve što u Sloveniji misli izvan okvira desnice, klerikalizma, fašizma, rasizma, sve što voli istočne granice i priznaje južna sećanja (ne samo rock/sex/drugs/ tripove “dole”). Nekada suviše siromašni, nekada malo snobovski, sada naprosto umorni od predavanja i pisanja, nikada nismo otišli na te koncerte, već smo ih docnije, kada se ugase praznična svetla, gledali negde januara na televiziji. Tako i ovoga puta.

Vlado Kreslin je imao uobičajeni repertoar, od duhovite pesme “Ovo nije politički song”, do nežnih, i konačno “Bella ciao”, i “Vsi so venci beli”, nastupali su njegovi mama i tata, “Beltinska banda” iz rodnih Beltinaca, u kojoj se povremeno zamenjuju prirodno otišli starci – seoski muzičari, kao i ostala krajnje simpatična grupa muzičara izvan turbo-pejzaža Slovenije. Koncert se, kao i obično, produžio na skoro sat više od predviđenoga vremena, i publika je izgledala ne manje simpatično: ukratko, pitali smo se kako od strane vlade strogo dresirana državna televizija može dozvoliti ovako jasno opoziciono ponašanje, ovako očito suprotstavljanje onome što bi hteli da vide kao gledalačko-biračko telo.

Dobro, iz primera Srbije znam da trenuci radosti ovakve vrste ne znače baš ništa na onome planu koji kontroliše živote. Znam takođe da mogu ovu Sloveniju voleti, a da mi to nikada ne bude uzvraćeno. No slušajući Kreslina, palo mi je na pamet osnovno pitanje, upalila se ona neizbežna crvena svetljka racionalne kontrole kada se uživa: a zašto bi me voleo bilo koji kolektiv? Taj izbor lakše muzike u kojem smo uživali u zadnjih tridesetak godina imao je uski krug uživatelja, koje smo lako prepoznavali i sa njima prijateljevali. Lakmus-funkcija je jasna: voleti Mocarta ili Baha je veoma intimna stvar, koju ne možeš deliti sa masama široko kulturno usmerenih (ka Mocartu i Bahu) i uz to svakojakih. Neki od najgorih monstruma novije istorije voleli su tu muziku, i premda slušanje Mocarta za mene spasava to što ga je volela moja najpametnija mačka, ničega javnoga, ničega demokratski uzbudljivoga nema u deljenju ljubavi za Mocarta sa drugima.

Rock i ostale generacijske stvari postale su važne za etnografsko mapiranje: toga sam postala svesna kada me je u Americi prvi put vozio taksista star preko šezdeset godina, koji je veselo udarao takt hita iz sedamdesetih. Sa pesnicima-pevačima koje sam spomenula, uvek se jasno oblikovala grupa, sa kojom sam mogla deliti i druge ideje: njihove pesme su ih prizivale upravo onako kako sam sa takvim društvom očekivala. Iz simbličke potke pesama moglo se čitati šta publika oko mene misli o politici, crkvi, levici, desnici, manje-više o svemu.

Kada smo takve pesme slušali udvoje, obnavljali smo društveni kontekst koji smo ranije živeli, uveravali sebe da nade ima, a pre svega, sećali se dragih lica sa kojima smo to delili, svađa, smeha, sigurnosti da postoji minimalni program koji nije sasvim izgubljen. Danas mi se čini da program osnovne, neupitne, proverene prosvećenosti, koji je izdržao dva veka i nešto malo u tragovima, malo u institucijama, dosta u ljudima, sada neumitno izdiše. Da li trenutci sreće sa pametnim pesmicama šalju lažnu informaciju? Ili publika reaguje i postoji samo zato što još nisu svi pomrli? Da li su preneli svojoj dečici – i onoj u Lavrionu – nešto od prosvetiteljske sreće? Odgovora zasada nemam, a imaću ih sve manje i manje.

Bio je dan u januaru, između tvog i moga rođendana, trenutno nijednoga rata u krugu od hiljadu kilometara, i još uvek, umesto da se nemo opijemo, nešto hoćemo da kažemo kada nam se nešto kaže. Hvala Vladi Kreslinu za toliko.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik za 1. februar, trećeg znate šta da radite, niste mali. 8. februara se čujemo ponovo, u istoj Srbijici.

Emisija Peščanik, 01.02.2008.

Peščanik.net, 01.02.2008.