Opet je sezona izbora i interesovanje ruskog naroda za kandidate je visoko. Televizija prenosi sva dešavanja i sve debate. Oseća se da će doći do promena. Izbori o kojima govorim su američka predsednička trka. Ovde ima mnogo više radoznalosti za debate između Hilari i Obame nego za primoredaju vlasti koja se dešava u Kremlju.

Naše glasanje za predsednika se odigralo 12. marta, ali izbor je još ranije bio učinjen u naše ime. Toliko komentarisano naimenovanje dolazećeg ruskog predsednika Dmitri Medvedeva od strane predsednika Putina bilo je propraćeno jednom vrstom izbornog pozorišta, ali samo oni kandidati koji su obećali potpunu lojalnost Putinu i njegovom vladajućem klanu uspeli su da dobace dotle da se njihovo ime nađe na glasačkom listiću. Oni će dobiti onoliko glasova koliko zvaničnici procene da je dovoljno marginalno, ali istovremeno ne i ponižavajuće malo. Previše entuzijanstične pristalice su “dodelile” partiji Ujedinjena Rusija Putina preko sto odsto glasova u pojedinim okruzima na parlamentarnim izborima u decembru prošle godine, što je predstavljalo jedinstveni pristup brojanju glasova.

Ovo ne znači da će demokratska opozicija ostati nema. Koalicija Druga Rusija je ove nedelje organizovala “Marševe neslaganja” u Moskvi, Sankt Peterburgu i drugim gradovima širom Rusije. Našu prijavu skupa juče su lokalne vlasti u Moskvi odbile. Oni se čak nisu pomučili da predlože alternativnu maršrutu protesta, kako zakon nalaže. “Nađite drugo mesto”, odgovorili su, misleći pod tim: “Nađite drugu zemlju, ili drugu planetu”. Bez obzira na to, mi ćemo se okupiti. To je jedini način.

U međuvremenu, mi pažljivo pratimo američke izbore zajedno sa ostatkom sveta. Ruska vladajuća elita preferira Hilari Klinton, koja predstavlja nešto poznato i predividivo u odnosu na Baraka Obamu. Džon Mekejn je poznat po svom zalaganju za demokratska prava u inostranstvu, uključujući i Rusiju. Bez obzira što se sumnja da je on veliki konzervativac, pomisao na njega u Beloj Kući uteruje strah u kosti autoritarnim liderima širom sveta.

Barak Obama – kao što njegova demokratska suparnica neumorno ponavlja i ističe kao njegov nedostatak – u velikoj meri predstavlja nepoznatu veličinu. Ali, poput Mekejna, i on ima iza sebe istoriju kompromisa i spremnosti da pređe linije stranačkih podela i dogovori se sa svojim suparnicima. Mekejn je sablaznio republikansku stranku predlogom reformi u oblasti finansiranja političke kampanje i u pitanjima imigracije. Obamu je demokratska protivkandidatkinja napadala zbog toga što je hvalio dostignuća predsednika Regana.

Sve ovo je u suprotnosti sa filozofijom Buša i Klintona da se stranačka baza najbolje mobiliše napadom na protivnika. Ove godine može doći do stvaranja nove izborne mape, moguće da će se oba kandidata takmičiti za nezavisne glasače i razrušiti tradicionalne crveno-plave podele.

Posledice će se osetiti i u drugim zemljama zato što se američka demokratija još uvek smatra vodećom u svetskim okvirima. One države koje traže izgovor za falinke u vlastitim demokratskim procesima često pominju debakl u Floridi i uključivanje Vrhovnog suda u izbore 2000. godine. Ako bismo sada dobili još jedno poglavlje u toj priči o dve vladajuće “dinastije” u Americi, to bi bio još jedan udarac – naročito za one koji se za demokratiju bore u zemljama u kojima postoji kvazi-nepotistička praksa nasleđivanja političke vlasti, uključujući i Rusiju.

Intrigantna stvar na ovogodišnjoj američkoj predsedničkoj trci je to što ogromna sredstva koja je potrošio Mit Romni, i dobro finansirana partijska mašina Hilari Klinton, nisu bili dovoljni da im prokrče put do vlasti. Važno je da svet to uoči. Američki glasači se ovaj put oslanjaju na utiske o karakteru kandidata. Lični integritet se vraća na vrh glasačke agende.

Ako pogledamo šta se događalo poslednjih 20 godina, lako ćemo shvatiti zašto je to tako. Džordž Buš Stariji i Bil Klinton protraćili su bezgranične mogućnosti neposredno post-hladnoratovskog sveta time što su propustili da iskoriste ogromnu moralnu i vojnu superiornost jedine svetske super-sile. Na listi prioriteta su bili prilagođavanje i nekonfrontacija, dok su “dividende mira” potrošene na deonice firmi na internetu i na stvaranje izolacionističkog pogleda na svet, ispunjenog iluzijama.

Prodrmana opakim suočavanjem sa realnošću, druga Bušova amdinistracija se radikalno okrenula u suprotnom smeru, od nedelovanja ka preventivnom delovanju. Postojale su solidne osnove za takvu promenu, koliko god da je moguće problematizovati slučaj Iraka. Ali legitimitet te politike urušio se ne u Bagdadu, nego kad je postalo očigledno da za ova američka administracija smatra da demokratiju treba podržati samo na nekoliko izabranih lokacija u svetu.

SAD su podržale izbore u Iraku i Palestini, a za to vreme je novorođenu rusku demokratiju Putinov režim vratio natrag u KGB diktaturu. Dok je Putin na samitima G 7 razmenjivao osmehe sa Džordžom Bušom, Tonijem Blerom i ostalima. Ako gospodinu Medvedevu, posle izbora koju svi nezavisni posmatrači i medijski izveštaji označili kao potpunu prevaru, bude dozvoljeno da zauzme stolicu Putina na samitu u Tokiju ovog leta, znaćemo da su prazne reči još jednom zauzele mesto smislene akcije.

Nemojte da poverujete u priču da Zapad nema način da izađe na kraj sa ruskim energetskim džinom. Bilo kakvo vidljivo slabljenje kredibiliteta Medvedeva u odnosu na nacije G 7 bacilo bi rusku vladajuću elitu u paniku. Nebrojene milijarde koje su oni opljačkali nalaze se u inostranstvu, u SAD, Evropi i hiljadama poreskih rajeva širom sveta – a ne u ruskom poljuljanom bankarskom sistemu.

To je jedini razlog zašto se Kremlj uopšte muči da održi ove potemkinovske izbore. Režim Putina i Medvedeva ne može sebi da dozvoli da postane parija poput Belorusije, što je inače statu kakav zaslužuje. Umesto što sležu ramenima, zapadni lideri mogu da ispitaju tokove novca, da uskrate vize lopovima i onima koji su odgovorni za kršenja ljudskih prava, i barem stave do znanja da uništenje demokratije ima svoju cenu.

Rusija je konačno spomenuta u jednom od brojnih beskrajnih predsedničkih debata na preliminarnim izborima u Americi. Gospođa Klinton je tokom debate u Klivlendu uspela da na insistiranje voditelja proslovi nešto što liči na “Medvedev”, kada su je pitali kako se zove sledeći ruski predsednik. To je zvučalo otprilike ovako: “Medved… kako god”, čime je nenamerno ukazala na ključnu stvar. Mnogo je manje važno ko je Medvedev od toga šta je on – rukopoloženi nameštenik bez ikakvog demokratskog kredibiliteta.

Na nesreću, to je bilo samo pitanje iz domena trivija, koje je poslužilo da pokaže koliko je zapravo Rusija daleko od američkog radara. Ja bih bio oduševljen da čujem odgovore na sledeće pitanje. “Da li biste se, kao predsednik, zalagali za uklanjanje Rusije iz G7, pošto ste upravo rekli da ona više nije demokratska zemlja”?

Ako sledeći američki predsednik propusti da odgovori na ovo pitanje, licemeran će biti svaki pokušaj da govori u ime globalne demokratije. U tom slučaju, za mnoge od nas širom sveta, promena neće doneti nikakvu promenu.

 
Garry Kasparov, “Election Season in Russia”

Wall Street Journal, 04.03.2008. 

Peščanik.net, 03.03.2008.

Leave a Reply