Konzervativni argument u odbranu gej braka
Endrju Saliven
Konzervativci odavno, i s punim pravom, insistiraju na suštinskom značaju institucije braka za razvoj odgovornosti i osećaja obaveze, kao i za pripitomljavanje neobuzdanih muškaraca.
Uvesti gejeve i lezbejke u ovu instituciju, svakako će izmeniti gej subkulturu na suptilne i duboko konzervativne načine. Kada sam ja odrastao i shvatio da sam gej, nisam imao nikakvu predstavu o tome kako bi mogla da izgleda moja budućnost. Kao i mnogi drugi homoseksualci, odrastao sam u heteroseksualnoj porodici i pokušavao da zamislim kako bih i ja jednog dana mogao da budem punopravni član porodice koju volim. Ali činilo mi se da takva budućnost ne postoji. Nikada neću biti u stanju da se venčam, da imam porodicu, nikada biti jednak i punopravan sudeonik venčanja i veza i praznika koji porodicama daju strukturu i smisao. Kada bih pogledao unapred, video bih samo prazninu i usamljenost. Stoga ne treba da čudi da mi je bilo teško da povežem seks sa ljubavlju i predanošću. Ne treba da čudi da mi je bilo teško da se osetim kao kod kuće, i to kada sam se nalazio upravo kod svoje kuće.
Za današnju generaciju gej dece, sve se to menja. Od samog početka, oni će biti u stanju da vide svoju budućnost kao deo porodičnog života – ne u sukobu sa njim. Njihov „izlazak iz ormara“ (coming out) istovremeno će biti i „povratak kući“ (coming home).
I dok se budu zabavljali, tokom adolescencije i ranog zrelog doba, imaće na umu jedan oslonac u budućnosti, jednu konačnu strukturu koja će njihovim vezama davati stabilnost i društvenu podršku. Verujem da većina heteroseksualaca jednostavno ne razume koliko je ovo bitno. Zato ne shvataju ni kako duboke psihičke i socijalne povrede može da nanese isključenje iz porodice i braka. Ali statistike pokazuju da se ovo brzo menja – većina ljudi mlađih od 30 godina vide gej brakove kao neizbežne i potpuno razumljive. Mnogi mladi strejt parovi jednostavno ne vide svoje venčane gej komšije kao bilo kakvu vrstu pretnje sopstvenom načinu života. Oni mogu da žive u miru.
Što se tiče religioznog prigovora, bitno je ne izgubiti iz vida pitanje o kojem raspravljamo nije religijsko, već građansko. Različite religijske grupe mogu odlučiti da priznaju istopolni brak, ili ne, kako im se već čini ispravnim. Njihova sloboda savesti je jednako značajna kao i sloboda gejeva da se venčavaju po građanskom zakonu. I ne postoji nijedan razlog zašto to dvoje ne mogu da koegzistiraju. Rimokatolička crkva se, na primer, suprotstavlja ponovnom venčavanju nakon razvoda. Ali ona ne pokušava da učini građanski razvod protivzakonitim za bilo koga. Slično tome, crkve mogu da odlučuju o ovoj stvari pod sopstvenim uslovima i onda kada to njima bude odgovaralo, istovremeno dopuštajući vladi da bude neutralna između različitih vizija dobrog života. Možemo živeti i pustiti druge da žive.
I na kraju krajeva, nije li upravo to suština cele stvari? Ne moramo se svi slagati po pitanju homoseksualnosti da bismo verovali da vlada treba sve građane da tretira jednako. Ako to znači živeti vrata do vrata sa nekim čiji životni izbor ne odobravamo, onda neka tako i bude. Ali neodobravanje ne znači i nepoštovanje. A ako ljubav dvoje ljudi koji se obavezuju jedno drugom na vernost za ceo život nije dostojna poštovanja, šta jeste?
Time, 22.06.2003.
Sa engleskog preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 18.09.2009.
I gej prava i porodične vrednosti
Džonatan Rauč
Samo jednim jedinim potezom, pokret za zaštitu porodičnih vrednosti mogao bi da proširi svoj tabor, jednom zauvek odbaci optužbe da „porodične vrednosti“ podrazumevaju netoleranciju, i što je najvažnije, ojača porodicu samu.
Da bi prepoznali ovu priliku, zastupnici porodičnih vrednosti moraće prvo da priznaju stvarnost. Što će reći: homoseksualci postoje i neće nestati. Svaka politika koja zahteva da homoseksualci žive ili u celibatu i bez ljubavi, ili pak u neprestanom skrivanju, jalova je i nehumana, da i ne pominjemo – nerealna. Pošto je sve manje homoseksualaca spremno da se skriva, stara pogodba, po kojoj su se homoseksualci pretvarali da su heteroseksualni, a heteroseksualci se pretvarali da im veruju – više ne važi.
„Možda je tako“, reći će anti-gej aktivisti, „ali homoseksualnost je pretnja za porodicu“. Ali to je priča za malu decu. Razvod, vanbračna trudnoća i neverstvo su neprijatelji porodice. Homosekusalnost je posebna i retka ljudska osobina koja ima neposrednog uticaja samo na vrlo mali procenat populacije, a ostalih se slabo tiče. Da biste je videli kao pretnju porodici, morati verovati da će milioni heteroseksualnih Amerikanaca postati gej ako ih u tome aktivno ne obuzdavate, što je apsurdna pomisao. Pritom, savršeno je moguće duboko poštovati tradicionalnu porodicu bez preziranja onih koji, iz kojeg god razloga, nisu u stanju da je imaju.
Ubedljiva većina problema koji izazivaju rasturanje porodice, nastaje kao rezultat razvoda, vanbračne trudnoće i neverstva među heteroseksualcima. „Da li je previše bolno pokrenuti pitanje epidemije razvoda među heterosekualcima? Hajde onda da umesto toga okrivimo gejeve“. Principijelna pozicija, međutim, može biti za porodične vrednosti, a da pritom ne bude anti-gej. Ojačati porodicu je značajan cilj. Ali gurati gejeve u unapred propale heteroseksualne brakove, nije način da se taj cilj postigne.
Pa ipak, dve tvrdnje anti-gej aktivista su tačne. Mnogi aktivisti sa gej (i ne-gej) levice jesu neprijateljski nastrojeni prema tradicionalnim institucijama uopšte, a prema porodici posebno. I – američka porodica jeste u lošoj situaciji. Polovina novih brakova završi se razvodom; 30% dece rođeno je vanbračno, a četvrtina živi u domovima bez oca. Seksualna razuzdanost imala je strašne posledice – vanbračnost, napuštanje dece, dečije siromaštvo, i još mnoge druge.
Ove činjenice nalaze se u osnovi najoozbiljnijih problema sa kojima se ova zemlja suočava. Ali one nemaju nikakve veze sa homoseksualnošću. Štagod neko mislio o seksualnim praksama gejeva, one svakako ne proizvode vanbračnu decu, niti su odgovorne za više od jednog majušnog procenta razvoda. Naprotiv, osuđivati homoseksualnost ne čini ništa dobro za ojađenu porodicu. Zapravo, anti-gej retorika je danas prepreka za neposredno bavljenje krizom porodice, sa obe strane ove debate.
S jedne strane, kriviti homoseksualce za probleme sa kojima se suočava porodica, skreće pažnju branitelja porodice sa pravih problema. Navodi ih na pogrešno uverenje da govore o spasavanju porodice, kad ustvari pričaju samo o mlaćenju homoseksualaca. Dejvid Boaz iz „Katon“ instituta, nedavno je prebrojao izveštaje i članke grupa koje se zalažu za „porodične vrednosti“ i otkrio da ovi posvećuju opsesivnu pažnju homoseksualnosti, dok praktično u potpunosti ignorišu razvod. Zar je to odbrana porodičnih vrednosti?
S druge strane, kriviti homoseksualce za probleme američke porodice, omogućava i protivnicima porodice da izbegnu prava pitanja. Umesto da se suoče sa pravim problemima, oni pokazuju prstom na ružnu retoriku anti-gej aktivista i kažu: „Vidite šta ‘porodične vrednosti’ stvarno znače? One znače premlaćivanje ljudi koji su drugačiji i njuškanje po našim spavaćim sobama.“
Poslednjih godina pojavila se alternativa – prinicipijelna odbrana porodičnih vrednosti koja nije anti-gej.
„Ne“, mogu da kažu zastupnici porodice, „mi nismo anti-gej. Mi smo za odgovornost. Homoseksualci koji igraju po pravilima monogamije, vernosti i odgovornosti, su dobrodošli. A mrštimo se i na heteroseksualce i na homoseksualce koji ne igraju po tim pravilima“
„Verujemo da su brak i vernost ključni za društvene institucije koje kanališu strast u ljubav i kapric u obavezu. Verujemo da veze zasnovane na vernosti ne samo da su dobre za decu, već da omogućavaju domestikaciju muškaraca i pomažu da se teret brige za drugog preuzme sa leđa društva. I podržavamo proširenje ovih normi na sve Amerikance, bili oni gej ili strejt.”
„Ne tražimo od homoseksualaca da se ‘promene’, što je nemoguće, nit pak da žive u očaju i bez ljubavi; tražimo od njih, baš kao i od heteroseksualnih Amerikanaca – da se skuće i prihvate modele odgovornosti. Verujemo u autentičnu univerzalnost porodičnih vrednosti. Prihvatamo sve koji prihvataju ove vrednosti, bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju.“
Eto dosledne i čvrsto pro-porodične pozicije, koja ima pregršt dobrih strana. Ona uzdiže porodične vrednosti do autentične univerzalnosti. Ona razdvaja pravi problem (odgovornost vs. razuzdanost) od lažnog problema (gej vs. strejt). Ona pogađa radikalne aktiviste, stavljajući ih u poziciju da brane razuzdanost, radije nego toleranciju prema manjinama.
Ova paradigma suprotstavlja se povlasticama za parove nevenčanih heteroseksualaca, koji bi morali da se venčaju da bi dobili povlastice. Ali može prihvatiti povlastice za parove homoseksualaca, koji ne mogu da se venčaju ali koje treba ohrabriti da se skuće. Ona drži da je porodica sa dva roditelja posebna i da treba da bude favorizovana od strane državnih ustanova – ne na račun homoseksualaca per se, već na račun nevenčanih ljudi (uključujujući i homoseksualce) i parova bez dece.
Ova pozicija ne traži od zastupnika porodice da vole homoseksualnost, ali traži od njih da prihvate značaj trajnih veza za homoseksualce. To im možda neće biti lako, ali razmotrite alternativnu opciju. Sve više ne-marginalnih, ne-radikalnih homoseksualaca pojavljuje se svakog dana pred očima javnosti. I kako se stereotip o homoseksualcima kao anti-socijalnim izopačenicima pretvara u prašinu, stranka ili frakcija koja toleriše anti-gej retoriku u ime „porodičnih vrednosti“, čini da „porodične vrednosti“ izgledaju sve više kao najobičnija zatucanost.
Ovo bi bilo tragično, jer u ovom trenutku nema hitnijeg posla od pomoći porodici. Ali sve dok zastupnici porodice budu implicitno zastupali stanovište da je bolje biti neveran ili razvratan heteroseksualac, nego veran i monogaman homoseksualac, šansa da se pro-porodična pozicija odbrani od optužbe za netoleranciju, ostaće neiskorišćena.
The Wall Street Journal, 29.11.1994.
Sa engleskog preveo Rastislav Dinić
Peščanik.net, 18.09.2009.
