Radio emisija 12.10.2007, govore: muftija Muamer Zukorlić, Rajko Đurić iz Romske partije, novinar Teofil Pančić, Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa i Biljana Kovačević-Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava.

 
Svetlana Lukić: Vesti u Srbiji su ove nedelje počinjale sa – situacija je trenutno mirna, ali napeta, sukobile su se dve grupe vernika, odbornik bacio suzavac, kamenice u Novom Sadu, policija upada u džamije i šikanira imame, privodi neonaciste, privodi odbornike… Nasilje se opet valja ovom zemljom, a predsednik vlade i predsednik države postižu neverovatne uspehe na diplomatskom planu. Koštunica se bije za međunarodno pravo, a predsednik Tadić na ministarskoj konferenciji Životna sredina za Evropu, koja se održava u Beogradu, predlaže akciju pod nazivom – Nulta emisija, nula poreza.

Predsednik je predložio da se smanji emisija štetnih gasova na petinu, dakle, ne za petinu, nego na petinu. Predsedniku pamet ne smeta i nastavlja svoju borbu za mir i prosperitet u svetu, a i šire. Decenijama se mnogi ozbiljni političari bore za svaki promil smanjenja zagađenja, a naš lepi, visoki predsednik neće da igra na sitno nego – da smanjimo odmah to đubre i da živimo kao Porodica bistrih potoka. I to predlaže predsednik zemlje u kojoj ženama u Boru i Pančevu od zagađenosti pucaju najlon čarape i u kojoj se dešava redovni pomor ribe u rekama. Toliko smo ribe potamanili da više nećemo moći da slavimo svetog Nikolu kao posnu slavu. Neće biti ribe za svakog srpskog domaćina i moraćemo, braćo Srbi, sestre Srpkinje, da pređemo na gicetinu, što bi predsedniku verovatno bilo posebno milo.

Predsednik i premijer su od državničkih aktivnosti ove nedelje imali i veoma bitan susret sa Gaspromom. O toj ruskoj državnoj kompaniji koja hoće da kupi NIS i ko zna šta još u Srbiji izveštavalo se kao da je u pitanju neka ličnost: Gasprom je bio u odvojenim posetama kod predsednika i premijera, Gasprom je dodao, Gasprom je podvukao… Taj Vladimir Vladimirovič Gasprom je ovih dana sredio stvari sa formiranjem vlade u Ukrajini nešto brže nego što je predviđao, pa je našao vremena da svrati u prijateljsku i radnu posetu Srbiji.

U međuvremenu su podeljena javna preduzeća, ministri poklanjaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi hotele, motele, konobarice, konobare i sav prateći inventar. A Islamska zajednica Srbije danas u domu narodne skupštine organizuje prijem povodom Bajrama. Već su neki upozoravali da će iz toga mnogi izvući zaključak da je skupština stala na stranu samoproklamovane nove Islamske zajednice, koja nema uporište kod vernika u Sandžaku, dakle, da se vlasti iz Beograda direktno mešaju u ono što se događa u Sandžaku, odnosno, da se mešaju na potpuno pogrešan način. Uvek mi je zanimljivo da čujem šta ima da kaže fini dečko, Oliver Dulić, predsednik skupštine – ne želim da se mešam u taj sukob ni na koji način, ali moram da kažem da sam otvorio vrata Islamskoj zajednici, da mi je jako žao što je došlo do sukoba. Međutim, ne može da se otkazuje nešto što je organizovano unapred, gde je pozvano 600 ljudi i što direktno politizuje problem koji postoji unutar njih, kaže predsednik Dulić.

Spremilo se piće i čast i to ne treba da se baci i zato ćemo primiti ove pučiste iz Islamske zajednice. A vi na samom početku Peščanika slušate muftiju Muamera Zukorlića.

Muamer Zukorlić: Mislili smo da se nikada ne može desiti da kordon policije uđe u džamiju u čizmama, privodeći visokog funkcionera Islamske zajednice i još jednog imama u policijsku stanicu. Dakle, to se nikada nije desilo ni u proteklom stoljeću, ni u vreme Miloševića, a evo, nažalost, desilo se pre neki dan u Sjenici. Situacija jeste napeta i pitanje je kuda će se ona razvijati. Nema sumnje da postoje dvije mogućnosti i obje se tiču odnosa države prema zakonu. U zakonu jasno stoji da može postojati samo jedna Islamska zajednica u državi kao tradicionalna i, s druge strane, jasno stoji da je država obavezna da štiti i asistira implementaciju odluka legalnih organa Islamske zajednice. U ovom slučaju se ne poštuje niti jedno niti drugo, dakle, država ne poštuje prava tradicionalne Islamske zajednice. Također, država se licemjerno odnosi prema ovim drugim problemima. U slučaju Prijepolja i Sjenice policija je bila potpuno tendenciozna i upravo smo imali tamo ljude koji su prstom upirali koga će policija da privodi, da hapsi. Kasnije smo dobili izvjesna obavještenja da se ne radi ni o kakvom nalogu iz vrha ministarstva, već o elementarnoj zloupotrebi. Juče smo dobili i, putem medija doduše, informaciju da je rukovodilac te akcije suspendovan, ali sve to nije dovoljno u odnosu na stepen samog čina koji se odigrao u toj džamiji.

Dakle, mi ovdje imamo licemjeran odnos državnih vlasti, mi očekujemo od države da ona poštuje sopstvene zakone i to je prvi korak u pravcu stabilizacije. U protivnom, nepoštivanje zakona od strane države sugeriše nepoštivanje zakona od strane drugih, a to znači bezakonje, bezakonje je haos, haos je plodno tlo za nasilje, a to je ulica jednosmjerna, koja sigurno nije dobra.

Svetlana Lukić: Ministar Naumov, koji je ministar vera u sadašnjoj vladi Vojislava Koštunice, je rekao da je to problem unutar same Islamske zajednice i da je najbolje što država može da učini to da se ne meša.

Muamer Zukorlić: Pa čujte, naravno da država ne treba da se meša u u unutarnja pitanja IZ, ne treba da se meša u to ko će biti na čelu IZ, kako će izgledati njena unutarnja struktura, ali država je sebe obavezala članom 7. Zakona o crkvama i vjerskim zajednicama da zaštiti poredak IZ. A u ovom slučaju mi imamo udar na poredak IZ, znači, jedna grupa ljudi, inače bivših saradnika obaveštajnih službi, pomognuta Sulejmanom Ugljaninom i još nekim kriminalcima iliti tajkunima odlučila je da neke objekte i djelove IZ otrgne i prikači ih nekakvoj fiktivnoj IZ porodice Jusufspahić u Beogradu. Dakle, to je udar na sistem, to je udar na poredak. Tom poretku se garantuje zaštita od strane države, prema tome, ako se unutar jedne porodice prekorače elementarni oblici ponašanja, policija mora da interveniše. Reći – nećemo da se mješamo je još jedan oblik licemjerstva. To prosto ne dolazi u obzir, dakle, država mora poštivati sopstveni zakon. I to je svojevrsno taktiziranje koje potvrđuje da su djelovi državne vlasti upleteni u ove aktivnosti protiv IZ i prosto imam osjećaj da neko iščekuje da se sve to preokrene. IZ je trebalo okupirati u početku i skinuti njenog poglavara. Pošto se u tome nije uspjelo, ajde sada, dobro, neka se bar jedan njen dio otrgne, pa ćemo ih imati dvije, pa onda tri, pa četiri, pa pet, ne znam koliko Islamskih zajednica. Prije nekoliko mjeseci su postavljali jednog reis ulemu u Beogradu, sada postavljaju drugog, bog zna kada će trećega. Kada su svetinje u pitanju, stvari se ne mogu tek tako relativizirati.

Svetlana Lukić: A šta mislite da je njihov glavni cilj?

Muamer Zukorlić: Cilj je kompleksan. Ugljaninu kao jednom od ključnih nosioca ove akcije cilj je da IZ oslabi kako bi je stavio pod svoju kontrolu. Naravno da mu je ključna prepreka za to sadašnje rukovodstvo na čelu sa mnom. Dakle, on smatra da bi IZ mogao staviti pod svoju kontrolu i tako je pretvoriti u svoj glasački mehanizam, što jeste bila njegova želja još od 90-ih. Ja ću podsjetiti da prije 1993, kada sam ja postao muftija, imami su u džamijama govorili da ko ne glasa za Sulejmanina Ugljanina nije musliman. Ja sam naravno svojim dolaskom i reformama u IZ prekinuo tu praksu i evo, sada plaćam račune zbog toga. Dakle, to su očito njegove ambicije. Što se tiče ovih imama, koji su raniji saradnici obaveštajnih službi, oni su očito htjeli da povuku potez više, jer poznato je javnosti da sam prije nekoliko mjeseci tražio od predsjednika države i premijera da nam dostave dosijea bivših saradnika obaveštajnih službi iz redova IZ. Oni to nisu uradili, ali očito su se ovi uplašili da će oni to možda nekada i uraditi i onda su htjeli da se zaštite ovim pokušajem puča, pa da oni postanu poznati kao neko ko hoće da mjenja poredak i čelnika Islamske zajednice.

Inače, ne treba neka velika pamet, niti neko veliko poznavanje prilika u IZ da bi se primjetilo koliko su stvari neprirodne, koliko su u suštini informbirovski postavljene. Recimo, imate stvari idu ovako – grupa ljudi iz par tih lokalnih odbora IZ skuplja se u gradskoj kafani hotela Tadž u Novom Pazaru i sastanak teče negdje od ponoći do 5 sati ujutru. Nakon toga dostavlja se u IZ zahtjev da muftija podnese ostavku za tri sata, pri čemu se zna da je tog trenutka muftija u Maroku u zvaničnoj posjeti kao gost marokanskog kralja. Zamenik muftije je tog trenutka u zapadnoj Evropi. Istoga dana se objavljuju informacije kako je navodno neki sabor zasjedao i kako je smjenio muftiju i kako je izabrao ovoga za reisa i tako dalje. Sve se to dešava u rasponu od ukupno 15 sati. E, šta je tu još dolilo ulje na vatru je ponašanje srpskih medija koji nisu prvo proverili šta je to rijaset, šta je to mešihat, ko može da postavlja, ko može da smjenjuje, već su sutradan svi krenuli sa naslovima – smjenjen muftija Zukorlić, izabran reis ulema, rasformiran mešihat IZ u Srbiji i tako dalje. Dakle, jedna opšta hajka koja je trajala par dana. Niko nije kazao – pokušaj smjene ili da bar postavi pitanje valjanosti te odluke. A laičko-političkim jezikom kazano, to je kao kada bi se sastali predsednik opštine Svilajnac, Trstenik i Jagodina sa svojim odbornicima i kazali – mi dajemo rok od ne znam koliko sati predsjedniku republike da podnese ostavku, a ako ne podnese ostavku mi ćemo izabrati novoga predsjednika i priključiti se Moldaviji. To tako izgleda i ima i tu težinu, ali mediji to nisu tako predstavili, nego tek sada počinju jedan po jedan da nam daju nešto značajniji prostor. Tek sada se informišu o tome kako funkcionišu Islamska zajednica, fakultet za islamske studije, medresa, sistem dječjih vrtića, novina Glas islama i ostale ustanove koje funkcionišu pri mešihatu. Niti jedan od 15 članova mešihata, koja je vlada Islamske zajednice, nije otišao sa tom šakom pučista. O tim činjenicama niko ne govori.

Svetlana Lukić: Gospodine Zukorliću, koju ulogu mislite da su imale vlasti iz Beograda i šta mislite da je njihov cilj?

Muamer Zukorlić: Tu postoje pojedinci iz kruga premijera Koštunice, koji po osnovu koalicije sa Sulejmanom Ugljaninom asistiraju koliko mogu nastojeći da se prikriju. Naravno, imamo sada i tu licemjernu politiku mog navodnog prijatelja, predsjednika Tadića, koji sada šuti i prosto ne zna da postojimo, a neposredno prije izbora je bio u Novom Pazaru, posjetio me i sve su to mediji jako propratili. A što se tiče cilja svih njih, očito bi im bilo dobrodošlo da na čelu Islamske zajednice bude neko kome je kičma malo mekša, neko ko bi bio spreman da se odrekne djela svog dostojanstva, jer Bože, ta Islamska zajednica za koju niko nije ni znao da postoji, a ona ozbiljno postoji preko stotinu godina, sada je postala faktor, koji ima svoje škole, svoj sistem, svoje organizacije, koja je najzaslužnija za osnivanje internacionalnog univerziteta koji ima preko 3.000 studenata. Još se taj univerzitet drznuo, pa je napravio svoje departmane u Nišu, Beogradu, Pančevu i Subotici, na kojima se školuju nemuslimani. Kakav je to muftija koji je uspeo dobiti toliko povjerenja pravoslavnih, odnosno srpskih studenata. U svakom civilizovanom društvu to bi bilo pozdravljeno, jer je taj univerzitet jedina multietnička ustanova u Srbiji. Da je neke sreće, na sva vrata bi se o tome zvonilo, da se Srbija pohvali pred domaćom i stranom javnošću da postoje takva dvosmjerna kretanja. Do sada se samo moglo ići iz Beograda prema Novom Pazaru, a nikada se nije moglo desiti da nešto ide iz Pazara prema Beogradu ili drugim gradovima. Sada imamo, dakle, taj civilizacijski momenat, ali očito da ono što je u razumnom svijetu prednost, kod nas je nedostatak. I ono što se u svjetu nagrađuje, kod nas se kažnjava.

Naravno da se nekome nije dopalo što se ja nisam složio sa načinom na koji je donijet ustav republike Srbije i činjenicom da sa Bošnjacima o tome niko nije razgovarao. Naravno da se nekome nije dopalo to što se nisam pojavio u zgradi parlamenta Srbije na proglašenju tog ustava i naravno da su imali uvjek dežurnog Jusufspahića koji će se pojaviti uvjek, koji ne postavlja nikakve uslove, čije pojavljivanje je uvjek tako jeftino i dostupno. Očito da je svakoj vlasti uvijek lakše da ima poltrone nego partnere. I očito da je nekome stalo do toga da oslabi moć IZ, njenog muftije, odnosno tog mešihata.

Svetlana Lukić: Kako se u sve ovo uklapaju događaji vezani za vehabije?

Muamer Zukorlić: Ta grupa ljudi ekstremista u ime vjere se potpuno uklapa u permanentne napade na Islamsku zajednicu. Imate jun mjesec 2006, napad na Islamsku zajednicu u pokušaju da se otme zgrada islamske ustanove kako bi se prodala nekim novopazarskim tajkunima. Islamska zajednica se brani okupljanjem vjernika i imama. U septembru mjesecu u toku mitinga Sulejmana Ugljanina na gradskom platou u blizini te zgrade, grupa njegovih huligana upada u zgradu i potpuno je demolira. Nakon toga Sulejman Ugljanin izlazi u javnost i pred medijima izjavljuje da mešihat Islamske zajednice više ne postoji, da je ukinut, da ga on ukida, a da će pitanje vjerskog života Bošnjaka biti u nadležnosti bošnjačkog nacionalnog vijeća Sulejmana Ugljanina. Ne prolazi više od mjesec dana i dešava se Arab džamija i napad te grupe ekstremista koji žele preoteti Arab džamiju. Ne prolazi nekoliko mjeseci i proglašava se Hamdija Jusufspahić za reis ulemu u Beogradu. Ne prolazi nekoliko mjeseci i dešava se incident sa istom grupom ekstremista i onim silnim naoružanjem. Sve te mjesece prate silne prijetnje na mene lično, koje idu u pravcu moje likvidacije, da bi to kulminiralo na dan prije objediniteljskog sabora 27. marta, kada je reis ulema Mustafa efendija Cerić iz Sarajeva primio prijeteću poruku na telefon. Dakle, sve se ovo dešava u nekih godinu i po dana i apsolutno je sve povezano.

Ako je neko pratio regionalnu televiziju, inače zvanični servis Sulejmana Ugljanina, samo po načinu izveštavanja te televizije znaćete o čemu se radi. Recimo, evo juče je Koštunica pustio neke deklaracije između Ljajića i Ugljanina, kojima se navodno pozivaju ljudi na mir, na strpljenje i tako dalje. Regionalna televizija, zvanična televizija Ugljaninova, to uopšte nije ni objavila. Eto koliko su ozbiljno to potpisali. Znači, njegov Bajram Omeragić je to potpisao u Beogradu da bi gore ostavio utisak pred vladom kako je on, eto, za smirenje situacije, ali pošto im ovdje ne odgovara smirivanje situacije, izmišljenim saopštenjima nekih navodno njihovih administrativnih jedinica IZ diže se tenzija. Dakle, u svim tim aktivnostima zadnjih godinu i po dana zajednički imenilac je Ugljanin.

Svetlana Lukić: Danas čitam naslov u nekim novinama – imami svađaju narod. U intervjuima sa gospodinom Jusufspahićem potencira se sledeća teza – eto, gospodin Jusufspahić i njegovi istomišljenici žele da budu lojalni građani zemlje Srbije, za razliku od vas, čija domovina je Bosna i Hercegovina.

Muamer Zukorlić: Prvo, mene su usta zaboljela govoreći u svim svojim javnim nastupima da je Srbija moja domovina. Ali ako kažemo jednom, to je malo. Ni pet puta opet nije dovoljno i opet ćemo u sledećem nastupu to morati da ponovimo. To je sastavni dio našeg opstanka ovdje. Ako slučajno jednom zaboravim da to kažem, onda dolazi takva kvalifikacija – ovaj hoće da nas vodi za Sarajevo. I ovi naši jadnici su to shvatili i onda idu na jeftinu promociju igrajući na taj kvazisrpski patriotizam ili srpski kvazipatriotizam ili prosrpski kvazipatriotizam. To su obične nebuloze. Prvo, ja postojim u Sandžaku 14 godina kao muftija i do sada sam imao hiljadu izazovnih situacija u političkom smislu: rat u Bosni, rat na Kosovu. Da sam htio pokazati svoje političke aspiracije u pogledu secesije naravno da sam mogao da ih pokažem. Drugo, zašto bih ja uvezivao IZ u Sandžaku i Preševu i Vojvodini ukoliko me zanima secesija i veza sa Bosnom, zašto. Pa to nema nikakve logike.

Zašto bih osnivao internacionalni univerzitet koji ima departmane u Beogradu, Nišu, Pančevu i Subotici, a ne sandžački nacionalni univerzitet? Prema tome, to je zaista jeftin trik onih koji istovremeno smatraju normalinim da vladika Srpske pravoslavne crkve u Bijeljini, Trebinju i Banjaluci ima svoga patrijarha u Beogradu. Svako će reći – to je više nego normalno, je li tako? Ali ako im kažete da muftija u Sandžaku može imati duhovnu vezu sa poglavarom u Sarajevu, e, onda je to neka izdaja, secesija. Zaista ne mogu da shvatim da neko može da bude toliko drzak i nečastan.

Što se tiče političkog funkcionisanja Sulejmana Ugljanina, ono je jasno. 90-ih on je imao ekstremene zahteve tipa – Sandžak republika ili specijalni status, čak i organizovanje paravojnih mehanizama da se to ostvari. Zbog toga je bio optužen i morao je bježati u Tursku. Onda se vratio pod nerazjašnjenim okolnostima i ta ista država koja ga je optužila ga je sada dočekala, a da njegov predmet nikada nije procesuiran. Onaj koji je ekstreman mora ići u drugu krajnost, iz ekstremizma se izvlačite tako što idete u izdaju. To je ono što se desilo sa Ugljaninom – da bi liječio ili isplatio svoj ekstremizam, on je morao ići u izdaju i prodaju sopstvenih nacionalnih interesa i političkih ciljeva koje je sam proklamovao. E, kada se to desilo ostaje samo jedan cilj, a taj je opstati po svaku cijenu na položajima vlasti. I onda se tu traže partneri, podupirači, dok je to Tadić ide sa njim, pa kad to pukne ide s Koštunicom, pa može i sa Palmom, može i sa Veljom Ilićem, može sa svakim, tu više nema nikakvog principa.

U čemu greše oni koji mu postaju partneri iz Beograda? Oni prave istu grešku koja se pravila na Kosovu. Na šta prije svega mislim? U Titovo vrijeme predstavnici Kosova bili su istovremeno lojalni ovoj državi, ali isto tako i zastupali autentične interese Albanaca na Kosovu. Međutim, kada je Milošević počeo da kontroliše ili htio da kontroliše Kosovo pomoću poltrona poput Seida Bajramovića, Rahmana Morine, Redžepa Hodže, znamo šta se desilo. To isto sada čini vlast u Beogradu – ona hoće kontrolisati Sandžak posredstvom poltrona, a ne posredstvom autentičnih predstavnika sandžačkog interesa, koji bi istovremeno bili patriote i bili lojalni državi. I nažalost, tu imamo jedno sljepilo iz Beograda i onda se očito za sitni stranački interes prodaje opšti nacionalni, državni interes.

Svetlana Lukić: U prošlom razgovoru za Peščanik rekli ste jednu rečenicu od koje me je podišla jeza – da li je potrebno da počne da se puca u Sandžaku i da ljudi počnu da ginu, da bi Beograd shvatio šta se dole događa. Rekli ste – da li mi treba da uzmemo puške u ruke.

Muamer Zukorlić: Upravo tako, jeste, čak sam možda napravio paralelu između Preševske doline i Sandžaka, pa sam kazao da evo, tamo su ljudi uzimali puške u ruke i onda je pažnja okrenuta tamo, i vlade Srbije i međunarodne zajednice, dok taj fini sandžački narod, pacifistički, koji je izdržao i cjepanje Sandžaka od Bosne i cjepanje Sandžaka između Srbije i Crne Gore i izbacivanje iz ustava i nametanje nacionalnih simbola, ma koliko oni iritirali emocije. Sve to je sandžački narod izdržao i održao svoju pacifističku orijentaciju. Uz sve ovo što sam kazao, što mi konkretno radimo ili konkretno ja, da budem direktan, dakle, i dalje se to ne prepoznaje kao vrlina, već se prosto stiče zaključak – dobro, oni su mirni, neće praviti problema zato što su slabi. Nažalost, ovdje ima sve više mladih ljudi koji sasvim drugačije rezonoju. Kada sam razgovarao sa nekim čelnicima države, da ne pominjem imence, govorio sam im – ljudi moji, dovoljno je da se desi radikalizacija emocija u jednom narodu i uvjek će se naći neko ko će da zapali taj upaljač u sobi punoj plina. Znači, treba izbaciti plin iz sobe, a onda nije problem ni ako se neko bude igrao upaljačem. Dakle, stojim i sada iza tog stanovišta i mislim da se ovaj prostor gura u nasilje.

Svetlana Lukić: Postaviću vam još jedno nekorektno pitanje. Pretpostavite slušaoca koji je Srbin, pravoslavac, kojem muslimani nisu baš mili. Zbog čega bi on trebalo da brine o tome šta se događa u Sandžaku? Ovde se ima utisak da su to vaša posla dole, da će to nekako da se lokalizuje, doći će naša žandarmerija i srediće stvari.

Muamer Zukorlić: Pitanje je kolika je svijest ljudi u zajedničkoj zgradi u kojoj žive. Ako su ljudi svjesni, onda sigurno neće dozvoliti da izbije požar u podrumu, niti u jednom stanu, jer znaju da požar ne može lako da se drži lokalizovanim, iako postoje vatrogasne službe. Tamo gdje je žandarmerija gasila te požare, ili bilo koja druga specijalna jedinica, vidjeli smo kako ih je spasila i dokle je to došlo. Ja mislim da svako treba da je zabrinut. Politika ima jednu ružnu logiku – nije bitno ko šta može uraditi dobro, nego je bitno ko šta i koliko može uraditi zlo i po tome se mjeri politički uticaj. To je logika i onih pušaka iz šume o kojima sam govorio u vašoj prošloj emisiji. Svaki građanin treba da je zabrinut da se lekcije s Kosova, iz Preševa i drugih djelova bivše Jugoslavije prihvate prije nego što za to bude kasno.

Svetlana Lukić: Bio je ovo sandžački muftija Muamer Zukorlić, a vi sada slušate muziku iz filma Grbavica, u kojem igra Mirjana Karanović.

Ovu božanstvenu pesmu iz filma Grbavica završio je hor Pontanima. U nastavku Peščanika slušate gospodina Rajka Đurića, jednog od predstavnika Roma u skupštini Srbije. 18. oktobra u Beogradskoj ulici biće postavljena spomen ploča Dušanu Jovanoviću. Da vas podsetim, Dušan Jovanović, desetogodišnji romski dečak je pre 10 godina pretučen na smrt u Beogradskoj ulici od grupe skinhedsa, kako je rekla policija. Naravno, u međuvremenu nisu pronađeni krivci. Bilo je nekih problema u vezi sa ovom spomen pločom, koji su na sreću rešeni, tako da će je u četvrtak otkriti predsednik Boris Tadić. Ali da čujete malo genezu tog slučaja, govori gospodin Rajko Đurić. 

Rajko Đurić: Mi smo najpre želeli da ploču postavimo u Beogradskoj, tamo gde je Dušan Jovanović ubijen. Onda je bilo nekih malih otpora stanara koji tu žive, ali znate, ljudi su ljudi. Kada je reč o pojedincima, meni to nikada nije problem. Kada sam živeo u Berlinu, gazda kod kojega sam stanovao jednoga dana mi je rekao – nama za vreme Hitlera nije bilo loše, jer nismo plaćali porez. Ljudi su ljudi, ali za mene problem nastaje onoga časa kada ljudi na vlasti, recimo jedan ministar, kažu – mi pred Stojadinovićem moramo stajati u stavu mirno. To je za mene ključni problem. Ili kada državna institucija pokušava na ovaj ili onaj način da se stavi na stranu fašista i Hitlerovog nakota. To je jako ozbiljna stvar.

Onda smo hteli da postavimo tu ploču preko puta Narodnog pozorišta, gde postoji ploča ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću. Dobio sam uverenje da taj park za godinu dana neće postojati, video sam i plan i tako dalje. I pošto smo razumni ljudi, prihvatili smo Beogradsku, jer je to i bila naša prvobitna ideja.

Taj užasan događaj koji su počinili neofašisti je bio logična posledica stanja u Srbiji. 90-ih je počela fašizacija Srbije, od koje se nažalost do današnjeg dana nismo oslobodili. Romi su i danas žrtve raznih skinhedsa, neofašista, neonacista, desnoradikalnih grupa. Borba protiv fašizma i nacizma ima dva puta. Jedan jesu zakoni i državni organi. Nedavno sam citirao jednog preživelog zatočenika Aušvica – dubina misli i širina duše naciste može se precizno izmeriti samo kuršumom. Kada zakazuju državni organi i zakoni, a to je bio slučaj u Čehoslovačkoj posle raspada zemlje, ja sam kao predsednik svetskog kongresa Roma tražio da se romsko stanovništvo naoruža i odbrani se od tamošnjih fašista. Ako, dakle, naša država ne bude efikasna u borbi protiv toga zla, onda ću ja to tražiti i u Srbiji.

Meni priče da u Srbiji ima samo dvadesetak takvih nisu nipošto uverljive. Čak i da ih je samo dvadesetak, za Jevreje i Rome dovoljan je jedan i taj jedan može da predstavlja opasnost za demokratiju i za one koji su bili najveće žrtve nacizma i fašizma. Prema najnovijim istraživanjima, ne zaboravimo, koje je sproveo Institut za jugoistočnu Evropu u Minhenu, najveći broj neonacista, neofašista u jugoistočnoj Evropi nalazi se u Hrvatskoj i Srbiji. Čak i u Rusiji, koja je ogromna zemlja, taj broj ne prelazi 80.000, a kod nas prelazi 250.000, jer fašisti i neonacisti nisu samo oni koji ispisuju kukaste krstove. Tu ima salonskog fašizma, misaonoga, tu su naše katedre, tu su naši pisci, novinari. Ne budimo kratkog pamćenja, Hitler je započeo svoju epohu sa samo 10.000 članova partije. Mi za genocid imamo termin etničko čišćenje, što je zapanjujuće, alal vera onome ko je te lažne termine izmislio. Skinhedsi, kao što pokazuju naučna istraživanja, ne pisanje u dnevnoj štampi, su grupe čije je duhovno izvorište izvorni fašizam i nacizam, počev od literature, preko simbola do načina organizovanja, pa sve do onih koji su na njihovoj meti. Na njihovoj meti su pod 1. Jevreji, pod 2. Romi, 3. borci za ljudska prava i 4. borci za demokratiju. Dakle, isti redosled koji je bio i u nacističkim programima, tu nema nikakve razlike. S druge strane, nemojmo imati iluzije, Stefan Cvajg, veliki pisac je rekao – fašisti ne dolaze sa nožem u zubima. I upravo tu rečenicu treba da imamo u vidu i ja sam to javno u parlamentu rekao – to je hitlerovski nakot i sa hitlerovskim nakotom nema dijaloga, jer za dijalog je potreban logos, um i razum. Taj koji nema um i razum, ne zaslužuje da se s njim vodi nikakav dijalog.

Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Rajko Đurić. U nastavku emisije slušate šta su na promociji Peščanika u Nišu govorili Teofil Pančić i Miljenko Dereta. Tema je bila i antifašistički skup u Novom Sadu.

Teofil Pančić: Šta se to desilo u Novom Sadu i da li je to što se desilo nešto novo ili je to nešto što smo ranije već gledali? Čovek kojega zovu Firer najavio je za 7. oktobar 2007. skup. On nije rekao da je to okupljanje Hajnrihu Himleru u čast, mada to jeste dan rođenja Hajnriha Himlera. Da to nije puka paranoična slučajnost, podsetiću vas da u odličnoj drami, koja se sada igra u Beogradu u Jugoslovenskom dramskom, Pred penzijom Tomasa Berharda, postoji lik ostarelog SS-ovca, koji ima svoj privatni, tajni ritual. Pošto je to Nemačka posle Drugog svetskog rata, on to može da radi samo u svojoj sobi, a ne na ulici. I svakog 7.oktobra on dolazi kući s posla, oblači SS uniformu i taj dan i ta noć su posvećeni rođendanu Hajnriha Himlera. Ima nešto kod tih neonacista što ih posebno paraerotski uzbuđuje u vezi sa Himlerom i konc logorima koje je on držao. Dakle, ljudi kao taj Firer neće taj skup nazvati – u počast Hajnriha Himlera ili arijevske rase, koja odjednom obuhvata i Srbe, nego će to da nazovu mitingom za jedinstvo Srbije, za odbranu od svih silnih srpskih dušmana i tako dalje. To je neka vrsta pokušaja penetracije tog bizarnog, neonacističkog podzemlja u nešto što je taj naš mejnstrim, uobičajeni nacionalistički diskurs. Meni se čini da su ti besmisleni, beslovesni klinci zapravo neka vrsta dekadentne karikature onoga što već 20 godina vileni ulicama naših gradova.

Jednog takođe oktobarskog dana, ali već prilično davne 1988. odigrava se radnja poludokumentarca Želimira Žilnika. Tu vidite te ljude koji viču, vidite kako razmišljaju, kako su organizovani kao prava poslušna masa koja ide, viče, koja je već tada markirala neprijatelje u određenim nacijama, državama, u određenim političarima i oni kažu – ovi su neprijatelji, ove ćemo da pobijemo. To što se sada, 20 godina kasnije, pojavljuje nekakav bizaran Nacionalni stroj je logičan put dekadencije jednog sumanutog nacionalističkog mita. Nije prava opasnost u Srbiji od onih koji veličaju Adolfa Hitlera, takvih je šačica i nikad ih verovatno neće ni biti više od šačice. Problem je kada taj diskurs, naravno zamaskiran u otadžbinoljublje, postane vodeći, dominantni diskurs. Srbija je 90-ih živela upravo u tome.

To što ti klinci sada urlaju po ulicama, 90-ih je bio zvanični jezik. Zvanično se na taj način govorilo o veličini, izuzetnosti, slavi, jedinstvenosti ovog naroda i zemlje i o dušmanosti svih ostalih, sa posebnim naglaskom na susede. Dakle, to je problem i zato mislim da ni reakcija na taj Nacionalni stroj nije bila preterana, naprotiv, ako bi joj se išta moglo zameriti, to je da je okasnela. Kamo sreće da se onda kada se ulicama naših gradova valjala ta bulumenta i uzvikivala svoje pogane parole, našla neka druga Srbija, o kojoj mi stalno govorimo i dovoljno glasno rekla – ne, to neće proći, ne, to tako ne može, ne u našem gradu, ne u našoj zemlji, ne u naše ime. Ali dobro, da ne idemo u prošlost. Dominantan jezik ove vladajuće strukture, ili bar jednog njenog dela, je to što isuviše često, suviše upadljivo korespondira sa jezikom devedesetih. Slušam, recimo, saopštenje, u kojem se kaže – klerofašistička organizacija Obraz. To jeste klerofašistička organizacija, ali mi imamo premijera koji je objavljivao autorske tekstove u glasilu te klerofašističke organizacije. Mi imamo vlast koja je od Srbije napravila neku vrstu unutrašnjeg protektorata crkve. Nama je danas crkva veća vlast od političke vlasti. Prvi ljudi ove države idu patrijarhu na noge. Ljudi, to nije normalno, normalno je da bude obrnuto.

U Novom Sadu se u nedelju dogodilo i nešto novo. Ljudi su se skupili i rekli – čekajte, neće moći tako. Ja sam kao neki polunovosađanin i jako dobro znam taj osećaj lične sramote, kada kažeš – nećeš u mom gradu, nećeš preko mene, moraš prvo mene da pregaziš, pa ako me pregaziš, onda možeš, ali ne pre toga. To je osećanje samopoštovanja, koje je već do te mere bilo isprovocirano da se na to moralo reagovati. I neke reči koje su upotrebljene, za koje se malograđanski komentatori svih vrsta sada kače, jesu samo iskaz i izraz tog razumljivog gneva, toga kada ti je dosta, kada kažeš – čekaj, mamlaze, ako su batine jedino što razumeš, treba da znaš da batina ima dva kraja.

Miljenko Dereta: Taj događaj je počeo da se odvija još u skupštini Srbije, kada je Jakšić izašao i rekao ono o romskoj zajednici, posle čega se ništa nije dogodilo. Dakle, mi smo imali jedan potpuno fašistički nastup u skupštini, a da je taj čovek još uvek potpredsednik jedne od vladajućih stranaka. On je dobio neku opomenu od predsednika skupštine i ništa. Manjine se nisu udružile u skupštini i rekle – tako dugo dok ovaj čovek ima pravo ulaska u skupštinu, mi ne učestvujemo u njenom radu. Ja sam očekivao da će bar Koštunica da kaže da je obavešten o tome. Ništa se od toga nije dogodilo i neće se dogoditi, zašto? Zato što je to politika koja više nije puzajuća, nego je to politika koja gubi svoj prostor i u očajanju da se očuva na sceni ide do krajnjeg radikalizma, koji se po sve nas može završiti jako loše. Moram da podsetim da je odmah potom skupština Srbije promovisana u sigurnu kuću za Ratka Mladića. Da li je fašizam podrška čoveku koji je optužen za jedan od najvećih zločina u Evropi ikada? Skupština je postala sigurna kuća za takve ljude. Ovaj događaj je trebalo da pokaže da je Srbija sigurna kuća za neofašiste i nacionaliste. 

Govorimo o Novom Sadu i Novom Pazaru, u kojima postoje manjine. Oseća se namera da se opet na toj osnovi izazovu tenzije, jer se preko tog sukoba između Srba i onih koji to nisu iskazuje taj pseudopatriotizam. U nedelju je u Novom Sadu bilo vidljivije ko je odsutan nego ko je prisutan. Bili su odsutni građani Novog Sada koji pripadaju Demokratskoj stranci i to je za mene bilo šokantno. G17 je bio tamo, njihovo rukovodstvo je bilo tamo. Kao građanin ja bih očekivao da Pajtić i njegovi prijatelji budu među građanima, rasuti, ne kao grupa, prosto da se vidi koje vrednosti zastupaju. Ja bih očekivao čak, poštao imam vrlo razvijenu maštu, da dođe i Maja Gojković i da u svom gradu pokaže koje vrednosti zastupa. To se naravno nije dogodilo. Pošto je moja mašta jako bujna, ja sam zamišljao da će iz onog dvora vladičinog izaći Irinej i pridružiti se skupu. Svako ko nije podržao određeni sistem vrednosti, time je podržao onaj drugi. Mi smo danas imali jedno nesuvislo objašnjenje u skupštini, gde je gospođa Kolundžija pokušala da objasni zašto DS kao partija nije reagovala. To su ljudi koji su svoju partijsku pripadnost stavili ispred svojih ličnih vrednosti. Onoga trenutka kada vi dođete dotle, meni postaje potpuno svejedno kojoj partiji ti ljudi pripadaju. Oni su vojnici, a prestali su da budu pojedinci.

Juče se u Novom Sadu odigrala i prva pojava u našoj javnosti onoga što se zove radikalna levica, antiglobalisti. To su neki mladi ljudi koji razmišljaju drugačije od podmladaka bilo koje partije. Kada su se oni pojavili u anarhističkim crno-crvenim uniformama i sa maskama, kao što ih gledamo na svim svetskim samitima kada se biju protiv kapitalizma, nastala je konfuzija, jer se nije znalo kojoj strani oni pripadaju. Građani su se uplašili – ko su sad ovi. Onda je bilo ono – ne brinite, to su naši.

Teofil Pančić: Nedavno sam video na televiziji, kada Jočiću novinarka postavi za njega neprijatno pitanje, kako on na to kaže – a za koga vi radite, valjalo bi da radite za svoj narod. A onda ga ona pita – dobro, a za koga ja to radim. A, znate vi za koga radite. To jeste fašisoidni diskurs i može Jočić posle kao ministar policije kada dođe do Nacionalnog stroja sto hiljada puta da se pravi antifašistom i da govori kako će on to da spreči, ali onim primerom sa televizije on dokazuje da je mentalno pre sabrat Goranu Davidoviću nego svima onima koji su se okupili na drugoj strani. On toga možda ni sam nije svestan, možda bi se on iskreno začudio da ovo čuje, ali izvinite, molim vas, tako stoje stvari. Čovek nije ono što o sebi misli, čovek je ono što govori i što čini. Žalim slučaj.

Miljenko Dereta: Ima tu još likova koji su se istakli poslednjih dana. Moj omiljeni je Aligrudić, vidim i vi ga volite, zato što on ima jednu neverovatnu samozadovoljnost nad svojom plitkošću i tim uverenjem da će nas nekom slatkorečivom konstrukcijom zavarati i prevesti žedne preko vode. I kada završi rečenicu, on kao da kaže – a, kako sam vas prešao. Dakle, on je taj koji je izašao u skupštini i rekao – za nas je slučaj Jakšić ovom kaznom završen. On je danas bio taj koji je vodio glavnu bitku protiv Nenada Čanka u ime svoje stranke i jako je uživao u tome da objašnjava kako se u Evropi dozvoljava delovanje takvih grupa i kako je to samo pitanje organizacije u prostoru, da prvo policija prati jedne, pa onda ista ta policija otprati i druge i na taj način se štiti demokratija. Dakle, Nenad je odradio ogroman posao, on ga još uvek radi i trpeće zbog toga ozbiljno, ali neko mora i to da radi umesto nas. Voleo bih da mu odavde pošaljemo ohrabrenje da istraje u toj borbi, jer kod njega je ta borba protiv fašizma autentična. On fašizam dobro poznaje, jer ga je vrlo ozbiljno proučavao.

Teofil Pančić: Pre nekoliko meseci su uveli prinudnu upravu u Zrenjaninu. Sve stranke zajedno koje su učestvovale u kreiranju prinudne uprave su na prethodnim izborima dobile 6 odsto, DSS sam je dobio recimo 2 odsto, tako da su ljudi koji su imali legitimitet od 6 odsto glasača vladali nad onima koji su imali iza sebe 94 odsto. To ih nije sprečilo da već u prvih nedelju dana posmenjuju apsolutno sve direktore svih javnih preduzeća i postave svoje ljude. To je krenulo još u onoj prvoj Koštuničinoj vladi i Srbija postaje neka vrsta konfederacije lokalnih knezova. Pogledajte način na koji jedan Velja Ilić drži jedan dobar deo zapadne Srbije, način na koji Palma drži Jagodinu i dobar deo Pomoravlja, način na koji je Bidža bog u svom Svilajncu i okolini. Ono što ih sve povezuje je to da su se svi odjednom skupili oko Koštunice, pa onda imate jednog radikalnog muslimana kao što je Sulejman Ugljanin spojenog sa jednim arkanovcem kao što je Dragan Marković – Palma. E sad, kamo sreće da se to spaja u smislu – neke bezvezne razlike su prevaziđene. Ne, iza toga naprosto stoji moć i šuške i ništa drugo.

U stvari, ima tu i ideologije. Ja je zovem multikultinacionalizam. Prošla su ta ratna vremena, prošle su 90-te, ne možeš više te stvari da isteruješ ubijanjem, proterivanjem i stvorena je jedna vrsta mutantnog multikulturalizma nacionalista. Najbolje znam kako to izgleda u Vojvodini. Znači, mi ćemo lepo da se podelimo, pa će svako da ima svoje, pa će u Novom Sadu da se srbuje, u Subotici i Senti da se mađaruje, jer je cilj da se nigde ne vojvodinuje. Ideja da ljudi mogu kao u nekom laboratorijski čistom prostoru da razvijaju paralelno svoje nacionalne identitete je jedna koještarija. Pa onda imate srpsko kulturno društvo Sveti Sava u Subotici, u koje dolazi lik da drži predavanje o Radovanu Karadžiću, a onda će u mađarsko društvo da dođe neki lik koji će pričati o sramoti što je 1918. Bačka izdvojena iz Mađarske. A onda će da dođe ovaj u hrvatsko društvo, pa će da priča ne znam šta. Pa šta je to? E, to je taj multikulturalizam nacionalista, koji će se međusobno dogovoriti, pa će reći – vi nama ne dirajte Radovana Karadžića, a mi vama nećemo da diramo plakanje nad Trijanonskim sporazumom. A to je nešto iza čega ova vladajuća doktrina stoji – ako uopšte može da zamisli bilo kakvu koegzistenciju među ljudima različitog porekla, ona može da je zamisli samo u tom vidu. Dakle, da oni postoje nekako paralelno, što manje se mešajući međusobno, što manje komunicirajući, što manje imajući bilo čega zajedničkog. Ti teraš svoje, ja teram svoje i živimo u paralelnim kosmosima. A smatramo da su užasno velika tolerancija i demokratija što se, eto, nismo baš istrebili međusobno.

Sad se digla velika frka i frtutma oko one famozne epizode serije 48 sati – svadba. Mladi predbračni, sada već bračni par, koji je priznao da on nju povremeno bije, pa onda njena majka kaže – zasluži ona tu i tamo. Znate šta, nije problem što je RTS pustio tu konkretnu epizodu, problem je što RTS uopšte pušta taj serijal, što javni servis uopšte pušta taj serijal kao takav, znači i bez šamara. A zašto je to problem? Taj serijal promoviše patrijarhalne vrednosti, on je usmeren ka patrijarhalnosti, ka onome što radikalna desnica svugde u svetu, kao hrišćanski konzervativci u Americi, zove – porodične vrednosti. I kada kažu – porodične vrednosti, oni ne misle na bilo kakvu porodicu, nego na klasičnu patrijarhalnu porodicu, u kojoj je stariji uvek iznad mlađeg, a muško uvek iznad ženskog i nema boga da bude drugačije. A ako ovo mlađe ili ovo žensko bude mlogo bezobrazno, može da popije šamar, a može da popije i nešto teže. Ako vi permanentno promovišete patrijarhat i patrijarhalne vrednosti, i ako to radite u jednoj epizodi, u pet epizoda, u deset epizoda, u 30 epizoda, u 50-oj epizodi ćete doći do šamara, to je prosto prirodan put. Nasilje je neodvojivo od patrijarhata, patrijarhat je neodvojiv od nasilja. Znači, nije kriv RTS zbog ove epizode, kriv je zbog svih epizoda. Hoće li to iko reći u skupštini? Neće. Hoće li to iko reći u javnosti? Neće.

Odakle se regrutuje Nacionalni stroj i svi slični, ako ne iz navijačkih grupa. Imate jednu grupu koja je eksplicitno, direktno nacistička, to je FK Rad, United Force. Poludim kada pre i posle neke utakmice slušam na radiju ili televiziji B92 razgovor sa vođom navijača. Marš, bre, ko je vođa navijača, izvinite, hoćete li mi objasniti kakva je to funkcija? I šta su navijači, jesu li oni partija, jesu li oni nevladina organizacija, jesu li grupa građana, jesu li registrovani negde, ne razumem. Šta to znači. Oni nemaju imena nego nadimke, kao kriminalci i onda neko sa bilo koje radio i TV stanice kaže – razgovaramo sa Šempom ili Klempom, vođom navijača, a on kaže – nismo ih mnogo tukli, samo smo ih malo. Pa mislim, ljudi, jebote, pa ko je on da ima javnu reč, a ako ima, ako ste mu dali javnu reč, pa zašto se on ne bi osećao kao neko ko je pozvan da sutra brani srpstvo, čekićstvo, ili već šta je u tom trenutku u fazonu. Vi ste ga direktno proizveli u jednog malog mesiju, koji će vremenom da izraste u velikog.

Svetlana Lukić: Jedan od argumenata da kod nas nema neonacista je teza da Srbi ne mogu da budu neonacisti, jer su stradali od nacista u Drugom svetskom ratu. Koliko je taj argument glup govori i vest koja je stigla iz Izraela, da se jevrejska država suočava sa neonacistima, a neonacisti su, da se razumemo odmah, mladi Jevreji. Evo kako glasi vest: Izraelska policija juče je saopštila da je otkrila mrežu mladih izraelskih neonacista koji su optuženi za seriju napada na strane radnike, religiozne Jevreje i pripadnike gej populacije. Sud je doneo odluku da osumnjičene zadrži u pritvoru. Neonacistička banda dokumentovala je svoje aktivnosti na filmskoj traci i fotografijama. Izraelska televizija prikazala je snimke ljudi koji bespomoćno leže na ulicama dok ih pripadnici bande tuku. Jedna od pronađenih fotografija pokazuje mladića koji u jednoj ruci drži pušku M16, a u drugoj plakat s natpisom Hajl Hitler. Grupu predvodi 19-ogodišnjak poznat pod nadimkom Eli nacista. Slušate Biljanu Kovačević – Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava.

Biljana Kovačević – Vučo: Cela stvar je opet izvitoperena i okrenuta naopačke, tako da je posledica proglašena uzrokom, a to je Čankova izjava o tome da treba raščistiti sa tim zlom. Sada koriste tu njegovu metaforu sa letvama kao uzrok pojavi nacizma kod nas. I svi su mnogo više zabrinuti zbog Čankove izjave nego što su zabrinuti zbog toga što postoje neonacističke, klerofašističke grupe. Njih umanjuju tako što govore da je to marginalna pojava, koju ne treba tumačiti kao sistemsku pojavu u ovom društvu, a Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića i nevladine organizacije, intelektualce proglašavaju uzrokom porasta pristalica neonacističkih ili fašističkih grupa. To je zaista bezobzirno. Amoralno je tako napadati ljude koji su prvi stali u odbranu Srbije i u odbranu društva od takvih grupa. Nenad Čanak je postao problem, to je objašnjenje Branka Raduna u Utisku nedelje, jer antifašisti toliko ne vole Nenada Čanka, Čedu Jovanovića i ostale iz te grupe, da će rađe da pređu na stranu fašista, nego da budu s ove strane gde su antifašisti. Mislim, to je bolesno.

I ponovo je počelo izjednačavanje nacističkih grupa i nas kao dva ekstrema iste pojave. Znači, ne valja ovo, ali ne valja ni ono, ali mi se čini da malo više ne valjamo mi nego što ne valjaju fašisti, jer su oni tako incident i eksces, a mi smo ipak konstanta u ovom društvu i ipak, da nema nas, bio bi uklonjen i uzrok nastanku fašista i svi bi živeli u jednoj regularnoj demokratiji, gde bi mogli da hendluju i te male grupe koje, tako ekscesne, postoje svugde u svetu. Najnovija teza Sonje Liht je da se čak nigde u svetu tako dobro ne organizuju antifašistički skupovi kao kod nas i da treba da budemo ponosni na to što su građani uspeli da organizuju antifašistički skup. Znači, Čanak je marginalni ekstremista, neonacisti su marginalni ekstremisti, ali građani su svesni, a sve to je rezultat ove mudre politike Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije i razvoja demokratije kod nas. Parole koje su izvikivali neonacisti su u pogledu srpskog patriotizma, teoriji krvi i tla, jedinstvenoj Srbiji, odbrani srpstva od ugroženosti sa svih strana, zaštiti srpskih nacionalnih interesa, srpskog ponosa, srpskih majki, demografske politike – cela njihova retorika je identična retorici narodnjačkih vladajućih stranaka. Mala je razlika između njihove retorike i one koju vidimo po takozvanim tabloidima, kao što su Glas, Kurir, Pres ili retorike koju slušamo u skupštini. E, to je problem i zato ne možemo da govorimo o marginalnoj pojavi.

Možda je grupa koja artikuliše svoje takozvane političke aktivnosti, svoj rasizam kroz Nacionalni stroj ili kroz Obraz marginalna po broju ljudi koji joj pripadaju, ali kao pojava, po onome što govore, oni nisu marginalni. Ja se usuđujem da kažem da je to dominantna poruka koja ide preko političara, koja ide preko svih televizija, preko svih medija, da je to ono što zauzima najveći deo medijskog prostora i javnog govora. Naravno, tu ne mislim na preuzete delove o višoj rasi i na direktno pozivanje na Himlera i Hitlera, ali ta teorija zavere, ta paranoja i ta ugroženost srpstva, to je potpuno isto, to je isti rečnik, to su isti argumenti i to je isti poziv na jedinstvo i na čistoću. Sasvim je svejedno da li je u pitanju čistoća rase ili čistoća jednog naroda koji je ugrožen od raznih grupa sa strane. Kada govore o Kosovu i Metohiji, njihova retorika je opet potpuno ista kao i zvanična, vladina i otuda toliki napadi na sve nas koji govorimo da postoji fašizacija ovog društva. Ona se ne ispoljava samo tako što će neko da viče zig hajl, ona se ispoljava tako što ljudi u skupštini i van skupštine u svom javnom govoru, i političari i novinari, javne ličnosti non stop ponavljaju te stereotipe, predrasude i matrice i indukuju javnom mnjenju jednu užasno rasističku, nacionalističku, ksenofobičnu poruku o tome kako je ceo svet protiv nas i o tome koliko smo mi ugroženi i da nam je u ime te ugroženosti sve dozvoljeno.

I raste, raste, raste jedna napetost, ona se oseća na ulici. Ja ne mogu više da izađem iz kuće, a da ne popijem dva puta od kuće do posla – droljo jedna. Neki čiča pre neki dan na pijaci mi nije dao da kupim paradajz zato što je smatrao da sam ja odgovorna zato što je on izveden na streljanje 1941. od strane Hrvata i muslimana. Ali dobro, oni znaju, oni vrlo dobro znaju da niti će Nenad Čanak uzeti motke niti ću ja da im uzvratim agresivno i da mogu da mi rade šta god hoće i da mogu da se deru i da mi zagorčavaju život i da na meni iskale sav svoj jed i gnev. Oni vrlo dobro znaju da mi nismo to što oni pokušavaju da dokažu da mi jesmo i oni vrlo dobro znaju da mi nismo druga strana neonacista i fašista i vrlo dobro znaju da ne rastu nacisti i fašisti i paranoici, patriote pod znacima navoda, čuvari srpstva zbog nas nego da rastu zbog ovoga u čemu živimo u Srbiji, zbog nesposobne vlade, zbog ambivalentnih poruka, zbog svega. Juče sam čitala Đorđa Vukadinovića, u Politici naravno, i to je nešto ogavno i besramno. Članak je o dva firera, jedan firer je opet Nenad Čanak, a drugi firer je Davidović, vođa tog Nacionalnog stroja. I kaže da Čanku treba firer zbog toga što mu pada broj glasova, pa ga ugrožava Čedomir Jovanović i sad on suprotstavlja Čanka Čedomiru Jovanoviću, valjda da bi dokazao svoju objektivnost, kao nije on protiv cele grupe, nego mu smeta baš taj Čanak. Onda Milan Nikolić isto pravi analizu kako treba biti protiv svake vrste netolerancije, diskriminacije i da je potpuno svejedno da li se tu radi o letvama ili o pozivanju na rasnu diskriminaciju.

Po konvenciji o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije, između ostalog je utvrđeno da države članice osuđuju svaku propagandu i sve organizacije koje se rukovode idejama ili teorijama zasnovanim na superiornosti neke rase ili grupe lica izvesne boje ili izvesnog etničkog porekla. Znači, superiornost Srba kao takvih je zabranjena po konvenciji o rasnoj diskriminaciji i mi smo obavezni da to  poštujemo. Države potpisnice se obavezuju da bez odlaganja usvoje pozitivne mere koje imaju za cilj da ukinu svako podsticanje na takvu diskriminaciju ili na svako delo diskriminacije i naročito se obavezuju da utvrde kao krivično delo svako širenje ideja zasnovanih na superiornosti jedne nacije, etničke grupe i slično; da zabrane organizacije i aktivnosti koje su organizovane za ovakvu vrstu propagande i koje propagiraju ovakvu vrstu aktivnosti i koje podstiču rasnu diskriminaciju. Znači, postoji obaveza da se zabrane takve organizacije, i da se ne dozvoli javnim vlastima, niti javnim nacionalnim ili lokalnim ustanovama da podstiču na rasnu diskriminaciju ili da je pomažu. U sklopu pozitivnih antidiskriminacionih mera, države članice moraju putem sudova i drugih državnih institucija osigurati odštetu osobama koje su oštećene rasnom diskriminacijom. Znači, postoji čitav jedan paket mera koje svaka država mora da usvoji, znači ne može se rasna diskriminacija suzbijati samo edukacijom i samo sistemom obrazovanja, moraju se preduzeti i određene represivne mere, moraju se uneti u krivično zakonodavstvo određene mere koje su protiv rasne i etničke diskriminacije, širenje predrasuda i propagande. Znači, to je obaveza države, a mi i dalje imamo debatu o tome da li je to demokratski ili nedemokratski.

Nije to pitanje demokratije i nedemokratije, to su preduslovi za demokratske države, znači nešto što je sine qua non pravne države, to je abeceda, ne može se bez toga. Užasno sam dosadna sa ovom konvencijom, ali mi smo tu konvenciju ratifikovali još od kad. Ljudima izgleda kao da bi preduzimanje mera od strane odgovorne države, naša to očigledno nije, značilo vraćanje unazad, u neki totalitarni sistem, u komunizam i da bi to suzbilo slobodu udruživanja i slobodu javnog ispoljavanja stava i slično, što su sve gluposti. Kada bi pročitali u novinama – ovaj čovek je ubio svoju ženu, svako bi rekao – ubica mora biti kažnjen. Ljudi imaju jasnu svest da je ubica ubica i da ne smeš da ubijaš. E, ali kada Nenad Čanak kaže – mi ćemo se boriti ako neće država, onda je to uzrok, a neonacisti su, jadni, posledica. Ponovo kažem, to se kod nas smatra reliktom komunističke prošlosti. Tamo je postojao delikt mišljenja, to je Stojković specijalizirao, ali to je nešto drugo. Ovo nije delikt mišljenja, ovo je rasistička propaganda, a to je zabranjeno. Izjava Marka Jakšića je toliko jasno rasistička da nije potrebno dodatno objašnjenje. Problem je u tome što niti je on prepoznao da je to rasistička izjava, niti je to prepoznala Demokratska stranka Srbije, koja je bila zbunjena – nismo mi protiv Roma, ali jesmo protiv Batića, koji ima ciganski mentalitet. I to je ta jedna šizofrenija, ljudi ne shvataju rasističku suštinu te izjave.

Moram ovo da pročitam, to je sa sajta Nacionalnog stroja: Tokom jula 2005. godine održan je niz protesta sa rasnom pozadinom u novobeogradskom naselju Dr Ivan Ribar, kao reakcija na odluku gradske vlade koja je pokrenula program raseljavanja ciganskog nehigijenskog naselja ispod mosta Gazele u njihov komšiluk. Žitelji naselja Dr Ivan Ribar su se usprotivili programu nasilne rasne integracije gradske vlade i organizovali masovne proteste dan za danom zabrinuti za budućnost njihovih porodica. Navedeni razlozi za protest su bili da ako se Cigani presele u njihov komšiluk deca im neće biti bezbedna, prljavština i bolesti će se doseliti zajedno sa njima, krađe će biti svakodnevne i sve ostale stvari koje su normalne u njihovom načinu života, a suprotne našim. Upornost i istrajnost protesta rezultirali su obustavom planiranog programa gradske vlade i ostavili to pitanje nerešenim. Ovo je dobar primer, poput mnogih drugih, da naš narod poseduje rasnu svest, ali da je većina iskaže tek kada oseti posledice na sopstvenoj koži, kada  može biti kasno. Ja mislim da je većina ljudi koja je gledala ljude iz naselja Dr Ivan Ribar kako se bune protiv preseljavanja romskog naselja bila na njihovoj strani. O čemu mi pričamo uopšte?

I svi oni što izlaze sa slikom Ratka Mladića i svi oni koji izlaze sa slikama Radovana Karadžića, svi koji brane srpske junake, pod znacima navoda, koji su ubijali druge zbog časti, krvi i srpstva, sve to spada tu. Znači, ne možemo govoriti o marginalnoj pojavi kada Vučić izlazi u skupštini i proglašava skupštinu sigurnom kućom za Ratka Mladića i vadi onaj plakat, i kada predsednik skupštine, Oliver Dulić, ne reaguje na to, odnosno, njemu se to ne dopada, ali zbog demokratije on ne može da suzbija tuđe mišljenje. To su te pojave za koje je sasvim svejedno da li ih propoveda Krv i čast, Nacionalni stroj, Obraz ili parlamentarna stranka. I postoji još jedan mit kod nas, a to je da u evropskim zemljama ne postoje propisi koji zabranjuju i takve organizacije i takvu vrstu verbalnih nastupa, znači onoga što se zove govor mržnje. Međutim, to nije baš sasvim tako, u Francuskoj na primer ne samo da su zabranjene nacističke organizacije, neonacističke organizacije i fašističke organizacije nego je zabranjeno nošenje svih simbola koji podsećaju na one koji su osuđeni za ratne zločine ili proglašeni ratnim zločinima. U Nemačkoj naravno postoji zabrana neonacističkih organizacija, zabranjeno je poricanje holokausta, žrtava, postoji zabrana poniženja žrtava. Hrvatska je donela zakon za zločin iz mržnje i već se vodi 11 postupaka. Zatim, postoje preporuke Saveta Evrope kako se ponašati u takvim situacijama, u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj postoje posebna tela čija je dužnost da kontrolišu diskriminaciju. To se naročito odnosi na one zemlje koje su imigrantske, gde ima puno emigranata. Mi u našoj prepotentnosti to ne želimo da vidimo, mi razvijamo demokratiju na svoj način. A sve je to već viđeno i svuda postoje manje ili više uspešni mehanizmi da se to suzbije.

Hajder je izgovorio neke rasističke parole i neki novinar je kvalifikujući to njegovo ponašanje rekao da je on idiot. Onda ga je Hajder tužio i država Austrija, to jest sud je osudio novinara. Međutim, Evropski sud za ljudska prava je ukinuo tu presudu i dao je za pravo novinaru i kazao da je količina gluposti, sad parafraziram, koje je izgovorio Hajder kod novinara mogla da izazove samo takvu indignaciju da ga nazove idiotom. Znači, tu se jasno pravi razlika između provokacije koju je napravio neko ko je širio mržnju protiv drugih i drugačijih i novinara koji reaguje na tu mržnju i nazove ga idiotom. I ja tu pravim paralelu sa Čankovom izjavom. Znači postoji jedna grupa koja pozdravlja sa zig hajl, koja propagira čistoću srpske nacije, koja slavi Himlerov rođendan i tu je Čanak koji kaže – ako neće država, mi ćemo da raščistimo sa njima. To je vrlo slična situacija, međutim, kod nas svi politički analitičari i političari nalaze za shodno da se obruše na Čanka i izjednačavaju Čanka i vođu neonacističke grupe, i to ne celu grupu, nego samo njenog vođu. Kvalifikacija jedne užasne pojave od strane Čanka se izjednačava sa užasom i uzrokom ne samo ovoga što mi doživljavamo, nego i istorijski sa svim onim posledicama koje je takva vrsta ideologije donosila.

Jedan od argumenata koji se koristi u odbranu toga da je to ovde marginalna pojava je – kako bi u Srbiji mogli da nastanu nacisti, kada Srbi nikada nisu bili nacisti i kada su i sami bili žrtve nacističke ideologije. Kao da je nacizam dat jednom za svagda preko ideologije Hitlera i preko Drugog svetskog rata. To je jedna stalno ista matrica, bez obzira da li su u pitanju Nemci, Francuzi, Srbi, bilo ko. Čak i po univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima države su dužne da poštuju određena pravila kako varvarskim ponašanjem ne bi dovele do toga da narod uzima pravdu u svoje ruke. Znači, predviđa se reakcija ljudi koji dugo trpe nepravdu. Mi se stalno krećemo u toj šizofreniji, u kojoj se ne šalje jasna poruka stanovništvu šta se sme, a šta se ne sme. Ne pravi se razlika između ideoloških razlika koje su normalne i između onoga što je nedopustivo sa stanovišta prihvaćenih normi u jednom uređenom društvu, između onoga što je zabranjeno po krivičnim zakonima i političkog stava. Ljudi misle da mogu da kažu bilo šta, da mogu da pravdaju zločine i da je to njihovo pravo. To je moje mišljenje, a ti imaš drugo mišljenje. Ma nije. Sad prelazim na 8.000 ubijenih muslimana. Ne možeš to da pravdaš. Ako misliš da je u redu da se pobije 8.000 muslimana, ono što moraš da zapamtiš kao građanin jedne države je da to moraš da zadržiš za sebe i da sve uradiš da ti to ne bude ni tvoj intimni stav. U ovoj državi još se nije došlo do toga da se shvati da je ubistvo 8.000 muslimana zločin. A svi znaju da je zločin kada razbojnik ubije čuvara banke.

Svako ko pokrene priču o Srebrenici u ovoj državi će biti targetiran kao neprijatelj, čovek koji uznemirava krhku demokratiju i laž koja se zove demokratska Srbija, laž koja se zove demokratski blok. U ovom društvu je još uvek prihvatljivija odbrana zločina nego osuda zločina i još uvek je prihvatljiviji stav – mi smo jataci Ratka Mladića, nego – Ratko Mladić bi trebalo da se uhapsi. Još uvek je velika hrabrost reći – ja sam za to da se Ratko Mladić uhapsi i pošalje u Hag. Još uvek je prihvatljivo reći – Ratko Mladić nikada ne treba da bude izručen Hagu zato što mi na taj način štitimo naš nacionalni ponos.

Florans Artman je izdala knjigu u kojoj govori o onome o čemu se špekuliše u javnosti. Ona potvrđuje da je Holbruk zaključio ugovor sa Karadžićem da ukoliko on ne bude predsednik i povuče se iz javnog života neće biti izveden pred Hag. I sada se mi amnestiramo, nismo mi krivi, pa sam Holbruk mu je obećao. Prave se emisije, juče je na RTS-u bio Toholj i jako ozbiljno se razgovaralo o tome ima li ili nema sporazuma sa Karadžićem, kao da je to iskonska moralna dilema u Srbiji, kao da nam zbog tog sporazuma sve tako kilavo ide. Kao Amerikanci su minirali Haški sud, nismo mi. Cela stvar je potpuno izokrenuta, iščašena do kraja, ali to je emisija na javnom servisu. Šta me se tiče da li je bilo sporazuma Holbruka i Karadžića. Niti je Holbruk Haški sud, niti će Holbruk da živi naš život u Srbiji, niti će on da odgovara i da snosi posledice zbog zločina koji su učinjeni u Bosni i Hercegovini. Kakve to veze ima sa odgovornošću za ratne zločine? Da li Holbruk ili bilo ko na ovom svetu može lično da da amnestiju nekome da bi dobio nešto drugo? Naravno da takva vrsta igara može da postoji, ali to nije nikakvo opravdanje za državu koja ima obavezu da izruči nekoga, to jednostavno nije bitno, osim za proučavanje diplomatije. Mislim da je Sonja Biserko juče rekla – i Milošević je bio faktor mira, pa je završio u Hagu. Pa na kraju, kada gledamo na filmu, drže ljudi taoce, sve im se obećava samo da bi ih pustili i to je normalno.

I sad dobijam od Medija centra poziv, raspravlja se o tome da li se guši autonomnost javnog servisa zato što on mora da prenosi sednice parlamenta. Da li su oni normalni? Prvo, koji javni servis? Drugo, gde su se baš sad setili da im parlament smeta? I sada UNS, NUNS, Medija centar, Bane Čanak, sindikat Nezavisnost, svi su poludeli od zaštite autonomnosti javnog servisa, jer ko je skupština da naredi javnom servisu da čini bilo šta. Pa mi smo bolesni, svi zajedno. Ja sad pitam da li je vest za javni servis da je umrla majka haškog optuženika? Vest je plasirana kao simbol prkosa, jer bez obzira što je majka haškog optuženika Vojislava Šešelja umrla, on ni za tako tragičan događaj nije hteo da se ponižava i da traži da ga puste na njenu sahranu. Vest je svuda plasirana kao simbol čvrstine jednog čoveka koji se ne da u neprijateljskom sudu. Mi smo dotle došli 2007, pa gde mi to živimo meni stvarno nije jasno. Radić je oslobođen, dočekuje se na aerodromu. Za Šljivančanina samo što građanski rat nije izbio kada su ga hapsili i on će sada da bude slobodan. Ti ljudi se ovde vraćaju kao heroji. O čemu mi pričamo, o kakvom distanciranju od prošlosti?

I onda imamo skupštinu u Rumi, radikali ne daju pečat, demokrate hoće da uzmu pečat, pa se promenio sastav skupštine tako što su dvojica radikala prešla na stranu demokrata. I kako se to završava, tučom i suzavcem. To što se dešava u Rumi je slika i prilika Srbije. Na primer, neka stranka dovede u skupštinu neko obezbeđenje i kaže LDP-ovcima – e, sad nećete da uđete unutra. Šta bi se desilo, da li bi Oliver Dulić rekao – ne dešava se u sali, pa ne mogu da izreknem opomenu? Ko je taj koji bi mogao da presudi? Meni se čini da je sistem pao i da nema ko da ga podigne i da mi u tom padu sistema živimo već duže vreme. Još od 5. oktobra mi ponavljamo istu priču kao mantru da su to prvi, nestabilni koraci mlade demokratije. Meni to ne izgleda tako, meni izgleda kao da je sve gore i gore. Ne znam, možda sam starija, možda sam se umorila, pa mi onda sve izgleda nekako strašno i čini mi se da nema mogućnosti kontrole tih rizika, da nema mogućnosti upravljanja tim rizicima. I šta vredi što neke stvari funkcionišu, kada ono što je srž sistema, što je suština, što treba da ga pokreće napred, ne postoji. Kao da nema struje, radi negde poneki agregat, ali zapravo nema struje. Suština ostaje ista. Istraživanje javnog mnjenja pokazuje da je LDP porastao i Demokratska stranka Srbije pada. Kako Demokratska stranka sada pravda kohabitaciju sa DSS-om, zašto se sada ne okreće ka LDP-u? Pa valjda im je bliži LDP nego ovi? Pa može da ih nervira Čeda, ali oni moraju da brane određene vrednosti. Ne može se tražiti zabrana LDP-a ili, kako kaže Aligrudić, LSD-a, a da Demokratska stranka na to ćuti. Stvarno, kako će oni pravdati pred svojim biračima da su bliži Demokratskoj stranci Srbije neo LDP-u? Kako, hajde, jedan jedini razlog da vidim sad?

Svetlana Lukić: Bila je ovo Biljana Kovačević – Vučo. Sutra vas na našem sajtu www.pescanik.net čeka novi tekst Teofila Pančića. Od sutra će svake subote Teofil pisati za sajt Peščanika, a od ponedeljka do petka u nastavcima ćemo objavljivati jedan veoma zanimljiv tekst o Rusiji Peri Andersona. Biće reči o nekim stvarima koje vam poznato zvuče, o dirigovanoj demokratiji kojom upravlja oligarhija bivših oficira KGB-a, o zemlji u kojoj ministri upravljaju najvećim firmama, o Putinovom usponu na vlast, o razlozima njegove popularnosti i autokratskom modelu vladavine i tako dalje. Slede vesti, ima jedna interesantna, možda vam pomogne da se obogatite. Bio je ovo Peščanik, doviđenja.

 
Emisija Peščanik, 12.10.2007.

Peščanik.net, 12.10.2007.