Bilo je pitanje dana kada će talas srpskog nacionalizma izbaciti i ovog novog Aleksandra Vučića na obale Kamengrada, Kusturici i Dodiku na prag, posle izvesnog zatišja uslovljenog blagotvornim pritiskom Brisela pod kojim su bledeli i fiksacija na vidovdanski datum za Evropu i jezik mržnje koji prati svaki korak u pregovorima sa Kosovom.
Da bi stigao u Višegrad, međutim, Vučić je morao da pređe granicu.
I za tili čas od tehnokrate u nastajanju, neoliberalnog operativca kome se ne postavljaju ideološka pitanja dok traje borba protiv korupcije – ukazao se Vučić kakvog Srbi pamte. Scenografijom „civilizacijskog projekta“ Emira Kusturice odjeknuli su uobičajeni fantazmi o srpskom nacionalnom biću, srpskim vrednostima i tradiciji.
Okupljanje političkih lidera Srba sa raznih strana Drine organizovano je povodom svečanog otvaranja Andrićevog instituta – jednog od najnovijih projekata s ruba znanosti, dizajniranog za mističnu proizvodnju „intelektualnog i duhovnog“ jedinstva nacije, a u koji su se uz pomoć kamera državnih televizija i budžeta svojih osiromašenih poreskih obveznika, uključile obe vlade jednog naroda.
Institut je već otvoren na Vidovdan, crkvenom liturgijom služenom u hramu „višegradskih Dečana“, ali mu je nedostajao lični blagoslov braće iz Beograda koji su u prvoj godini svoje vladavine specijalne odnose sa Republikom Srpskom sveli na otaljavanje ritualnih druženja dve administracije i povremene izraze dobroćudne ravnodušnosti.
Zalaganjem Emira Kusturice, zasad prazan prostor od 1.500 kvadratnih metara – budući „novi centar srpske kulture, nauke i umetnosti” – osveštao je u sredu Aleksandar Vučić, uz sasluženje Milorada Dodika, čime je označen kraj nerazumevanja.
Ispostavilo se da je uprkos zahlađenju odnosa sa Banjalukom i Mokrom gorom, Srbija doprinela izgradnji instituta a u međuvremenu je osmišljena i nova kulturna politika Beograda. „Učinićemo sve da sačuvamo i odbranimo srpski nacionalni duh, da potrošimo najmanje moguće novca, a da ga uvek ima dovoljno za naše nacionalne institucije kao i Andrićev institut, da uvek može da funkcioniše”, izložio je Vučić.
Koliko je novca iz budžeta Srbije do sada preplivalo Drinu, kakve su se „birokratske barijere” isprečile i šta je Vučić učinio da ih „otkoči” kako bi se ubrzao početak rada kamengradskog instituta, pitanja su koja publiku na ovoj svečanosti nisu posebno zanimala.
Istom prilikom srpski reditelj srpskom je vicepremijeru uručio kameni ključ kamenog grada, uz izraze duboke zahvalnosti. „To je bila sitnica i obaveza“, uzvratio je jednostavno Vučić.
Domaćini su značajnog gosta upoznali i sa planovima za pokretanje nove Andrićeve nagrade pa je Vučić procenio da će to biti „najprestižnija nagrada koja će biti dodeljivana u srpskom rodu”. Dodik je objasnio da je reč o nagradi za životno delo u oblasti književnosti.
Na marginama samita, vicepremijer Srbije je za naredni Vidovdan najavio „monumentalni događaj“ u Beogradu, u znak obeležavanja 100. godišnjice Prvog svetskog rata, što su mediji protumačili kao plan za dizanje spomenika – no, po svemu sudeći, reč je o još jednoj borbi za odbranu nacionalnog duha, ovog puta u ime srpskih junaka Mladobosanaca.
Ministar odbrane Srbije i prvi potpredsednik vlade zadužen za odbranu, bezbednost i borbu protiv korupcije i kriminala i predsednik Republike Srpske potom su, u pratnji reditelja, krenuli na romantičnu plovidbu Drinom, izvestila je državna Politika.
Razgradnji jugoslovenskog kulturnog i istorijskog nasleđa od čijeg se materijala gradi pseudorenesansni postmodernigrad – kad su već Trebinjci sprečili sličan poduhvat pozajmice kamena iz austrougarskih utvrda – nedostajao je samo Dobrica Ćosić, no za ukrcavanje na ovaj brod nikad nije kasno.
Ipak, ključni sastojak za paranormalna proučavanja Andrićevog i srpstva Gavrila Principa, te distribuciju inoviranog znanja o srpskim vrednostima, čini neskrivena politička represija nad sećanjem na monstruozne zločine počinjene u ime srpstva.
Naime, skupim kulisama koje zajednički finansiraju Banjaluka i Beograd upravo su političke elite izdale lažnu katastarsku prijavu – Kamengrad se zapravo ne nalazi kod čuvene Mehmed-pašine ćuprije oko koje su Andrićevi junaci ruminirali o smislu života, već u neposrednoj blizini Bikavca i Pionirske ulice i logora Uzamnica i logora za seksualno zlostavljanje devojaka Vilina vlas i mnogih drugih toponima zverstva.
Ono što u Kamengradu spaja dve strane Drine jeste ulica Užičkog korpusa, imenovana u čast jedinica koje su zauzele Višegrad 1992. godine a njegovo stanovništvo izručile ubicama u jednoj od „najnemilosrdnijih kampanja etničkog čišćenja” u Bosni i Hercegovini.
Koliko god da je prelazak Drine koristan kao adut u trenutnom natezanju sa koalicionim rivalima kod kuće – istorijski revizionizam, poricanje zločina i banalna zloupotreba kulture upravo su elementi koji nacionalističko talasanje povremeno pretvaraju u brutalni cunami.
Peščanik.net, 18.07.2013.
