U nekoj normalnoj državi, naročita upornost vršenja ovih krivičnih dela u povratu i pogotovo njegova objašnjenja te upornosti pre ili kasnije doveli bi do psihijatrijskog veštačenja čiji ishod ne bismo ovde prejudicirali. U normalnim državama, naime, čitav niz događaja koji su nas snašli od 1990. do danas bio bi nezamisliv, ali to je nešto sasvim drugačije.
Uzmimo sad njegovu uvodnu reč u tom haškom procesu. Prof. dr Vojislav Šešelj uzeo je na sebe težak zadatak da tamo nekom sudskom veću objasni da na teritoriji bivše/prethodne/nekadašnje Jugoslavije živi nekoliko pasmina Srba: Srbi pravoslavci, Srbi katolici, Srbi protestanti, Srbi muhamedanci, Srbi Mojsijeve vere i – čak! – Srbi ateisti. Srba Albanaca izgleda da nema, što je šteta. Nema ni Srba unijata, uostalom. E, sad: ideja Velike Srbije bila je da svi ti Srbi raznih pasmina žive u jednoj državi, mada su do 1990. svi i živeli u jednoj državi. Voja Šešelj, doduše tu novu državu, Veliku Srbiju, iz nekog razloga vidi bez Slovenaca (neka idu s milim Bogom), što je donekle nelogično, jer je poznato da su Slovenci ionako Alpski Srbi, ali i bez Albanaca, koji će biti proterani preko Prokletija, a “Kosmet i Metohija” (Miroslav Lazanski) ostaju nama, blaženo ispražnjeni.
U realizaciji tog projekta, međutim, došlo je do izvesnih problema. Srbi katolici, Srbi muhamedanci, Srbi protestanti i deo Srba ateista i Srba Mojsijeve vere nikako da shvate šta su oni ustvari, nego su bili zapeli da budu Hrvati, Muslimani ili Bošnjaci, Slovaci, Rusini, Jevreji itd. Srbi ateisti ionako nisu imali kud, što ne znači da su svi podržali doktrinu Voje Šešelja; neki jesu.
Trebalo je, dakle, pristupiti prevaspitavanju, projektu eminentno prosvetiteljskom, ne bi li se te zalutale ovce povratile u okrilje majke Srbije. Do tog trenutka ideologija Vojinog nacionalizma (koju je uglavnom prepisao od nekog Laze M. Kostića, stručnjaka za upravno pravo i političkog emigranta u knjižurini od 1025 strana sitnih slova) bila je relativno konzistentna i svaki haški pravnik sa strpljenjem i “zicflajšom” može da je razume. Ukratko: pošto su svi Srbi, nema smetnje da žive u Velikoj Srbiji, od Južne Srbije (bivša komunistička veštačka tvorevina Makedonija), pa do “granica nove države” (Milošević, Kadijević i drugovi), dakle Karlobag-Ogulin- Karlovac-Virovitica. Ta geografija uglavnom prati projekt Dražinog “geopolitičara” Stevana Moljevića iz juna 1941, sa malim razlikama: Moljević je bio spreman da Hrvatskoj ostavi Zapadnu Slavoniju, ali je zato štrpnuo Skadar od Albanije, parčence Bugarske i Temišvar i Arad od Rumunije.
Pošto je to, dakle, jasno – jer tako kaže prof. dr Vojislav Šešelj – haškim pravnicima, onako zdravorazumski nastrojenim priprostim ljudima treba sada objasniti kako je i zašto dolazilo do raznih pokolja i čišćenja na etničkoj osnovi, kad smo svi već Srbi. Voja Šešelj čak priznaje da je u Srebrenici streljano “oko hiljadu ljudi”, koji su, naravno, za života bili ratni zarobljenici Srbi muhamedanci, a pobili su ih, sasvim nehrišćanski, Srbi pravoslavci iz Vojske Republike nego kakve nego Srpske (što bi rekao moj drug Dragan Todorović, onaj iz “Vremena”, ne onaj iz Skupštine). Po ideologiji Vojinog nacionalizma, dakle, ratovi 1991-1995. bili su unutaretnički, dakle građanski ratovi i šta se to onda tiče te vatikanske inkvizicije iz Haga? A to što Srbi katolici nisu stigli da pročitaju Vojinu knjigu “Zločinački projekat stvaranja veštačke hrvatske nacije itd.” jer nije bila ni napisana 1991. – ko im je kriv. Da je Voja Šešelj to napisao na vreme i podelio Srbima katolicima “preumljenja” radi – možda bi tzv. “Hrvatska” bila šaptom pala, a žrtve radikalskih dobrovoljaca bile dan-danas na životu. Vojo, Vojo, bubo lenja: kasno si se setio.
Tu sad imamo posla sa haosom u glavi koji je proizveo haos u javnom govoru, objavljenim sastavima i stranačkoj politici, a koji su, pak, proizveli posledice dostojne žaljenja kojima sad treba da se bave ti haški pravnici. A stvar je tako jasna: pošto ste svi Srbi, imate Karadžićev (Radovana, ne Vuka) izbor – ili “povratak vjeri prađedovskoj”, ili znate već šta… Pošto ultimatum nije naišao na razumevanje među “rasrbljenim Srbima”, posledice su bile očekivane. I šta sad taj antisrpski politički američki takozvani Tribunal iz Haga ima u to da se meša, kad su to naša “srbska” posla?
Na šta će sve to izaći u dokaznom postupku ostaje da se vidi, ali je izvesno da će biti opake zabave. Voja Šešelj, naime, jasno je poručio da je bitna “besmrtna ideologija”, a ne njegova skromna ličnost i da mu je jako krivo što ne može da podeli sudbinu svog prijatelja i velikodušnog finansijera, Alah rahmetli Sadama Huseina. Tužilaštvo će izvoditi razne dokaze, od dokumenata, preko eksperata, pa do svedoka, a Voja će posle to isto, pošto prethodno iskoristi priliku da se neviđeno zabavi. Samo čekajte.
To, naravno, ne rešava glavno pitanje: kako neko kao Voja Šešelj može da bude na čelu najveće političke stranke u datoj državi i da dogura čak do Haškog tribunala, gde sede šefovi države, ministri odbrane, generali i načelnici Službe, ali nisu tako zanimljivi kao on? Lepo su pametni ljudi svojevremeno govorili da to neće na dobro izaći i da je najpametnije ne goniti Šešelja u tom Hagu, jer on, mahniti Hercegovac kakav je, samo to i čeka. Oni su očekivali da je on normalan; normalan čovek, kad se već nađe u Hagu, uzme nekog debelog stranog advokata i ćuti, pa se na kraju i izvuče nekako. Ovaj bi sam sebe da zastupa, a postoji lepa američka pravnička poslovica: advokat koji sam sebe zastupa ima budalu za klijenta.
Ne. Vojin “projekt” (kako se to danas zove) jeste besmrtnost i on je to lepo objasnio. Ni to nije on sam izmislio: bio je onaj jedan Grk, Herostrat, mnogo pre njega. Voja je godinama pokušavao da prispe u taj Hag, pa da taj sud rastera kao mačke s jebišta, ali mu nisu davali holandsku vizu. Sad ima priliku. Videćemo i to, samo polako.
Danas, 12.11.2007
Peščanik.net, 11.11.2007.
