Radio emisija 31.10.2008,govore: ekonomista Miodrag Zec, pravnik Vojin Dimitrijević, novinar Teofil Pančić i reditelj Milutin Petrović.

Svetlana Lukić: Dobar dan. Mislim da su negde objavljeni dnevnici jednog pariskog građanina pod naslovom Un bourgeois dans la Révolution, koji je za vreme Francuske revolucije uredno beležio svoje sitne zdravstvene i porodične probleme ne primećujući da se oko njega dešavaju kataklizmičke promene. Mi imamo nesreću da su na čelu država u kojima smo živeli, u njihovim akademijama, institutima i na univerzitetima bili ljudi koji, kao i onaj mali francuski građanin, nisu shvatali šta im se pred nosom dešava. Tako smo zajedno sa njima propustili da shvatimo značaj pada Berlinskog zida, 11. septembra, 12. marta, a, evo sada, i dubinu i obim svetske ekonomske krize. Danima unazad, ljudi koji su pozivali ministre, premijera i guvernera da ni sebe a ni nas ne hipnotišu stupidnom pričom da smo bezbedni i da ovaj finansijski cunami može da nam pljune pod prozor, ti ljudi koji su pozivali na uzbunu bili su uvredljivo diskvalifikovani kao narikače, pre svega od guvernera Jelašića. Tako su se i ekonomisti kao što su Miodrag Zec, Miroslav Prokopijević, novinari koji prate ekonomiju, poput Miše Brkića, našli na prvoj liniji udara ekonomskih radenika koji, kako kaže Miodrag Zec, šire službeni optimizam.

Nadajmo se da će naše narikače u ovoj zagušljivoj zemlji uspeti da izbegnu sudbinu Ignjaca Zemelvajsa, o kome je pisao Kurt Vonegat. Taj Ignjac je početkom 20. veka radio u jednoj bolnici u Budimpešti. U to vreme smrtnost porodilja bila je užasno visoka i ovaj čovek je tvrdio da im, u stvari, lekari prenose infekcije. Predložio je da doktori, pre nego što stupe u dodir sa porodiljama, obavezno peru ruke. To je doživljeno kao velika uvreda, ali se pristalo na taj eksperiment i umiranje majki je drastično smanjeno. Međutim, Ignjac je prvo proteran iz bolnice, pa je onda proteran i iz zemlje. Ovo je 21. vek, čak ni u Srbiji više nema proterivanja, ali ima diskvalifikacija, ignorisanja i vređanja ljudi koji pokušavaju da upozore da je Hanibal pred vratima.

Ove nedelje trebalo je da se na Filozofskom fakultetu održi tribina pod naslovom Destigmatizacija i legalizacija seksualnog rada. Na tribini je trebalo da govore i dve prostitutke koje se bave zaštitom svojih prava. U Novinama serbskim je osvanuo naslov Američka kurva predaje srpskim studentima, i dve gošće su, kaže se, odustale od učešća na tribini, iz straha za svoju bezbednost. Međutim, mislim da je ne mali doprinos njihovom odustajanju dao i sam dekan, koji je, navodno, samo ukazao studentima da poseta prostitutki nije u tradiciji Filozofskog fakulteta. Prosto sam ih zamolio, kaže dekan, da tribinu odlože. Tankoćutni dekan je pre nekoliko nedelja propustio da jasno i glasno zahteva i, ako treba, i moli fašiste da se ne okupljaju na platou ispred njegovog fakulteta, propustio je da nam kaže da su na njegovom časnom faklutetu održavane tribine kleronacionalističkih i klerofašističkih organizacija kao što su Svetozar Miletić ili Sveti Justin, koji je osnovan na Filozofskom fakultetu. Je li to tradicija Filozofskog fakulteta?

Posebna je priča to što se svi masovno zgražaju nad prostitucijom, naš zakon goni prostitutke, ali ne i korisnike njihovih usluga, za koje ne postoji ni materijalna ni moralna sankcija. Ne, oni su patriote, heroji, ili u najgorem slučaju kontroverzni biznismeni. Novinarske kurve iz takozvane žute štampe, ta gadost koju su nam priredili naša Udba, naše partije i naši Vučelići – oni su u stvari naličje tih finih ljudi, dekana koji mole studente da otkažu tribine, ministara koji mole organizatore filmskih festivala da ne prikazuju film koji će da naljuti Kineze, vlade koje mole izdavača da iz knjižara povuče Dragulj Medine da se ne naljuti Islamska konferencija, oni su, najzad, naličje onih koji su u Čačku sa izložbe povukli radove albanske slikarke, jer su neki mladi Čačani zapalili albansku zastavu. Zastava je visila u gradu zajedno sa zastavama ostalih zemalja-učesnica izložbe „Biblioteka – otvorena knjiga Balkana“. Izvinjavam se finim Čačanima, ali Čačak je u vreme Velje Ilića prestao da bude toponim i postao je uvreda. Tek što je počeo proces ljudima koji su prebili tamnoputog fudbalera, koji je inače igrao za Borac iz Čačka, evo novog vojevanja za čistu, belu, serbsku pravoslavnu rasu.

Tek što su organizatori odlučili da sklone slike albanske umetnice da bi se, kako su rekli, predupredili novi incidenti, zapaljena je i turska zastava. A šta su drugo mislili da će se desiti? Zar su mislili da su to neki frustrirani patrioti ljuti na Albaniju zbog odbijanja njenog tužilaštva da sarađuje u istrazi o mogućoj trgovini organima otetih Srba? Zar ne znaju da smo dotle došli da je svako drugi, svako ko nije mi, predmet frustracije i agresije? Pa, pravoslavci iz Obraza su odbili da poslušaju patrijarha Pavla kada ih je molio da dozvole engleskom ambasadoru i njegovim sunarodnicima anglikancima da uđu u Patrijaršiju i održe službu božju, a navijači Srbije su zviždali na himnu Jermenije, bez obzira što su ih njihovi ideolozi učili da su srpski i jermenski narodi slični, mučenički narodi.

Odavno je poznata jednačina u kojoj su nepoznato i pogrešno jedno te isto. Odavno je poznato da su ideolozi prethodnica mladih nacionalnih bojovnika. Prethodnica španskih konkvistadora bili su vitezovi koji su govorili da su južnoamerički Indijanci životinje sa ljudskim likom, sveštenici koji su tvrdili da oni nemaju osećaj za moral i lekari koji su govorili da njihove žene nemaju menstruaciju i da se zato ne mogu smatrati pripadnicama ljudske vrste. Pošto su ih lekari, sveštenici i vitezovi proglasili neljudima, vojnici su mirno mogli da ih ubijaju kao životinje.

Predsednik Tadić je ove nedelje bio zaokupljen pravosuđem. Tačnije, govorio je na nekoj konferenciji i učio nas o značaju pravosuđa tako što se žalio na blage kazne. Predsednik je u stanju da reprodukuje takav tekst, uostalom, ima ko i da mu ga napiše, ali kada će mu neko napisati tekst o sveštenicima, lekarima i vitezovima? Možda zamoli svoju omiljenu spisateljicu Vesnu Radusinović, sa kojom se nasmejan slikao na Sajmu knjiga i uredno čekao na njen autogram? Lider britanskih torijevaca podelio je ovog leta svojim poslanicima spisak od 37 knjiga iz političke teorije, političke filozofije i ekonomije koje treba da pročitaju kako bi se bolje pripremili za posao. Zanima me baš kako bi izgledao spisak koji bi napravio Tadić, ko bi bio na njemu, osim autorke Radusinović. Verovatno bi morao da pita tatu i čika Dobricu.

Poslanici Demokratske stranke i ostalih proevropskih stranaka ne moraju ništa da čitaju. Na primer, iz glave su došli do zaključka da u Skupštini ne treba da se puši, jer tako je i u svetu. Nije mi jasno zašto ne zabrane akohol u skupštinskom restoranu, jer se golim okom može videti da su neki poslanici pijani. Ovih dana sam se primila na priču o besramno jeftinoj hrani u skupštinskom restoranu. Danima mislim o njihovim ćuftama u sosu po ceni od 85 i supi od 30 dinara, hvatam sebe kako im brojim svako rezance. A to je zato što mi ništa drugo nije preostalo, jer ne mogu više da slušam kako ne mogu da donose zakone, jer im ne valja poslovnik. Novi pišu već mesecima, duže nego što je Ovidije pisao Metamorfoze, a kada će se roditi to čudo parlamentarne demokratije, ne znamo. Najgore je što ne zna ni šefica poslaničke grupe stožerne proevropske stranke, ljuti se kada je pitaju o cenama hrane u skupštinskom restoranu – pa molim vas, kaže gospođa, ne želim o tome da razgovaram, to je ispod svakog nivoa. A nije ispod nivoa da nam, sada već mesecima, priča o skupštinskom fuckin’ poslovniku? Tako sada, na kraju svih krajeva, umesto bitke za Kosovo, kao alibi za sve imamo svetsku ekonomsku krizu, a umesto Haga kao prepreke evropskim integracijama imamo poslovnik. Kakav lep napredak.

Neki čovek je juče upao u crkvu na Vračaru i počeo da lomi ikone i da gazi sveće. Nije poricao svoje delo, rekao je da se naljutio na Boga i da je zato rušio ikone. Već sam jednom u ovoj emisiji pričala priču o onim džinovskim kamenim likovima sa Uskršnjih ostrva. Da vas podsetim, izgleda da je na tim ostrvima postojala uspešna civilizacija, koja je zbog nesmotrenog ponašanja svojih vođa nestala, jer su ljudi počeli međusobno da se ubijaju, a na kraju su zaratili i sa svojim kamenim bogovima i počeli da ih ruše. Ovo je sve što imam da izjavim u ovoj emisiji. Do kraja, do negde 11 sati, slušaćete samo Miodraga Zeca, Vojina Dimitrijevića, Teofila Pančića i Milutina Petrovića.

Miodrag Zec: U našoj javnosti ne postoji dovoljno saznanja o dubini ekonomskog poremećaja koji je nastupio. Prvo su Vlada i zvaničnici rekli: to se nas ne tiče, mi smo jedno bezbedno ostrvo na koje to neće uopšte delovati. Neki su čak bili do te mere entuzijasti da kažu da će nam čak i koristiti. Znači, mi smo se sad ponovo zatvorili u krug, približili smo se onom Miloševićevom „sankcije su naša šansa“, da bi sad tek u poslednjih nekoliko dana konačno zvaničnici i Vlada rekli da će nas se itekako ticati. Prosto je neverovatno takvo zabadanje glave u pesak. Pa Srbiju je pogodilo sve što je moglo, samo još meteorit nije, a i on se očekuje, kako da nas promaši kriza? Jer, jedini zakon koji deluje u Srbiji to je Marfijev zakon: sve što može poći po zlu, kod nas će i poći. Bar je tako bilo do sada. Kod nas se stalno želi proizvesti neko virtuelno stanje, mi živimo u nekakvoj hibernaciji. Ova politička elita potvrđuje moju staru tezu da je to antikomunistički komunizam, to je jednodimenzionalnost, osionost, negledanje realnosti, neuvažavanje argumenata. Dovoljno je šest meseci na vlasti da se ljudi koji su bili sasvim okay, a mnoge od tih ljudi znam, promene. Ako neko još duže ostane, dve-tri godine, taj sam sebe ne bi poznao, taj sam sebi govori „vi“. Znači, shvatili smo da problem postoji i imamo neke reakcije, ali ja bih tu podvukao jednu strašno važnu stvar: jedno je shvatiti da je problem tu pa preduzeti radikalne mere da se on minimizira i da se čitav niz drugih stvari reši. Ono čega se ja bojim je da će to biti ispričnica za sve naše probleme, da će se sad na sve što ne valja reći: e, pa, to je svetska ekonomska kriza, to je dar neba i mi smo tu nemoćni.

Dakle, ključni problem koji pogađa ceo svet je posledica potpunog razilaženja realnog i finansijskog sektora, posledica stvaranja jednog virtuelnog finansijskog sveta, virtuelnih finansijskih proizvoda, špekulativnih radnji i tako dalje, i u svetu se završava katastrofalno. Završava se tako što je neko privatizovao dobitak i otišao. To se nije slučajno desilo, u tome su učestvovale Centralna banka, Federalne rezerve, učestvovala je američka država i tako dalje, i ona je potkopala temelj na kome stoji. Posle svega ovoga može se vrlo lako desiti, ako stvari krenu po zlu, da Amerika izgubi jedno od svojih najvećih oružja pored F16, a to je rezervna valuta i onda će se videti da je to ipak kraj jedne dominacije zasnovane na dolaru. Znači, niko ne postavlja pitanje ko je uzeo novac i gde su, kako ovde kažu, naši novci, već se postavlja pitanje da li država mora to regulisati. Svet može zapasti u još goru situaciju, da se ogroman novac takođe ni za šta potroši, i bez ikakve odgovornosti. Znači, što se tiče tih regulatornih tela, svetskih regulatornih tela, vreme je da neko kaže: oni su u stvari odgovorni, oni su imali ovlašćenja, imali su velike plate, nisu imali nikakvu odgovornost.

Samo jednu stvar da napomenem – kad se evro srušio pre tri godine, otpuštena je žena koja je identifikovala da su u pitanju lažni bilansi, da je na pomolu velika prevara. Pre četiri meseca, pre izbijanja krize, sve rejting-agencije su visoko vrednovale hartije ovih američkih propalih banaka, komisija za hartije od vrednosti nije reagovala, država nije reagovala, Centralna banka nije reagovala i tako dalje. Red je da se postavi pitanje šta stoji iza svega toga. Iza svega toga je činjenica da je neko unapred potrošio nešto i da je stvorio neku finansijsku rupu. Niko ne zna kolika je ta rupa. Šta god da sada ulivaš u taj bezdan samo čuješ da grgolji negde duboko u pećini, da se ne smiruje. Da li je to dve hiljade milijardi, tri ili trinaest hiljada milijardi, da li je to ceo američki društveni proizvod? Znači, sistem funkcionisanja, pomeranja dugova u budućnost, preraspodela svetskog bogatstva je uveliko u toku i zaista će biti potrebno da Evropa i Amerika nađu izlaz iz toga i da se locira neka odgovornost za to. Ne može to puj-pike, ne važi.

I u takvom jednom kontekstu našli smo se mi da kažemo: to nas se ne tiče i tačka! Vlada je počela da preduzima neke mere, neke od tih mera su dobre, ali mi smo to uradili poslednji. Srbija je poslednja zemlja u okruženju u kojoj je predsednik Vlade izašao i rekao da moramo dizati garantovani minimum štednog uloga. Da se pojavi Đelić, kad je štednja već izgubljena, i kaže kako to nikakve veze nema, to je nepristojno. I onda je izašao predsednik Vlade i dobro je to što je on rekao. Ja sam i tada tvrdio: ako je to sve u redu, a šta te košta garancija? Čak sam se šalio sa nekim ministrima da ću se kladiti u milion dolara da nikad neće dati ostavku. Znam da neće, prema tome, mogu da se kladim i u 10 miliona, to me čak ništa i ne košta, jer znam da to neće uraditi. Ako si siguran da su devizni ulozi u redu, pa podigni garanciju. Svi su to uradili, Crna Gora, Hrvati, Nemci. E, to je ono što je dobro. A šta nije dobro? Nije dobro ono što je u pozadini ove odluke. Nema zakona. Znači, guverner je obećao da će garantovati depozite, ali mora da promeni zakon, a nema ni najave tog zakona. S obzirom na to kako radi naš parlament može se desiti da taj zakon dođe na red za usvajanje 2015. godine. Vlada mora promptno delovati.

Druga stvar se tiče stabilnosti našeg finansijskog sistema. Ja ne želim da širim paniku, ali taj isti guverner je tvrdio da smo finansijski stabilni, a danas tvrdi da postoji odliv kapitala. Znači, mi imamo domaće banke sa stranim imenom. Kad su one osnivane one su dobile podršku, sigurnost zato što se tako zovu, govorilo se da su to strane banke i tako dalje. Znao sam ja da nije tako, i tad sam govorio da su to domaće banke sa stranim imenom. Da li su oni nezavisni od inostranstva? Pa, nisu nezavisni, osnovani su s inostranim kapitalom koji se teško može povući, ali dobijaju novac i vuku kredite od svojih centrala. Neće valjda meni neko tvrditi da će neko dozvoliti da centrala ima problem, a da čuva banku u Litvaniji ili u Srbiji? I sad je počelo povlačenje tog kapitala, što takođe vrši pritisak na kurs, nisu to menjački poslovi, unutrašnje transakcije. Zato se postavlja pitanje kursa – koga mi tu štitimo?

Ne može kurs da bude tolicni i improvizovan, ne možeš ti da tvrdiš da je to tržišni kurs ako si prodao Telekom za milijardu i po, ako si prodao Robne kuće za 300 miliona i tako dalje, pa si na taj način dovukao obilje evra u zemlju. Mogao si da oboriš kurs na 30 dinara, ali imaš ono što je kapitalno za kurs, a to je platni bilans. On ti je u dubokoj neravnoteži i preti da slomi kurs. Sad se postavlja pitanje borbe protiv inflacije, guverner kaže da je to njegov osnovni cilj. Ali, to se ne može nikako rešiti uz fiskalnu politiku kakva je naša. Ako budžet pušta novac, lažni novac koji nije stvoren u proizvodnji, već je posledica i privatizacije i doznaka i reprograma dugova i novih kredita i tako dalje, to stvara ogromnu tražnju. Ovde se sve može prodati i cene idu naviše, cene nisu pale kad je kurs skliznuo sa 86 na 77, ali će sigurno porasti ako ode od 77 na 87. U tom smislu, dakle, politikom kursa se ne može zaustaviti inflacija. Ministar finansija pušta novac, guverner povlači, i jedan i drugi troše, izjavljuje se da gubitak centralne banke nije bitan. Pa, ako je centralna banka državna banka, ko pokriva gubitak? Pokriva opet budžet Republike Srbije i dvaput plaća istu stvar.

Treća stvar – novac je počeo da izlazi iz zemlje. Zamislimo sledeću situaciju: neko je uneo novac u zemlju, pretvorio ga u dinare, kupovao je hartije na domaćem tržištu koje su porasle za 25%, sećate se, dakle, zaradio je 25%, plus ga je guverner častio obaranjem kursa za 10% i to je zarada od 35%. Ja sam i tada tvrdio: poslovati s državom je najbolji posao u ovoj zemlji, nema boljeg. Prema tome, sad imamo problem ko će izaći iz dinara po kakvom kursu, koliki je taj odliv kapitala. Ali to treba da se objavi da bismo videli, i tako dalje. Ne želim da širim nikakvu paniku, ja samo mislim da je problem mnogo, mnogo dublji nego što se predstavlja, pozivam ljude na odgovornost, da se reaguje i da se stvari na neki način dovedu u red. Sad je vreme za to, a ne za  još jednu veliku ispričnicu; eto, propao je sistem, desila se svetska ekonomska kriza, bio je zemljotres. To nije dobro.

Naredno pitanje je da li mi možemo sami to uraditi, recimo, ovo oko penzija. Ne tvrdim ja da su penzije velike nego prosto da i za tako male penzije nema para. Svi su obećavali povećanje i sad se, normalno, povlače.Ovo što je Krkobabić rekao je jedino razumno, ali ne možemo mi sad sve svesti na penzije. Mi moramo izračunati ukupni državni rashod, prevashodno rashode administracije države. Koliko vidim, svi najavljuju neku kupovinu, te policija, te vojska i tako dalje. Ja ne mogu da shvatim – sad se najavljuje da ćemo mi kupiti avione koje smo ostavili u ratu u Podgorici i Banjaluci. Što će nam ti avioni? A ta vojska optužena za rat, svi generali pohapšeni, sve je propalo i sad još plaćati te avione… Bar si avione mogao doterati! Kad su došli oficiri koji sad ovde zahtevaju stanove, pa, mogli su dovesti i avione ako nam već trebaju, da ne idu vozom, šta sad da ih kupujemo? To je vojska bez ratnog plena. Mi se pravimo naivni, slušali smo kako imamo četvrtu vojsku u svetu, mi smo prvi u Evropi, a na kraju izgubismo sve i jedino brdo koje smo osvojili je Dedinje. Vojska služi da zaštiti nacionalnu imovinu i da otme nečiju tuđu, da se mi ne varamo. Američka vojska tamo u kasarnama u Arizoni vežba da nešto otme i da se iz toga finansira, i ona to radi dosta uspešno. Znači, tamo su kasarne u pustinji, oficiri mršavi kao jaguari i gledaju nešto da zgrabe. Naši oficiri debeli, kasarne u centru grada. Zarati se – neće niko da ratuje, ratuju dobrovoljci i tako dalje. I na kraju, ostaviše avion, a traže stan. Priča je tragična, potpuno suluda. Ne vidim smisao u tome da me neko ubeđuje, neko profesionalni oficir, šta je uspeh i šta je dobit. Dobit je da otmeš nešto, da se mi ne varamo, ne služi vojska samo za parade i aeromitinge, vojska služi da zaštiti i otme. Naša niti je zaštitila, niti je otela.

Vojin Dimitrijević: Ja bih sa Nedićem nastavio tamo gde je Mirko Đorđević stao. Mirko Đorđević je pokazao koja je bila Nedićeva uloga, i rekao da ga Nedić nije pogodio lično, dakle, da je to plod njegovog istraživanja. Mene je Nedić, međutim, pogodio lično, i posredno i neposredno. Moj otac je bio uhapšen u Beogradu, nije bio nikakav komunista, bio je kraljevski službenik u konzularnoj službi i ležao je u Beogradu u zatvoru i pod okriljem specijalne policije. Kasnije je izručen u Nemačku, stavljen u logor Bergen-Belzen, gde je ili streljan ili je umro. To je doprinos Nedića mom porodičnom životu. Drugo, ja sam morao pod Nedićem da idem u osnovnu školu. Prvo što su nas ošišali do glave, a drugo, to je bio jedan neviđeni nacionalno-crkveni kič. Sem toga, bio sam dete ali pamtim tog Marisava Petrovića, pamtim to streljanje u Kragujevcu i pamtim i te plakate u početku, kada su Tito i Draža Mihajlović bili na poternicama. Nedić ne može da uđe ni u kakvu galeriju predsednika Vlade, Nedić nema prava na to, Nedić nije bio nikakav predsednik srpske Vlade, on je bio nemački sluga ovde, kvisling. Tada nije postojala Srbija nego je postojala jedinstvena Jugoslavija i Vlada je bila u izbeglištvu i na njenom čelu je jedno vreme bio Slobodan Jovanović, a njen ministar vojske je bio Draža Mihajlović. Kako sad možete biti i za Nedića i za Slobodana i za Mihajlovića, i kako možete tražiti da se sva trojica u istom dahu rehabilituju?

Tako da je to simptom nečega šireg, a to je nešto što je za mene neobjašnjivo – u Srbiji vaskrsava nacionalsocijalizam, o Hitleru se lepo govori, o okupaciji isto, o Nediću se govori kao o nekom spasiocu srpstva. Međutim, neko je napisao jedan tekst na samom početku Miloševićeve vladavine, neki moj vršnjak, u kojem je pokazao koliko mu režim Slobodana Miloševića liči na Nedićev, sa svim tim nacionalnim kičem, naglim porastom hrišćana i ogromnom količinom krstača. Verovatno je tako da ona vrsta ljudi koja je to volela voli i Nedića. Ali za mene je nepodnošljivo, recimo, da je Nediću – i to je bio prvi simptom – posvećen prvi zbornik Sto najznamenitijih Srba. Jadan je stvarno narod koji među sto najvažnijih ljudi u celoj svojoj istoriji ima kvislinga. Kvisling je kvisling – ne postoji samo Peten u Francuskoj, postoji i njegov predsednik Vlade Pjer Laval koji je bio streljan. Francuzi su nemilice streljali sve kvislinge. Prema tome, sad treba odjedanput da rehabilitujete takve ljude? Moj zaključak je da je to neki pogrešno shvaćen antikomunizam. Uvek se setim Adama Mihnjika koji je rekao da je antikomunizam jedina gora stvar od komunizma. Na toj jeftinoj motivaciji se komunizmu vraća svako ko je bio antikomunista. Kakva je to apsolutno perverzna želja u zemlji Srbiji, u srpskom narodu, koji od nacionalsocijalizma nije imao ni trunku vajdice, koji je imao samo nesreću? Hajde, kažite, zašto ga ne bi bilo u Hrvatskoj kad su dobili nezavisnu državu Hrvatsku? U Slovačkoj? Neko je imao neku naopaku korist, ali korist – mi nismo imali apsolutno nikakvu i zašto se sad to pojavljuje kod nas?

Jedan od odgovora je upravo u onome što smo malopre pomenuli, u zakonitostima tranzicije. Ima nešto što mora da se desi u tranziciji, a to je ta vrsta korupcije, bogaćenja malog broja ljudi, jer se radi nešto što se u istoriji nikad nije radilo, da vlasništvo države, stvari koje su bile skoro 100% u državnim rukama, vrlo brzo moraju da pređu u privatne ruke. I tu naravno grabi onaj ko je najbliži. Tu nije bilo nikakvih iskustava, jer u Latinskoj Americi, recimo, u Portugaliji, u Španiji, Nemačkoj – zemljama koje su se oslobađale fašističkih diktatura – vladao je kapitalizam, vlasništvo su imale kompanije pojedinaca. A ovde se radi nešto što nikad nije rađeno. Tako da korupciju mogu da  razumem, ali vrsta signala koju mi šaljemo, ova vrsta užasne ksenofobije, odnosno netrpeljivosti prema drugima, ova vrsta ljubavi prema nasilju, ovo što se  reflektuje i kod najmlađih – ništa se ne dešava bez dubljeg uzroka, a sve to je, po mom mišljenju, potcenjivanje posledica rata. Deset godina rata, jer je Srbija najduže ratovala, mora da se leči. A ako je društvo ostavljeno samo sebi, ono mora da se leči bar dva i po puta duže od toga.

I onda vidite simptome jeftinoće čovekovog života. Dovoljno je da je čovek nešto drukčiji i već imate neko opravdanje za ubistvo. Evo, ceo Beograd je preplavljen porukama „pravda za Uroša“. Taj Uroš je pokušao da ubije policajca, i to na surov način, gurajući mu upaljenu baklju u usta. E, onda je dobio visoku kaznu u okviru zakona, nikakvu nelegalnu. Sada kreće kampanja „pravda za Uroša“, koja ne traži da se ide na viši sud pa da Urošu smanje kaznu, nego da ga oslobode. On lepo izjavljuje „da sam znao da je policajac možda ga ne bih napao, ali mislio sam da je neki navijač“. Znači, navijač nekog drugog tima je čovek koji se može ubiti. Gledajte sada, ova afera oko ovog košarkaša Kovačevića, koji je teško telesno povredio svog kolegu Amerikanca. Kao pravnik ja znam da se čovek brani kako god zna i ume i ništa ne zameram onome koji to radi i u sudu i van suda, ali je interesantno koji su tu argumenti bili. Kaže, mene hoće da pošalju u Ameriku da mi odseku glavu, zato što sam ubio Amerikanca i Jevrejina, odnosno ne ubio, nego sam ga tukao. Znači, Jevreje možete ubijati, a još je bolje da su pri tom i Amerikanci, to je verovatno nešto malo bolje nego ubiti još jednog Šiptara.

Dakle, ljudski život je na niskoj ceni i to se sad valja na sve načine. To se leči obrazovanjem, ali kad otvorite udžbenike istorije vidite vrlo sistematsku nameru da se razvije nekakav utisak o večitoj krivici sveta prema Srbiji. Šta iz toga proizlazi? Malo-malo pa se neko žali što pored svega što smo učinili svet nikako da nam pruži podršku, jer mi sad, recimo, imamo već sto dana proevropsku Vladu. Imamo je sto dana, a u toj proevropskoj Vladi ima puno čudnih ličnosti. Ja znam da se stvari menjaju, znam da su i na Istoku bivši komunisti došli ponovo na vlast, znam da ne može Srbija kao politička zajednica da bude logična kad mi imamo ogromnu desnicu i nikakvu levicu. Znam da radnici, kada su obespravljeni, traže utočište u levim strankama, a kod nas imate paradoks da radnici odlaze u najdesnije stranke. Najbolje bi bilo da se pojave novi ljudi. Sada gledati one iste koji su nas obmanjivali, koji su nas vukli za nos lažnim izbornim rezultatima, vrlo je teško da nam oni sada nešto izigravaju. Prema tome, već i sama Vlada je defektna.

Onda, ko obrati pažnju na signale iz ove zemlje, može da pogleda na šta nam liči Skupština, koja ne može da se presabere da promeni poslovnik ili da ga protumači nekako drukčije, nego se sad jedna stranka raspada i ceo parlament mora da pati zbog toga. Oni pod firmom „povreda poslovnika“ govore o svom obračunu. S druge strane, u svoje vreme ljudi oko Miloševića i na čelu njegovih ispostava i medija stalno su kukali kako smo izgubili medijski rat. Sve bi to bilo drukčije da nas nisu opanjkali strani mediji. Paradoksalno je da jesmo izgubili taj rat, ali smo ga izgubili jer je pogrešno vođen. Kada je naš RTS skupio pare – tad je i Panić igrao izvesnu ulogu – i napravio satelitski program, svi smo se smejali jer je program na srpskom, a trebalo je da utiče na inostranstvo. Mislim, to nije bila loša investicija, ali naša dijaspora je zbog toga potpuno luda. Naše društvo mora da shvati da predstavu o jednoj državi ne oblikuju samo izjave njenih ministara u poslednjih sto dana, nego mediji zaokružuju ceo utisak, koji je u našem slučaju takav da, prosto, sve svedoči o tom teškom oštećenju koje je pretrpljeno tokom deset godina rata.

Ima sada pokušaja popravljanja odnosa sa inostranstvom, suzbijanja teških stereotipa o svim susedima, bez obzira da li su oni surovi kao ustaše, ili beznačajni i blesavi kao Makedonci, bez obzira da li su pokvarena braća kao Crnogorci, ali to se posle dugih godina indoktrinacije teško leči. Drugo, rat ne proizvodi samo žrtve, nego u ratu psihopate, ljudi koji bi u miru bili u nekom budžaku, možda ubili neku mačku, mučili neko kuče i tako dalje, dobijaju priliku ne samo da muče i ubijaju ljude, nego da budu zbog toga stavljani na pijedestal, da postanu ugledni ljudi čiji je kult teško menjati. I to se sve skuplja u taj opšti utisak. Mi nemamo tabloide kakvi postoje na Zapadu – ko je s kim spavao, ko se za koga udao. Većina naših tabloida ima jaku političku poruku, znači antievropsku, antireformsku, to su pokušaji ubijanja Đinđića po ne znam koji put, ili – pogledajte ovo: hapse se ljudi i šalju u Hag, recimo Karadžića, svašta se o njima piše, ali čak ni u ozbiljnijim novinama nikada ne znate zašto su optuženi, pošto je očigledno mišljenje da je Hag jedan moloh, zver koja jede Srbe. Čak i kad smo raspoloženi za saradnju, u trenutku kad treba nekoga da isporučimo, mi govorimo da hoće da uhapse još jednog Srbina i da ga muče. Niko, recimo, za  Karadžića – sad vidim da je pravljena i anketa – ne zna nijednu stvar koja mu se stavlja na teret. I, naravno, on je sad mnogo interesantan kao doktor Dabić, zanimljivo je gde se krio, šta je pomagao i slično. Tako da se sve to sklapa u jedan utisak da se naša tranzicija razlikuje od drugih pre svega po tome što mi imamo desetogodišnji rat iza sebe, vrlo krvav, vrlo lopovski, odvratan u pogledu ljudi koji su se popeli na vrh, odvratan zbog onih koji su u ime rodoljublja uzimali pare, slali druge da ginu, i koji opet govore da treba da pošaljemo vojsku na Kosovo. To se ne leči sistematski i to će nas opterećivati vrlo dugo.

Vidite koliki je bes ove ekstremne desnice kod nas, bes ovih što hoće da ubijaju, ovih stormfrontova – celo to društvo krvi i časti, oni su zapravo izgubili podršku u stanovništvu, ali su je izgubili ne zato što je stanovništvo zauzelo neke druge pozicije, to možete i po Hagu da vidite. Čak i oni koji i dalje misle da je Hag jedno strašno mesto na koje se šalju Srbi, i oni su za saradnju sa Hagom, jer im je dosadilo da loše žive. Isto tako, oni misle da je lepo što ovi viču „gvozdeni puk!“, ali istovremeno žele malo bolje da žive. „Nisam ja promenio mišljenje, ali više neću vatreno da te podržavam“. I onda se dešava ono što se zna iz svake knjige o terorizmu: kada takvi pokreti gube podršku oni se nadaju da će je ponovo dobiti ako naprave nešto drastično. Zato su sada vrlo opasni trenuci, jer uvek ima dovoljno budala koje su u stanju nekog da ubiju. Setite se kad je De Gol konačno shvatio da mora da se oprosti od Alžira, još pet puta posle toga su pokušali da ga ubiju. Tako da ja ne potcenjujem te opasnosti, ali one, mislim, dolaze upravo zbog tog očaja što više nema podrške za takve stvari. I onda počinje eho onoga što smo čitali u tekstovima predratnih fašista u Jugoslaviji, koji su stalno vikali „narode, probudi se“. Sad se opet isto govori. Ima ona čuvena karikatura Pjera Križanića na kojoj Stanislav Krakov, koji je bio jedan od  tih nacionalsocijalističkih novinara, ide po narodu i viče „narode, probudi se!“, a odgovara mu onaj Križanićev gegula koji sedi: „ma“, kaže, „ja sam se davno probudio, ali tebi je vreme da dođeš svesti“. Slušamo opet te parole, „probudi se“, kao da mi spavamo pa će oni da nas probude. Onda čitate, između ostalog, ljude koji lepo žive u inostranstvu, imaju strano državljanstvo, koji dođu ovamo samo da nas napale, pa se onda ponovo vrate odakle su došli, a sve su bešnji jer podrške nema. A nema je zato što su ljudi postali umorni i ravnodušni pa sad i ti huškači govore ono za šta su optuživali druge – da ne vole svoj narod, sad oni počinju da ne vole svoj narod i zato bi hteli da upotrebe neka drastična sredstva da ga probude.

Mislim da ipak na neki način zdrav razum pobeđuje, što ne znači, kako je Bernard Rasel jednom rekao, da ljudi neće pričati da se kuva u frižideru i hladi na šporetu, da će to biti ideologija, ali kod kuće će paziti šta rade. Tako da mislim da u tom pravcu idemo. Naravno, mi nismo večite žrtve, kako nacionalisti pišu, ali jesmo u poslednje vreme veliki baksuzi, zato što smo sve prilike propustili onda kad su se mogle iskoristiti. Dok mi dođemo na red roba se ukvari. Sad nam stiže i ova svetska kriza, sad nema ko da nam da pare… Sve smo te prilike propustili. Kazna je možda preterana – propustite jednu priliku, pa za tri godine možete to isto da uradite. Ne, svake sledeće godine je sve gore i gore. A imate i neku vrstu političke neodgovornosti, kao i ono, kako bih rekao, podeljeno društvo u kojem je iracionalnost deo političke realnosti. Nađite zemlju koja još pati zbog jednog događaja iz XIV veka! Pazite, bitka kod Aženkura je bila osamdeset godina pre bitke na Kosovu, nađite mi nekog u Francuskoj i Engleskoj ko pati zbog te bitke! No, mogu ja da se smejem i da kažem da je to totalno iracionalno, ali to je ovde neviđeni politički faktor.

Teofil Pančić: Ja ne kažem da sad svi treba da kažu „ura, ostali smo bez Kosova, baš je to super“, pa ne radi se o tome, ali naprosto morate biti normalni, trezveni, racionalni političari koji odgovaraju ne samo za sebe i svoje najbliže, nego za jednu državu. Morate biti svesni toga šta radite. Ako idete u konfrontaciju sa međunarodnom zajednicom, njenim većim delom, ako idete u konfrontaciju sa Evropskom unijom, a pri tome tvrdite da vam je težnja da budete njen član, ako kažete „nećemo Euleks“, koja je onda vaša poruka? Šta vi onda zapravo kažete? Koja je onda elementarna orijentacija ove zemlje? A onda kao vrhunac političkog kretenizma dolaze ovi aktovi odmazde prema Crnoj Gori i Makedoniji. Dakle, Crna Gora i Makedonija su, ako se ne varam, 48. i 49. zemlja koje su priznale Kosovo, znači, nisu ni prva ni druga, niti to da li je Kosovo nezavisno ili nije nezavisno zavisi baš posebno od Crne Gore i Makedonije. Naprosto, ljudi koji vode te države su procenili da je u interesu njihovih država da priznaju Kosovo, koje je by the way i njima sused. Mi smo zauzvrat uradili ono što nismo uradili nikome drugom, što nismo uradili ni Amerima, ni Englezima, ni bilo kome drugom – mi smo proterali njihove ambasadore, što je jedan poseban akt neprijateljstva. To nije bezazlena diplomatska mera. Znači, iživljavamo se, pokazujemo snagu na onima koji su manji od nas, a to je do te mere nesuvislo da zastrašuje.

Ako se to nama prodaje kao proevropska spoljna politika i proevropska regionalna politika Srbije, onda ja ne znam šta je antievropska politika, onda ne znam šta bi trebalo da bude gore. Pa, jedino tenkove da pošalju. To je zastrašujuće. U svemu tome ulogu igraju i pregovori sa Crnogorcima oko dvostrukog državljanstva. Ja se bojim da se i to opet ne izrodi u podsticanje identizma na severu Crne Gore. Crna Gora je naprosto mikronski mala država, čak i u poređenju sa Srbijom, koja je takođe mala država, i u Crnoj Gori postoji jedna znatna populacija, pogotovo na severu zemlje, koja sebe etnički određuje kao srpsku, što je, razume se, njeno pravo. E, sad, ako ćete svim tim ljudima da podelite srpske pasoše, vi na taj način otvarate Pandorinu kutiju.

Ja ću da vas podsetim kako su to radili Rusi – oni su ljudima u Južnoj Osetiji podelili ruske pasoše, na pravdi boga. E, onda, ako vas neko dira, on više ne dira građanina Južne Osetije, nego građanina Rusije i onda ćemo mi da uletimo tenkovima pa ćemo da napravimo haos. To je isti taj model, s jednom bitnom razlikom: Rusija je velesila. To i Rusiji šteti i bolje bi bilo da ne radi što radi, ali ona s takvom stvari ipak može da se izbori. Često pripadnici recimo mađarskih zajednica u takozvanom Karpatskom basenu, od Slovačke, preko Rumunije, Srbije, nešto malo Ukrajine i tako dalje, sa velikim nezadovoljstvom gledaju na zvaničnu Budimpeštu, jer je politika Budimpešte zapravo uvek bila, kao, sve je to u redu, mi podržavamo Mađare izvan granica Mađarske, ali ne damo im državljanstvo, mi ipak pre svega štitimo državu Mađarsku i stanovnike države Mađarske, jer stanovnici države Mađarske su oni koji nas biraju, koji nama plaćaju porez i mi njima polažemo račune. A vi, braćo, u Subotici, u Bratislavi, ako imate nekih problema mi ćemo da vrištimo, ali nemojte da mislite da ćemo zbog vas da žrtvujemo interese države Mađarske. To neće uraditi nijedna vlada u Budimpešti, nek’ se zove leva, desna, centralna, svejedno, zato što postoji razlika između države i etničke nacije.

Mi sa time imamo problem još od kraja osamdesetih godina, nikako ne razlučujemo šta je država a šta etnos, šta je etnička nacija, dakle, sve ono gde žive ljudi koji sebe nazivaju Srbima. A prirodno je da oni ne žive samo unutar nego i van granica države. Oni jesu sunarodnici većine građana Republike Srbije, ali oni nisu građani Republike Srbije, i mi ne možemo tako da ih tretiramo i ne možemo da žrtvujemo Srbiju. To je ono što je Milošević radio sve vreme, setite se devedesetih godina, još od one čuvene 1991. kad je Zelenović rekao u Skupštini: vi tu pravite haos – to je ono oko 9. marta – a Srbe kolju u Stolcu. Onda je Koštunica nasledio isti model, on je celu svoju brigu preselio na Crnu Goru, na Kosovo, dakle, to su mu bile opsesije, a, naravno, i šacovao je uporno Bosnu, forsirao Republiku Srpsku i tako dalje.

Ti kad ga slušaš uvek imaš dojam da onaj ko živi u Beogradu, u Pančevu, u Starčevu, nikad ne stigne da bude toliko važan, jer ne dođe na red, jer je uvek važniji onaj ko živi u Lipljanu, Kosovskoj Mitrovici, u Trebinju, Kolašinu… Nikako da stigneš na red, nema šanse, iako si ti taj koji je birao tu vlast na izborima, iako si ti taj koji tu radiš, plaćaš poreze i tako dalje, iako si ti građanin Srbije. Ne, mi večito izvozimo neke etno probleme i elementarna stvar sa promenom te paradigme i sa onim što smo nazivali proevropskom vlašću jeste upravo u tome da prestanemo to da radimo, da prestanemo da budemo bilo čiji taoci. To se u nekoj meri dešava, ali stalno nekako korak napred, dva koraka nazad.

Znači, čim se tu nešto dotakne, pogotovo kad je Kosovo u pitanju, nastanu problemi zato što politička elita, njen najveći deo, nema hrabrosti, nema odvažnosti, nema vizije da odlučnije nastupi i da kaže: ljudi, dajte da se suočimo sa onim što je stvarnost naših života i naše pozicije, a ne samo sa onim što mi volimo da pričamo i što mnogim ljudima lepo zvuči. To je ono što nas zapravo permanentno ukopava. Kad pogledate koji je, po meni, najgori, najslabiji aspekt ove nove proevropske vlasti – za mene to nije učešće socijalista u vlasti, mada mi je, razume se, to u nekom stomačnom smislu odvratno, jer prosto znamo ljude i znamo sve, nego je upravo to šta radi ta ekipa koja se bavi spoljnim poslovima na čelu sa Jeremićem. Ja bih voleo da mogu Jeremića kao takvog da optužim za sve. Nažalost, i Tadić suštinski, bar u glavnim crtama, stoji iza Jeremićeve politike. Mislim, izvinite, molim vas, ako pogledam kroz prozor pa vidim da pada kiša i kažem da pada kiša, ja konstatujem šta se dešava, a ne konstatujem da li je to lepo ili nije lepo i da li je to posledica gneva bogova ili je to prirodna pojava.

Voditelj: A onda izađeš bez kišobrana pa psuješ…

Teofil Pančić: … Da, jer kako to, zašto sam ja pokisao? Pa, pokisao sam jer nisam uvažio činjenicu da pada kiša. Svako ko bude učinio pametnu investiciju i kupio moju knjigu večeras, naći će u njoj jedan tekst u kojem ja, na zgražavanje normalnih konzumenata Peščanika, branim onog nesrećnika Simića, Koštuničinog savetnika. Setite se da je Simić u jednom momentu rekao, a on je isto bio dežurni i požarni za Kosovo, „pa, ljudi, čekajte, pa i rat je opcija“. I onda su svi najstrašnije skočili na njega: kako ti smeš tako, pa na šta to liči, pa kako je rat opcija… Međutim, Simić je bio sasvim konsekventan, a ja cenim konsekventne ljude, uključujući i one s kojima se apsolutno ne slažem. Mislim da svaki pošteni i pametni srpski nacionalista koji smatra da je Kosovo neotuđivi… bla-bla-bla… treba ovog trenutka, i to doslovno ovog trenutka!, da uzme prvu tandžaru ili bilo šta i krene na Kosovo i da, počev od onih prvih graničnih policajaca i vojnika na koje naiđe, albanskih i međunarodnih pa nadalje, uhvati da ih koka dok ne oslobodi celo Kosovo. Dakle, rat je sasvim legitimna opcija.

Dragi moji, kad nabavite većinu u Srbiji koja hoće da ratuje za Kosovo ja ću vam skinuti kapu. To je potpuno legitimna opcija. Država koja neće da ratuje za jedan deo teritorije za koji tvrdi da je njen, definitivno je i zauvek izgubila i otpisala taj deo teritorije. Dakle, za Kosovo postoje samo dve realne opcije, sve drugo su budalaštine i bulažnjenja. Jedna opcija: Srbija ode, ratuje za Kosovo, jebe kevu svima i oslobodi ga. Druga opcija: Srbija na ovaj ili onaj način, sa ovakvom ili onakvom zadrškom priznaje da je Kosovo nezavisno. To su realne opcije, sve ostalo, sve ove međupriče, to je, ljudi, palamuda, to je gubljenje vremena. Izvolite, organizujte se, krenite odozgo, prvo oslobodite južni deo Mitrovice, pa onda polako napredujte preko Vučitrna ka Prištini, pa kad izbijete tamo na Košare javite se, pošaljite razglednicu. Jebi ga, super, nemam ništa, ali baš ništa protiv te varijante, izvolite, bujrum.

Miodrag Zec: Društvo jedino može da se menja organizovano i voljom, ili da se menja nuždom. Može restruktuiranjem koje beskrajno traje, i mi to radimo, ali ne daje dovoljno efekata, a može i stečaj. E, sad je na nama da izaberemo. Ne bi bilo dobro, ali bogami, kako stvari idu i u realnom sektoru i u političkom sistemu, možda ćemo na kraju imati najdrastičnije rešenje i možemo zaista da udarimo o ledinu. To vam je kao stečaj, u stečaju sve cene padaju, ali stečaj je verovatno i jedina zdrava forma, u privredi to vidimo. Mi odlažemo, odlažemo, jedemo sami sebe i tako dalje, i – šta? Mnogi su tome razlozi. Evo, uzmimo Zastavu. Znači, imaš problem jedne fabrike koja nema program, koja nema kapitala, koja nema ovog, nema onog. Držiš je već deset godina, od 1990. godine ti je držiš i finansiraš. Potrošio si ogromne pare na to, nisi uspeo da je restruktuiraš, sad praktično imaš neki novi mehanizam koji opet plaćaš, plaćaš…

Kad se sve sabere to prelazi milijardu i po evra. Prema tome, možda smo mogli, da smo bili svesni šta će se desiti, reagovati i odmah napraviti rez. To vam je kao kad pustite tumor da raste i raste, ali samo ako operišeš tumor ti možeš da preživiš, a ako se konzervativno lečiš – tablete, travari, ovi, oni – ti na kraju umreš. E, to je problem kod tranzicije, moralo se znati da je to mnogo bolnije. Ali kad se tranzicijom upravlja tako što svi tvrde da neće da boli, svi kao da kažu „ne, ne, ako ja budem lečio, samo ti dođi kod mene, ima da pevaš“. Ali, nema pevanja. Šta naši izbori pokazuju? Samo da sunce sija, vetar ćarlija. Ostale su kapitalne stvari da se urade, ti krečiš fasade, a nemaš metro. Moraš zaorati duboko, moraš iz korena stvari menjati. Prošlo je osam godina i mosta nema. Zar nije mogao, od tolike zemljarine, od toliko prodaje zemljišta na Novom Beogradu i pored toliko gradskih pravaca, da se napravi jedan most? Moglo se, to je vizija, to je ono što nedostaje. Skoro sam pročitao u novinama da je Franja Josif napravio bečki vodovod, najbolji vodovod u Evropi. Kažu, još se ne koristi pola kapaciteta. Doveo je vodu sa 150 kilometara udaljenosti, i kaže: sad sam rešio ja, car Franjo Josif, imperator, da vam dam vodovod. I napravio čovek vodovod za sva vremena. Tako se to radi –  znači, radiš nešto temeljno, to je grad, to je država, to je vizija. A ovde samo zatrpavaš rupe. Kako prekopavaš i asfaltiraš rupe tako i popravljaš i modeliraš zakone. Kao Variola vera, kao u ono centralno vreme, ovaj ovde lemi radijator, onaj onde buši na drugoj strani.

Ovde mora postojati jedan politički odgovoran koncept koji glasi: pravimo društvo da gledamo celinu. Međutim, ovde jedan vam zakon nešto da, drugi ne da; jedan organ vam kaže „vi ste u pravu“, onaj drugi kaže „niste u pravu“, jedna regulatorna agencija kaže „to je prihvatljivo“, druga kaže „nije prihvatljivo“. Vi ovde lutate kao kroz šumu, ne postoji taj koji zna šta ovde vredi, ali je pitanje pred kojim je Srbija da li se sistem uopšte može popraviti ili mora se sve iznova raditi. Ne bih voleo da se radi sve iznova, ali bogami, stvar je komplikovana. Neće ovde administracija da radi ako nije komplikovana, nema posla. Mi sami sebi kreiramo posao, donosimo zakon koji će nama dati zaposlenje, donose se zakoni kao biznis, kao privatna delatnost. Nema to više veze sa realnim životom, to postaje sâmo sebi svrha.

Na kraju, da li imaš sigurnost? Nemaš. Da li imaš jeftinu državu? Nemaš. Da li možeš poslovati? Ne možeš. Ljudi se navode na pogrešne investicije, nemaju opcije. I kad imaš novac ne znaš šta sa njim, jer nema koncepta. Bila je jedna studija, koncept privatizacije javnog sektora. Važno je da se napravi jedan transparentni model. Ako idemo od slučaja do slučaja dolazimo do haosa. Jedan je model Zastava, sutra je drugi model Bor, preksutra je Jagodina novi model. Možda ti ljudi imaju dobru nameru, ali neće moći objasniti zašto su to uradili, svako može da ih optuži da su lopovi. Iscela se mora urediti stvar i zato kažem: gradnja sistema. Država je mnogo ozbiljna stvar, a mi se bavimo državom fakultativno. A i ovi što nam ih šalju da nam pomognu, oni su došli tu pred penziju još malo para da zarade i da naprave sebi posao. Učestvovao sam u tim stvarima, znam kako to ide, cilj je samo da to što duže traje. 800 dolara dnevno, pa ljuljaj, pravi jedan zakon, pa kad padne vlada hoće drugi zakon, oni ih proizvode kao kolačiće. Zato kažem, velika je ovo prekretnica jednog modela funkcionisanja ekonomskog i javnog života, nije ovo tek tako. Ni oni tamo nisu svesni šta su uradili. Srušen je hram, ljudi ne veruju. Ako ne veruju u boga džaba zidati katedrale, ako ne veruju u novac džaba Wall Street. Džaba, prazan je kao hramovi Maja, Inka ili egipatskih faraona, više nema te religije. Tu se neko mnogo kocka… Ne mislim ja da sam u pravu, i bolje bi bilo da nisam u pravu, i želeo bih da nisam u pravu. Da, što kažu, sunce sija, vetar ćarlija – da su oni u pravu.

Milutin Petrović: Da li je Borba naša ili čija je Borba, čiji je Blic, to je bilo najvažnije. Šta ti TV bastilja kaže u vestima, a šta su rekli naši. A sad su nekako uspeli da nas išibicare i sada je celo bojevanje na polju vesti potpuno besmisleno, manje-više je sve isto. Nema više njihovih i naših. E, sad, tom prilikom se nekako ispostavilo da su svi njihovi – mislim, u tom poravnanju mi smo izgubili bitku. Znači, to je kao srednjevekovne bitke koje su nerešene, ali u stvari je jedan pobedio. Tako je valjda bilo sa Kosovskom bitkom, ona je, kao, završena nerešeno, ali su onda došli Turci. Mislim da se sad u stvari bitka ne vodi više na tom planu. Što se mene tiče, najzanimljivija bitka koja se sad vodi, ili možda jedina još koja je ostala, ozbiljna bitka oko pametnih stvari, to je na planu kulture. Tu ima još malo nekih ostataka pobunjenika.

Ja sad radim na radiju i imam sad svoje šihte,  kako se to kaže, kada vodim program i u tom programu mogu da pričam šta god hoću. Nekad ne izdržim, nekad me ponesu emocije, ali onda ne govorim kao novinar nego onako nepristojno hučim i vičem „ua!“, bukvalno hučim i bučim. Na primer, sad kad sam shvatio da će ovaj čovek koji se zove Dušan Bajatović da bude direktor Srbijagasa, jedne velike firme, zahvaljujući dilu Borisa Tadića i njegove dvorske svite sa SPS i tim mladim junošama oko Ivice Dačića, baš sam se iznervirao i celo jutro sam morao da ih vređam. Baš sam bio uvredljiv i nepristojan i izgovarao razne stvari protiv njih, prosto zakukavajući nad sudbinom srpskog naroda.

Pošto se osećam kao režiser, onda imam osećaj da je to što sad radim na tom radiju moj novi film. Sada je to radio na internetu, može se samo otići na njegov sajt i strimovati signal kada si pri kompjuteru, ali predviđeno je da to preraste u jedan kulturni centar koji će imati svoj kafić, mesto gde će moći da se sedi i priča, radijski studio i veliki podrum gde će biti svirke. U stvari, načelna ideja je da se u Beogradu popuni jedna praznina koja je nastala poslednjih godina. Znači, kada objašnjavaš šta je bio duh Beograda, u vreme, recimo, tvoje i moje generacije –  to je bilo otprilike tako da se ujutru probudiš, uključiš Studio B i onda Duško Radović nešto priča, a onda Sloba Konjević pušta muziku, onda Lila Radonjić popodne intervjuiše Miću Popovića, a posle odeš u SKC, gde Gile i Koja izlaze sa proba svojih bendova, Marina Abramović otvara izložbu, a Pol Pinjon svira free jazz u malom klubu. Nestao je taj prostor, zapravo lagano je nestajao, ali u poslednje dve-tri godine baš imamo intenzivan osećaj da je on potpuno nestao.

Kada se izbedačiš, ti se resetuješ, to je u stvari restart. Nešto mislim da se to stanje najbolje prevodi rečju blues, to je u stvari blue, tako nešto – ’ajmo, looser baby, why don’t you kill me. Neuspeh, neuspešnost, izgubiš u ratu, pobeđenost, okupacija… Osećaj neuspeha, osećaj da si na gubitničkoj strani, da si gubitnik, da je pobedilo nešto što nisi htela. Ja mislim da je to osećanje koje ne može a da nema svako ko, na primer, sluša Peščanik. Uostalom, vaš slogan upravo govori o tome: ako vam je dobro, onda ništa.

Svetlana Vuković: Kad gledaš na političkoj ravni, to je u stvari ta njihova deklaracija o pomirenju, to je taj strašan šok koji smo ipak svi mi doživeli kada su Dačić i Tadić…

Milutin Petrović: Da, to je baš kao „majka ti se preudala za ubicu tvog oca“, to je Hamlet, moraš da se izbedačiš oko toga. Znači, kad kažem „bedačenje“ ja nikako ne mislim na odustajanje, bedačenje je za mene, to sam vam i prošli put pričao, trenutni oblik načina borbe. To je kao u boksu, ti možeš udarati prednjim direktom i odvraćati protivnika od sebe, da bi onda, ne znam, u osmoj rundi probao da ga nokautiraš krošeima. A imaš i situacije koje izgledaju na prvi pogled neracionalne i neočekivane, na primer nešto što je Muhamed Ali u Kinšasi uradio – naslonio se na konopce, stavio dupli dekung, onda ga je Forman udarao, udarao, udarao, šest rundi, a onda ga je ovaj udario i nokautirao. Nekada izgleda da je taktički potez neracionalan, a on je prosto iznuđen strategijom. Dakle, moja ideja bedačenja je način borbe. Na primer, u LDP smo godinama pokušavali da objasnimo da je hitno neophodna promena našeg stava prema Kosovu i promena odnosa Srbije, da zemlja mora da bude aktivna u podržavanju evropske integracije tog novog društva na Kosovu. Prosto, uradi za sebe dobro tako što ćeš razumeti da nekada moraš da pustiš da te udara protivnik, da prihvatiš. Padni, nemoj da se držiš, padni, pa ti sudija broji do osam, pa uzmeš vazduh i ustaneš.

Znači, moj predlog je: teško smo izudarani, nemojte da pokušavate da zamahujete, padnite na kolena, recite „udario si me, ja sam u nokdaunu, da, evo me na kolenima“, neka ti izbroji do osam, sad će da zvoni gong, probaj da uzmeš malo vazduha i onda da u sledećoj rundi preživiš, da ostaneš tu. Razumem da bedačenje zvuči kao da kažeš „odustao sam“, ja mislim da nije tako, mislim da je to samo promena tempa u muzici, da je to jedan začudni način aktivizma. Ja ne mislim da to znači da mi odustanemo, taman posla.

Na primer, od vaših sagovornika u poslednje vreme jako na tome insistira Srđa Popović, na postavljanju stvari na veoma ozbiljan nivo. Mi moramo veoma ozbiljno da pogledamo šta se dešava i da budemo jako iskreni. Više stvari nisu na nivou nadmudrivanja i natpevavanja u Skupštini, nego su stvari mnogo ozbiljne i radi se o osnovnim postulatima humanosti. Znači, nemojte da lažete, ne možeš da baziraš postojanje nečega na potpunoj laži. Ja vidim da je car go, mislim, to je naš posao – ljudi, car je go, nismo luzeri, pukli smo, uradili su nas veoma nekvalitetni ljudi, ljudi koji su veoma loš izbor za jednu zajednicu, kao što su Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, čak i ovi bolji, kao Šutanovac, Boris Tadić. Oni uspevaju, ne postoji sila koja njih uspeva da kontroliše u meri dovoljnoj da stvari budu dobre po čitavu zajednicu. Nama to ne ide i moramo da u tom smislu već jedanput padnemo na kolena.

To kad sam pukao sa tim Naftagasom ja sam na radiju vikao „magarci!“, vikao sam narodu, mada ljudi koji slušaju naš radio definitivno to nisu, ali ja zaista imam tu potrebu da vičem glasačima Demokratske stranke „magarci, mule, tovarne mule, da li vam rastu uši, da li sad shvatate šta vi radite?!“ Ništa, to je čitava priča: drugi krug. Ko je glasao u drugom krugu za Borisa Tadića, eto mu sad to manje zlo. O tome je pisao Srđa Popović na sajtu Peščanika, o tom pitanju da li je manje zlo – zlo, ili je manje zlo – dobro, to je prosto jedno ozbiljno pitanje. Na tom operativnom nivou oni uvek imaju spreman odgovor: pa, dobro, šta hoćete, to je demokratija. Nikakav nije problem, naravno, prijatelju, ti u svom dvorištu sadi šta hoćeš, ali mi smo se ovde dogovorili da postoje izbori, da mi izaberemo vas, a onda vi sejete za sve nas. E, sad, oni seju to što seju, a da li su to hteli da seju ovi ljudi koji su glasali za Borisa Tadića? Nisu.

Svetlana Vuković: Šta je u glavi Borisa Tadića?

Milutin Petrović: Što si bezobrazna, stvarno si bezobrazna! Inače, na tom radiju mi nekad dođe, pa govorim neke stvari koje su stvarno nepristojne o njemu i o ljudima oko njega i onda krenem peške na fakultet, prolazim pored Starog dvora gde je on, i uvek se mislim, bože, ako sad izađe čovek, ne znam kako da se ponašam. Prosto mi je, zaista, na nivou kućnog vaspitanja sad teško da hendlujem celu tu akciju u jednom, ipak, seocetu kakvo je Beograd, ali ne mogu da se suzdržim, znaš, ne mogu stvarno da se suzdržim da to ne kažem o njemu kao javnoj ličnosti. Dakle, pitanje šta je njemu u glavi je zaista stvar koja je dosta duhovita, stalno se prave vicevi, Tadić je rekao to i to, ali onda smo pitali na višem nivou pa su rekli da to nije tako. Mislim, to je nešto što se vrlo često koristi u razgovoru. Nekada sam pregrub prema njima da bih lakše objasnio šta hoću da kažem, ali sam zaista svestan toga da oni to rade samo u iznuđenoj situaciji. Znači, na primer, meni je okay što je on pokušao da učvrsti svoju vlast, to razumem i tu ga ne napadam, ali tom prilikom, radeći taj iznuđeni potez, vidim da je smislio da mu važan čovek bude Vuk Jeremić, a to me mnogo brine, to ne ide dobro.

On je rešio da se okruži takvim ljudima, mene brine što je to onaj princip koji je poznat iz Ogilvijeve priče o babuškama. Ogilvi, poznati utemeljivač ovoga što se danas zove advertising je, kada je proširivao svoju firmu i pravio filijale po svetu, imao običaj da šefu svake nove filijale pošalje jednu veliku babušku. Kad je otvoriš unutra je manja, još manja i manja, i u onoj najmanjoj stoji ceduljica koja kaže „ako budeš zapošljavao ljude manje od sebe, lošije od sebe, postaćemo firma patuljaka, ako budeš zapošljavao ljude veće od sebe postaćemo gigantska firma“. Znači, savet Ogilvija je da svako ko je na rukovodećem položaju, ko je menadžer, ne treba da se plaši da bude okružen ljudima koji su kvalitetni, koji su bolji od njega. Ja se plašim da se Boris Tadić okružuje ljudima kojima se u glavi dešavaju još praznije stvari od onih u njegovoj glavi.

Sad skoro mi priča jedan mladi momak, kaže, ja sam inače rođen u Zadru, ali moji su bili vojna lica pa su otišli kad sam bio klinac, i sad ima problema sa kućom. Kaže, sad treba da platim neki porez tamo, tata ima prijatelja koji sad radi tamo u opštini i, kao, rekao mu je da ga podmiti, da mu da neke pare da mu to sredi. Kaže, zamisli, prosto ljudi ne mogu da shvate da postoje neka društva koja ozbiljno misle kad nešto kažu. Na primer, da sad Srbi kažu „ne damo Kosovo“, i stvarno da ne daju Kosovo – ma okay, Srbi su neki, ne daju Kosovo, bre, ’ajde, ne dajte Kosovo. Nego ti vidiš da oni lažu da ne daju Kosovo i tu postoji potpuna perverzija – ko koga u stvari laže, šta jedan i na koji način kaže, to će drugi da mu smesti iza leđa, onda ovaj njemu Naftagas, a on ne da Kosovo. Nije problem, znači, ni u davanju ni u nedavanju Kosova, nego što lažeš, znači, ko laže taj i krade i ima buve na kraju. Ti možeš da iskreno plačeš i da lažeš, to nije nikakav problem, laganje je mnogo ozbiljna stvar, laganje je jedna moralna kategorija, nije kategorija ponašanja.

Ima ona važna rečenica kod Dostojevskog, koju uvek ponavljaju, da će lepota spasiti svet. Dosta sam o tome razmišljao, imam dva aneksa. Mislim da on kada je rekao da će lepota spasiti svet nije mislio da će lepota učiniti da ovaj svet postane rajska bašta u kojoj će svi se uhvatiti u kolo i igrati, da će to biti jedan opšti planetarni hepening pobede lepote nad svim zlima. Nego je mislio da će svet ipak da spase, znači, da će u jednoj užasnoj propasti sveta činjenica da lepota postoji ipak da napravi jednu malu pukotinu kroz koju će se neki provući. A zatim sam se setio jedne druge priče. U narodnoj književnosti, u Baš Čeliku – a to je Voja Nanović stavio u svoj film Čudotvorni mač, pa sam ja to stavio u svoj film Zemlja istine – postoji pitalica: šta je na svetu najoštrije, šta je na svetu najjače i šta je na svetu najlepše. Vrlo je zanimljivo što je to pitalica, dakle, nešto što je u narodnoj književnosti, pa bi trebalo da bude deo kolektivne svesti jednog naroda.

Dok sam radio taj film stalno sam morao da se prisećam kako behu odgovori i sve sam odgovore nabubao. Znači, nikada nisam zaista prihvatio te odgovore koje nam narodna književnost nudi. Tako smo lako iz narodne književnosti uzeli da Marko ore drumove Turcima, a oni, kao, neće Turci meni ovde drumove! To smo baš onako sa razumevanjem ukapirali, ali šta je najjače, šta je najoštrije i šta je najlepše, to baš i nismo i ne znaš im suštinu. I, dakle, najoštrija je istina, najjača je ljubav, a najlepša je sloboda. Sloboda je najlepša, a lepota će spasiti svet – znači da će sloboda spasiti svet.

Svetlana Lukić: Baš tu gde ti sediš, sedeo je jedan Norvežanin i on je došao da nam kaže da se privodi kraju norveška donacija, koju i mi dobijamo, i jednostavno smo pričali o situaciji u Srbiji. I onda sam na kraju rekla doslovno da naša zemlja umire, da mi to ne damo, da ne možemo da budemo nemi posmatrači tako nečega. Držimo je i ne puštano, kao da se nadvlačimo nad provalijom. Srđa Popović, koga ti često pominješ, on kaže – pa mi smo u stvari najveći nacionalisti. Ti ustvari razmišljaš isto kao oni, to je isto osećanje, ono – ne dam… Otuda taj u stvari optimizam, jer mi kažemo – pa biće to dobro, napravićemo srećan kraj.

Svetlana Vuković: Latinka ima teoriju izumiranja, i mene to doslovce progoni. Kad dugo godina, dugo vekova preteruješ sa lošim izborima, počneš da izumireš. Bugari su se navodno za dlaku izvukli, ali još nije sigurno, a mi smo, misli Latinka, preterali. Ona kaže: nemojte da zamišljate da će to biti neka pusta Šumadija, zavese na pustim soliterima se vijore, a nigde ljudi – ne. Kaže, tu će uvek živeti neko stanovništvo, pri čemu ne misli na Albance koji će da dođu da nam uzmu zemlju. Ne, ona misli na ove iste ljude koji će da pričaju isti ovaj jezik, ali neće znati ni kako se zovu.

Milutin Petrović: Pa, to je već sad tako. Znate, sve je natraške. Znači, bedačenje je oblik aktivizma, moj predlog za taktičko ponašanje aktivista, a ljudi koji su na strani Peščanika su u stvari najveći nacionalisti. Više puta sam vam rekao da kada vi pričate o crkvenim problemima vi ste poslednji zaštitnici istinitog Svetosavlja i hrišćanstva ovde. To je poslednji prozor na kojem neko slobodno govori o nekim stvarima postavljajući stvari u ravan uma, što je jako važno za hrišćanstvo. To najbolje govori o tome da je sve postavljeno natraške. A što se tiče izumiranja, mislim da će to stanovništvo koje Latinka pominje uvek tu biti i oni će se možda i zvati Srbi, samo je pitanje je da li smo mi već sada to stanovništvo koje živi na teritoriji izumrlih Srba. Kada čitaš istoriju Beograda, na primer, a meni je to dosta smešno, Beograd je izgledao ovako: tu su bili neki Srbi i onda su došli ratovi i onda su ih sve pobili. I sad, okreneš sledeću stranu, kaže, 50 godina kasnije su Srbi bili tu i neko ih pobio, uništila ih kuga, stavili ih u prve borbene redove pa su svi izginuli. Na kraju kažeš: uh, gotovo, uh, bre, majku mu, ovi baš nagrabusiše… Opet neki Srbi, stalno se neki Srbi odnegde pojavljuju.

Inače, te moje, recimo, LDP-ovske drastične taktičke ideje o tome kako se treba postaviti prema stvarima su u priličnoj meri zasnovane na istorijskoj činjenici da Srbe ne možeš uništiti. Ja sam uvek u fazonu „ej, hajde da se svi pobijemo“, tako ćemo sve da ih zbunimo, a nekako će ipak da Srbi budu tu. Jeste, povremeno, kad tako razmišljaš, stvarno misliš, bože, ja sam u stvari do te mere opsednuti patriota da se sada borim za ispravljanje krive Drine. Stepen našeg upropaštenja i onoga dokle su uspeli da svakoga pojedinačno, pa i onoga ko se najviše gicao, dovedu u blato i da ga izblatnjave, fantastičan je, to je nešto što u stvari uopšte ne možemo da kontrolišemo, jer je jako teško samog sebe sagledati. Tek kad odem u inostranstvo i kad razgovaram na prijemima, na festivalima sa raznim strancima, tek onda shvatim koliko iz mene izlaze rečenice koje su Šešeljevske.

Svet zaista galopira u nekom pravcu, a mi… Znaš, čim malo zaostaneš oni mogu da te sustignu za ceo krug i onda više ne znaš zaista ko je prvi, ko poslednji, ko je bio u pitch stopu, a ko nije, to je jako komplikovano. Mislim, kretanje sveta je zaista kao posmatranje Formule 1, tu ne možeš linearno da gledaš ko je prvi; ovaj crveni je ispred ovog žutog, ma ne, ovaj crveni je ispred žutog ali još je bio u pitch stopu da menja meke gume, pa će zbog toga da bude iza ovog zelenog, četiri mesta iza. Tako da je sve to dosta komplikovano, mi dosta zaostajemo sa gradivom, ne znamo gde se nalazimo. Ono što je činjenica, oni su zaista uspeli u svemu. Kada zamisliš, čisto da bi mogao sebi da stvoriš te slike, kad postaviš tu neku silu protiv koje smo mi bili, ta sila je u svakom elementu uspela. Znači, ona ima idealan fotorobot svog Đinđića na mestu Tadića, Tadića kao da je izmislio neko ko je hteo da stvari odgovaraju toj nekoj sili koja je bila na onoj strani. Celokupni posao je besprekorno obavljen. Kada gledaš šta se u svetu dešava, ne možeš vikati „ura!“.

Stvet ide takvim putem da je to postalo, kako kaže jedan moj prijatelj, radikalski wet dream. Zaista, na neki način mogu prilično da seire svi ovi koji su mislili da pokojna Milja Vujanović na trećem kanalu kune Zapad uspešno, oni zaista mogu sada da se osećaju sasvim pristojno. Svakako ne možeš sveukupno dešavanje na planeti smatrati nekim od vrhunaca od kada ljudi postoje, ali kada se, dakle, baviš muzikom i filmom, možeš sasvim jasno da vidiš da tu postoje veoma jake zone otpora. Prosto, produkcija pameti i ukusa na svetu je sasvim, sasvim zadovoljavajuća. U najmanju ruku dovoljna da možeš potpuno da ispuniš i popuniš svoj život nekom božanskom energijom. Globalni trendovi idu nadole, ali neki sasvim lepi pikovi prosto postoje, i to je nešto što mene teši u čitavoj stvari. Prošle godine ništa nije valjalo, a onda Kris Kristoferson izda album i slušaš te tekstove i kažeš: ovde je sve u redu, ipak ljudi postoje, i bore se.

Miodrag Zec: Šta će se sad desiti? Pa, desiće se da će strane investicije padati, da će kreditna podrška domaćih banaka i prekogranični krediti padati, da će prihodi od privatizacije biti vrlo, vrlo mali, neto će biti negativan, više ćemo sad ulagati u spasavanje nekih firmi, što je opet sasvim drugo pitanje, poput Zastave. Prosto, treba 300-400-500 miliona, niko ne zna tačno koliko ćemo sada dati para, a nećemo imati prihoda. Imamo deficit platnog bilansa koji će rasti, nemamo industrijsku strukturu koja može da izvozi i ovo malo što smo napravili. Kažu da će Fiat rešiti pitanje izvoza. Neće rešiti, dobro je što će Fiat da dođe, ali pitanje je koliko će komponenti Fiat uvoziti. Pa, Sartid je naš najveći izvoznik, ali i najveći uvoznik, koliki je neto rezultat? Sutra on da dođe i sklopi ovde automobil, to je izvoz koji nije vredan dve milijarde nego je 5% od neke date situacije, i tako dalje. Ovde se samo nešto saopšti i odmah se prihvati zdravo za gotovo. Znači, mi ćemo imati problem sa platnim bilansom na dugi rok, mi nismo uspeli da u privatizaciji tokom poslednjih 7-8 godina razvijemo industriju. Svih stotinak preduzeća koja mogu nešto da izvoze, odnosno veliki broj njih je u totalnom rasulu.

Čujemo: stopa rasta 7%. U redu je to, ali šta je raslo 7%? Pa, rasle su finansijske usluge, rasli su tržni centri, rasle su investicije u nekretnine, a nije rasla industrijska proizvodnja, ona je čak padala. Ništa se ne izvozi, to što smo mi dobili to se ništa ne izvozi, to ne može da reši platni bilans. To je problem, kao kad čovek hoće da smrša i smrša 10 kila – zavisi gde je izgubio kilograme, je li tako. Ako neka dama smrša, važno je gde je izgubila a ne koliko je kila izgubila, smršaš u licu, a ostane ti stomak, i šta si uradio – ništa. Imaš stopu rasta, ali bez veze ti je – e, tako i ova stopa rasta. Ne kažem ja da nije dobro što su se ljudi zaposlili u bankama i trgovačkim centrima, sve to treba, ali to nije eksportna roba. Pri apresiranom kursu sva uvozna roba je jeftina i najviše zarađuju uvoznici, izvoziti se ne može po tom kursu. Znači, deficit platnog bilansa je trajna rak-rana. Jedna je stvar kad Slovenci dođu da prave veš-mašine u Valjevu, a drugo je kad otvore Merkator. To je po obimu ista strana investicija, ali nema isti značaj. Ključno bi bilo za Srbiju da je došao Sony, da je otvorio fabriku u Nišu ili da je došla Toyota i da je na ledini napravila potpuno novu fabriku kao u Slovačkoj, a ne da  mi, rešavajući hiljadu pitanja, propustimo pitanje kad ćemo te pare zaraditi.

Deficit budžeta je neodrživ, i mi opet ulazimo u zamke, to je taj konstantni problem našeg društva. Evo, sad je došao MMF – ako je došao savetodavno, u redu, svaki savet je koristan. Ali nema tu mnogo nekog znanja koje nemaju i ljudi u našoj Vladi, samo je pitanje političke snage da oni to urade. I onda se svi pozivaju na MMF: e, sad, ja bih vam dao penzije, ali ne da MMF. To me podseća na detinjstvo – kad imate srpsko domaćinstvo, onda najstariji drži ključ od špajza, baba drži ključ, i ne možeš dobiti pekmez jer ona kaže „ne dam pekmez, penjite se na jabuke dok još ima jabuka, pekmez ćemo na zimu jesti“. E, tako sad i naš ministar finansija i svi ostali: nema, ne da MMF, svetska je kriza, rekao MMF.

Ali ako budemo ušli u razgovore sa MMF-om, znači da je kriza mnogo dublja. Svi su tvrdili da nama ne treba novac od MMF-a. Znači, prosto mi ćemo se naći u jednom novoj veoma teškoj situaciji koja je sad samo dodatno definisana ovim što se desilo u svetu. Mi privatizaciju nismo završili, nismo završili ni industrijalizaciju, nemamo nove investicije, imamo disbalans kvalifikacione strukture, starosne strukture, nemamo radnika. Mi smo ovde, bre, razvili takav sistem da ima više brokera nego zidara, pogotovo naša braća Crnogorci, i šta sad? Ne može društvo tako da živi, mogu samo Njujork i London da žive tako jer drugi donose svoj novac tu, a ko kod nas donosi novac? Ko kaže da pola ovog kapitala nije špekulativno? Kakva su naša regulatorna tela? To je posebna tema kojom ja želim da se bavim. Ti imaš napravljen zakon koji ti zakonito vuče stvar u propast, imaš štimanje cena akcija i sad neko dolazi, tipična špekulativna rabota, počinje da kupuje, skaču cene akcija i on izađe na vrh i proda svojih 10%. Niko više ne može prodati ni po što. Kakvo je to finansijsko tržište kad su akcije banaka 30 puta pale i 30 puta otišle gore? A imamo regulatora na sve strane. Kako možete trgovanjem nijednom akcijom da povećate vrednost firme za 20% dnevno? To je besmisleno. To je, dakle, pitanje sistema vrednosti, regulacije.

Ako vi neke bazične institucije srušite, nema više regulacije, privreda je sudija institucija. Ako tu instituciju urušiš džaba tebi pravni sistem. Ako svakog sudiju koji je presudio kriminalcima treba doživotno da čuva deset policajaca, nema države koja će to da plati. Potpuno besmisleno. Ako srušiš instituciju sudija, ako srušiš instituciju učitelja, instituciju lekara – šta si ti onda? To su institucije, nisu institucije samo neka tela, tela se sastoje od pojedinaca. Zna se, kad sudija u nekoj zemlji šeta, ide na posao, svi kažu „dobar dan, sudija“. Isto je kad profesor gimnazije prođe ulicom. U mojoj gimnaziji bio je strog, pravedan, pravi profesor matematike, deca samo se sklanjaju. Sad deca hoće da tuku profesore, pale dnevnike. Ko to može da spasi više? Rasulo se društvo, mi ne znamo u šta smo ušli. I onda ta tako olako obećana rešenja…

Daćemo milicajce, navodno, a koliko kažu da fali milicajaca? 15.000. Ako se ovako bude stvar razvijala – tučemo se u školama, tučemo se na radnom mestu, tučemo se u haustorima – pa trebaće za svakog stanovnika tri milicajca da ga štite, što od komšija, što od države, i pet advokata da saobraćaju sa državom, da mu popunjavaju razne prijave, vade lične karte, dokumenta… To je besmisao. Ovde se ljudi zapošljavaju samo kod države, nema posla drugog sem države, paradržave, regulatornih tela, a to je po meni vrlo, vrlo opasna stvar. To je gora zloupotreba svojine od društvene svojine, onde se bar kralo iz dobitka, imao si neki dobitak, pa je direktor nešto malo uzeo sebi. Sada se razara supstanca. Kakva je to država u kojoj čovek na čelu javnog preduzeća sam sebi odredi platu 300.000 do 500.000 dinara i sklopi ugovor u kojem piše da u slučaju da ga neka druga partija smeni dobije isto toliko novca? A dovela ga partija na vlast. Sve je u ovoj zemlji postavila partija, nije niko došao u javno preduzeće na osnovu nekog objektivnog konkursa, nijedno regulatorno telo nije sastavljeno bez partijske podrške, niko nije dobio radno mesto zato što je stručnjak, ili je polagao neki test. Polovina tih ljudi u javnim preduzećima i regulatornim telima ne zna o čemu se tu uopšte radi. Došao je na vlast, a onda sam sa sobom sklapa ugovore na ogromne svote. Pa, ljudi, to nije ni crni humor, to je apsurd. Dođeš u javno preduzeće, zaposliš pedeset svojih partijskih aktivista, ako te slučajno oteraju ti 300.000 dolara u džep, a oni svi ostaju, ovi drugi, jer vrana vrani oči ne vadi. Onda još 100, još 200, podeli usput 500 stanova…

Ovo nije normalna država, nije normalna ni u kom smislu, institucionalnom, izvedbenom, operativnom… Pri tom je sve obavijeno osionošću, osionošću administracije. Drugo je kad papa sa onog svog prozora kaže „urbi et orbi“, to je rimski papa – ne može ovde svaki ministar da se obraća ljudima u Čačku kao da je papa, encikliku da baci, jer on nije nepogrešiv papa, što ima kodeks i traje dve hiljade godina, nije ovo taj slučaj. Znači, izostaje jedna normalna stručna komunikacija. Neka dobronamerna upozorenja su svakako kvalifikovana, a to je, ja mislim, nepristojno. Znači, je li ovo zemlja u kojoj je zaštićen štediša, zaštićen investitor, u kojoj se stvari finansiraju iz realnog dohotka? Kako ćeš sad da finansiraš autoput? Sad ti kažeš „nemojte, ljudi…“, a on je protiv autoputa. A što se tiče mosta, ja sam samo sretan što se ipak gradi popreko a ne uzdužno, uz Savu, jer su izabrali mesto gde je Sava najšira. Kaže jedan „a mogli smo mi i uzvodno da ga teramo, pa sve do Mitrovice, da to sve popločamo“. Problem je vizija, problem je koncept, problem je poštenje. Ali, pored svega toga narod je dobroćudan. Pa mi smo najduže bili pod Turcima, svi su se drugi ranije iskobeljali, i Rumuni, i Bugari, i Mađari i ostali. Ali, red je da kažemo: daj, nešto ćemo uraditi.

Znači, ovde fali ono što su još stari Grci napisali: „spoznaj sebe i drži meru“. Srbija i Beograd boluju od manije veličine. Mi dignemo neku zgradu, najveća je na Balkanu, biće najveća Univerzijada koja je ikad održana, a ne može nikako da se održi jer su pokrali neke pare, imaju problema upravom i tako dalje. Imaćemo najjaču vojsku na Balkanu, i na kraju krajeva, a imamo sad najviše cene na Balkanu – eto, to smo izgurali i toga se čvrsto držimo. I, ako se ovako nastavi imaćemo još više cene i imaćemo situaciju da se ne isplati ništa raditi, izuzev onoga što je vezano za državu. Čim se neko upisao u pionire, odmah u partiju, odmah u regulatorna tela, odmah u centralnu banku, odmah u neku državnu administraciju. Van toga sistem ne postoji, a to nema ko da plati. Zato se mora vrlo brzo sve menjati. Neophodna je jeftina i neosiona država, država koja ima jednostavne elemente.

Više puta sam javno govorio o raznim procedurama, recimo onoj sa vađenjem lčne karte. Sećate se skandala oko ličnih karata i Evropejca Bože Đelića koji izjavljuje da će kupiti stolice i klima-uređaj da rashlađuje ove što čekaju u redovima? Ja sam frapiran. E, odeš sad da vadiš ličnu kartu, treba ti sto papira koji su u stvari potpuno suvišni. Dobio sam preteći mejl od udruženja fotografa, jer sam negde pomenuo da kada ličnu kartu u SUP-u, ti se uslikaš, to platiš, on udari štambilj, dođeš u SUP, onda te ponovo slika i ne može ono da skenira, nešto ne valja tehnika. U opštini mermer, službenici imaju video-bim, to je savršeno, najlepše je u opštini! Čekaš tu, i onda ti kažu „idi u rodno mesto, donesi rodni list“. Imaš troškova pitaj boga koliko, a na kraju još smanjili trajanje lične karte. Bio sam sretan kad sam punio pedeset godna, reko’, sad će mi dati doživotnu. Al’ ne lezi vraže, nova lična karta vredi pet godina. Pitam zašto samo pet godina, kažu: menja se lik. A šta ako mi neko razbije nos kad izađem odavde, moram se ponovo slikati? Ja imam tamo otisak, imam čip, imam matični broj, imaju, dakle, nešto trajno, a vi sad zamislite situaciju da nekom u 85. godini istekne lična karta, nosiš ga na kolicima da on se tamo slika, mora tamo doći, mora sve te dokumente da preda… Pa, čemu to služi? Onda bi bilo najbolje da rok važenja skratite na 10 dana. Redovi su dugački, pa da čim izađemo iz reda ponovo sve papire skupljamo, da tako i mi stalno imamo delatnost, najbolji biznis.

Ili, regulatorna tela. Kažu: mi zarađujemo, imamo svoje prihode, nismo mi na budžetu. Kažem, ljudi, pa čiji su to prihodi, pa to je država propisala da ti moraš platiti. Pa, što ne bi država meni, sirotom profesoru propisala da se meni svaki put kad ustanem na levu nogu dâ, recimo, jedan dinar? Red bi bio da i ja imam neke koristi, i ja bih imao sopstveni prihod, koji je odredila država. To je potpuno suludo, a i svi ljudi pojedinačno koji tamo rade vide da je to bezveze. Čemu onda to? Mislim, besmisleno je, toliko papira, žali bože šuma! I sad, ko meni da objasni, evo, recimo, to sa pet godina važenja lične karte? Bilo je 10 godina otkad je Broz zavladao. Ne, ne, bato, sad je to svaka dva meseca! Zašto, šta je opravdanje za ovu promenu? A to je jedna od regulacija. Imaš hiljadu propisa koji kažu da svojim izveštajem garantuješ da je neki bilans u redu, imaš revizora, oditora, ovih, kontrolne funkcije, države, paradržave… Posle, kad stvar propadne – puj-pike, ne važi, mi nemamo veze s tim, svetska ekonomska kriza, pao meteorit.

Svet je, i mi u njemu, još više pred ozbiljnim propitivanjem jedne stvarno potpuno nove ekonomske poslovne filozofije. I Evropa i svet se guše u birokratiji i zato Azija ide napred.Onaj Kinez napravi televizor za dva evra, ovaj ne može to da radi. Ekonomija je ipak realni svet, finansije to podupiru. Mogu biti virtuelne ako si moćan da nametneš da ti drugi plaćaju tvoj deficit, to jeste Amerika nametnula, deficit budžeta se finansira spolja. Ali naš je problem što nemamo kome svoje obveznice da prodamo. Kad hoćete knjigovodstveno nešto da slažete ima jedna pozicija koja se zove „proizvodnja u toku“ – nema robe u magacinu, nema materijala, ali imamo proizvodnju u toku. U tom, znači, bilansu preduzeća, u bilansu države koja je na putu pridruživanja, pod tom stavkom svesno je sakrivena istina. To je magla društvenog računovodstva. Ne znaš ni koliko je put dugačak, ni kojom brzinom ideš, ni kad ćeš stići, ni zašto si pošao i tako dalje. Ne sporim ja da puno toga treba uraditi, ali, bre ljudi, malo-malo pa nam iste osobe pričaju različite stvari. Jedna od njih nam kaže da ćemo 2007. u Evropsku uniju, pa krajem 2008, pa je bio početak 2009. u igri, sad je 2014, biće možda i 2044…. Čekajte, gospodo, ne kažem ja da je to lako, ali upristojimo se, bre, pa postoji pamćenje! Ćuti, bre! Što kaže Andrić, kad dođu teška vremena pametni ljudi zaćute, a fukare se obogate.

Svetlana Lukić: U današnjoj emisiji slušali ste Miodraga Zeca, Vojina Dimitrijevića, Teofila Pančića i Milutina Petrovića, urednika radija noviradiobeograd.com. Mi se vidimo idućeg petka u novom, promenjenom svetu u kome će Amerika dobiti prvog crnog predsednika, i to ne bilo koga, nego Baraka Obamu. Imala sam jednu majicu sa njegovim likom, Svetlana mi je otela, ali se obavezala da će je zbog uroka nositi dok se ne prebroje svi glasovi. A ne smem ni da pomislim šta će se desiti sa Amerikom, a samim tim i sa svima nama, ukoliko kao prošli put bude krađe glasova. Bio je ovo Peščanik, doviđenja do idućeg petka.

Miodrag Zec: Društvo jedino može da se menja organizovano i voljom, ili da se menja nuždom. Može restruktuiranjem koje beskrajno traje, i mi to radimo, ali ne daje dovoljno efekata, a može i stečaj. E, sad je na nama da izaberemo. Ne bi bilo dobro, ali bogami, kako stvari idu i u realnom sektoru i u političkom sistemu, možda ćemo na kraju imati najdrastičnije rešenje i možemo zaista da udarimo o ledinu. To vam je kao stečaj, u stečaju sve cene padaju, ali stečaj je verovatno i jedina zdrava forma, u privredi to vidimo. Mi odlažemo, odlažemo, jedemo sami sebe i tako dalje, i – šta? Mnogi su tome razlozi. Evo, uzmimo Zastavu. Znači, imaš problem jedne fabrike koja nema program, koja nema kapitala, koja nema ovog, nema onog. Držiš je već deset godina, od 1990. godine ti je držiš i finansiraš. Potrošio si ogromne pare na to, nisi uspeo da je restruktuiraš, sad praktično imaš neki novi mehanizam koji opet plaćaš, plaćaš…

Kad se sve sabere to prelazi milijardu i po evra. Prema tome, možda smo mogli, da smo bili svesni šta će se desiti, reagovati i odmah napraviti rez. To vam je kao kad pustite tumor da raste i raste, ali samo ako operišeš tumor ti možeš da preživiš, a ako se konzervativno lečiš – tablete, travari, ovi, oni – ti na kraju umreš. E, to je problem kod tranzicije, moralo se znati da je to mnogo bolnije. Ali kad se tranzicijom upravlja tako što svi tvrde da neće da boli, svi kao da kažu „ne, ne, ako ja budem lečio, samo ti dođi kod mene, ima da pevaš“. Ali, nema pevanja. Šta naši izbori pokazuju? Samo da sunce sija, vetar ćarlija. Ostale su kapitalne stvari da se urade, ti krečiš fasade, a nemaš metro. Moraš zaorati duboko, moraš iz korena stvari menjati. Prošlo je osam godina i mosta nema. Zar nije mogao, od tolike zemljarine, od toliko prodaje zemljišta na Novom Beogradu i pored toliko gradskih pravaca, da se napravi jedan most? Moglo se, to je vizija, to je ono što nedostaje. Skoro sam pročitao u novinama da je Franja Josif napravio bečki vodovod, najbolji vodovod u Evropi. Kažu, još se ne koristi pola kapaciteta. Doveo je vodu sa 150 kilometara udaljenosti, i kaže: sad sam rešio ja, car Franjo Josif, imperator, da vam dam vodovod. I napravio čovek vodovod za sva vremena. Tako se to radi –  znači, radiš nešto temeljno, to je grad, to je država, to je vizija. A ovde samo zatrpavaš rupe. Kako prekopavaš i asfaltiraš rupe tako i popravljaš i modeliraš zakone. Kao Variola vera, kao u ono centralno vreme, ovaj ovde lemi radijator, onaj onde buši na drugoj strani.

Ovde mora postojati jedan politički odgovoran koncept koji glasi: pravimo društvo da gledamo celinu. Međutim, ovde jedan vam zakon nešto da, drugi ne da; jedan organ vam kaže „vi ste u pravu“, onaj drugi kaže „niste u pravu“, jedna regulatorna agencija kaže „to je prihvatljivo“, druga kaže „nije prihvatljivo“. Vi ovde lutate kao kroz šumu, ne postoji taj koji zna šta ovde vredi, ali je pitanje pred kojim je Srbija da li se sistem uopšte može popraviti ili mora se sve iznova raditi. Ne bih voleo da se radi sve iznova, ali bogami, stvar je komplikovana. Neće ovde administracija da radi ako nije komplikovana, nema posla. Mi sami sebi kreiramo posao, donosimo zakon koji će nama dati zaposlenje, donose se zakoni kao biznis, kao privatna delatnost. Nema to više veze sa realnim životom, to postaje sâmo sebi svrha.

Na kraju, da li imaš sigurnost? Nemaš. Da li imaš jeftinu državu? Nemaš. Da li možeš poslovati? Ne možeš. Ljudi se navode na pogrešne investicije, nemaju opcije. I kad imaš novac ne znaš šta sa njim, jer nema koncepta. Bila je jedna studija, koncept privatizacije javnog sektora. Važno je da se napravi jedan transparentni model. Ako idemo od slučaja do slučaja dolazimo do haosa. Jedan je model Zastava, sutra je drugi model Bor, preksutra je Jagodina novi model. Možda ti ljudi imaju dobru nameru, ali neće moći objasniti zašto su to uradili, svako može da ih optuži da su lopovi. Iscela se mora urediti stvar i zato kažem: gradnja sistema. Država je mnogo ozbiljna stvar, a mi se bavimo državom fakultativno. A i ovi što nam ih šalju da nam pomognu, oni su došli tu pred penziju još malo para da zarade i da naprave sebi posao. Učestvovao sam u tim stvarima, znam kako to ide, cilj je samo da to što duže traje. 800 dolara dnevno, pa ljuljaj, pravi jedan zakon, pa kad padne vlada hoće drugi zakon, oni ih proizvode kao kolačiće. Zato kažem, velika je ovo prekretnica jednog modela funkcionisanja ekonomskog i javnog života, nije ovo tek tako. Ni oni tamo nisu svesni šta su uradili. Srušen je hram, ljudi ne veruju. Ako ne veruju u boga džaba zidati katedrale, ako ne veruju u novac džaba Wall Street. Džaba, prazan je kao hramovi Maja, Inka ili egipatskih faraona, više nema te religije. Tu se neko mnogo kocka… Ne mislim ja da sam u pravu, i bolje bi bilo da nisam u pravu, i želeo bih da nisam u pravu. Da, što kažu, sunce sija, vetar ćarlija – da su oni u pravu.

Milutin Petrović: Da li je Borba naša ili čija je Borba, čiji je Blic, to je bilo najvažnije. Šta ti TV bastilja kaže u vestima, a šta su rekli naši. A sad su nekako uspeli da nas išibicare i sada je celo bojevanje na polju vesti potpuno besmisleno, manje-više je sve isto. Nema više njihovih i naših. E, sad, tom prilikom se nekako ispostavilo da su svi njihovi – mislim, u tom poravnanju mi smo izgubili bitku. Znači, to je kao srednjevekovne bitke koje su nerešene, ali u stvari je jedan pobedio. Tako je valjda bilo sa Kosovskom bitkom, ona je, kao, završena nerešeno, ali su onda došli Turci. Mislim da se sad u stvari bitka ne vodi više na tom planu. Što se mene tiče, najzanimljivija bitka koja se sad vodi, ili možda jedina još koja je ostala, ozbiljna bitka oko pametnih stvari, to je na planu kulture. Tu ima još malo nekih ostataka pobunjenika.

Ja sad radim na radiju i imam sad svoje šihte,  kako se to kaže, kada vodim program i u tom programu mogu da pričam šta god hoću. Nekad ne izdržim, nekad me ponesu emocije, ali onda ne govorim kao novinar nego onako nepristojno hučim i vičem „ua!“, bukvalno hučim i bučim. Na primer, sad kad sam shvatio da će ovaj čovek koji se zove Dušan Bajatović da bude direktor Srbijagasa, jedne velike firme, zahvaljujući dilu Borisa Tadića i njegove dvorske svite sa SPS i tim mladim junošama oko Ivice Dačića, baš sam se iznervirao i celo jutro sam morao da ih vređam. Baš sam bio uvredljiv i nepristojan i izgovarao razne stvari protiv njih, prosto zakukavajući nad sudbinom srpskog naroda.

Pošto se osećam kao režiser, onda imam osećaj da je to što sad radim na tom radiju moj novi film. Sada je to radio na internetu, može se samo otići na njegov sajt i strimovati signal kada si pri kompjuteru, ali predviđeno je da to preraste u jedan kulturni centar koji će imati svoj kafić, mesto gde će moći da se sedi i priča, radijski studio i veliki podrum gde će biti svirke. U stvari, načelna ideja je da se u Beogradu popuni jedna praznina koja je nastala poslednjih godina. Znači, kada objašnjavaš šta je bio duh Beograda, u vreme, recimo, tvoje i moje generacije –  to je bilo otprilike tako da se ujutru probudiš, uključiš Studio B i onda Duško Radović nešto priča, a onda Sloba Konjević pušta muziku, onda Lila Radonjić popodne intervjuiše Miću Popovića, a posle odeš u SKC, gde Gile i Koja izlaze sa proba svojih bendova, Marina Abramović otvara izložbu, a Pol Pinjon svira free jazz u malom klubu. Nestao je taj prostor, zapravo lagano je nestajao, ali u poslednje dve-tri godine baš imamo intenzivan osećaj da je on potpuno nestao.

Kada se izbedačiš, ti se resetuješ, to je u stvari restart. Nešto mislim da se to stanje najbolje prevodi rečju blues, to je u stvari blue, tako nešto – ’ajmo, looser baby, why don’t you kill me. Neuspeh, neuspešnost, izgubiš u ratu, pobeđenost, okupacija… Osećaj neuspeha, osećaj da si na gubitničkoj strani, da si gubitnik, da je pobedilo nešto što nisi htela. Ja mislim da je to osećanje koje ne može a da nema svako ko, na primer, sluša Peščanik. Uostalom, vaš slogan upravo govori o tome: ako vam je dobro, onda ništa.

Svetlana Vuković: Kad gledaš na političkoj ravni, to je u stvari ta njihova deklaracija o pomirenju, to je taj strašan šok koji smo ipak svi mi doživeli kada su Dačić i Tadić…

Milutin Petrović: Da, to je baš kao „majka ti se preudala za ubicu tvog oca“, to je Hamlet, moraš da se izbedačiš oko toga. Znači, kad kažem „bedačenje“ ja nikako ne mislim na odustajanje, bedačenje je za mene, to sam vam i prošli put pričao, trenutni oblik načina borbe. To je kao u boksu, ti možeš udarati prednjim direktom i odvraćati protivnika od sebe, da bi onda, ne znam, u osmoj rundi probao da ga nokautiraš krošeima. A imaš i situacije koje izgledaju na prvi pogled neracionalne i neočekivane, na primer nešto što je Muhamed Ali u Kinšasi uradio – naslonio se na konopce, stavio dupli dekung, onda ga je Forman udarao, udarao, udarao, šest rundi, a onda ga je ovaj udario i nokautirao. Nekada izgleda da je taktički potez neracionalan, a on je prosto iznuđen strategijom. Dakle, moja ideja bedačenja je način borbe. Na primer, u LDP smo godinama pokušavali da objasnimo da je hitno neophodna promena našeg stava prema Kosovu i promena odnosa Srbije, da zemlja mora da bude aktivna u podržavanju evropske integracije tog novog društva na Kosovu. Prosto, uradi za sebe dobro tako što ćeš razumeti da nekada moraš da pustiš da te udara protivnik, da prihvatiš. Padni, nemoj da se držiš, padni, pa ti sudija broji do osam, pa uzmeš vazduh i ustaneš.

Znači, moj predlog je: teško smo izudarani, nemojte da pokušavate da zamahujete, padnite na kolena, recite „udario si me, ja sam u nokdaunu, da, evo me na kolenima“, neka ti izbroji do osam, sad će da zvoni gong, probaj da uzmeš malo vazduha i onda da u sledećoj rundi preživiš, da ostaneš tu. Razumem da bedačenje zvuči kao da kažeš „odustao sam“, ja mislim da nije tako, mislim da je to samo promena tempa u muzici, da je to jedan začudni način aktivizma. Ja ne mislim da to znači da mi odustanemo, taman posla.

Na primer, od vaših sagovornika u poslednje vreme jako na tome insistira Srđa Popović, na postavljanju stvari na veoma ozbiljan nivo. Mi moramo veoma ozbiljno da pogledamo šta se dešava i da budemo jako iskreni. Više stvari nisu na nivou nadmudrivanja i natpevavanja u Skupštini, nego su stvari mnogo ozbiljne i radi se o osnovnim postulatima humanosti. Znači, nemojte da lažete, ne možeš da baziraš postojanje nečega na potpunoj laži. Ja vidim da je car go, mislim, to je naš posao – ljudi, car je go, nismo luzeri, pukli smo, uradili su nas veoma nekvalitetni ljudi, ljudi koji su veoma loš izbor za jednu zajednicu, kao što su Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić, čak i ovi bolji, kao Šutanovac, Boris Tadić. Oni uspevaju, ne postoji sila koja njih uspeva da kontroliše u meri dovoljnoj da stvari budu dobre po čitavu zajednicu. Nama to ne ide i moramo da u tom smislu već jedanput padnemo na kolena.

To kad sam pukao sa tim Naftagasom ja sam na radiju vikao „magarci!“, vikao sam narodu, mada ljudi koji slušaju naš radio definitivno to nisu, ali ja zaista imam tu potrebu da vičem glasačima Demokratske stranke „magarci, mule, tovarne mule, da li vam rastu uši, da li sad shvatate šta vi radite?!“ Ništa, to je čitava priča: drugi krug. Ko je glasao u drugom krugu za Borisa Tadića, eto mu sad to manje zlo. O tome je pisao Srđa Popović na sajtu Peščanika, o tom pitanju da li je manje zlo – zlo, ili je manje zlo – dobro, to je prosto jedno ozbiljno pitanje. Na tom operativnom nivou oni uvek imaju spreman odgovor: pa, dobro, šta hoćete, to je demokratija. Nikakav nije problem, naravno, prijatelju, ti u svom dvorištu sadi šta hoćeš, ali mi smo se ovde dogovorili da postoje izbori, da mi izaberemo vas, a onda vi sejete za sve nas. E, sad, oni seju to što seju, a da li su to hteli da seju ovi ljudi koji su glasali za Borisa Tadića? Nisu.

Svetlana Vuković: Šta je u glavi Borisa Tadića?

Milutin Petrović: Što si bezobrazna, stvarno si bezobrazna! Inače, na tom radiju mi nekad dođe, pa govorim neke stvari koje su stvarno nepristojne o njemu i o ljudima oko njega i onda krenem peške na fakultet, prolazim pored Starog dvora gde je on, i uvek se mislim, bože, ako sad izađe čovek, ne znam kako da se ponašam. Prosto mi je, zaista, na nivou kućnog vaspitanja sad teško da hendlujem celu tu akciju u jednom, ipak, seocetu kakvo je Beograd, ali ne mogu da se suzdržim, znaš, ne mogu stvarno da se suzdržim da to ne kažem o njemu kao javnoj ličnosti. Dakle, pitanje šta je njemu u glavi je zaista stvar koja je dosta duhovita, stalno se prave vicevi, Tadić je rekao to i to, ali onda smo pitali na višem nivou pa su rekli da to nije tako. Mislim, to je nešto što se vrlo često koristi u razgovoru. Nekada sam pregrub prema njima da bih lakše objasnio šta hoću da kažem, ali sam zaista svestan toga da oni to rade samo u iznuđenoj situaciji. Znači, na primer, meni je okay što je on pokušao da učvrsti svoju vlast, to razumem i tu ga ne napadam, ali tom prilikom, radeći taj iznuđeni potez, vidim da je smislio da mu važan čovek bude Vuk Jeremić, a to me mnogo brine, to ne ide dobro.

On je rešio da se okruži takvim ljudima, mene brine što je to onaj princip koji je poznat iz Ogilvijeve priče o babuškama. Ogilvi, poznati utemeljivač ovoga što se danas zove advertising je, kada je proširivao svoju firmu i pravio filijale po svetu, imao običaj da šefu svake nove filijale pošalje jednu veliku babušku. Kad je otvoriš unutra je manja, još manja i manja, i u onoj najmanjoj stoji ceduljica koja kaže „ako budeš zapošljavao ljude manje od sebe, lošije od sebe, postaćemo firma patuljaka, ako budeš zapošljavao ljude veće od sebe postaćemo gigantska firma“. Znači, savet Ogilvija je da svako ko je na rukovodećem položaju, ko je menadžer, ne treba da se plaši da bude okružen ljudima koji su kvalitetni, koji su bolji od njega. Ja se plašim da se Boris Tadić okružuje ljudima kojima se u glavi dešavaju još praznije stvari od onih u njegovoj glavi.

Sad skoro mi priča jedan mladi momak, kaže, ja sam inače rođen u Zadru, ali moji su bili vojna lica pa su otišli kad sam bio klinac, i sad ima problema sa kućom. Kaže, sad treba da platim neki porez tamo, tata ima prijatelja koji sad radi tamo u opštini i, kao, rekao mu je da ga podmiti, da mu da neke pare da mu to sredi. Kaže, zamisli, prosto ljudi ne mogu da shvate da postoje neka društva koja ozbiljno misle kad nešto kažu. Na primer, da sad Srbi kažu „ne damo Kosovo“, i stvarno da ne daju Kosovo – ma okay, Srbi su neki, ne daju Kosovo, bre, ’ajde, ne dajte Kosovo. Nego ti vidiš da oni lažu da ne daju Kosovo i tu postoji potpuna perverzija – ko koga u stvari laže, šta jedan i na koji način kaže, to će drugi da mu smesti iza leđa, onda ovaj njemu Naftagas, a on ne da Kosovo. Nije problem, znači, ni u davanju ni u nedavanju Kosova, nego što lažeš, znači, ko laže taj i krade i ima buve na kraju. Ti možeš da iskreno plačeš i da lažeš, to nije nikakav problem, laganje je mnogo ozbiljna stvar, laganje je jedna moralna kategorija, nije kategorija ponašanja.

Ima ona važna rečenica kod Dostojevskog, koju uvek ponavljaju, da će lepota spasiti svet. Dosta sam o tome razmišljao, imam dva aneksa. Mislim da on kada je rekao da će lepota spasiti svet nije mislio da će lepota učiniti da ovaj svet postane rajska bašta u kojoj će svi se uhvatiti u kolo i igrati, da će to biti jedan opšti planetarni hepening pobede lepote nad svim zlima. Nego je mislio da će svet ipak da spase, znači, da će u jednoj užasnoj propasti sveta činjenica da lepota postoji ipak da napravi jednu malu pukotinu kroz koju će se neki provući. A zatim sam se setio jedne druge priče. U narodnoj književnosti, u Baš Čeliku – a to je Voja Nanović stavio u svoj film Čudotvorni mač, pa sam ja to stavio u svoj film Zemlja istine – postoji pitalica: šta je na svetu najoštrije, šta je na svetu najjače i šta je na svetu najlepše. Vrlo je zanimljivo što je to pitalica, dakle, nešto što je u narodnoj književnosti, pa bi trebalo da bude deo kolektivne svesti jednog naroda.

Dok sam radio taj film stalno sam morao da se prisećam kako behu odgovori i sve sam odgovore nabubao. Znači, nikada nisam zaista prihvatio te odgovore koje nam narodna književnost nudi. Tako smo lako iz narodne književnosti uzeli da Marko ore drumove Turcima, a oni, kao, neće Turci meni ovde drumove! To smo baš onako sa razumevanjem ukapirali, ali šta je najjače, šta je najoštrije i šta je najlepše, to baš i nismo i ne znaš im suštinu. I, dakle, najoštrija je istina, najjača je ljubav, a najlepša je sloboda. Sloboda je najlepša, a lepota će spasiti svet – znači da će sloboda spasiti svet.

Svetlana Lukić: Baš tu gde ti sediš, sedeo je jedan Norvežanin i on je došao da nam kaže da se privodi kraju norveška donacija, koju i mi dobijamo, i jednostavno smo pričali o situaciji u Srbiji. I onda sam na kraju rekla doslovno da naša zemlja umire, da mi to ne damo, da ne možemo da budemo nemi posmatrači tako nečega. Držimo je i ne puštano, kao da se nadvlačimo nad provalijom. Srđa Popović, koga ti često pominješ, on kaže – pa mi smo u stvari najveći nacionalisti. Ti ustvari razmišljaš isto kao oni, to je isto osećanje, ono – ne dam… Otuda taj u stvari optimizam, jer mi kažemo – pa biće to dobro, napravićemo srećan kraj.

Svetlana Vuković: Latinka ima teoriju izumiranja, i mene to doslovce progoni. Kad dugo godina, dugo vekova preteruješ sa lošim izborima, počneš da izumireš. Bugari su se navodno za dlaku izvukli, ali još nije sigurno, a mi smo, misli Latinka, preterali. Ona kaže: nemojte da zamišljate da će to biti neka pusta Šumadija, zavese na pustim soliterima se vijore, a nigde ljudi – ne. Kaže, tu će uvek živeti neko stanovništvo, pri čemu ne misli na Albance koji će da dođu da nam uzmu zemlju. Ne, ona misli na ove iste ljude koji će da pričaju isti ovaj jezik, ali neće znati ni kako se zovu.

Milutin Petrović: Pa, to je već sad tako. Znate, sve je natraške. Znači, bedačenje je oblik aktivizma, moj predlog za taktičko ponašanje aktivista, a ljudi koji su na strani Peščanika su u stvari najveći nacionalisti. Više puta sam vam rekao da kada vi pričate o crkvenim problemima vi ste poslednji zaštitnici istinitog Svetosavlja i hrišćanstva ovde. To je poslednji prozor na kojem neko slobodno govori o nekim stvarima postavljajući stvari u ravan uma, što je jako važno za hrišćanstvo. To najbolje govori o tome da je sve postavljeno natraške. A što se tiče izumiranja, mislim da će to stanovništvo koje Latinka pominje uvek tu biti i oni će se možda i zvati Srbi, samo je pitanje je da li smo mi već sada to stanovništvo koje živi na teritoriji izumrlih Srba. Kada čitaš istoriju Beograda, na primer, a meni je to dosta smešno, Beograd je izgledao ovako: tu su bili neki Srbi i onda su došli ratovi i onda su ih sve pobili. I sad, okreneš sledeću stranu, kaže, 50 godina kasnije su Srbi bili tu i neko ih pobio, uništila ih kuga, stavili ih u prve borbene redove pa su svi izginuli. Na kraju kažeš: uh, gotovo, uh, bre, majku mu, ovi baš nagrabusiše… Opet neki Srbi, stalno se neki Srbi odnegde pojavljuju.

Inače, te moje, recimo, LDP-ovske drastične taktičke ideje o tome kako se treba postaviti prema stvarima su u priličnoj meri zasnovane na istorijskoj činjenici da Srbe ne možeš uništiti. Ja sam uvek u fazonu „ej, hajde da se svi pobijemo“, tako ćemo sve da ih zbunimo, a nekako će ipak da Srbi budu tu. Jeste, povremeno, kad tako razmišljaš, stvarno misliš, bože, ja sam u stvari do te mere opsednuti patriota da se sada borim za ispravljanje krive Drine. Stepen našeg upropaštenja i onoga dokle su uspeli da svakoga pojedinačno, pa i onoga ko se najviše gicao, dovedu u blato i da ga izblatnjave, fantastičan je, to je nešto što u stvari uopšte ne možemo da kontrolišemo, jer je jako teško samog sebe sagledati. Tek kad odem u inostranstvo i kad razgovaram na prijemima, na festivalima sa raznim strancima, tek onda shvatim koliko iz mene izlaze rečenice koje su Šešeljevske.

Svet zaista galopira u nekom pravcu, a mi… Znaš, čim malo zaostaneš oni mogu da te sustignu za ceo krug i onda više ne znaš zaista ko je prvi, ko poslednji, ko je bio u pitch stopu, a ko nije, to je jako komplikovano. Mislim, kretanje sveta je zaista kao posmatranje Formule 1, tu ne možeš linearno da gledaš ko je prvi; ovaj crveni je ispred ovog žutog, ma ne, ovaj crveni je ispred žutog ali još je bio u pitch stopu da menja meke gume, pa će zbog toga da bude iza ovog zelenog, četiri mesta iza. Tako da je sve to dosta komplikovano, mi dosta zaostajemo sa gradivom, ne znamo gde se nalazimo. Ono što je činjenica, oni su zaista uspeli u svemu. Kada zamisliš, čisto da bi mogao sebi da stvoriš te slike, kad postaviš tu neku silu protiv koje smo mi bili, ta sila je u svakom elementu uspela. Znači, ona ima idealan fotorobot svog Đinđića na mestu Tadića, Tadića kao da je izmislio neko ko je hteo da stvari odgovaraju toj nekoj sili koja je bila na onoj strani. Celokupni posao je besprekorno obavljen. Kada gledaš šta se u svetu dešava, ne možeš vikati „ura!“.

Stvet ide takvim putem da je to postalo, kako kaže jedan moj prijatelj, radikalski wet dream. Zaista, na neki način mogu prilično da seire svi ovi koji su mislili da pokojna Milja Vujanović na trećem kanalu kune Zapad uspešno, oni zaista mogu sada da se osećaju sasvim pristojno. Svakako ne možeš sveukupno dešavanje na planeti smatrati nekim od vrhunaca od kada ljudi postoje, ali kada se, dakle, baviš muzikom i filmom, možeš sasvim jasno da vidiš da tu postoje veoma jake zone otpora. Prosto, produkcija pameti i ukusa na svetu je sasvim, sasvim zadovoljavajuća. U najmanju ruku dovoljna da možeš potpuno da ispuniš i popuniš svoj život nekom božanskom energijom. Globalni trendovi idu nadole, ali neki sasvim lepi pikovi prosto postoje, i to je nešto što mene teši u čitavoj stvari. Prošle godine ništa nije valjalo, a onda Kris Kristoferson izda album i slušaš te tekstove i kažeš: ovde je sve u redu, ipak ljudi postoje, i bore se.

Miodrag Zec: Šta će se sad desiti? Pa, desiće se da će strane investicije padati, da će kreditna podrška domaćih banaka i prekogranični krediti padati, da će prihodi od privatizacije biti vrlo, vrlo mali, neto će biti negativan, više ćemo sad ulagati u spasavanje nekih firmi, što je opet sasvim drugo pitanje, poput Zastave. Prosto, treba 300-400-500 miliona, niko ne zna tačno koliko ćemo sada dati para, a nećemo imati prihoda. Imamo deficit platnog bilansa koji će rasti, nemamo industrijsku strukturu koja može da izvozi i ovo malo što smo napravili. Kažu da će Fiat rešiti pitanje izvoza. Neće rešiti, dobro je što će Fiat da dođe, ali pitanje je koliko će komponenti Fiat uvoziti. Pa, Sartid je naš najveći izvoznik, ali i najveći uvoznik, koliki je neto rezultat? Sutra on da dođe i sklopi ovde automobil, to je izvoz koji nije vredan dve milijarde nego je 5% od neke date situacije, i tako dalje. Ovde se samo nešto saopšti i odmah se prihvati zdravo za gotovo. Znači, mi ćemo imati problem sa platnim bilansom na dugi rok, mi nismo uspeli da u privatizaciji tokom poslednjih 7-8 godina razvijemo industriju. Svih stotinak preduzeća koja mogu nešto da izvoze, odnosno veliki broj njih je u totalnom rasulu.

Čujemo: stopa rasta 7%. U redu je to, ali šta je raslo 7%? Pa, rasle su finansijske usluge, rasli su tržni centri, rasle su investicije u nekretnine, a nije rasla industrijska proizvodnja, ona je čak padala. Ništa se ne izvozi, to što smo mi dobili to se ništa ne izvozi, to ne može da reši platni bilans. To je problem, kao kad čovek hoće da smrša i smrša 10 kila – zavisi gde je izgubio kilograme, je li tako. Ako neka dama smrša, važno je gde je izgubila a ne koliko je kila izgubila, smršaš u licu, a ostane ti stomak, i šta si uradio – ništa. Imaš stopu rasta, ali bez veze ti je – e, tako i ova stopa rasta. Ne kažem ja da nije dobro što su se ljudi zaposlili u bankama i trgovačkim centrima, sve to treba, ali to nije eksportna roba. Pri apresiranom kursu sva uvozna roba je jeftina i najviše zarađuju uvoznici, izvoziti se ne može po tom kursu. Znači, deficit platnog bilansa je trajna rak-rana. Jedna je stvar kad Slovenci dođu da prave veš-mašine u Valjevu, a drugo je kad otvore Merkator. To je po obimu ista strana investicija, ali nema isti značaj. Ključno bi bilo za Srbiju da je došao Sony, da je otvorio fabriku u Nišu ili da je došla Toyota i da je na ledini napravila potpuno novu fabriku kao u Slovačkoj, a ne da  mi, rešavajući hiljadu pitanja, propustimo pitanje kad ćemo te pare zaraditi.

Deficit budžeta je neodrživ, i mi opet ulazimo u zamke, to je taj konstantni problem našeg društva. Evo, sad je došao MMF – ako je došao savetodavno, u redu, svaki savet je koristan. Ali nema tu mnogo nekog znanja koje nemaju i ljudi u našoj Vladi, samo je pitanje političke snage da oni to urade. I onda se svi pozivaju na MMF: e, sad, ja bih vam dao penzije, ali ne da MMF. To me podseća na detinjstvo – kad imate srpsko domaćinstvo, onda najstariji drži ključ od špajza, baba drži ključ, i ne možeš dobiti pekmez jer ona kaže „ne dam pekmez, penjite se na jabuke dok još ima jabuka, pekmez ćemo na zimu jesti“. E, tako sad i naš ministar finansija i svi ostali: nema, ne da MMF, svetska je kriza, rekao MMF.

Ali ako budemo ušli u razgovore sa MMF-om, znači da je kriza mnogo dublja. Svi su tvrdili da nama ne treba novac od MMF-a. Znači, prosto mi ćemo se naći u jednom novoj veoma teškoj situaciji koja je sad samo dodatno definisana ovim što se desilo u svetu. Mi privatizaciju nismo završili, nismo završili ni industrijalizaciju, nemamo nove investicije, imamo disbalans kvalifikacione strukture, starosne strukture, nemamo radnika. Mi smo ovde, bre, razvili takav sistem da ima više brokera nego zidara, pogotovo naša braća Crnogorci, i šta sad? Ne može društvo tako da živi, mogu samo Njujork i London da žive tako jer drugi donose svoj novac tu, a ko kod nas donosi novac? Ko kaže da pola ovog kapitala nije špekulativno? Kakva su naša regulatorna tela? To je posebna tema kojom ja želim da se bavim. Ti imaš napravljen zakon koji ti zakonito vuče stvar u propast, imaš štimanje cena akcija i sad neko dolazi, tipična špekulativna rabota, počinje da kupuje, skaču cene akcija i on izađe na vrh i proda svojih 10%. Niko više ne može prodati ni po što. Kakvo je to finansijsko tržište kad su akcije banaka 30 puta pale i 30 puta otišle gore? A imamo regulatora na sve strane. Kako možete trgovanjem nijednom akcijom da povećate vrednost firme za 20% dnevno? To je besmisleno. To je, dakle, pitanje sistema vrednosti, regulacije.

Ako vi neke bazične institucije srušite, nema više regulacije, privreda je sudija institucija. Ako tu instituciju urušiš džaba tebi pravni sistem. Ako svakog sudiju koji je presudio kriminalcima treba doživotno da čuva deset policajaca, nema države koja će to da plati. Potpuno besmisleno. Ako srušiš instituciju sudija, ako srušiš instituciju učitelja, instituciju lekara – šta si ti onda? To su institucije, nisu institucije samo neka tela, tela se sastoje od pojedinaca. Zna se, kad sudija u nekoj zemlji šeta, ide na posao, svi kažu „dobar dan, sudija“. Isto je kad profesor gimnazije prođe ulicom. U mojoj gimnaziji bio je strog, pravedan, pravi profesor matematike, deca samo se sklanjaju. Sad deca hoće da tuku profesore, pale dnevnike. Ko to može da spasi više? Rasulo se društvo, mi ne znamo u šta smo ušli. I onda ta tako olako obećana rešenja…

Daćemo milicajce, navodno, a koliko kažu da fali milicajaca? 15.000. Ako se ovako bude stvar razvijala – tučemo se u školama, tučemo se na radnom mestu, tučemo se u haustorima – pa trebaće za svakog stanovnika tri milicajca da ga štite, što od komšija, što od države, i pet advokata da saobraćaju sa državom, da mu popunjavaju razne prijave, vade lične karte, dokumenta… To je besmisao. Ovde se ljudi zapošljavaju samo kod države, nema posla drugog sem države, paradržave, regulatornih tela, a to je po meni vrlo, vrlo opasna stvar. To je gora zloupotreba svojine od društvene svojine, onde se bar kralo iz dobitka, imao si neki dobitak, pa je direktor nešto malo uzeo sebi. Sada se razara supstanca. Kakva je to država u kojoj čovek na čelu javnog preduzeća sam sebi odredi platu 300.000 do 500.000 dinara i sklopi ugovor u kojem piše da u slučaju da ga neka druga partija smeni dobije isto toliko novca? A dovela ga partija na vlast. Sve je u ovoj zemlji postavila partija, nije niko došao u javno preduzeće na osnovu nekog objektivnog konkursa, nijedno regulatorno telo nije sastavljeno bez partijske podrške, niko nije dobio radno mesto zato što je stručnjak, ili je polagao neki test. Polovina tih ljudi u javnim preduzećima i regulatornim telima ne zna o čemu se tu uopšte radi. Došao je na vlast, a onda sam sa sobom sklapa ugovore na ogromne svote. Pa, ljudi, to nije ni crni humor, to je apsurd. Dođeš u javno preduzeće, zaposliš pedeset svojih partijskih aktivista, ako te slučajno oteraju ti 300.000 dolara u džep, a oni svi ostaju, ovi drugi, jer vrana vrani oči ne vadi. Onda još 100, još 200, podeli usput 500 stanova…

Ovo nije normalna država, nije normalna ni u kom smislu, institucionalnom, izvedbenom, operativnom… Pri tom je sve obavijeno osionošću, osionošću administracije. Drugo je kad papa sa onog svog prozora kaže „urbi et orbi“, to je rimski papa – ne može ovde svaki ministar da se obraća ljudima u Čačku kao da je papa, encikliku da baci, jer on nije nepogrešiv papa, što ima kodeks i traje dve hiljade godina, nije ovo taj slučaj. Znači, izostaje jedna normalna stručna komunikacija. Neka dobronamerna upozorenja su svakako kvalifikovana, a to je, ja mislim, nepristojno. Znači, je li ovo zemlja u kojoj je zaštićen štediša, zaštićen investitor, u kojoj se stvari finansiraju iz realnog dohotka? Kako ćeš sad da finansiraš autoput? Sad ti kažeš „nemojte, ljudi…“, a on je protiv autoputa. A što se tiče mosta, ja sam samo sretan što se ipak gradi popreko a ne uzdužno, uz Savu, jer su izabrali mesto gde je Sava najšira. Kaže jedan „a mogli smo mi i uzvodno da ga teramo, pa sve do Mitrovice, da to sve popločamo“. Problem je vizija, problem je koncept, problem je poštenje. Ali, pored svega toga narod je dobroćudan. Pa mi smo najduže bili pod Turcima, svi su se drugi ranije iskobeljali, i Rumuni, i Bugari, i Mađari i ostali. Ali, red je da kažemo: daj, nešto ćemo uraditi.

Znači, ovde fali ono što su još stari Grci napisali: „spoznaj sebe i drži meru“. Srbija i Beograd boluju od manije veličine. Mi dignemo neku zgradu, najveća je na Balkanu, biće najveća Univerzijada koja je ikad održana, a ne može nikako da se održi jer su pokrali neke pare, imaju problema upravom i tako dalje. Imaćemo najjaču vojsku na Balkanu, i na kraju krajeva, a imamo sad najviše cene na Balkanu – eto, to smo izgurali i toga se čvrsto držimo. I, ako se ovako nastavi imaćemo još više cene i imaćemo situaciju da se ne isplati ništa raditi, izuzev onoga što je vezano za državu. Čim se neko upisao u pionire, odmah u partiju, odmah u regulatorna tela, odmah u centralnu banku, odmah u neku državnu administraciju. Van toga sistem ne postoji, a to nema ko da plati. Zato se mora vrlo brzo sve menjati. Neophodna je jeftina i neosiona država, država koja ima jednostavne elemente.

Više puta sam javno govorio o raznim procedurama, recimo onoj sa vađenjem lčne karte. Sećate se skandala oko ličnih karata i Evropejca Bože Đelića koji izjavljuje da će kupiti stolice i klima-uređaj da rashlađuje ove što čekaju u redovima? Ja sam frapiran. E, odeš sad da vadiš ličnu kartu, treba ti sto papira koji su u stvari potpuno suvišni. Dobio sam preteći mejl od udruženja fotografa, jer sam negde pomenuo da kada ličnu kartu u SUP-u, ti se uslikaš, to platiš, on udari štambilj, dođeš u SUP, onda te ponovo slika i ne može ono da skenira, nešto ne valja tehnika. U opštini mermer, službenici imaju video-bim, to je savršeno, najlepše je u opštini! Čekaš tu, i onda ti kažu „idi u rodno mesto, donesi rodni list“. Imaš troškova pitaj boga koliko, a na kraju još smanjili trajanje lične karte. Bio sam sretan kad sam punio pedeset godna, reko’, sad će mi dati doživotnu. Al’ ne lezi vraže, nova lična karta vredi pet godina. Pitam zašto samo pet godina, kažu: menja se lik. A šta ako mi neko razbije nos kad izađem odavde, moram se ponovo slikati? Ja imam tamo otisak, imam čip, imam matični broj, imaju, dakle, nešto trajno, a vi sad zamislite situaciju da nekom u 85. godini istekne lična karta, nosiš ga na kolicima da on se tamo slika, mora tamo doći, mora sve te dokumente da preda… Pa, čemu to služi? Onda bi bilo najbolje da rok važenja skratite na 10 dana. Redovi su dugački, pa da čim izađemo iz reda ponovo sve papire skupljamo, da tako i mi stalno imamo delatnost, najbolji biznis.

Ili, regulatorna tela. Kažu: mi zarađujemo, imamo svoje prihode, nismo mi na budžetu. Kažem, ljudi, pa čiji su to prihodi, pa to je država propisala da ti moraš platiti. Pa, što ne bi država meni, sirotom profesoru propisala da se meni svaki put kad ustanem na levu nogu dâ, recimo, jedan dinar? Red bi bio da i ja imam neke koristi, i ja bih imao sopstveni prihod, koji je odredila država. To je potpuno suludo, a i svi ljudi pojedinačno koji tamo rade vide da je to bezveze. Čemu onda to? Mislim, besmisleno je, toliko papira, žali bože šuma! I sad, ko meni da objasni, evo, recimo, to sa pet godina važenja lične karte? Bilo je 10 godina otkad je Broz zavladao. Ne, ne, bato, sad je to svaka dva meseca! Zašto, šta je opravdanje za ovu promenu? A to je jedna od regulacija. Imaš hiljadu propisa koji kažu da svojim izveštajem garantuješ da je neki bilans u redu, imaš revizora, oditora, ovih, kontrolne funkcije, države, paradržave… Posle, kad stvar propadne – puj-pike, ne važi, mi nemamo veze s tim, svetska ekonomska kriza, pao meteorit.

Svet je, i mi u njemu, još više pred ozbiljnim propitivanjem jedne stvarno potpuno nove ekonomske poslovne filozofije. I Evropa i svet se guše u birokratiji i zato Azija ide napred.Onaj Kinez napravi televizor za dva evra, ovaj ne može to da radi. Ekonomija je ipak realni svet, finansije to podupiru. Mogu biti virtuelne ako si moćan da nametneš da ti drugi plaćaju tvoj deficit, to jeste Amerika nametnula, deficit budžeta se finansira spolja. Ali naš je problem što nemamo kome svoje obveznice da prodamo. Kad hoćete knjigovodstveno nešto da slažete ima jedna pozicija koja se zove „proizvodnja u toku“ – nema robe u magacinu, nema materijala, ali imamo proizvodnju u toku. U tom, znači, bilansu preduzeća, u bilansu države koja je na putu pridruživanja, pod tom stavkom svesno je sakrivena istina. To je magla društvenog računovodstva. Ne znaš ni koliko je put dugačak, ni kojom brzinom ideš, ni kad ćeš stići, ni zašto si pošao i tako dalje. Ne sporim ja da puno toga treba uraditi, ali, bre ljudi, malo-malo pa nam iste osobe pričaju različite stvari. Jedna od njih nam kaže da ćemo 2007. u Evropsku uniju, pa krajem 2008, pa je bio početak 2009. u igri, sad je 2014, biće možda i 2044…. Čekajte, gospodo, ne kažem ja da je to lako, ali upristojimo se, bre, pa postoji pamćenje! Ćuti, bre! Što kaže Andrić, kad dođu teška vremena pametni ljudi zaćute, a fukare se obogate.

Svetlana Lukić: U današnjoj emisiji slušali ste Miodraga Zeca, Vojina Dimitrijevića, Teofila Pančića i Milutina Petrovića, urednika radija noviradiobeograd.com. Mi se vidimo idućeg petka u novom, promenjenom svetu u kome će Amerika dobiti prvog crnog predsednika, i to ne bilo koga, nego Baraka Obamu. Imala sam jednu majicu sa njegovim likom, Svetlana mi je otela, ali se obavezala da će je zbog uroka nositi dok se ne prebroje svi glasovi. A ne smem ni da pomislim šta će se desiti sa Amerikom, a samim tim i sa svima nama, ukoliko kao prošli put bude krađe glasova. Bio je ovo Peščanik, doviđenja do idućeg petka.

Emisija Peščanik, 30.10.2008.

Peščanik.net, 30.10.2008.